Dostupni linkovi

logo-print

Spajanje i mirenje ljutih protivnika


PORTRET GOSTA: Greške u kucanju mogu ponekad i da ti zakuju sudbinu, makar za jedan grad ili upamćen način života u njemu – mogao bi da kaže naš gost ove noći, Aleksandar Popov, direktor novosadskog Centra za regionalizam. A čiji su angažmani, opet, proverljivi i na veb sajtu pod rečitim naslovom: razumevanje i poverenje. Popov je naime upravo krivicom pogrešnog prekucavanja liste primljenih studenata na beogradskom Fakultetu političkih nauka, svojevremeno, postao sarajevski student politikologije. Docnije mu više nije bilo do ispravljanja nečije slučajne pogreške. Jer Sarajevo je, kaže, pred nekim ko je rođen u Bečeju i odrastao u Vrbasu, odmah razotkrilo onaj svoj duh kojeg je zabeležila priča, a kasnije skrnavili varvari devedesetih.

I naravno da se onda nekadašnji student vraćao Sarajevu i tom duhu, recimo i sa onom znamenitom posetom grupe beogradskih intelektualaca, na čelu sa profesorom Životićem, koji su do grada pod opsadom putovali dva dana i noći, od Beograda promenili četiri autobusa, završili peške kod Igmana, na kraju onim tunelom. I zbog čega je upravo naš noćašnji gost pokrenuo ideju koja danas pod imenom Igmanska inicijativa okuplja stotinak nevladinih organizacija, realizuje se zajedno sa Forumom demokratske alternative Bosne i Hercegovine iz Sarajeva i Građanskim odborom za ljudska prava iz Zagreba i označava akciju na normalizaciji odnosa između danas susednih država u trouglu zvanom dejtonski. Pokret kojeg danas već, bogami, primaju i osluškuju i predsednici tih država. Pre sedam godina sa grupom novosadskih i beogradskih intelektualaca osniva Centar za regionalizam.

I mada se bezmalo tridesetak godina staža, odmah iza diplome, sa sve sedam godina prinudnog odmora u knjižici Popova vezuje za novinsku i izdavačku kuću Dnevnik, da ga neki pamte i po ostavci na neko pomoćničko mesto pokrajinskog sekretara za informisanje kada su jurišnici ''jogurt revolucije'' uzurpirali medije, a neki sećaju da je kao opozicionar stolovao pokrajinskim skupštinskim odborom za informisanje, a da je istovremeno u svojoj matičnoj kući bio na prinudnom odmoru, sve je to nekako ostalo iza ovog pedesetsedmogodišnjaka - čoveka sa crnim tefterom.

Ne znam kako ovo zvuči, jer omot tog podebljeg teftera jeste te boje, ali znam samo da se Aleksandar Popov retko odvaja od njega, kao što znam da bi u vremenima podvojenosti, mržnji, prekinutih veza i političkih zabludelosti mogao biti nazvan i svojevrsnom AGENDOM NORMALNOSTI.

Tefter je baš podeblji, a kada njegovog vlasnika pitam šta je u njemu najvažnije – odvraća da je to možda baš ono što ne zapisuje: ljudi koje sreće i sa kojima sarađuje na uspostavljanju normalnosti.

RSE: Gde si sve poslednjih par meseci putovao? To može najbolje ilusrtrovati kako živiš i šta radiš.

POPOV: Mogu da kažem da sam poprilično špartao regionom. Bilo me od Zagreba, preko Sarajeva, Banja Luke, Skoplja, Sofije, u Mađarskoj u više gradova. Za dve i po godine sam prešao svojim stojadinom 110 hiljada kilometara. Sam vozim svoje auto, nemam vozača. To, na žalost, nisu turistička putovanja po nekim lepim mestima koje volim iz onih vremena, nego je to pokušaj da se ispravi nešto što se desilo u onim ludim vremenima u prošloj deceniji i da se uvede neka atmosfera normalnosti.

RSE: Šta se to događa u Srbiji koja kao da nije usred Evrope, pa izostaje sa skupa kao što je 60 godišnjica oslobađanja Aušvica? Omanuli smo i kada je u pitanju svetska tragedija kao ova u jugoistočnoj Aziji. Zar je tolika odvojenost Srbije od sveta?

POPOV: Nemam dlake na jeziku i kažem da ova zemlja sve više liči na brod ludaka, ili brod bez pravog kormilara, ili sa pijanim kormilarima. Mi sve radimo kontra od onoga što bi radio normalan svet. Nije ih briga da li će početi rad na Studiju izvodljivosti, do toga da oni nemaju sluha za jednu takvu godišnjicu kakva je Aušvic. Oni se obično sa velikim zakašnjenjem nečega sete, ili učine kada to već nema efekta. Ovde sve deluje veoma depresivno baš zbog toga. Sinoć sam gledao jednu emisiju u kojoj je bilo reči o Haškom tribunalu. Gledaoci su glasali na pitanje: da li haške generale isporučivati ili ne. Na moje ugodno iznenađenje, 84 posto gledalaca je bilo za, a samo 16 protiv. Izgleda da su i građani konačno ukapirali da to mora da se učini. Ostaje još samo vlada.

RSE: To je tačno, uprkos onome što se čulo u toj emisiji, a to je jednoglasje protiv Haškog tribunala. Da li je to realna slika atmosfere u Srbiji?

POPOV: Realna je jer su se građani konačno uplašili od posledica ukoliko ne uhvatimo poslednji voz za priključenje Evropi. Biće da je to ukapiralo tih 84 posto građana Srbije. S druge strane, to nije prava slika jer građani ne navode pravi razlog zašto generali trebaju u Hag. Njima je glavni motiv to da ne dobijemo sankcije ili da ne izgubimo voz za Evropu, a niko ne objašnjava tim ljudima da ti generali objektivno imaju odgovornost i da tamo treba da odu jer su odgovorni za nešto za šta ih tereti Haški tribunal.

RSE: Sve vreme kada se govori o generalima, govori se o tome da su oni visoki zvaničnici Jugoslovenske armije koja je branila Srbiju od NATO agresije, a ne govori se o zločinima nad civilima na Kosovu zbog kojih su ti generali optuženi.

POPOV: Naravno. To i jeste veliki problem. Govori se o nekoj vojničkoj časti. Niko nikada nije pokušao to da objasni. Niko nikada nije pokazao jezive hladnjače sa leševima koji su na kraju XX veka krstarili drumovima Srbije, nije pokazao masovne grobnice kao dokaz onoga šta se sve dešavalo 1999. godine na Kosovu. Kada bi to bilo objašnjeno građanima, onda niko ne bi pitao zašto oni treba da idu u Hag, već bi svi pitali kada će više tamo. Za neke od generala bi već sada bilo mesto da sede u domaćem zatvoru jer su odgovorni za neke druge stvari. Jedan je organizovao atentat na Vuka Draškovića. Spominjane su i neke malverzacije s parama i vojnim fondovima. Kada bi se to plasiralo ljudima, bila bi jedna sasvim drugačija atmosfera.

RSE: Pošto radiš na projektima ponovnog uspostavljanja saradnje, tolerancije i dijaloga u regionu, koliko ovakvi stavovi povodom Haga opterećuju normalizaciju odnosa koju nose i nevladine organizacije?

POPOV: Kada bi ovde imali odgovornu vlast i kada bi ona radila ono što treba u korist građana, moj centar polako ne bi imao značaj, niti bih imao razloga da u toj meri radim šta radim, pa bih imao više vremena da odem na vikendicu sa svoje troje unučadi, jer bi me to više okupiralo. Dok je ovakva situacija, jedino građanske inicijative povezuju region u celini i pokušavaju na neki način da amortizuju sve te gluposti koje radi ova naša vlada.

RSE: Igmanska inicijativa će uskoro obeležiti pet godina od osnivanja, a deset godina od prve organizovane posete grupe građana iz Srbije Sarajevu u okruženju. To je bilo krajem marta 1995. godine. Ko je tada putovao u ratno Sarajevo?

POPOV: To bi mogli zajedno da kažemo jer si i ti bila putnik u tom autobusu. Posetu je organizovao Beogradski krug i naš poznati humanista i sjajan čovek, kojeg više nema među nama, Miladin Životić. To je bila grupa od 38 antiratnih aktivista iz Beograda, Novog Sada i Crne Gore. Bilo je to zanimljivo društvo od predstavnika mirovnih organizacija, nekih političkih stranaka i novinara. Putovalo se dva dana i dve noći preko Mađarske, Hrvatske, hrvatskom obalom do Metkovića, uz Neretvu do vrha Igmana gde se peške stiglo u Hrasnicu, pa kroz tunel ispod aerodroma u Sarajevo koje je tada bilo u blokadi. Ta tri dana, dok smo boravili u Sarajevu, padale su granate po celom gradu i na naše oči je poginula jedna devojka. Krenuli smo na neki prijem na Baš čaršiji kada su dve granate pale na Titovu ulicu i ubile tu devojku. Sticajem okolnosti bila je Srpkinja. Vidi se da granate ne biraju ni naciju ni spol i ubijaju redom. Za nas je to bilo veliko iskustvo, ali za Sarajlije je to bio strahovito pozitivan šok. Nije bilo ni jednog Sarajlije koji nije znao za naš boravak. Oni su bili toliko srećni što je konačno jedna ekipa od 38 ljudi dobre volje došla da se solidariše sa njima. Kasnije smo često boravili u Sarajevu i znam da se Sarajlije i danas toga rado sećaju.

RSE: Među tih 38 ljudi su bili i pokojni Ivan Stambolić i pokojni Ivan Đurić.

POPOV: Ivan Stmabolić je u Sarajevu na skupštini Srpskog građanskog veća rekao da patriotizam, ako nije humanizam, onda je laž.

RSE: Kako će se desetogodišnjica obeležiti? Hoće li neki autobus iz Beograda ponovo u Sarajevo?

POPOV: Naravno. Već razgovaram sa ljudima iz Sarajeva i sa našim prijateljom Vehidom Šehićem koji je pre deset godina u Sarajevo došao iz Tuzle i tamo smo se upoznali. Dogovaramo se da istovremeno obeležimo pet godina Igmanske inicijative i deset godina posete. Znam da u gradskim strukturama u Sarajevu postoji velika spremnost da učestvuju u obeležavanju te godišnjice. Imaćemo prilike da malo evociramo uspomene, da održimo neke tribine i javne nastupe.

RSE: Interesantno je kako si obeležio sa svojim prijateljima 9. maj - Dan pobede nad fašizmom.

POPOV: Dan pobede nad fašizmom je i Dan Centra za regionalizam. Priča se ne završava Aušvicom, već je nastavljena. Mi se i danas borimo protiv aveti fašizma u našim redovima, u našoj državi i u okruženju. Pozvao sam naše prijatelje iz Igmanske inicijative i ljude sa kojima centar sarađuje u vikendicu na Fruškoj Gori. Na moje veliko zadovoljstvo odazvao se veliki broj ljudi. Bilo je preko 50 gostiju. Prisustvovali su Igor i Mirjana Galo iz Pule, moj prijatelj iz organizacije Majka Tereza sa Kosova. Okupila se i ekipa eminentnih ljudi iz Beograda. Moram posebno da istaknem čoveka koji je dao ogroman doprinos razvoju Igmanske inicijative, a to je Živorad Kovačević koji i sa svoje 74 godine ne štedi energiju i snagu, kao ni svoj ugled. On često sa mnom ide na duga putovanja da bi širio dobru volju. Bio je tu i Mirko Tepavac sa suprugom kao i Desimir Tošić. Pored njih i sjajna ekipa iz Novog Sada. Zaključili smo da nas Bog voli jer svih dana prije toga je padala kiša. Jedino taj dan je bio blistavo sunčan. Lepo smo se družili. Nameravam i ove godine to da ponovim, da nastavimo tradiciju.

RSE: Glavni posao koji radiš je povezivanje sredina čiji su odnosi bili zagađeni tokom devedesetih godina. Koje je sredine najteže izvesti ponovo na put dijaloga i saradnje? Da li je posao koji radite u okviru civilnog dijaloga Kosova i Srbije, s obzirom na potpuni prekid odnosa?

POPOV: To je bio jedan poseban izazov. Ipak su se tenzije i u Bosni i u Hrvatskoj nakon rata lakše prevazilazile. Putovao sam kolima za Sarajevo već pola godine posle Dejtonskog sporazuma. Za mene je to bilo normalno jer su se mnogi bojali da idu i par godina kasnije. Na Kosovu je ipak jedna druga priča. Između Bosne, Hrvatske, Srbije i Crne Gore to nenormalno stanje je trajalo koliko i sam rat, četiri godine. Brže se stvar vratila u normalu, iako je to daleko od pune normalnosti. Sa Kosovom to remećenje dobrih odnosa traje već dug period. Nakon bombardovanja 1999. godine i one akcije naših vojno policijskih snaga, koja je imala tragičan ishod i koja je izazvala velike ljudske žrtve i razaranja, došlo je do potpunog prekida komunikacije civilnog sektora, što je paradoks, jer taj sektor najbrže može doprineti nekoj normalizaciji odnosa i prevazilaženju psiholoških barijera koje ostanu u glavama ljudi nakon tolike količine zločina.

RSE: I Nataša Kandić je sa svojom fondacijom uspevala u vreme NATO bombardovanja otići na Kosovo, spašavati svoje prijatelje i čitave porodice Albanaca. Svi kontakti su gotovo bili prekinuti.

POPOV: Nataša Kandić će biti zabeležena kao jedno svetlo ime u toj celoj priči. Mislim da je ona bila jedan od retkih primera koji su u tim okolnostima velike opasnosti poduzeli koliko su mogli da se ljudima pomogne i da se neki spasu. Strahovito je bitan i njen Dokumentacioni centar za koji mislim da je dragoceni izvor prihoda i za Haški tribunal. To je bio veliki razlog zašto smo krenuli sa civilnim dijalogom. Kada sam prvi put otišao tamo, pre tri godine uz asistenciju misije OSN sa Kosova, sastao sam se sa nekim predstavnicima desetak nevladinih organizacija i video sam da postoje potencijali da se tim putem krene. Majka Tereza je dobrotvorna organizacija koja već 15 godina radi taj posao. Ona pomaže ljude bez obzira na veru i naciju. Pokazala se kao dobar partner. Sada imamo oko 150 raznih organizacija, i mladih i žena i drugog karaktera, koji su uključeni u ovu našu priču. Mislim da to doprinosi obnovi komunikacija.

RSE: Znam za jedan projekt, a to je zajednička pozorišna predstava mladih glumaca iz Novog Sada i Mitrovice. Kako je došlo do toga da se napravi predstava?

POPOV: Na svu sreću, donatori su razumeli ovu našu priču i dobili smo sredstva za male grantove. Ta sredstva, koja su oni dodelili Civilnom dijalogu su raspodelena na desetak nevladinih organizacija koji su napravili zajedničke projekte. To su bile, ili srpske i albanske organizacije sa Kosova, ili albanske organizacije sa Kosova u saradnji sa našim organizacijama odavde. Tako su ove dve organizacije, koje uglavnom čine mladi, nadošli na ideju da naprave projekt Svadbeni običaji. Napravili su jednu sjajnu prezentaciju, pre nekih desetak dana, u srpskom Narodnom pozorištu na Kamernoj sceni. Sala je bila prepuna. To je bilo nešto izvanredno. U iduću sredu ćemo u Novom Sadu imati jedan projekt koji je jako dobar. Urban televizija, sa svojim partnerima sa Kosova, organizuje razgovor i jednu tribinu u kojoj će učestvovati jedna grupa mladih ljudi sa Kosova, iz Hrvatske i odavde koji su učestvovali u ratu jer su bili mobilisani. Vodićemo razgovor o tome šta nam se desilo i kako to prevazići. Nakon toga će biti koncert rok grupa sa Kosova, iz Hrvatske, Bosne i odavde. Mislim da će to opet biti jedan sjajan prilog nekoj normalizaciji odnosa i prevazilaženju svih strasti i loših vibracija koje sada postoje.

RSE: Da li je to u okviru asocijacije multietničkih gradova?

POPOV: Ovo je za sada deo projekta Civilni dijalog i malih grantova. Imamo i druge manifestacije koje pripremamo i koje ćemo realizovati. Maraton na relaciji Novi Sad – Osijek – Tuzla je imao sjajnu simboliku, a to da trčanje tih maratonaca simbolički poveže ove gradove. Imali smo lep ispraćaj u centru grada Novog Sada. To je bilo u oktobru 2003. godine. Ta manifestacija je trebala da relaksira odnose i mislim da su je građani jako dobro primili. Meni je zadovoljstvo da smo u okviru tog trougla saradnje, Tuzla – Osijek – Novi Sad, koji je bio nukleus ove priče, uspeli da povežemo niz subjekata iz raznih oblasti. Tri regionalne Privredne komore su potpisale, pod okriljem ovoga sporazuma, svoj sporazum o međusobnoj saradnji koja već dobro funkcioniše. Mnoge kulturne institucije su se povezale. Mi smo bili ta adresa koja ih je povezivala sa partnerima iz Tuzli i Osijeka.

RSE: Drugi trougao je Beograd – Zagreb – Sarajevo.

POPOV: Taj trougao je nama strahovito važan jer on ima određenu simboliku. To su tri glavna grada dejtonskog trougla, grada tri države koje su bile umešane u rat, ili su trpele od ratnog sukoba. Tačno pre godinu dana imali smo u Zagrebu prezentaciju ovoga trougla saradnje i to je naišlo na izuzetnu medijsku pažnju. Predsednik Mesić je primio našu delegaciju i tom prilikom je bio na koktelu koji je gradonačelnica tim povodom organizovala. Nama je ostalo u Zagrebu da formalizujemo pristupanje ovog sporazuma, jer oni imaju određenih problema unutar vladajuće koalicije. Mislim da će i Zagreb to uskoro verifikovati. Beograd i Sarajevo su već potpisali taj sporazum na jednom skupu koji smo organizovali 6. jula 2004. godine u Beogradu.

RSE: Taj sporazum potpisuju vlasti ili nevladine organizacije?

POPOV: Ovaj projekt funkcioniše na principu da su partneri u potpisivanju i realizaciji sporazuma gradska uprava i jedna lokalna nevladina organizacija. Prvi sporazum Tuzla – Osijek – Novi Sad su potpisali tri gradonačelnika, ali i tri direktora, ili predsjednika, nevladinih organizacija Centar za regionalizam, Forum građana Tuzle i Centar za mir, nenasilje i ljudska prava iz Osijeka.

RSE: Za mene je zanimljiv još jedan trougao: Herceg Novi – Trebinje – Dubrovnik. Povezujete najljuće ratne protivnike. Da li ih je bilo teško povezati?

POPOV: Mogu ti reći da jeste. Tu su strahovito velike tenzije. Dubrovčani nikada ne mogu da oproste svojim komšijama Trebinjcima što su dozvolili da se sa njihove teritorije gađa Dubrovnik. Herceg Novi je lakše prevazišao te odnose. Možda i zahvaljujući tome što je Milo Đukanović bio prvi čovek sa ovih prostora koji je uputio izvinjenje prilikom posete Dubrovniku. Bez obzira koliko je to formalan čin, ipak se čini da ima neki rezultat. Trebinje im je teže palo jer su imali izuzetne odnose sa Trebinjem. Dubrovčani su nosili ribu na trebinjske pijace, a Trebinjci sir u Dubrovnik. Imali su veoma lepu saradnju sve dok nije došlo ovo zlo koje se desilo u prošloj deceniji. Pokušali smo tu da rešimo i jedan konkretan problem, a to je snadbevanje Herceg Novog vodom. Voda koja dolazi iz Hercegovine, iz okoline Trebinja, prelazi preko Konavlja kroz vodovod i dolazi u Herceg Novi. Tu je došlo do problema jer je taj vodovod u dobroj meri devastiran, ali je došlo i do problema oko vlasništva nad vodovodom, pa i zbog cene vode. Bilo je i isključivanja vode. Angažovali smo jednog švajcarskog eksperta koji je izvršio finansijsku, tehnički i pravnu ekspertizu. Tu je pokazao šta valja činiti i jednim i drugim i šta im preporučuje jedan neutralni čovek. Na jednom skupu u Dubrovniku smo povezali predstavnike privrednih organizacija, organizacija mladih i ekologa tako da su oni uspostavili saradnju koja već uveliko funkcioniše.

RSE: Šta je sa Mitrovicom, podelenim gradom? Da li je asocijacija gradova pokušala da spoji te dve strane? Da li u okviru vaše inicijative pokušavate i unutar Kosova da uspostavite pokidane veze?

POPOV: Unutar Civilnog dijaloga nam je cilj kako da povežemo nevladine organizacije i ostale činioce civilnog društva sa Kosova i iz Srbije. Tu su važni mediji. Kosovo, u našim medijima, imamo samo u Crnoj hronici. Sigurno nije bolja slika Srbije sa strane Kosova. Ni u jednim našim novinama ne možeš pročitati šta se večeras daje u Prištinskom pozorištu. To bi bila jedna lepa stvar. Cilj nam je bio da povežemo i medije i nevladine organizacije kako bi se i ovde i na Kosovu postepeno menjala slika o opštem stanju u Srbiji.

RSE: Koga si uspeo tu da povežeš?

POPOV: Imali smo sastanak predstavnika medija na kojem su se dogovorili, i već funkcioniše neka razmena informacija i podataka. To još uvek nije dovoljno odmaklo. Naredni korak je sastanak u Beogradu koji će se održati u maju na koji ćemo pozvati glavne urednike ili direktore medija. U agenciji Beta su pokazali veliko interesovanje da se uključe u taj projekt, ali i televizije i dnevni listovi. Želimo da se oni konkretno dogovore o razmeni informacija i da one ne budu samo u najboljim novinama. Čitam Danas, koji je blizak mojoj opciji, ali u njima imamo rezervisanu drugu stranu za neke vesti sa Kosova, a nemamo dovoljno relevantnih informacija sa Kosova, šta se dešava u običnom, normalnom životu.

RSE: Da li za takve projekte postoji interes vlasti, ili njima odgovara - što gore to bolje?

POPOV: Što se tiče Igmanske inicijative i dejtonskog trougla tu već imamo na visokom nivou asistenciju vlasti i oni koriste naše projekte. Kada je reč o Kosovu, tu nailazimo na potpuni izostanak bilo kakve spremnosti za saradnju ili nailazimo na ignorisanje cele naše priče.

RSE: I jedne i druge vlasti?

POPOV: Kosovska je kao malčice prijemčivija. Imali smo skup u junu prošle godine gde smo pokušali celi kosovski problem da sagledamo sa regionalnog aspekta, jer je onda drugačija dioptrija. Kada se gleda samo u odnosu Kosovo – Srbija, onda to izgleda dramatično – da li će sveta srpska zemlja biti u našim rukama ili ne. Kada se gleda sa regionalnog nivoa i na to da mi obezbedimo normalan protok ljudi i roba i normalne odnose, onda se mnoge stvari relativizuju. Na otvaranju tok skupa je bio Bajram Redžepi, tadašnji premijer, koji je pokazao izuzetno dobru volju i dao podršku onome što radimo. Ključne činioce u Beogradu, koji odlučuju o Kosovu, ta priča baš previše i ne zanima. Nama je prioritet povezivanje nevladinih organizacija sa Kosova. Imao sam prilike da budem moderator jednog sastanka na Brezovici, pre dve godine. To je bio sastanak nevladinih organizacija severne i južne Mitrovice gde su se dogovarali da naprave zajednički okvir kako bi zajednički delovali. Kada su prvi put, pre tri godine, dolazili mladi sa Kosova na Palić da se sretnu sa svojim kolegama iz Srbije, u tom autobusu su se prvi put našli neki mladi Srbi sa Kosova i neki mladi Albanci. Prvi put su počeli da sarađuju i razgovaraju. To je bio autobus iz Prištine u kojem je bilo oko četrdesetak mladih sa Kosova koji su se tada prvi put sreli. Bila je to prilika da ti mladi dođu i razgovaraju sa mladima iz Novog Sada, Subotice, Beograda.

RSE: Meni se čini da se to ne zna u Srbiji. Kada vidim neke rasprave o Kosovu, nikada ne vidim nevladine organizacije.

POPOV: Na žalost, ti naši glavni mediji, koji imaju najveći uticaj, iz određenih razloga ne žele, ili nemaju sluha, za to. Umesto da afirmišu jednu takvu stvar koja pokazuje da je dijalog i suživot moguć bez obzira na status Kosova. Moramo da živimo u istom regionu i moramo međusobno sarađivati, trgovati, komunicirati. To nikoga ne zanima, već samo to da li Kosovo ostaje u okviru Srbije ili ne. Do sada poslednji skup mladih bio je u oktobru prošle godine u Novom Sadu. Bilo je sjajno druženje. Tu su neki postali dobri prijatelji. Jednoj novinarki koja me intervjuisala sam rekao da je šteta što ovi ljudi koji prolaze pokraj hotela Vojvodine, gde se to dešavalo, ne mogu da provire kroz ove zidove i vide kako mladi ljudi mogu lepo, odgovorno i pametno da razgovaraju o značajnim temama.

RSE: Ko je sve bio iza tih prozora?

POPOV: Bili su mladi Albanci i Srbi sa Kosova, mladi iz Novog Sada, Beograda i drugih delova Srbije. Dogovarali su se o zajedničkim projektima i već su neki krenuli, a neki tek treba da započnu. Bilo je divno videti te mlade i pametne ljude kako na lep način komuniciraju i kako se lepo druže odlazeći u razne kafiće. Šteta da svet ne zna da je to moguće i da je to jedini način kako možemo izaći iz ovih naših gluposti.

RSE: Da li je jako teško i naporno biti normalan?

POPOV: Da ne radim ovo što radim, ne znam šta bi me dalje držalo. Mislim da je to jedini način da se čovek suprostavi ovom ludilu i svemu što se ovde dešava. Mislim da je pamet i normala u Srbiji postala luksuz. U vreme Miloševića nije nam bilo lako raditi jer smo imali pritisak od strane vlasti, ali smo imali jedan cilj i ideju. Verovali smo da kada se desi taj prelom da ćemo izgraditi jednu normalnu državu koja će biti po nekim evropskim uzorima i da će se ovde normalno živeti. Mi smo sada u nekom ćorsokaku. Sada nemamo Miloševića, ali imamo sve ono što nam je ostavio u nasleđe. I dalje važi - Ko šiša međunarodnu zajednicu – i - nije važno što nam je Amerika uskratila pomoć -. Jedan naš zvaničnik je rekao da je to dokaz krize politike pritiska Amerike. To znači da je taj potez Amerika učinila kao izraz krize politike pritiska koju je ranije primenjivala.

RSE: To znači Amerika je u krizi, a ne Srbija?

POPOV: Da. Normalnost je ovde jako teško negovati, ali tim pre je dragocena.

RSE: Tvoja je ideja da ovaj region postane neka vrsta mini Šengena.

POPOV: U okviru Igmanske inicijative smo, još pre tri godine, formirali jednu grupu. Ta grupa je našim vladama predložila formiranje zone slobodne trgovine, jer nema slobodne cirkulacije robe bez slobodne cirkulacije ljudi. To je podrazumevalo i uzajamno ukidanje viza. Sve to se dešavalo u dejtonskom trouglu. Kada smo imali drugi skup Igmanske inicijative u Novom Sadu prisustvovao je i Goran Svilanović. Tada smo mu preporučili da SR Jugoslavija jednostrano suspenduje vize prema Hrvatskoj. On nas je pitao da li mislimo da će to dovesti do adekvatnog odgovora Hrvata.

RSE: Pokazalo se da ste u pravu. Sada građani Srbije i Crne Gore, kada su u pitanju susedne zemlje, bez vize mogu da idu u Bosnu, Hrvatsku, Makedoniju i Bugarsku. Rumunija i Mađarska su prošle godine uvele vizu. Sa širenjem Evropske unije i ostajanjem Srbije i Crne Gore izvan Evropske unije, zar se stvari ne pogoršavaju i kako ideja oko mini Šengena može da funkcioniše?

POPOV: Naša je deviza ''ne vize unutar regiona i ne vize Evrope prema regionu''. Sa Evropskom unijom naša prva šengenska granica je 100 km od Novog Sada na sever i nekih sedamdesetak kilometara na istok. Naša vlast je morala da pokaže da je sposobna da primenjuje šengenska pravila da bi došli na belu šengensku listu. To smo želeli i za druge zemlje regiona. Sa ovakvim ponašenjem, kakvo primenjuje naša vlada, jako smo daleko od tog cilja.

RSE: Da li je tačno da si organizovao prvu posetu predsednika opštine Srebrenica Bajinoj Bašti?

POPOV: To je bilo prošle godine, baš u ovo zimsko vreme. Imali smo jednu tribinu koja je bila posvećena uspostavljanju saradnje baš na osnovu sporazuma međuetničke toleranicije Srebrenice i Bajine Bašte. Gradonačelnik Srebrenice, Abdurahman Malkić, je tada došao na tu tribinu zajedno sa jednim isto tako sjanim čovekom, Bobanom Tomićem, koji je tada bio predsednik Skupštine opštine Bajina Bašta. Abdurahman je gledao sa brda kako vojska Rebublike Srpske kupi Muslimane i odvodi ih na stratište. On je preplivao Drinu, lutao je Tarom i tamo su ga uhapsili naši organi bezbednosti i priveli u zatvor u Bajinu Baštu. Tamo su ga tukli. Imajući sve to u vidu, pitali su ga zašto ide u tu Bajinu Baštu. Rekao je da je to neka vrsta njegove osvete jer ide da im pruži ruku i da im kaže da im je sve oprošteno. To je ono što je najdragocenije u celoj ovoj priči.
XS
SM
MD
LG