Predstavljanje zbornika, političkih ogleda, svedočanstava i izveštaja Dragoša Kalaića pod nazivom „Rusija ustaje“, ponovo je na trenutak oživelo nadanja koja su vladala pre odlaska Slobodana Miloševića sa političke scene da Rusija polako staje na svoje noge i da će konačno smoći snage da pomogne svom čedu, Srbiji, koga su zapadni moćnici bacili na kolena. To bi valjda trebalo da bude uzvratna reakcija pošto je, prema tvrdnjama Dragoša Kalaića, srpska borba tokom devedesetih, na koju njeni učesnici treba da budu ponosni, ublažila pohod zapadnog imperijalizma na Rusiju:
„Jedina spasonosna spoljnopolitička perskeptiva je simbioza sa zajednicom nezavisnih država, sa euroazijskim ekonomskim prostorom, dakle u prvom redu sa Rusijom.“
Inače ideja o simbiozi Srbije sa euroazijskim zemljama raspršila se kada je postalo očigledno da su navodno već formirani odredi Kozaka imali preča posla nego da se bore za srpske granice u Hrvatskoj i kada je postalo jasno da je tajno oružje, kojim je Vladimir Žirinovski podsticao Srbe u Bosni na zločine, samo puka iluzija. No uprkos tome, pojedini krugovi u Srbiji i dalje upiru pogled nade prema Rusiji. Istoričar Slavenko Terzić:
„Ideja na kojoj Dragoš insistira jeste treći put Rusije. Ni realni socijalizam, ni liberalni kapitalizam, Dragoš na jednom mestu govori o pravoslavnom kapitalizmu. On je također zagovornik ideje slovenske imperije.“
Ovakva razmišljanja su za publicistu Desimira Tošića samo manifestacija sve tvrđeg konzervativizma u koje tone srpsko društvo:
„U očajanjima ljudi se hvataju, kako se kaže, za slamku. Dugo vremena je Rusija bila mnogo veća nego danas. A naši ljudi danas imaju sklonost da vole iluzije, da vole laž, da vole manipulaciju, tako da im se čini da će Rusija biti u principu na njihovoj strani, zaboravljajući recimo da u celoj toj gužvi u Ujedinjenim nacijama nikad nas Rusi nisu uzeli u zaštitu koju smo mi očekivali. Pošto smo mi radili takve stvari da Rusi nisu toliko neinteligentni da pristanu na gluposti Slobodana Miloševića. Međutim, on je gajio tu nadu, ali to je dosta izvetralo. Sad se s vremena na vreme pojave ljudi u ovim oazama prošlog vremena, kao što je Srpska pravoslavna crkva, kao i neki intelektualci koji ne mogu da shvate da je Rusija napredovala. Rusija između Evrope i Srbije biće uvek na strani Evrope.“
Čak i ako se poljuljala vera u eliptonska oružja i britke kozačke sablje, Rusija za istoričara Veselina Đuretića i dalje predstavlja jedini siguran oslonac za Srbiju:
„Na ovo našem velikom raskršću, kada srljamo na zapadnom kursu, bez ikakve nade, moramo da postavimo neku strategijsku alternativu, da bismo izašli iz ovog ćorsokaka. Ako je Rusija pruži, to više nije ona alternativa koja je poznata kao nekakvo blokovsko opredelenje, u situaciji kada sve gubimo, u situaciji kada nas mame u Evropsku uniju, a ostavili su nas i bez Republike Srpske i bez Krajine, ili kad u Bosni i Hercegovini vrše eksperimente da bi stvorili unitarnu Bosnu i Hercegovinu i poništili Republiku Srpsku, kada u Crnoj Gori stimulišu separatizam, kada na Kosovu i Metohiji zadržavaju stanje koje je ostalo posle zulumćarenja, mislim da paralelno sa evropskim integralizmom djeluje jedan socijalni inženjering koji obavlja poslove prozelitskog karaktera stare vatikanske politike.“
Takva slika Rusije za Jelicu Minić, analitičara međunarodnih odnosa, samo je puka iluzija:
„Postoji jedna velika zabluda u konfrontiranju Rusije sa Evropskom unijom. Naime, i Rusija i Evropska unija imaju sve čvršće partnerske veze i odnose, oni se čak i institucionalizuju. U novoj politici susedstva, odnosno politici prema novim susedima koju sada razvija Evropska unija, Rusija ima vrlo značajno mesto. Rusija je, naime, izvor bitnih resursa za Evropu i tu je iluzija da ćemo mi u procepu između Rusije i Evrope naći neku svoju ravnotežu.“
No ovakve i slične zablude koje gaji i deo javnosti u Srbiji nisu bez svojih korena. Publicista Desimir Tošić:
„Mi, na žalost i pored promena 5. oktobra, nismo napredovali u pogledu društvene svesti. Imamo ustvari, ako ne povratak u Miloševićevo vreme, onda totalnu stagnaciju društvene svesti i ne vidim nadu za neku skoriju promenu u tom pogledu.“
„Jedina spasonosna spoljnopolitička perskeptiva je simbioza sa zajednicom nezavisnih država, sa euroazijskim ekonomskim prostorom, dakle u prvom redu sa Rusijom.“
Inače ideja o simbiozi Srbije sa euroazijskim zemljama raspršila se kada je postalo očigledno da su navodno već formirani odredi Kozaka imali preča posla nego da se bore za srpske granice u Hrvatskoj i kada je postalo jasno da je tajno oružje, kojim je Vladimir Žirinovski podsticao Srbe u Bosni na zločine, samo puka iluzija. No uprkos tome, pojedini krugovi u Srbiji i dalje upiru pogled nade prema Rusiji. Istoričar Slavenko Terzić:
„Ideja na kojoj Dragoš insistira jeste treći put Rusije. Ni realni socijalizam, ni liberalni kapitalizam, Dragoš na jednom mestu govori o pravoslavnom kapitalizmu. On je također zagovornik ideje slovenske imperije.“
Ovakva razmišljanja su za publicistu Desimira Tošića samo manifestacija sve tvrđeg konzervativizma u koje tone srpsko društvo:
„U očajanjima ljudi se hvataju, kako se kaže, za slamku. Dugo vremena je Rusija bila mnogo veća nego danas. A naši ljudi danas imaju sklonost da vole iluzije, da vole laž, da vole manipulaciju, tako da im se čini da će Rusija biti u principu na njihovoj strani, zaboravljajući recimo da u celoj toj gužvi u Ujedinjenim nacijama nikad nas Rusi nisu uzeli u zaštitu koju smo mi očekivali. Pošto smo mi radili takve stvari da Rusi nisu toliko neinteligentni da pristanu na gluposti Slobodana Miloševića. Međutim, on je gajio tu nadu, ali to je dosta izvetralo. Sad se s vremena na vreme pojave ljudi u ovim oazama prošlog vremena, kao što je Srpska pravoslavna crkva, kao i neki intelektualci koji ne mogu da shvate da je Rusija napredovala. Rusija između Evrope i Srbije biće uvek na strani Evrope.“
Čak i ako se poljuljala vera u eliptonska oružja i britke kozačke sablje, Rusija za istoričara Veselina Đuretića i dalje predstavlja jedini siguran oslonac za Srbiju:
„Na ovo našem velikom raskršću, kada srljamo na zapadnom kursu, bez ikakve nade, moramo da postavimo neku strategijsku alternativu, da bismo izašli iz ovog ćorsokaka. Ako je Rusija pruži, to više nije ona alternativa koja je poznata kao nekakvo blokovsko opredelenje, u situaciji kada sve gubimo, u situaciji kada nas mame u Evropsku uniju, a ostavili su nas i bez Republike Srpske i bez Krajine, ili kad u Bosni i Hercegovini vrše eksperimente da bi stvorili unitarnu Bosnu i Hercegovinu i poništili Republiku Srpsku, kada u Crnoj Gori stimulišu separatizam, kada na Kosovu i Metohiji zadržavaju stanje koje je ostalo posle zulumćarenja, mislim da paralelno sa evropskim integralizmom djeluje jedan socijalni inženjering koji obavlja poslove prozelitskog karaktera stare vatikanske politike.“
Takva slika Rusije za Jelicu Minić, analitičara međunarodnih odnosa, samo je puka iluzija:
„Postoji jedna velika zabluda u konfrontiranju Rusije sa Evropskom unijom. Naime, i Rusija i Evropska unija imaju sve čvršće partnerske veze i odnose, oni se čak i institucionalizuju. U novoj politici susedstva, odnosno politici prema novim susedima koju sada razvija Evropska unija, Rusija ima vrlo značajno mesto. Rusija je, naime, izvor bitnih resursa za Evropu i tu je iluzija da ćemo mi u procepu između Rusije i Evrope naći neku svoju ravnotežu.“
No ovakve i slične zablude koje gaji i deo javnosti u Srbiji nisu bez svojih korena. Publicista Desimir Tošić:
„Mi, na žalost i pored promena 5. oktobra, nismo napredovali u pogledu društvene svesti. Imamo ustvari, ako ne povratak u Miloševićevo vreme, onda totalnu stagnaciju društvene svesti i ne vidim nadu za neku skoriju promenu u tom pogledu.“
