Dostupni linkovi

logo-print

Prvo spavanje, pa čišćenje snega


Dobitnik ovogodišnje NIN-ove nagrade je Vladimir Tasić, književnik i matematičar, koji već 16 godina živi u Kanadi.

RSE: Tamo negde od najboljih romana Aleksandra Tišme pa do danas, u tvojim romanima, i također recimo u romanima Lasla Blaškovića, čini mi se da su vaši romani nekako najnovosadskije knjige savremene srpske književnosti. Kad kažem novosadske, ne mislim samo na direktnu tematsku, lokalitetsku, geopoetičku ravan, kako se to danas često kaže, nego i na ravan nekakvog senzibiliteta i onoga što negde Novi Sad znači, ne samo tebi intimno, nego i na nekakvoj kulturnoj mapi ovog prostora. Kako ti gledaš na to, i šta to tebi znači, ne samo privatno, kao čoveku koji je rođen i odrastao u tom gradu, nego i kao piscu, da li je to uopšte važno ili ti se čini da je Novi Sad slučajno izabran i da je to moglo da bude bilo gde drugde?

TASIĆ: Teško je reći koliko je to nešto što ja smatram važnim generalno važno. Važno je svakako meni. Mislim da mi je generalno važno da taj neki urbani prostor uđe u tekst, da uđe u roman, da uđe u književnost uopšte. Što se tiče samog novosadskog senzibiliteta, to je naravno senzibilitet koji ja nosim u sebi, dakle slučajnošću sudbine, pošto sam tamo odrastao i bio uključen u neke stvari za koje mislim da zaista treba da uđu u literaturu. Mislim da postoji mnogo gradskih priča koje su naprosto nekako potisnute. Mislim da je to jedno čitanje o samoj ideji grada. Postoje neke dosta ozbiljne knjige Anrija Lefevra uopšte o ritmu grada, o urbanom prostoru, koje sam čitao onako s uživanjem, i taj deo se oseti, ta priča o ritmu se oseti u novoj knjizi. Mislim da grad zapravo i nastaje kroz te mitove. Možemo mi graditi bulevara i višespratnica i banaka koliko god hoćeš, i to je onda kao neki urbani prostor onako formalno gledano, ali grad bez svojih priča nije grad. Mislim da je to deo nekog senzibiliteta. Mislim da to u Novom Sadu zapravo u okviru književnosti nedostaje. Tišma je tu izuzetno važan, ali Tišma je opet govorio o nekom drugom vremenu.

RSE: Kakav je tvoj pogled na neko vreme koje si ti proveo, dakle s jedne strane u gradu, a s druge strane u zemlji koja ga je okruživala i koje više nema? Za zemlju znamo da je nema, ali da li ima tog grada, da li je to taj grad?

TASIĆ: Za mene Novi Sad još uvek postoji. Postoji, ali je potisnut, iz raznih razloga, koji su s jedne strane očigledni, s druge strane možda i nisu toliko, ali mislim da on postoji još uvek, na nekim mestima koja nisu toliko upadljiva, i ja sam strašno srećan što taj Novi Sad još uvek postoji. Tu ima nečeg što je teško definisati, nečeg što možda možemo nazvati senzibilitetom. Neki osećaj da, znači, vredi pokušavati neke stvari i to je ono što mi znači.

RSE: Cela postavangardna scena Novog Sada, koliko je to tebe formiralo i kao klinca, koliko ti je to značilo i koliko smatraš da se to oseća u tvom pisanju i u tvom razmišljanju?

TASIĆ: Mislim da se sve više oseća, vremenom sve više, koliko ja mogu biti objektivan o tome što pišem. Kad bi trebalo to da sumiram u jednu rečenicu, to vreme je neki senzibilitet otvorenosti. Znači otvorenost prema jednoj buci sveta, koja je strašno važna kao jedan stav za mene, i mislim da je to opstalo i da je važno da opstane i zato mislim da to sve češće ulazi u knjige. Što sam stariji, sve više mislim o tome. Nekad je to možda bilo – zašto bih ja pisao o tome, to je očigledno…

RSE: Da, mi smo to nekako uzimali kao zdravo za gotovo, kao nešto što će uvek postojati, što nikad neće nestati i nikad neće biti u nekoj defenzivi, nego naprosto nešto što je sastavni deo naših života i to je tako od sada, pa zauvek. Za razliku od recimo mnogih beogradskih pisaca raznih generacija, koji nekako nemaju tu stidljivost u isticanju Beograda kao poprišta zbivanja njihovih priča, kod Novosađana ta stidljivost postoji. Evo recimo spomenuti Laslo Blašković, on je nedavno rekao: „Ja nikad nisam Novi Sad imenom pomenuo u svojoj prozi, iako je on stalno tu, ali zapravo ga nikada imenom nisam spomenuo“. Pa to je malo neka paradigma. Odakle dolazi to neko pomalo čudno osećanje da kao da bi se nešto razbilo ako bi ga spomenuo? Kao nešto previše osetljivo i dragoceno i sad ako ga spomeneš, kao da ćeš da ga vulgarizuješ.

TASIĆ: Prvo, Beograd je već mitologizovan u književnosti. Znači spomenuti Beograd, to već nosi određene reference, znači on je tu, on je prisutan kao neki deo teksta. Novi Sad se tek zapravo bori za tu vrstu nekog književnog statusa i mislim da je dobro što to radi, ali s druge strane onda u tom nekom periodu se postavlja pitanje koliko imenovanje zapravo banalizuje, demistifikuje nešto što tek treba mistifikovati da bi onda kasnije možda bilo demistifikovano.

RSE: Jeste, mora se ići nekim redom.

TASIĆ: To je otprilike taj neki osećaj. To je, znači, s književne tačke. E sad, ne volim da govorim o mentalitetu, ali i tu ima nečega. Novi Sad ima malo taj problem, jednom sam to negde rekao, kao da je to jedna varošica na steroidima. Ja ga obožavam, ja jako volim taj grad, ali mislim da tek treba da nauči da se kreće u svom novom telu. Onako kao pubertetlija koji je prerastao i sad treba da skonta šta će sa sobom.

RSE: I koji su potencijali tog tela na kraju krajeva.

TASIĆ: Da. Sad smo svedoci nekako toga da se to pojavljuje. Laslo je svakako jedan od ljudi koji o tome razmišlja i piše, ja sam nešto pokušao, mislim da će tek doći ljudi koji će tome dati neku pravu formu.

RSE: Dobio si prvo Vitalovu, onda i Ninovu nagradu. Za prethodni roman „Oprošteni dar“ ti je Ninova nagrada za dlaku izmakla, ali si dobio neke druge nagrade. Vrlo si prisutan, dosta se o tebi piše. Prisutan si, iako si fizički odsutan…

TASIĆ: Tako je najbolje.

RSE: Na neki način si doživeo jednu ogromnu popularnost, a tek ćeš je zapravo doživeti sada nakon Ninove nagrade – to tako ide, veruj mi – koja obično ne nalazi onu vrstu literature kakvu ti pišeš. Na neki način Ninova nagrada je jedna vrsta mejn strim književne nagrade. To nije ni dobro, ni loše samo po sebi. Pripadati mejn strimu ili of mejn strimu ne znači ništa sa stanovišta kvaliteta, nije ni pohvala, ni uvreda. Dakle, govorim čisto o nekim kategorijama realnog sociokulturnog miljea. Ali tvoje pisanje generalno, pa tako i „Kiša i hartija“, nije nešto što je baš preterano blisko jako širokoj čitalačkoj publici. Kako gledaš na to? Da li uopšte imaš potrebu o tome da razmišljaš, da li ti to nešto znači, ili smatraš da je tvoje da napišeš knjigu, a to kako će ko to da čita i šta će s tim da radi ti nije tako važno?

TASIĆ: Ne mogu reći da mi to nije tako važno, jer knjiga se ipak piše za druge. Kad ne bih mislio o tome, verovatno bih priredio ženi književno veče i to nikad ne bih poslao izdavaču. Ne mogu da se pretvaram da ne mislim o tome, brine me to donekle. „Kiša i hartija“ je ustvari teža knjiga od “Oproštenog dara”, teža za čitaoca, i donekle me to brine. S druge strane me ne brine nešto naročito. Funkcija književne nagrade, posebno ovako neke mejn strim nagrade koja proizvodi raznorazna medijska ludila, kao što je Ninova nagrada, jeste da ukaže na knjigu. Ona ukaže na knjigu, ukaže na književnost, ukaže možda na neke stvari do kojih inače čitaoci ne bi došli. Žao mi je ako ljudi imaju neka izgrađena očekivanja o tome šta Ninova nagrada znači, pa onda uzmu tu knjigu i razočaraju se – pa ovo je neko mudrovanje i filozofiranje… Ali ja nisam žiri, to je žiri birao i oni će snositi odgovornost. Ja ne pišem dovoljno često da bi se brinuo o tome. Za tri-četiri godine, kad izađe nova knjiga – toliko meni otprilike izgleda treba – videćemo šta će biti.

RSE: Živiš daleko i relativno retko dolaziš ovamo. Također, pisanje nije tvoja profesija u građanskom smislu reči. Ti si izvan matice, tog famoznog zverinjaka zvanog književni život u Srbalja, uz sve folklorne i ostale elemente koji to čine. Naprosto si izvan svega toga, daleko od svega toga, i fizički i na sve druge načine. Kako to tebi izgleda, ako uopšte imaš potrebu da o tome razmišljaš? Kako se tebi sa te distance čini sva ta scena? Da li si osećao neku vrstu smetnje kada si počinjao sa svojim prvim zbirkama priča, da li si imao problem što nisi tu i tako dalje? Da li si teže dolazio prvo do objavljivanja knjiga, a onda i do nekakve pažnje, nekakvog publiciteta? Da li ti je to odmagalo?

TASIĆ: Mislim da nikada nisam imao problema sa publicitetom, knjige su uvek nekako dobijale pažnju. Naravno, Ninova nagrada je druga stvar, to je već da ne kažem preterivanje, ali na granici u svakom slučaju. Međutim, mislim da su moje knjige od početka nekako primećene i mislim da nemam pravo da se požalim. E sad, što se tiče moje daljine i stvari koje to nosi, to je s jedne strane ogromna privilegija. Ogromna je privilegija to što ja imam tu vrstu autonomije da ne moram da brinem o tome. Imam neki drugi posao i od tog posla živim. Radim ga svakodnevno i pošteno koliko god mogu, kao što se trudim da radim sve što radim. I to je stvarno sjajno. S druge strane, naravno, cena koja se za to plaća, plaća se time što sam daleko od jezika. Zvuči glupo biti daleko od jezika, jezik nije geografska lokacija, ali ima nekih stvari. Engleski se uvlači u moju sintaksu, ja to znam, ali eto, to je tako i ja tu zaista ne mogu ništa.

RSE: Verovatno bi čak bilo i besmisleno i kontraproduktivno da se tome odupireš. Neki ruski pisci u emigraciji su recimo od uticaja engleskog ili francuskog ili nemačkog napravili čak i neku vrstu svog stila.

TASIĆ: Da, postoji neki argo koji se tu formira. Čovek je tu prosto bespomoćan. Ja sam bombardovan engleskom kulturom, živim u engleskoj kulturi, to prihvatam i smatram da je to u redu. Tu se oseti neka suptilnija različitost u organizaciji rečenice, u specifičnim gramatičkim i pravopisnim greškama koje pravim.

RSE: Kada razmišljaš ili si prinuđen da razmišljaš, jer te ljudi kao ja pitaju, ko bi bili neki tvoji izabrani književni preci, pre svega u kontekstu srpske i eks-jugoslovenske literarne scene? Čini mi se da su se generacije u poslednjih deceniju-dve po prvi put kod nas izborile za pravo da biraju svoje pretke, a ne da je svako ko je pre tebe pisao na tvom jeziku po definiciji neko koga ti moraš da priznaš za svoje nasleđe. On to jeste u nekakvom najopštijem smislu reči, ali uopšte ne mora da bude u nekom intimnom smislu reči. Ko su ti ljudi, pisci, knjige, poetike, senzibiliteti – pre svega govorim o ovim prostorima – do kojih ti je stalo i koji su bitnije uticali na tvoje književno sazrevanje?

TASIĆ: Uopšte, ta retorika uticaja je živi problem, tu posebno kritika onda ima neke sklonosti da čoveku nalepi neku etiketu, i tu se onda pojavljuju oni sufiksi „ski“, koji su najlepše opisani kod Vudi Alena u onom filmu „Eni Hol“, gde kaže: „Seks sa tobom je bio kafkijanski“, šta god to značilo. Tako da ja malo pokušavam da se čuvam toga.

RSE: Neće ovo kritičari slušati, bez brige. Oni sad spavaju.

TASIĆ: Pre svega, iz gomile razloga, Kiš je tu ličnost kojoj se uvek vraćam. Imam njegove knjige tu u Kanadi, u izdanju sarajevske „Svjetlosti“ iz 1990. godine, što je posebna priča. Prvo, on je jezički majstor, o čemu je čak besmisleno i govoriti; šta sad ja imam o tome da kažem što već nije rečeno. Drugo, on je primer jedne ozbiljnosti koja je za mene zaista škola, to sa kojom strašću, sa kojom brigom je on ulazio u neke stvari i promišljao ih... E sad, opasnost od toga je da mi sad tu pravimo neke kult ličnosti. Mislim da je sjajno što se sada ljudi polako i konačno oslobađaju tih potreba, kao što si rekao, da sam ja sad tu neki mini-Kiš i slično. Mislim, nemojmo se praviti, ali mislim da treba da se poštuje taj jedan izvanredni etički primer koji je on postavio, s tim da se, naravno, svemu tome pristupi i kritično. Da se razumemo, mogao bih ja Kišu štošta zameriti u nekim teorijama, sad da ne ulazimo u detalje, ali, kažem, bitno je o tome razmišljati ozbiljno. U krajnjoj liniji, njegov primer i treba da nas podstakne da to radimo. To je znači vrlo važno. A s druge strane, važno je i biti slobodan i reći – ja radim nešto drugo, jer sam o tome razmišljao, imam neke svoje razloge i dopustite mi da budem taj koji jesam. Posle Kiša bih mogao redati gomilu stvari. Na mene su strašno puno efekata imale neke stvari koje je Albahari pre svega pisao, a pod dva, ono što je prevodio. Nije znači efekat Albaharija u srpskoj kulturi samo ono što je on napisao…

RSE: Čak je i veći uticaj izvršio kao prevodilac, što naravno ne govori ništa loše o onome što je pisao, nego je naprosto preveo toliko ključnih stvari.

TASIĆ: Apsolutno. Ono Nolitovo izdanje „Svetske priče“ I i II, ja sam to nosio sa sobom i čitao. To su bitne stvari. E sad, opet tu postoji neka igra identiteta i razlike. Naravno, svi smo mi to čitali i to vrši neki uticaj, ali s druge strane ja ne pišem isto kao Albahari. U „Oproštenom daru“ postojala je izvesna, sasvim svesna, poetička referenca na to, a mislim da je „Kiša i hartija“ imala onako jedan otklon u drugom smeru, što nikako ne znači da ja Kiša i Albaharija sad odjednom, kao, više ne poštujem. Takve stvari su besmislene, ali čovek se jednostavno vremenom oslobađa i pokušava da nađe neki svoj prostor. Mislim da svi ljudi koji pišu moraju na neki način proći kroz jednu fazu razmišljanja o tome šta je zapravo ono gde oni pripadaju i kako se prema tome odnose, što ne znači da ih sad treba trpati u neku kategoriju sa „ski“.

RSE: Ti si se još negde 1988. godine odselio iz Novog Sada, iz tadašnje Jugoslavije, u Kanadu i evo već nekih šesnaest godina živiš tamo. Znači tvoja priča nije ona priča – odlazak, rat, mobilizacije, devedesete i tako dalje, ti si otišao nešto ranije. Mada se vajkaš da živiš u jednom malom i zabačenom mestu, ali svejedno si se sigurno susretao mnogo sa raznim našim ljudima rasejanim po svetu. Meni se čini, i voleo bih da to prokomentarišeš, da su mnogi naši ljudi, uključujući čak i vrlo respektabilne intelektualce, ozbiljne, pametne i obrazovane ljude, skloni – po jednom pomalo primitivnom refleksu, kad se nađu negde u inostranstvu, gde borave duže, pogotovo gledajući ovu zemlju i sve kroz šta je ona prolazila devedesetih godina i kako je strašno i slavno propadala – jednoj vrsti idealizacije domovine iliti otadžbine sa velikim „D“ i velikim „O“, i da su često skloni da napadaju one ljude koji imaju nekakve kritičke primedbe na to što se ovde dešava. Dakle, taj emigrantski veltšmerc u jednoj strašno specifičnoj situaciji u kakvoj je Srbija bila devedesetih ili možda i danas na neki drugačiji način, kako ti na to gledaš, koliko si se ti s tim susretao i koliko razumevanja imaš za to? Na kraju krajeva, da li si i ti sam patio od tog veltšmerca?

TASIĆ: Pa, kod mene je to ipak donekle bilo malo blaže, s obzirom da sam ja uvek bio na mestima koja su na neki način nespecifična i kretao se u krugovima koji su na neki način nespecifični. Ipak sam ja u nekom univerzitetskom okruženju, nisam imao egzistencijalnih problema, drugo, najveći deo svog boravka na primer u Kanadi sam bio u Njubransviku, gde je broj naših emigranata jako mali. Svi gledaju da pobegnu u Toronto i Vankuver, ako mogu, čak i ako se slučajno nađu u tim atlantskim pokrajinama ili da kažem provincijama. U toj konkretnoj situaciji ja sam onda imao taj neki luksuz da mogu malo da razvijem distancu prema tome. Naravno, uvek postoji taj neki dvojni odnos, uvek postoji nostalgija koja bocka i pecka i čovek idealizuje stvari i demonizuje druge stvari. To je jedan bitan psihološki mehanizam, onako u smislu odstupnice, pa kad mi se nešto ne sviđa, onda kažem – ma bolje mi je tamo, a onda kad mi se ovde nešto ne sviđa, kažem – bolje mi je tamo, a pri tome tamo i ovde su termini koji su onako vrlo relativni i fleksibilni u značenjima. Ali činjenica je, i to je ono što sam primetio u mestima gde su zajednice naših emigranata veće i snažnije, da se tu nameće jedna ideja nekog idealnog odnosa prema domovini, zapravo se nameće jedna norma patriotizma, koja ume da bude problematična, s moje neke tačke gledišta, i ja sam to vrlo pažljivo izbegavao čim sam primetio da se o tome radi. Neki ljudi imaju najbolje namere, ali ja o namerama ne mogu da sudim, tako da ne znam šta je nekom u glavi i onda se malo držim onako po strani od tih stvari i mislim da je to nekako bila i moja sreća što niti me neko tražio, niti sam ja posebno tražio tu vrstu aktivnosti. Ali donekle to razumem, donekle je to razumljivo, ta neka okruženost drugom kulturom, potreba da se čovek onako malo vrati u neku vrstu domaćeg okruženja. E sad, šta sve to nosi sa sobom i da li je to vredno, ja ne znam, ali imam tu privilegiju da ne moram da znam.

RSE: Kako se ti sam nosiš s tim problemom identiteta, malo nametnutim, a opet s druge strane prirodnim, i problemom tog nekog samoodređenja? Recimo tvoj dvostruki zemljak, David Albahari, dakle panonski zemljak i kanadski zemljak, kaže: „Ja sam srpski pisac, ne mogu da kažem da sam kanadski pisac, mada opet pripadam i toj nekoj zajednici, ali s obzirom da pišem na srpskom jeziku, pripadam srpskoj književnosti“. Da li uopšte imaš potrebu da se na taj način određuješ ili jednostavno kažeš da si pripadnik svetske književnosti srpskog jezika?

TASIĆ: Pa bilo bi najbolje to tako definisati, ali zvučalo bi malo uobraženo, dakle reći – ja sam pripadnik svetske književnosti, pa onda u zagradi srpskog jezika, kao fusnota.

RSE: Recimo da to nije vrednosno, nego da je to naprosto određenje jednog senzibiliteta.

TASIĆ: To bi verovatno bilo idealno određenje, međutim jezik ipak određuje donekle. Ja pišem na srpskom jeziku i ne vidim razloga da sad od toga pravim niti neku veliku dramu, niti sad neku veliku reklamu. To je jednostavno činjenica, to je jezik na kome pišem, to je jezik kojim vladam. Pisao sam neke knjige na engleskom, ali one nisu literatura, to su onako neke stručne stvari. Drugo, teme kojima se ja bavim, koje su meni zanimljive, to su ipak teme koje su vezane za kulturu tog podneblja, znači uopšte taj problem odlaska, problem ljudi koji se pitaju gde su, kako su, lutaju, da li će da se vrate, da li će da ostanu tamo gde su otišli. E sad, u Kanadi to nije toliko nametnuto, jer Kanada ima tu neku retoriku i politiku koja je već institucionalizovana, znači tu politiku multikulturalnog pristupa raznim stvarima, između ostalog i literaturi. Kanadska Vlada preko fondacija umetnosti daje grantove piscima, i oni tu uopšte ne postavljaju nikakva ograničenja. Ja mogu da kažem – ja ću pisati ovaj roman na srpskom, prijavim se i ako oni po nekim svojim kriterijumima, koji su isti i za mene i za nekog ko piše na engleskom ili na francuskom ili na hindu ili na urdu, isti. Oni kažu – OK, ovo nama zvuči dobro kao projekat, izvoli piši na srpskom, nema problema. Evo jedan sasvim svakodnevni primer. Pre mesec dana me zvao jedan kolega, poznanik, koji je pesnik, inače je bio na Beogradskom sajmu i treba da mu sad izađe poezija na srpskom, u izdanju Kulturnog centra valjda iz Niša, on je kanadski pesnik, i kaže mi da organizuju jedno veče, gde će se čitati poezija na raznim jezicima, jer imamo tu raznih ljudi koji govore razne druge jezike, svako je izabrao svog pesnika. I ja odem tamo, tu je čitana poezija na mađarskom, na poljskom, na ruskom, ukrajinskom, engleskom, nemačkom i tako dalje, u irskom pubu „Džejms Džojs“.

RSE: Junakinja „Kiše i hartije“ se vraća kući da neguje oca. Da li zapravo negde ovde, na ovom nečemu što ne znamo da definišemo, a što se često definiše kao „nezapad“, možda postoji svojevrsna tiranija bliskosti, uključujući i familijarnu bliskost? Da li negde postoji nešto što je s jedne strane strašno drago, ušuškavajuće i toplo, a s druge strane tiransko i deindividualizujuće, što nas nužno jednog dana samo onako povuče svojom dugačkom rukom i vrati nas na „našu pravu meru“?

TASIĆ: To je definitivno jedan od razloga što sam izabrao ženski lik dramatizovanog pripovedača, to je svakako deo te drame. Tu postoje i pitanja o odnosima među polovima, kakva su očekivanja od sina, a kakva od kćerke, tu su nekako mnoge stvari uključene već samim izborom pripovedača. Ali ja verujem, čak i znam iz nekih svojih iskustava, da postoji neka vrsta takve tiranije, znači nečega što može da se pretvori u tiraniju. Iako je to možda prejaka reč, ne znam, ali neki suptilni prelaz iz običaja u pravila, iz običaja u zahteve, koji čovek počne da oseća u određenim trenucima i koji nekad može da bude naprosto pritisak tuđe ljubavi, a ponekad može da bude naprosto pritisak očekivanja, jer tako se radi, tako treba i tako mora biti. Između ostalog, to je jedna od malih priča u „Kiši i hartiji“, upravo taj teret očekivanja da se ona vrati. Makar šta radila, makar šta ona želela, ima da se vrati.

RSE: Voleo bih da malo i ljudima koji nisu čitali knjigu objasniš ko su salački trockisti. To je nešto što je meni bilo strašno zanimljivo.

TASIĆ: Taj dokument koji se pojavio u romanu je istorijski dokument koji nikada nije objavljen, a koji mi je igrom slučaja došao u ruke. Radi se o ženi koja je nedavno umrla i koju ja jako poštujem. Ona o tom svom iskustvu, od te godine kad je to bilo, znači nekih možda pola veka, nije govorila. Razgovarala je naravno sa svojim bliskim, porodicom i tako dalje, ali nikada o tome nije govorila javno. Nakon svih tih godina, odnosno nakon njene smrti prošle godine, meni dođe u ruke taj dokument i to njeno iskustvo ja onda opisujem u romanu, gde se junaci čude podatku da je čitava Salajka bila uz trockiste, što zvuči kao vic. Oni se tome iščuđavaju, isto kao što smo se čudili moja žena i ja kad nam je taj dokument došao u ruke. Mi smo to čitali čitavu noć, više puta, to je bilo za nas dramatično, strašno, potresno, neverovatno, a istina je. U onoj priči o ruskom pronalazaču, za koga se može čitati da je umro te i te godine, bio je znači zatvoren u logoru, dokument tvrdi da je nešto bilo, a lažan je i onda dokument koji je istinit, izgleda kao da je izmišljen. Ta neka dvostruka igra je meni bila fantastična za roman i naravno to sam i iskoristio. E sad, detalji o toj priči su meni poznati samo utoliko što znam o kome se radi i verujem toj osobi koja, na žalost, više nije među živima.

RSE: To je zaista, po meni, jedan od najuspelijih delova romana, upravo sjajno izveden, zato što s jedne strane zaista deluje kao vic, kao dosetka – ne u nekom ružnom smislu te reči, a s druge strane je autentična i potresna, i egzistencijalne posledice tih sporenja oko nekakvih ideja i „izama“ i svega ostalog su bile sve samo ne naivne, sve samo ne virtuelne.

Razgovor se bliži pomalo kraju. Šta ćeš ovih nekoliko dana da radiš, kako misliš da izguraš i izduraš svu ovu frku u koju si upao i koja će te pratiti dok se god ne vratiš u svoje zavejano kanadsko selo?

TASIĆ: Glavna stvar je da se ispavam, to je osnovno. Gledaću da se odmorim, a lako ću da se nosim sa egoizmom kad se vratim u to selo gde me niko ne pita o nagradama, tamo treba da čistiš sneg.

RSE: Da, to valjda nije loša terapija za prenabubreli ego. Možda bi to trebalo primeniti na nekim drugim piscima. Hvala ti u svakom slučaju.

TASIĆ: Nema na čemu, drago mi je da smo se ispričali ovako lepo.
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG