Dostupni linkovi

logo-print

Trijumf filozofije palanke


Već pomalo zaboravljena reč sankcije, koja je poput senke natkrivala teritoriju Srbije i Crne Gore tokom vladavine Slobodana Miloševića, ponovo je oživela i probudila stare strepnje kod građana ove zemlje. Sjedinjene Američke Države suspendovale su pre nekoliko dana deo svoje uobičajene pomoći Srbiji, kao direktnu posledicu odsustva potpune saradnje sa Haškim tribunalom. Koliko god su američki zvaničnici objašnjavali da Srbiji nisu uvedene sankcije, već da je to samo upozorenje vlastima zbog neispunjavanja međunarodnih obaveza, jasno je da je reč o početnim kaznenim merama. Za to je stigla i indirektna potvrda Evrope. Generalni sekretar Saveta Evropske unije, Havijer Solana, otkazao je dogovorenu posetu Beogradu, a negde između redova njegove naprasne odluke, pored nesređenih odnosa Srbije i Crne Gore, stoji vidno nezadovoljstvo odnosom srbijanskih vlasti prema Međunarodnom krivičnom sudu za ratne zločine. Da li zbog otvorenog odbijanja vlasti u Beogradu da hapse haške optuženike, Srbija srlja u novu izolaciju i sankcije, i kakve će biti posledice sadašnje strategije republičke Vlade, tema je o kojoj između ostalih govore: savetnik premijera Republike Srbije Vojislava Koštunice i profesor Fakulteta političkih nauka Slobodan Samaradžić, ambasador Srbije i Crne Gore u Meksiku Vesna Pešić, istoričar Veselin Đuretić, književnik Filip David.

Saradnja: Miloš TEODOROVIĆ

Jedna od poslednjih odluka koju je američki državni sekretar Kolin Pauel potpisao pre nego što je ovu funkciju predao svojoj naslednici Kondolizi Rajs, bilo je uskraćivanje pomoći Srbiji u iznosu od 10 miliona dolara. Time je samo realizovao upozorenja koja su iz Vašingtona stizala mesecima ranije, a čija je kruna tvrdnja koju je izneo i američki ambasador u Beogradu, Majkl Polt, po kojoj su Sjedinjene Države uverene da se Ratko Mladić nalazi u Srbiji i da Vlada može da ga locira i uhapsi.

Kao direktna posledica Pauelove odluke, Vašington će u prvom mesecu 2005. godine iz Beograda povući svoje savetnike, angažovanje na obavljanju različitih tehničkih pitanja, a u srpskim ministarstvima. Odluka o uskraćivanju sredstava imaće direktan negativan uticaj na pomoć za reformu poreskog sistema, pristupanje Svetskoj trgovinskoj organizaciji, ekonomske reforme koje treba da privuku strane investitore, kao i na pomoć Jugoslovenskom aerotransportu za uspostavljanje direktne linije sa Sjedinjenim Državama.

Iz Vašingtona je potvrđeno da će Sjedinjene Države nastojati da što je moguće više ublaže uticaj uskraćivanja pomoći na narod Srbije. Zato će biti povećana pomoć za pojedince, privatni sektor, lokalne vlasti, civilno društvo, nezavisne medije, kao i organizacije i programe koji su privrženi reformama. Također, dodatna dva miliona dolara biće izdvojena za školovanje mladih iz Srbije u Sjedinjenim Državama, 31 milion za otvaranje novih radnih mesta i razvoj privrede i tri miliona kao podsticaj suđenjima za organizovani kriminal i ratne zločine.

Ovog puta Vašington, dakle, nije potpuno okrenuo leđa Beogradu, kao što je to, sa celim svetom, učinio 1992. godine, kada su Ujedinjene nacije uvele žestoku blokadu tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, a zbog njenog učešća u ratu u Bosni i Hercegovini. Kao prema retko kojoj državi do tada, ove sankcije odnosile su se, osim na ekonomsku saradnju i izbacivanje predstavnika Beograda iz svih međunarodnih političkih institucija, također i na kulturne delatnosti, a bio je zabranjen i svaki nastup ovdašnjih sportista pod jugoslovenskom zastavom i himnom. Čak i fizičkom blokadom granica zaprećeno je polovinom 1994. godine, do čega ipak nije došlo, nakon što je Slobodan Milošević preduzeo čuvenu blokadu na Drini. Sankcije UN-a su suspendovane novembra 1995. godine, nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma.

Međutim, od građanskog protesta 1997. godine pa sve do NATO bombardovanja, Beograd je polako potpadao pod nove sankcije različitih međunarodnih organizacija. Tako je proleće 1999. godine, kulminaciju kosovskog rata, Jugoslavija dočekala skoro potpuno izolovana.

Nakon promena oktobra 2000. godine, država je u rekordnom roku vraćena u sve međunarodne institucije, a otklonjen je i veći deo ekonomskih blokada.

* * * * *

RSE: Koliko god domaći zvaničnici pokušavali da umanje i relativizuju značaj američkog uskraćivanja dela pomoći Srbiji, u osnovi te odluke leži neka vrsta poruke vlastima, ali i onima koji na biralištima odlučuju ko će biti na vlasti. Kako glasi ta poruka? Savetnik republičkog premijera Vojislava Koštunice Slobodan Samardžić i ambasador Srbije i Crne Gore u Meksiku Vesna Pešić:

SAMARDŽIĆ: To je pre svega jedno upozorenje Vladi Srbije i ostalim političarima u Srbiji da Sjedinjene Američke Države insistiraju na brzom i efikasnom završavanju rada Haškog tribunala, onako kako oni vide tu brzinu i tu efikasnost ili te efekte. Ja prosto mislim da je to jedna vrsta direktnog pritiska da bi se obavilo ono što Sjedinjene Američke Države u ovom trenutku žele ultimativno.

PEŠIĆ: Reč je o tome da Vlada Srbije ne ispunjava međunarodne obaveze, a kad se ne ispunjavaju međunarodne obaveze, onda slede sankcije. Pošto je reč o Međunarodnom krivičnom sudu u Hagu i pošto je reč o tome da Vlada već godinu dana ne sarađuje sa tim sudom i javno krši međunarodne obaveze i svoje unutrašnje zakonodavstvo, onda je potpuno logično da će da usledi reakcija od strane međunarodne zajednice. Tako da je ovo jedna veoma opasna opomena.

RSE: Da li je to ozbiljna pretnja, kako se u tumači u krugovima onih koji su kritični prema aktuelnoj vlasti, ili jednostavno samo marketinški potez i simbolična kazna, kako se nadaju oni koji odobravaju strategiju političkog vrha Srbije. Književnik Filip David i istoričar Veselin Đuretić:

DAVID: Poruka može biti samo jedna jedina, a to je da moramo ispunjavati svoje međunarodne obaveze. To pokazuje da li u jednoj zemlji, u ovom konkretnom slučaju našoj zemlji, Srbiji i Crnoj Gori, postoji pravni sistem. Ako imamo potpisanu tu međunarodnu obavezu i ako ovde postoji pravni poredak, da se onda postupa po zakonima ove zemlje. A zakoni kažu da onaj ko je optužen mora biti izručen sudu koji će mu suditi.

ĐURETIĆ: Mislim da je kazna simbolična, a da je mnogo značajnije obrazloženje kazne – ako smo vam uzeli tih 10 miliona dolara, onda smo vam pomogli na drugom planu, na planu neke socijalne politike, koja treba da nas na neki način izvuče iz kolapsa. Ja tome ne pridajem neki veći značaj. Bojim se jedino da tome pridaju veliki značaj naši političari koji se kreću u jednom zapadnom zatvorenom krugu u političkom smislu.

RSE: Prave razmere smanjenja finansijske pomoći i uskraćivanja podrške koja bi trebalo da olakša bolni proces tranzicije, osetiće se pre svega kroz posledice u različitim sferama, jer će opominjući poruku koja je upućena Srbiji, moći da pročitaju i protumače i mnogi drugi:

SAMARDŽIĆ: Sjedinjene Američke Države za sada nemaju drugog načina nego finansijske ucene i jedne ucene koja je daleko opasnija, a to je njihovo negativno delovanje na međunarodne finansijske institucije kada se odlučuje o zahtevima Vlade Srbije ili državne zajednice. Taj drugi aspekt je mnogo opasniji nego direktna finansijska šteta, jer te sume nisu toliko velike, mada ih ja ne bih potcenjivao, ali su dovoljno velike da su dovoljne za upozoravanje da ukoliko se brzi koraci ne urade, stvar može da bude još gora.

PEŠIĆ: Mi smo svesni toga da te sankcije znače, ne nekih deset miliona, kako se govori, nego je to jedna blokada, i kad je reč o Svetskoj trgovinskoj organizaciji, gde mi hoćemo da budemo član, i kada je reč o Svetskoj banci, Međunarodnom monetarnom fondu, drugim institucijama, putu ka Evropi i da ne nabrajam dalje.

RSE: Pri tom, naravno, najveću bojazan budi mogućnost, da bi putem američke Vlade mogla da krene i Evropska unija. Umirujući tonovi koji stižu Brisela da se o tome ne razmišlja, jer bi nove sankcije samo pogoršale ionako tešku situaciju u Srbiji i Crnoj Gori, ipak ostaju u senci upozorenja da bi izostanak napretka u saradnji sa Haškim sudom potpuno zakočio proces pridruživanja zemlje Evropskoj uniji. Studija izvodljivosti Evropske komisije o izgledima Srbije i Crne Gore za integraciju u Uniju, biće jasan pokazatelj u kom smeru ide ova zemlja:

PEŠIĆ: Nikakav različit stav ne postoji u Evropi u odnosu na našu saradnju sa Haškim tribunalom. Evropa misli o tome isto kao i Sjedinjene Države. Ne vidim nikakvu razliku. Zašto ta Studija izvodljivosti nikako nije napravljena? Neće se napraviti Studija izvodljivosti sve dotle dok se ne reši pitanje saradnje sa Haškim tribunalom.

SAMARDŽIĆ: Ja nemam taj utisak. Evropska unija ima i uvek je imala drugačiji pristup Balkanu nego Sjedinjene Američke Države. Evropska unija ima sasvim drugačiji, bolje rečeno jedan strateški pristup, koji je kombinovan s njenom idejom integracije. Tako da ona ima isključivo ta mirnodopska i razvojna sredstva. I nemam utisak da bi upotrebljavala neke robusnije sankcije prema Srbiji. Dakle, ja ne očekujem da će Evropska unija pratiti Sjedinjene Američke Države u toj politici direktne pretnje.

RSE: Nije li sve ovo samo niz znakova da se Srbija ponovo nalazi na korak pred ponovo uvođenje spoljnog zida sankcija, gotovo identičnih onima koji su ovu zemlju već vratili decenijama unazad?

PEŠIĆ: Ako nastavimo tim putem, mislim da ćemo uskoro biti potpuno blokirani. Ja bih to shvatila veoma ozbiljno. Ovo su neki prvi znaci da je naša zemlja vraćena maltene u poziciju u kojoj je bila u vreme Miloševića.

ĐURETIĆ: Ja mislim da preteruju. Zašto bi Amerika sada iritirala Srbe na onaj način kako se to praktikuje u neprijateljskim komunikacijama?

RSE: Hteli to neki da priznaju ili ne, ali Srbija se nakon izolacije koja je trajala tokom devedesetih, nikada nije vratila do kraja u svet. Miloševićevom smenom je načinjen ogroman korak na tu stranu, ali je nakon toga usledeo čitav niz zastajkivanja, povlačenja i neprimetnog vraćanja ka tački odakle se krenulo. Postoji li opasnost da ova prećutna izolacija dobije neku vrstu institucionalnog okvira?

SAMARDŽIĆ: Ja ne cenim da je to upozorenje pred sankcije. Naime sankcije, kako ih poznajemo iz devedesetih godina, Srbiji se neće ponoviti, obzirom da ona ima demokratsku vlast. Drugo, vodi jednu unutrašnju ekonomsku politiku koja se povodi načelima reformske politike i nekakve liberalizacije.

DAVID: Kreće onaj sled sankcija koji se podrazumeva. Mi i posle Miloševića živimo u izolaciji. Od tih nemogućnosti ili komplikacija da dobijete vize, od toga da nema stranih ulaganja, od toga da sami sebe na neki način izdvajamo iz te svetske zajednice…

RSE: Pritisak kojim je izložena aktuelna republička vlast, ali i stanovnici Srbije, ima više nego jasne povode. Međunarodna zajednica, a pre svega Sjedinjene Američke Države, smatraju krajnje neprihvatljivim što se ljudi koji su optuženi za najteže ratne zločine, bezbrižno šetaju Srbijom:

PEŠIĆ: Vlada Srbije je javno i otvoreno odbila saradnju sa Haškim tribunalom, ne isporučuje optužene Haškom tribunalu i vrši propagandu da se to ne radi, sve vreme pumpa građane protiv Haškog tribunala i zbog toga je sad ta Vlada izložena sankcijama.

SAMARDŽIĆ: Svaka vlada mora da meri unutrašnje i spoljne posledice nekakvog pritiska koji ide spolja. U ovom trenutku ova Vlada prosto ceni da su unutrašnje posledice mnogo veće ukoliko bi se izašlo u susret zahtevima Sjedinjenih Američkih Država i zbog toga nije spremna da neposredno ostvari zahteve i tražnje SAD-a. To bi prosto remetilo politiku koju Vlada vodi, a njoj je najviše stalo do te nekakve strategije koju je uspostavila i jednog postepenog realizovanja te strategije.

RSE: Mada je svaki od optuženika na svoj način kamen spoticanja, slučaj za sebe je ipak bivši ratni komandant bosanskih Srba Ratko Mladić, koji se još uvek nalazi na platnom spisku Vojske Srbije i Crne Gore. No ne samo to, već njegova bliskost sa vojnim establišmentom i činjenica da su vojne bezbednosne strukture ostale gotovo nedirnute i nakon političkih promena u Srbiji, budi jasnu sumnju međunarodnih činilaca da se Ratko Mladić povremeno skriva upravo u Srbiji:

SAMARDŽIĆ: Ovde policijski organi ne mogu da otkriju mesto gde se Mladić nalazi. Naime, postoji jedan drugi slučaj koji pokazuje koliko je to teško, a to je slučaj Karadžića. Karadžić očigledno nije u Srbiji, a opet u Bosni i Hercegovini, gde međunarodni činioci imaju punu političku moć i bezbednosnu kontrolu, oni sami ne mogu da završe taj posao, tako da bi mogli da analogno shvate da je to objektivno teška stvar.

RSE: Istovremeno se srbijanski zvaničnici upinju da dokažu kako oni zapravo nemaju ništa protiv saradnje sa Međunarodnim tribunalom za ratne zločine, mada niko od onih koji su optuženi nije uhapšen tokom mandata Vojislava Košunice:

SAMARDŽIĆ: Postoji dakle jedna nesaglasnost između politike prema Haškom tribunalu koju vodi Vlada i tih zahteva za ultimativnom predajom. Možete da primetite, kada oni kažu da Vlada ne sarađuje, misli se pre svega na predaju i hapšenje ljudi. Mi gledamo na saradnju kao na kompleksniju stvar, što ona ustvari i jeste – i oslobađanje ljudi od čuvanja državne tajne i davanje dokumenata i konačno delovanje na dobrovoljnoj predaji. Cela dakle politika kod ovog trećeg aspekta jeste dobrovoljna predaja ljudi, uz dogovor Vlade i Haškog tribunala oko uslova. Znači, tu se negde u ciljevima mi podudaramo sa njima. Pa čak ta politika evidentno ima i rezultata.

PEŠIĆ: To je jedna prazna priča, zato što mi moramo, po obavezi koju smo mi potpisali i po zakonu koji smo mi sami doneli, svakog onog koji je optužen od strane Haškog tribunala da je izvršio ratne zločine, a nalazi se na našoj teritoriji, znači na teritoriji Srbije i Crne Gore, da isporučimo. Vlasti su dužne da takve koji su optuženi predaju Haškom tribunalu, međutim mi to ne radimo.

RSE: Pri tom aktuelna Vlada Srbije od svog konstituisanja insistira na nečemu što naziva «dvosmernom saradnjom» sa Haškim tribunalom, pokušavajući da izigrava neku vrstu ravnopravnog partnera ovoj međunarodnoj instituciji:

PEŠIĆ: Možda Hag dobro sarađuje s nama, ali mi ne sarađujemo dobro s Hagom, znači u tome je problem. Mi naš deo obaveza ne izvršavamo. Ne samo da ne sarađujemo, mi i štitimo optužene, pa kad stigne optužnica, vlasti obaveste tog optuženog da pobegne i da se sakrije. Recimo to je onaj blamantni slučaj Hadžića.

SAMARDŽIĆ: Dva optužena u Srbiji su se predala. Na putu smo dakle da obavimo i neke dodatne uspehe, tako da kažem, iako je to zaista pežorativna stvar, oko dobrovoljne predaje još jednog broja optuženika. Ali ono što jeste problem, to je dinamika. Ta dinamika ne odgovara ni Tužilaštvu, ni Tribunalu, ni Sjedinjenim Američkim Državama koje su najjači politički faktor pritiska na Tribunal, tako da kod njih postoji jedna određena nervoza.

RSE: Kabinet Vojislava Koštunice uspeo je gotovo čitavu jednu godinu da na različite načine zamagljuje činjenicu da zapravo neće biti hapšenja onih koji su optuženi za ratne zločine. Prvo se govorilo da će oni biti privedeni k licu pravde, potom se moglo čuti da će se oni sami odazvati, da je tek sada postalo sasvim očigledno da haški optuženici mogu mirno da spavaju u Srbiji. Koji su razlozi zbog kojih oni koji su osumnjičeni za različita zlodela, mogu u Srbiji da budu sasvim spokojni u ovom trenutku?

SAMARDŽIĆ: Postoji prosto jedan širi moralni aspekt kada je reč o generalima konkretno, hapsiti ljude koji su obavljali svoj posao i koji pod vrlo mutnim optužnicama treba da idu tamo. Dakle, u takvim uslovima hapsiti ljude i predavati ih, to je jedna nemoralna stvar. Drugo, politički gledano, manjinska vlada ima podršku stranaka koje imaju ultimativni stav prema hapšenju, koje kažu – mi nećemo dati podršku, u pitanju je SPS konkretno, ukoliko vi hapsite ljude. I to je bio jedan fer dogovor kada se Vlada obrazovala.

PEŠIĆ: Za Srbiju i za sve nas, i kao narod i kao zemlju, za našu budućnost, jako je važno da se otrgnemo od zločina, da se otrgnemo i od unutrašnjih zločina koji su se dešavali i prema našim građanima i naravno u toku minulih ratova. Znači, zemlja mora da izađe iz toga. Ona nema budućnost dok to pitanje ne reši. Ova Vlada ne samo da to ne oseća, nego ima nekakve potpuno druge ideje, potpuno je netransparentna, ne znamo šta ona uopšte hoće, ali sigurno neće da se ponaša u skladu sa međunarodnim normama.

RSE: Krajnje blagonaklonu strategiju prema onima koji su optuženi za ratne zločine, vladajuća garnitura u Srbiji pre svega pravda opasnošću od destabilizacije političkih prilika u zemlji ili daljom radikalizacijom društva:

SAMARDŽIĆ: Kod nas postoji svest da je ovo najefikasnija politika i što se tiče obaveza prema Haškom tribunalu, dakle međunarodnih obaveza, i što se tiče brane destabilizacije unutrašnjih prilika koja bi svakako nastupila ukoliko bi se to radilo bez neke politike. Naime, smrt Zorana Đinđića o tome najbolje govori. Vlada je prosto zauzela jednu srednju ili najracionalniju poziciju sa unutrašnjeg stanovišta. Dakle, ne ultimativno, brzo, bespogovorno hapšenje i predavanje ljudi, ne ni ona politika – nećemo dati nikoga ili nećemo ispunjavati naše međunarodne obaveze, već jedna politika ispunjavanja obaveza u dinamici koja odgovara održavanju stabilnosti unutrašnjih prilika u zemlji.

PEŠIĆ: Ako se tvrdi da bi to toliko destabilizovalo situaciju, to znači da se i na nas kao građane prebacuje odgovornost. To znači da mi kao građani Srbije smatramo da ljudi koji su optuženi za činjenje ratnih zločina ne treba da budu kažnjeni, dakle da smatramo da smo mi potpuno nemoralni ljudi i da mislimo da ljudi koji ubijaju, siluju, kolju i tako dalje, treba da žive nekažnjeno. Znači prebacuje se krivica na građane, da smo im mi saučesnici u svemu tome i da mi jednostavno smatramo da ljudi koji su ubice ne treba da odgovaraju. To je malo već preterano, da se koriste građani kao argument i da se prebacuje odgovornost sa vlasti na građane.

RSE: U takvoj atmosferi ne samo da oni koje potražuje jedan međunarodni sud zbog ozbiljnih optužbi mirno žive u Srbiji, nego takva lica imaju neku vrstu privilegovanog statusa u odnosu na sve druge koji su u sukobu sa zakonom, ali i prema građanima ove zemlje:

DAVID: Ovi koji su optuženi za najveće zločine su nešto ravnopravniji od drugih, da upotrebim taj Orvelov izraz. Ako se odazovu, ako odu, što je njihova obaveza, građanska, zakonska i tako dalje, onda će oni dobiti niz beneficija. Pomoći će se da se njihova deca školuju, oni će dobiti vrlo visoka mesečna primanja za naše prilike, članovima njihovih porodica će biti plaćene mesečne karte da odlaze u Hag… Oni su apsolutno u svakom pogledu povlašćeni i mislim da su zapravo u ovom trenutku u jednoj jadnoj, siromašnoj, ekonomski potupuno razorenoj zemlji, jedini oni kojima se garantuje neka sigurnost, materijalna, egzistencijalna, upravo ovi koji moraju odgovarati za najgore i najteže zločine. To je jedan apsurd ovog našeg vremena. Ono što je isto tako apsurdno, to je da se vlasti zapravo i ponose time što sve ove beneficije zapravo daju onima koji su krivi.

SAMARDŽIĆ: S jedne strane vi morate, kad razgovarate s ljudima, da im date neke garancije. Te garancije su iz reda već postojećih garancija koje se daju optuženicima iz Hrvatske. Dakle, posle čitanja optužnice, oni treba da se puste i da se brane sa slobode, što je statutarno moguće. Druga strana te aktivnosti jeste neka vrsta fer pleja Haškog tribunala prema takvom naporu Vlade. I više je sa te strane bilo problema, nego s ove strane volje Vlade da ubedi ljude.

RSE: Zbog ovakvog stava aktuelne vlasti, ali i zbog čestih metafora o mučnini koju izaziva saradnja sa Hagom i poređenju značaja Tribunala sa rupama na svirali, republička Vlada se našla pod sumnjom, da ona sama podstiče nezadovoljstvo i otvoreno neprijateljstvo koje postoji prema Haškom tribunalu:

ĐURETIĆ: Kad bih se ja sad kao istoričar na neki način otrgnuo u budućnost i kad bih sagledao ovo što nam se danas dešava, uveren sam da će tada o Haškom tribunalu suditi ljudi kao o velikoj sramoti Evrope, zato što optužuje i kažnjava narod koji je dva puta bio žrtva genocida i koji je ustao kada je pokušan treći genocid. Evropa će se stideti što je optužila potpuno nevini narod.

DAVID: Vlast stvara jednu situaciju da su ti ljudi nevini, da su oni žrtve neke zavere međunarodne zajednice i da pružajući njima svu podršku mi zapravo pružamo podršku onima koji su se borili za stvarne interese ove zemlje. A zaboravljamo da je sve to izgrađeno na zločinima, i naša sadašnjost i naša budućnost, dok god ne budemo spremni da kažemo tim ljudima – učinili ste nešto najstrašnije što se može zamisliti, morate za to odgovarati.

RSE: Svojom politikom prema sudu u Hagu aktuelna vlast je istovremeno dala legitimitet otporima koji sežu do neskrivene mržnje prema instituciji Međunarodnog tribunala za ratne zločine, na šta ukazuju gotovo sva istraživanja javnog mnenja u Srbiji:

PEŠIĆ: Mi smo pod jednim pritiskom moralnog preziranja, mi smo ljudi koji smatramo da oni koji su ubijali i silovali ne treba da odgovaraju. U nas nemaju ljudi poverenja zato što mi smatramo i zato što kod nas vlada jedna ideja da zločin može biti nekažnjen, i to ne samo kad je reč o ratnim zločinima, nego i kad je reč o drugim zločinima koji su vršeni nad našim građanima.

ĐURETIĆ: Haške inkriminacije su apsurdne kad se radi o srpskom narodu. Ja mislim da se radi o jednoj nepravdi, ne samo o onom, ublaženo rečeno, dvoaršinskom odnosu, nego jednoj nepravdi koja je antiistorijska, koja nema paralele.

RSE: U trenutku kada upozorenja međunarodne zajednice vlastima u Srbiji više nisu samo verbalna, već ulaze u sferu kada će svako na svojoj koži osetiti posledice haške apstinencije, žitelji Srbije, bez obzira na njihova politička uverenja, postaju neka vrsta kolektivnog taoca Vladine politike:

PEŠIĆ: Naravno da na neki način postaju, ali pošto postoje slobodni izbori u našoj državi, onda ne treba da biraju takve ljude koji neće da vode brigu o tome kakav je položaj države, koji neće da vode brigu o tome kako mi živimo, koji neće da vode brigu o tome šta je naša budućnost, nego sanjaju neke svoje snove, bave se zakulisnim radnjama, zavereničkim radnjama. To je jedna zaverenička grupa danas na vlasti, to nije nikakva vlada koja se bavi realno problemima. Pošto mi živimo u toj državi, izloženi smo teroru jedne vlasti, koja ima neke svoje umišljene interese, a realan položaj naše države nju ne zanima.

SAMARDŽIĆ: Ta priča o taocu je jedna propagandna priča. Prosto je ta retorika već izanđala. Mislim da većina ljudi u to ne veruje i moj je utisak da ta vrsta retoričkog pritiska polako jenjava. Moraju se smišljati druge metafore da bi se ljudi više zastrašivali i motivisali da u nekom bezizlazu ultimativno traže od Vlade da hapsi i isporuči ljude i tako dalje. Mislim da ova Vlada strogo vodi računa da napravi balans između interesa zemlje i njenih obaveza pred međunarodno zajednicom.

RSE: Naravno sada je ključno pitanje da li će vlasti u Srbiji biti prinuđene da naprave neku vrstu zaokreta ili će se mirno posmatrati kako zemlja tone u sve dublju izolaciju:

PEŠIĆ: Ukoliko pritisak bude dovoljno jak da se oni prizovu nekakvoj pameti, možda se situacija i popravi. Može biti da će oni uspeti da ubede nekog od tih generala sami da se predaju. Ali postoji duboka sumnja da ta saradnja, dok god je ova Vlada na vlasti, neće ići kako treba i da će zadržavati čitavo društvo i državu da rešava svoje realne probleme; bićemo taoci ratnih zločinaca. Mi mislimo ako smo ubili Muslimana da je to dobro, i širi se takva propaganda. Ako si prekršio prava Mađara, dobro je. Ali ako se prekrši ijedno srpsko pravo, to je najveća tragedija.

ĐURETIĆ: Vlast ne treba više da manevriše, nego da im stavi do znanja da dignu ruke i da se predaju. Da pozovu narod i da kažu – mi smo, braćo i sestre, dame i gospodo, u ropstvu, stavite žute trake i pokažite Evropi da nemamo kuda. Ako se budu kretali u ovom krugu, lešinari će ići dalje. U zapadnoj politici, na žalost, ima lešinarstva mnogo.

RSE: Međunarodna zajednica sa svoje strane očigledno više nije spremna da toleriše zaštitnički odnos prema licima koja su optužena za najteže ratne zločine i postojeću dinamiku predaje optuženih, tako da će neko morati da promeni svoj stav. Da li će dakle vlasti u Srbiji početi da hapse one koji traži Haški tribunal ili će međunarodna zajednica odustati od svojih zahteva?

SAMARDŽIĆ: To jeste stalna tenzija i ja smatram da neće doći do situacije ili-ili. Da nije niko u međunarodnoj zajednici toliko zainteresovan da povuče uže do pucanja, do te mere da bi recimo Vlada iz nekih razloga morala da da ostavku. Naime, mora se proračunati posledica jednog takvog čina. Kada bi se ljudi koji pritiskaju ovu Vladu udubili, ne dakle u njene probleme, nego u običnu političku strukturu Srbije, imali bi više razumevanja i za njenu politiku prema Haškom tribunalu.

DAVID: Sve više stičem utisak da je ovo što se sad događa pobeda događanja naroda. Onih ideja, one atmosfere i onako zamišljene države kakva je tražena onda na svim tim mitinzima i tako dalje. To je sada na vlasti. To je taj u mnogo čemu ogoljeni nacionalizam ili klerikalizam bez maske. To je trijumf filozofije palanke.

RSE: U takvoj atmosferi nije baš lako shvatiti i neka najjednostavnija pravila igre koja vladaju izvan granica Srbije. A ona na najdirektniji način govore da, ukoliko neko želi biti u društvu drugih zemlja, mora prihvatiti osnovne norme ponašanja oko kojih su svi ostali saglasni. Na tom mestu se ruše sve one stare iluzije od kojih se još uvek nije odustalo, da je Srbija uopšte u prilici da bilo kome postavlja bilo kakve uslove. Osim ako ne želi da i dalje istrajava u svojoj samoći, grcajući u sve težim unutrašnjim problemima.
  • 16x9 Image

    Slobodan Kostić

    Diplomirao na Katedri za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu; počeo da radi kao novinar u "Borbi", a nakon uspostavljanja državne kontrole nad ovim nezavisnim dnevnikom prešao u "Našu Borbu"; bio član uređivačkog kolegijuma "Vremena" i urednik u informativnoj redakciji TV B92.

XS
SM
MD
LG