Dostupni linkovi

logo-print

“Zabranjeno” kao reklama


“Teški uslovi, narod nema kad da misli o nekoj prošlosti, nekim o istorijskim stvarima itd. Narod se ne zabavlja, što kažu u svom problemu je, u svom jadu se zabavio.”

“Mislim da ova deca, adolescenti, da je i kod njih problem u smislu da nisu edukovana dovoljno, bez obzira na škole koje obraćaju pažnju na to ali...”

“Ja mislim da nije jer i moja je nacija mnogo patila od nemačkog okupatora, u celoj Evropi. A ovo da se zaboravi ne može nikako.”

“Ja mislim da se nije izgubio osećaj i da još traju te teške uspomene. Ja mislim da više toga neće biti. Ali kako je na Kosovu to je još uvek prisutno. Mi smo sad kao Jevreji prognani narod.”

Šest miliona Jevreja istrebljeno je u nacističkim logorima, a milioni drugih uključujući Poljake, Ruse, Rome i pripadnike raznih nacija, ubijani su ili korišćeni kao robovska radna snaga. Istoričari navode podatak da je u samo zloglasnom logoru Aušvic ubijeno najmanje milion i sto hiljada ljudi, od kojih 90 odsto Jevreja. Koliko je naša javnost upoznata sa ovim stravičnim zločinima. Saša Lebl, predsednik Komisije za praćenje antisemitizma u Savezu jevrejskih opština koji je tokom Drugog svetskog rata i sam bio zatočenik u italijanskom koncentracionom logoru:

“Da li je dovoljno o tome govoreno i pisano, to je relativna stvar. Pisalo se dosta, neki su pokušavali da i dalje to prikrivaju. Imate čitav niz ljudi ili pokreta koji su negirali uopšte postojanje holokausta, postojanje gasnih komora i tome slično, tako da odgovor na to ne može da glasi: znalo se, nije se znalo dovoljno, govorilo i pisalo, nije se dovoljno govorilo i pisalo, zavisi kada i gde. Mogu samo da kažem da u poslednje vreme sve više raste negiranje holokausta a da sve više raste antisemitizam u svetu, pa i kod nas, tako da se onda to sve uklapa u jedan opšti trend.”

Sociolog Stjepan Gredelj smatra da je ova tema nedovoljno prisutna u našoj javnosti jer je potiskuju razne druge teme. Kao primer naših odnosa prema stradanjima drugih, Gredelj navodi nedavnu katastrofu koju je cunami izazvao u Jugoistočnoj Aziji.

“Koliko je trebalo vremena da se opsete ovde da bi eventualno trebalo odati počast tim ljudima koje je prirodna katastrofa uništila. S druge strane stvorila se, čini mi se, neka vrsta ravnodušnosti prema žrtvama nasilja, prema ljudskim životima uopšte. Mislim da ta vrsta ravodušnosti ne pripada kulturnom obrascu ovde ali da je on stvoren poslednjih 15-ak godina, našim problemima i našim katastrofama.”

Da je holokaust kao tema nedovoljno zastupljena u našoj javnosti slaže se i Radoslav Ratković, predsednik Društva za istinu o narodnooslobodilačkoj borbi. On kaže da je naročito zapostavljena u poslednje vreme.

“Sasvim je to razumljivo. Antisemitizam je jedan od oblika ekstremnih i orijentisan na jedan slučaj ksenofobije i nacionalizma i s obzirom da kod nas se nalazimo u situaciji već duže vremena u koju su nas uveli ovi koji su upropašćivali narod i zemlju, ta bolest ekstremnog nacionalizma koji nije način da se voli sopstveni narod nego da se mrze svi ostali i da se izaziva mržnja protiv drugih. To je ono što je dovelo do toga da naravno zajedno sa bujanjem toga animalnog nacionalizma je apsolutno ne samo zapostavljena borba protiv antisemitizma, nego smo mi videli i njeno oživljavanje.”

Do kraja 80-ih antisemitizam nije se ispoljavao u ovdašnjem društvu mada je možda latentno i postojao, kaže Saša Lebl.

“Jer je politika bila veoma antinacionalistička o bilo kom nacionalizmu da je reč i to je kažnjavano. Kad je uvedeno višestranačje onda se to ispoljilo. Ja ne kažem da je višestranačje uzrok, nego se tada ispoljilo, i sve se jače ispoljava u poslednjih desetak godina.”

Sjepan Gredelj međutim podseća na pojavu antisemitizma i u ranijoj istoriji.

“Ne treba zaboraviti jer se i to gura pod tepih da je nakon okupacije u Srbiji u vreme Nedićevog režima Srbija postala prva zemlja u Evropi, takozvan Juden fraj, to jest oslobođena od Jevreja, na ovaj ili onaj način. Ne treba zaboraviti da smo mi imali i naše mini Aušvice po Srbiji takođe za Jevreje. Dakle antisemitizam latentno jeste prisutan mada je prilično suludo da se on podgrava u 21. veku kada po popisu stanovništva ja mislim da Jevreja ima možda do 3.000.”

Antisemitizam u Srbiji ima razne pojavne oblike a najčešći su skrnavljenje nadgrobnih spomenika, pretnje, provokacije i objavljivanje antisemitskih publikacija na koje, sudeći po rečima Saše Lebla, država nema odgovarajuće odgovore.

“Pokrenut je sudski spor zbog objavljivanja jedne antisemitske knjige. Sud je našao da, eto, čovek koji je optužen za to zbog starosti i bolesti ne može da bude suđen. On i dalje izdaje ovakve knjige. Imate zabranu “Protokola sionskih mudraca” koja je i dalje na snazi. Evo sad je bio Božićni salon knjiga, a imate “Protokole”. Jedan od izdavača pošto ima više izdanja, onako kao reklamu za sebe na zadnjoj strani korica krupnim crvenim slovima napisao zabranjeno. On zna da je zabranjeno i to mu je dobra reklama. I narod to kupuje.”

Lebl kaže da se ovakve i slične pojave ne odnose samo na Jevreje.

“Imate te pojave i u odnosu na druge. Imate izrazitu ksenofobiju tako da je to jedan širi društveni problem, a suština i težina je u tome što se na to ne reaguje.”
XS
SM
MD
LG