Dostupni linkovi

logo-print

Zašto je Lazarević odleteo u Hag?


Nakon cele nedelje jednog pomalo grotesknog i nesumnjivo pompeznog teatra u režiji Vlade Srbije, a u kojem je sudelovao i poveći broj kostimiranih likova, general Vladimir Lazarević odleteo je u Hag, ispraćen kitnjasto kao nekakav postmoderni Obilić. Ovaj haški optuženik tamo se, koliko danas, izjašnjava o svojoj krivici ili nedužnosti, nakon što su se o njoj, ni od koga pitani, prethodno već izjasnili svi oni koji su poslednjih dana – sa dobrim razlozima – u Lazareviću videli spasioca, ne države nego svojih političkih položaja i projekata. Da Lazarević, naime, na kraju nije prelomio kako je prelomio – da ostavimo sada po strani možda već irelevantnu radoznalost o tome da li mu je, i kako, neko od nadležnih odlučno pripomogao da se odluči – ceo bi se politički establišment i dalje suočavao sa ogromnim a neodložnim problemom, s nečim poput ručne bombe koju bi nastavili panično da dobacuju jedan drugom u naručje, ali koja bi na kraju eksplodirala u rukama Vlade. Naprosto zato što je demontiranje ovakvih naprava, uz sve prateće rizike, u opisu njenog posla.

Ovakav privremeni, odnosno delimični hepiend omogućio je svima dragocen predah, ali ne i bilo šta više od toga: rokovi su i dalje tesni i Srbija bi se već najkasnije do kraja marta mogla naći u nekoj sličnoj iznuđenoj dramatičnoj situaciji, nadajući se da će se i ona okončati na neki sličan način. Nečemu bitno boljem od neke nove ture ovakvog mrcvarenja izgleda da se niko više ni ne usuđuje da se nada. Kako god bilo, Vlada je zakrpljena, G 17 još neko vreme neće morati da smišlja neki novi razlog da prvo zapreti a onda odustane od napuštanja izvršne vlasti, predsednik Boris Tadić još će se malo pozabaviti konsolidacijom svoje stranke, radikali i socijalisti uživaće plodove konkubinata sa premijerskom strankom, i to od one najlepše vrste, one koja donosi slatku, a javnosti slabo vidljivu vlast i beneficije, ali ne podrazumeva i bilo kakvu odgovornost. Poslovična Studija o izvodljivosti pridruženju Evropskoj uniji i dalje će bar izdaleka izgledati izvodljivo i zavodljivo, da bi se već s proleća konačno rasplelo kako uistinu stoje stvari, to jest da li vlast opet samo kamči mrvice vremena za sebe, a kolateralno i za zemlju, ili će se ovaj put ozbiljno pristupiti poslu u kojem Srbija epohalno zaostaje: saobražavanju zemlje evropskim standardima svih vrsta.

Već smo se navikli na to da sve što nije izrazito loša vest prihvatamo kao dobru vest, pa neka tako bude i sa raspletom Lazarevićevog slučaja. Nevolja je samo u tome što taj čuveni hod Srbije ka zavičajnoj Evropi i nakon ovoga deluje podjednako tromo, mlitavo, bezvoljno, kao od bede, više kao neprijatna dužnost i danak vremenu nego nešto čemu se poletno stremi. To je, dakle, onaj tišteći izvor nespokojstva: da li je Lazarević odleteo u Hag da bi Srbija odletela u Brisel, ili samo zato da neko ovde ne bi sleteo sa položaja na kojem se baš lepo oseća?
XS
SM
MD
LG