Dostupni linkovi

logo-print

Za novopečene Sarajlije govorim arhaičnim, čaršijskim jezikom


RSE: Gost Radija Slobodna Evropa ove nedjelje je Mladen Miličević, Sarajlija koji je na Muzičkoj akademiji u Sarajevu diplomirao 1982. godine i magistrirao 1986. godine, sve u roku, na predmetu Kompozicija i multimedijalna umjetnost.

MILIČEVIĆ: Tačno je za magisterij, a diplomirao sam samo kompoziciju.

RSE: Nisam znala da je na Muzičkoj akademiji u Sarajevu uopšte postojao predmet Multimedijalna umjetnost.

MILIČEVIĆ: Pa to i nije postojalo kao program. Svaki magistarski rad je individualan. To je mene interesovalo i pustili su me da to radim. Nisu oni imali neki program gdje bi učili studente kako se to radi. Ja sam jednostavno htio da to bude moja teza, oni su se složili i tako je to bilo.

RSE: Već tada u Sarajevu postajete poznati kao čovjek eksperimenta. Da li ta odrednica vrijedi i danas, ili su se u međuvremenu vremena toliko promijenila da Vaš način nije više eksperiment, nego svakodnevnica?

MILIČEVIĆ: Sve se promijenilo. Ta vremena u Sarajevu su bila prije dvadeset godina, kad sam ja bio mnogo mlađi i bavio se eksperimentima, što je apsolutno razumljivo. Eksperimentima sam se bavio do možda jedno deset godina unazad. Sad se više ne bavim eksperimentima, sad se bavim muzikom za film. Eksperimente sam ostavio na stranu, jer sam sve izeksperimentisao što me je zanimalo, tako da tu više nema nekog naročitog interesa. Eksperimenti su zabavni da se rade, ali čovjek se filozofski pomjeri u drugom smjeru. Eksperimenti su, što bi mi rekli, za malu raju. Ja sam malo to prevazišao, pa ustvari idem i držim predavanja o tome zašto ti eksperimenti nisu uspijevali u avangardnoj muzici i zašto je tu postojao veliki problem uspostavljanja kontakta sa publikom. Predavanja koja držim u vezi toga su ustvari bazirana na nauci o mozgu. Ja sam se malo promijenio, pa sam otišao da studiram ljudski mozak, odnosno kako ljudski mozak procesira muziku. Ispostavilo se da ono što mi radimo u avangardnoj muzici ide totalno protiv načina na koji mozak dobro prima informaciju. Tako da nije slučajno da ta muzika nije imala nikakav naročit odjek širih masa, zato što je sve pravljeno naopačke, baš namjerno da mozak to ne bi mogao da percipira onako kako treba da percipira. I eto to je sva moja nauka.

RSE: Šta je onda svrha pravljenja te muzike ako se unaprijed zna da je mozak ne može percipirati?

MILIČEVIĆ: E pa u tome jeste čitav problem. Svrha pravljenja te muzike je da oni koji je prave kroz to pravljenje eventualno shvate jednog dana da to nema nikakvog smisla. Nikad neću zaboraviti, kad sam se vratio u Sarajevo, to je bilo prije desetak godina, nađem se u kafani s prijateljem, rediteljem, pokojnim Dubravko Vivanovićem, i on me pita šta radim u Americi, a ja mu kažem da pravim muziku koja nema zvuka – art performans na sceni, gdje muzičari premještaju instrumente. On mi kaže: „Ti praviš muziku koja se obraća oku, a muzičar si. Koliko ja razumijem, muzika treba da se obraća uhu“. Tu sam dakle bio dospio u tom eksperimentisanju, bio sam tako daleko da sam pravio muziku koja se obraćala oku.

RSE: Postoji ono gluho glamočko kolo, bez muzike. To je nešto slično.

MILIČEVIĆ: Otprilike.

RSE: Nakon magistarskog u Sarajevu, odlazite u Sjedinjenje Američke Države, to je bila 1986. godina, na još jedan postdiplomski za eksperimentalnu kompoziciju.

MILIČEVIĆ: Jeste, na Wesleyan University u Connecticutu. Interesiralo me je da odem u Ameriku, da vidim kako izgleda biti na američkom univerzitetu, da si jednostavno proširim vidike. Odlučio sam da idem na Wesleyan University zato što me je interesovao jedan određeni profesor Alvin Lucier, kod koga sam studirao, a i zato što su oni imali World Music Program (program svjetske muzike), gdje ima puno etnomuzikologije. A ja sam uvijek bio zainteresovan za etnomuzikologiju, svirao sam saz i šargiju i istarske duvačke instrumente i tako dalje, tako da je to bio izvanredan enviroment za mene da dođem da studiram. Tako da sam došao i ponovo radio magistarski, jer oni nisu imali doktorat, inače bih se ja prijavio na doktorat. To su bile dvije prekrasne godine na Wesleyan univerzitetu, tad sam bio najavangardniji i najeksperimentalniji, tad sam pravio te muzike koje nemaju zvuk – čitav orkestar lupa nogama, zvecka novčićima i takve stvari. Mogu reći da je bilo zabavno. Sada kada gledam na to sve, to mi je pomalo smiješno, ali svako sebi treba da izgleda smiješan kada pogleda unazad. Ako pogledam dvadeset godina unazad i ne izgledam sam sebi toliko smiješan, to znači da nešto nije uredu sa mnom u ovom danom momentu, znači da nisam odrastao.

RSE: Kao što Britanci kažu da nije nikakav čovjek ako do tridesete nije liberal, a poslije tridesete konzervativac.

MILIČEVIĆ: Otprilike tako, mada ne znam baš da li se politički to tako desilo.

RSE: Pa ne mora biti politički, ali recimo u stavovima. Može biti eksperiment, može biti liberalna ideja…

MILIČEVIĆ: Dobro, ja sam postao konzervativan u pogledu na umjetnost, u određenom smislu, zato što jednostavno, kroz sve ovo sagledavanje semiologije i moje studiranje o mozgu, zapravo shvatio neke stvari koje su se, uprkos svih ovih avangardnih i eksperimentalnih stremljenja, dešavale u umjetnosti. Tako da ustvari jesam konzervativan. Evo upravo za jedno desetak dana treba da idem na Univerzitet u Majamiju, gdje sam radio doktorat, da im držim predavanje.

RSE: Upravo sam to htjela pomenuti. Godine 1991. ste doktorirali na Miami University na Floridi. Šta je bila teza doktorskog rada?

MILIČEVIĆ: To je šest stotina strana, zvalo se Nonsense Music (Besmislena muzika).

RSE: Je li tako i zvučalo?

MILIČEVIĆ: Pa zvučalo je poprilično smiješno iz ove perspektive, ali tada sam bio apsolutno ubijeđen da je to nešto genijalno. Mislim, šta je genijalno, to je vrlo relativno. Uglavnom, i tu sam bio strašno avangardan. A sad idem da im držim predavanje o tome kako je sve to bilo ustvari smiješno. Idem ustvari da pričam protiv svoje doktorske disertacije. Sreo sam svog profesora kod kojeg sam doktorirao, kad sam bio na Havajima prije deset dana na jednoj konferenciji, gdje sam također držao predavanje. On je došao na to moje predavanje i to mu se jako dopalo, iznenadio se da sam promijenio svoje stavove o muzici i tako smo se dogovorili da dođem da im budem gost.

RSE: Deset godina ste na prostoru bivše Jugoslavije bili freelance kompozitor. U to vrijeme ste dobili i nekoliko nagrada za kompozicije. Kakva su to uopšte bila takmičenja na kojima su se takve, eksperimentalne kompozicije mogle prijaviti, ko je bio u žiriju, kako je to uopšte izgledalo?

MILIČEVIĆ: Nisu to bila prava takmičenja. Recimo, dobio sam Nagradu „Sedam sekretara SKOJ-a“. To je bila nagrada koja se dodjeljivala mladim umjetnicima u svim poljima, u polju slikarstva, poezije… Dodjeljivala se u Zagrebu. Ja sam jednostavno bio predložen zato što sam bio mladi umjetnik koji je radio neke interesantne stvari, drugačije nego što rade drugi i dobio sam tu nagradu za muziku mislim 1982. godine ili tako nešto. Ali to nije bilo takmičenje u smislu da sam imao konkurente koji su se prijavili za nagradu, pa smo se međusobno takmičili. Druge nagrade koje sam dobio, to su bile nagrade za pozorišnu muziku. Recimo u Jajcu je bio bosanskohercegovački Festival pozorišta i tu sam dobio neke nagrade. Onda je u Bugojnu bio Festival lutkarskih pozorišta i tu sam dobio mislim dvije nagrade, više se ni ne sjećam šta je tačno bilo. Uglavnom su to bile te nagrade i još neke. Udruženje kompozitora mi je recimo dalo nagradu i tako dalje. Ali to nisu bila klasična takmičenja kao što danas postoje u svijetu – raspiše se konkurs, ljudi pošalju kompozicije i sad tu ima neki žiri koji izabere najbolje. To su bile te moje nagrade u davne dane, prije više od dvadeset godina.

RSE: Znate li nabrojati sedam sekretara SKOJ-a?

MILIČEVIĆ: To je malo teško pitanje. Sjećam im se slika, ali imena teško da bih se sjetio.

RSE: Za utjehu, ne sjećam se ni ja. Znam samo Ivu Lolu Ribara.

MILIČEVIĆ: Zar je i on bio među njima?

RSE: Jeste, i on je bio jedan od sekretara SKOJ-a.

MILIČEVIĆ: Bio je i neki Orešković.

RSE: Ne znam.

MILIČEVIĆ: Uglavnom, bilo ih je sedam.

RSE: Sedam ih je sigurno bilo, čim se tako nagrada zvala. Pomenuli ste da radite za teatar, za film, za radio, za televiziju. Kako je to išlo? Jeste li Vi nekom nešto nudili ili su vama ljudi nudili da im radite muziku.

MILIČEVIĆ: U Sarajevu, prije dvadeset godina?

RSE: Da.

MILIČEVIĆ: Evo šta se ustvari desilo. Moji mama i tata su filmadžije, tako da kad sam odrastao, upoznao sam jako puno ljudi koji su radili na polju radija, televizije i filma. Tako da kad sam završio Muzičku akademiju, ustvari bio pred završetkom, nije mi bilo teško da napravim kontakte, ljudi su me znali. Radio sam recimo Ademiru Kenoviću njegovu prvu pozorišnu predstavu, njegovu prvu televizijsku dramu, njegov prvi šou na televiziji i tako dalje, zato što je moj prvi komšija bio njegov amidža. Tako su nekako stvari krenule. Prvi dokumentarni film koji sam radio, radio sam za Ranka Stanišića, a moj tata je taj film snimao. Jednostavno sam bio u tim nekim krugovima, ljudi su me znali, pa mi je bilo relativno lako. Jednostavno sam se našao u pravom trenutku na pravom mjestu. Tako mi se desilo da sam se u Sarajevu, koje je bilo jedna mala sredina, našao u određenom trenutku na određenom mjestu. Tad je elektronska muzika počela da se razvija i ja sam bio prvi koji se bavio sintesajzerima i koji je imao taj elektronski zvuk. Elektronski zvuk je bio moj zaštitni znak, radio sam većinu stvari na sintesajzeru. Eto, jednostavno tako sam uplovio u to sve. Kako dobijem jednu predstavu, ljudi čuju muziku, pa mi daju drugu, pa treću… Tako se desilo s Pozorištem mladih, postao sam maltene njihov „kućni“ kompozitor. Radio sam prvu muziku mislim za „Družbu sinjeg galeba“ Ademira Kenovića, pa poslije toga sa Dubravkom Bibanovićem i onda je svaki reditelj koji je dolazio u Pozorište mladih ustvari radio muziku sa mnom. Onda tako nešto još i u Narodnom pozorištu, pa u Kamernom teatru, da sam ostao, boga pitaj šta bi bilo, možda bih bio mrtav, ali nikad se ne zna. Da sam ostao i da je sve to išlo tim nekim normalnim tokom, sad bih vjerovatno pravio muzike za sve te filmove koje oni sad prave u Sarajevu.

RSE: U Vašoj biografiji piše da ste pravili nekoliko animiranih filmova i videa, bavili se modernim plesom… Ali ono što je meni posebno privuklo pažnju, to je video skulptura. Šta je to?

MILIČEVIĆ: To kad sam bio u Majamiju, bio sam eksperimentalan, pa sam pravio video skulpture. Odem i skupim hrpu starih VHS rekordera, natrpam ih na jednu kamaru i napravim čitavo brdo od njih. Recimo dva metra visoka kamara video rekordera, to je video skulptura.

RSE: Ima li to neko ime?

MILIČEVIĆ: Ne sjećam se više kako sam to zvao. Onda nešto s televizorima i tako. Uglavnom, slagao sam video opremu i televizore, pravio od toga instalacije, skulpture. Svašta sam ja radio, čak sam i slikao jedno vrijeme. I sad slikam pomalo.

RSE: Bila je Vaša samostalna izložba u Zagrebu.

MILIČEVIĆ: Jeste, to je to. Jedno vrijeme, kad sam bio u Majamiju, tad sam slikao. I kad je bilo Bijenale, više se ne sjećam koje godine, u Zagrebu, onda su napravili izložbu tih mojih slika. To je relativno dobro prošlo, iako ja nisam bio tu da to vidim. Moji mama i tata su išli na to i bili su presretni, plakali su od sreće, kako njihov sin ima izložbu u Zagrebu. Obično se to tako desi da neke stvari koje su interesantne ja ne vidim. Tako sam jednom napravio pozorišnu predstavu u Beogradu, koja se zvala „Napet šou“. Napisao sam tekst za tu predstavu, to je bilo one godine kada sam otišao – 1986, tako da sam sve to završio, završio muziku, dao tekst, sve pripremio i u avgustu otišao u Ameriku, a oni su otvorili negdje krajem septembra i to je bilo bog zna kako uspješno, igrali su sedam godina, izvanredan pozorišni komad, a ja to nikad vidio nisam.

RSE: Valjda Vam je neko prepričao kako je to bilo?

MILIČEVIĆ: Pretpostavljam kako je bilo, pričala mi je mama, ali bilo bi mi drago da sam vidio svoju prvu pozorišnu predstavu koju sam napisao.

RSE: Nema nikakvog video snimka?

MILIČEVIĆ: Ma nema. Tad je to sve nekako pošlo nizbrdo, pa se nije moglo ni pohvatati. Čuo sam da je to pozorište totalno izgorilo kad su bombardovali Beograd, to je bilo pozorište Duška Radovića. Dubravko Bibanović je to režirao, imao sam i pjevače, Vajta je pjevao, Gertruda Munitić, Hanka Paldum, Videc i Suad Jakirlić, prvi pjevač Valentina, ja sam bio njihov producent. Svi su oni bili u predstavi, doduše na plejbek, ali svi su bili u predstavi. Tako da je to bio dosta ambiciozan projekt, vrlo interesantan.

RSE: Ali isto tako miriše na nešto eksperimentalno. Tolike tako različite ljude okupiti na jednom mjestu, od Gertrude preko Hanke do Vajte.

MILIČEVIĆ: Pa nije bilo toliko eksperimentalno, jer je bilo za djecu. Ustvari je bilo edukativno. Ispričaću vam ukratko sadržaj. Radi se o jednoj pjesmi koja prolazi kroz raznorazne muzičke žanrove. Počinje sa Jakom iz Valentina koji na akustičnoj gitari otpjeva pjesmu i ide u grad da je proda. Na putu za grad naiđe na seoske svatove i oni odsviraju njegovu pjesmu u novokomponovanom aranžmanu, što otpjeva Hanka. Njemu se to ne sviđa, ide dalje, u grad, dođe u operu, da im note i sad će to Gertruda da otpjeva. Opet ne valja. Onda ode u bar, sav razočaran, tamo nađe džezere i Tomo Videc to otpjeva u džez varijanti. I onda na kraju konačno nađe u podrumu rokenrol bend i onda Vajta otpjeva rokenrol varijantu. Tako da je to jedna pjesma kroz raznorazne aranžmane. Ustvari da se djeci pokaže kako u muzici postoje razni stilovi.

RSE: Vi ste danas profesor. Kako se tačno zove Vaša katedra?

MILIČEVIĆ: Ja sam profesor recording arts u Filmskoj školi na Loyola Marymount University. To bi se najbolje prevelo kao umjetnost snimanja zvuka. Na Filmskoj školi imamo pet odjeljenja – pisanje scenarija, animacija, televizija, film i recording arts, što je umjetnost snimanja zvuka. Dakle, moji studenti studiraju zvuk na filmu i ja ih učim kako da prave zvuk na filmu, sve aspekte zvuka na filmu, od efekata, dijaloga, sinhronizacije, sinhronih šumova… Onda imam drugu grupu studenata koji uče music recording, da budu inženjeri zvuka, dakle produkcija, kako da naprave rokenrol ploču i tako dalje.

RSE: Oni za miksetom.

MILIČEVIĆ: Da, oni za miksetom. Uče kako da postave mikrofone, kako se to sve skupa isproducira… Uglavnom, vrlo mi je zabavno.

RSE: Je li obavezno imati sluha na tom studiju?

MILIČEVIĆ: U Americi nije obavezno ništa. U Americi je obavezno imati para. Što ti je deblji novčanik, to ti je lakše.

RSE: Koliko imate studenata?

MILIČEVIĆ: Otprilike petnaest po razredu. Kad uđem u razred, dočeka me petnaestak, a ukupno ih je pedeset na sve četiri godine.

RSE: Da li taj studij dosta košta?

MILIČEVIĆ: Košta jako puno para – 36 hiljada dolara za godinu. Zato ja ne smijem oboriti nijednog studenta.

RSE: Zato što su platili?

MILIČEVIĆ: Pa gdje ću ga oboriti kad je platio 36 hiljada dolara, to ne bi imalo veze s biznisom. Mi hoćemo da imamo što više studenata koji će nam platiti 36 hiljada dolara. Mislim, oborim ga ako baš ništa nije uradio.

RSE: Onaj ko studira zvuk, dakle bavi se zvukom, orijentiran je na uho, zar je moguće da takav čovjek može da nema sluha? Moram priznati da to ne mogu shvatiti.

MILIČEVIĆ: To je pitanje želja i prohtjeva naših studenata. Ima studenata koji su ubijeđeni da oni to vole i da mogu s tim da uspiju. A pošto je u Americi kapitalizam koji funkcioniše na profitu, dakle nema nikave razlike između toga kako funkcioniše bilo koji američki univerzitet – ne samo ovaj moj, nego i Harvard, Yale ili bilo koji – i McDonalds. Dakle, studenti su naši klijenti. Mi treba da im uzmemo pare i da oni budu zadovoljni produktom koji mi njima dajemo, odnosno da se dobro osjećaju. Dakle, kad čovjek ode u McDonalds, on pojede groznu hranu, ali se dobro osjeća, jer ima kao dobar ukus. Tako to ovdje funkcioniše i na univerzitetu. Dakle, on će doći kod nas, četiri godine puta 36 hiljada dolara, što je jako puno para, i kada završi, otići će poslije da to proba u stvarnom životu i onda će mu ljudi tamo reći da nema nikakvog sluha i tu je to završilo, onda će da se bavi nečim drugim, ali mi smo mu uzeli pare za to vrijeme.

RSE: A gdje tu moral?

MILIČEVIĆ: Nema moral. To se vrlo čudno postavlja – ko mu je kriv što on sam ne zna šta treba da radi; neću mu ja kazati da nema sluha.

RSE: I odbiti pare koje nudi.

MILIČEVIĆ: Da. Ako to ja napravim, onda će me pozvati i reći: „Što tjeraš studente?“. Nemaš sluha, žao mi je.

RSE: Studente učite ujutro, a popodne radite na filmovima.

MILIČEVIĆ: Pa otprilike tako. Imam relativno dosta slobodnog vremena, jer predajem samo dva dana u sedmici, tako sam si napravio raspored, tako da kad ima film, mogu da radim. Moje komponovanje na filmu je uglavnom kao slobodna profesija, ne živim od toga, to mi je onako dopunska zabava. Bilo bi lijepo da imam više posla, ali dobro je. Evo sad preko ovog vikenda treba da radim jedan mali dokumentarac o Mozambiku, pa sam istraživao muziku Mozambika da vidim kako to sve skupa izgleda i sad ću preko vikenda to da završim. To će biti vrlo zabavno, jer je to vrsta muzike koju do sad nisam radio, koju ne znam, tako da radim nešto novo. Također kad sam radio dokumentarac o Kubi, morao sam da studiram kubansku muziku. Eto to je ono što me danas interesuje – stalno nešto drugo, stalno nešto novo.

RSE: Može li se u Americi živjeti od profesorske plate?

MILIČEVIĆ: Može, samo zavisi kako. Prosvjetni radnik je prosvjetni radnik bilo gdje. Mi smo onako, što bi se reklo, niža srednja klasa, što se tiče naše plate. Ali dobra stvar je što se mnogo ne slamamo od rada. Kao profesori imamo četiri mjeseca godišnjeg odmora – tri na ljeto i jedan u zimu, plus praznike. Ja radim dva dana sedmično, tako da kad sračunam koliko moj sat košta, to je zapravo jako puno. Ali ni profesori nisu bogati.

RSE: Koji je Vaš odnos danas prema prostorima bivše Jugoslavije, imate li kontakta, družite li se s ljudima, odlazite li dole?

MILIČEVIĆ: Moj odnos je uglavnom vezan za moje roditelje koji žive u Zagrebu. Da njih nema tamo, ne znam koliko bih često dolazio na prostore bivše Jugoslavije. Imam strica u Sarajevu i tetku u Beogradu. Njih troje braće i sestara žive u tri različite države. I ja kad odem, odem u Zagreb kod mojih roditelja, sad sam bio mjesec dana preko zimskih ferija. Tamo se nađem i s mojim muzičarima s Muzičke akademije, s profesorima i prijateljima, s rokerima – Nikša Bratoš je moj jako dobar prijatelj, on je tamo producent. Onda se malo vidim s Nikšom Gligom, profesor i doktor muzikologije na Muzičkoj akademiji, on je vjerovatno moj najbolji prijatelj u Zagrebu. Bio sam i u Beogradu na dvanaest, samo da tetku obiđem na brzinu. Sarajevo je malo teže dostupno, tako da u Sarajevo nisam išao. Teško mi je da se povežem s bilo čim tamo.

RSE: Dobro, Vi ste davno i otišli.

MILIČEVIĆ: Prošlo je osamnaest godina. Kad odem tamo, sve mi je drugačije. Mislim, to je moja zemlja, ali ja mogu da se emotivno povežem s onim stvarima koje sam ostavio prije osamnaest godina, a toga više nema.

RSE: Da, i da nije bilo rata, teško da bi bilo nakon toliko vremena.

MILIČEVIĆ: Teško da bi bilo, ali rat je sve poremetio. Otišao sam u Sarajevo na 25 godina mature 2001. godine. Šetam Ferhadijom i čujem da se i akcenat promijenio, ljudi drukčije pričaju. Na stranu što na čitavoj Ferhadiji nisam sreo nijednu osobu koju znam. A kad sam živio u Sarajevu, nisam mogao tuda da prođem da ne sretnem deset ljudi i da im ne kažem – đe s‘ ba, šta ima? Sve se promijenilo, stvari su potpuno drugačije. Meni ove novopečene Sarajlije kažu da govorim „arhaičnim“ jezikom. Vjerovatno i govorim, jer ja sam s Čaršije i imam čaršijski jezik koji sam pokupio kad sam išao u školu prije trideset i nešto godina.

RSE: To doživljavaju svi koji se vrate dole, uvijek im se kaže – ti govoriš drugačije, tako se ovdje ne govori. Ne govori se više, nekad se govorilo. Ima jedna interesantna stvar. Vaša izdavačka kuća – piše na Vašoj web stranici – zove se BA-BA-ME-RI.

MILIČEVIĆ: To je moja pokojna baba. Ona je meni sve u životu pustila, tako da sam ja svoj prvi studio u životu imao u njenoj spavaćoj sobi. Baba se iselila iz spavaće sobe i spavala u kuhinji, a meni dala spavaću sobu, gdje sam ja namjestio svoju muzičku opremu i tu sam počeo da snimam muzike za pozorišta i tako dalje. I tako u čast svoje babe, moj se studio zove BA-BA-ME-RI i čitava produkcija se zove BA-BA-ME-RI Music Production.

RSE: Moram priznati da sam se prije nego što smo ovaj razgovor počeli, malo bojala, zato što je tu toliko stvari o kojima ja nemam pojma – eksperimentalna muzika, kompozicija, video skulpture, sve nešto što je meni neopipljivo, međutim moram priznati da sam potpuno ugodno iznenađena koliko imate kritičan odnos prema svemu tome i koliko mi je bilo jednostavno uraditi ovaj razgovor.

MILIČEVIĆ: Pa ja ne volim puno da pametujem, volim onako da pojednostavim stvari i da ih svedem na jednu normalnu ljudsku mjeru. Ljudi kad to pogledaju na Internetu, malo se toga prepadnu. Obično su pitanja ovakva: „Kako to ti praviš muziku, odakle ti ta inspiracija dolazi, šta je to?“ Upravo sinoć me to neko pitao. Ja kažem da je to posao kao i svaki drugi. Ljudi vole to da mistificiraju. Nema nikakve razlike između toga i kuhanja ručka ili bilo koje druge ideje. Jednostavno, moje tehničke sposobnosti su u muzici. Dakle, ja kad hoću da napravim muziku, izrazim se kroz note. A kuhar, kad ode na pijacu i pogleda šta ima na stolovima, pomisli – mogao bih da uzmem malo krompira, malo ovoga, malo onoga, i izmisli novo jelo, jer to su njegova izražajna sredstva. Nije to zato što je muzika sad nešto jako prefinjeno i spiritualno i da se sad neka posebna misterija obavija oko toga.

RSE: Ali malo je kompozitora koji će to tako otvoreno priznati.

MILIČEVIĆ: Znam. Ne samo kompozitora, nego ni umjetnika uopšte. Ali eto, ja volim to tako da pojednostavim i da trivijaliziram, to je moj stil.
XS
SM
MD
LG