Dostupni linkovi

logo-print

Tranzicija ili narkoza?


Šta je transformacija, odnosno, tranzicija srpskog društva, donela kulturi, konkretnije, pozorištu i pozorišnom repertoaru? O tome govori dugogodišnji upravnik Ateljea 212 i poznati glumac, Svetozar Cvetković.

Dugogodišnji direktor Ateljea 212, koji mnogi smatraju jednom od najznačajnijih beogradskih scena, inače glumac Svetozar Cvetković, smatra da je pozorište u poslednje vreme dobar indikator svih potresa i previranja kroz koje prolazi srpsko društvo:

''Mislim da sve što se dešavalo ovde u poslednjih petnaestak godina je imalo uticaja i na pozorište u nečem što bi se moglo odraziti u ekonomskom smislu, kako što se tiče opremanja predstava, života onih koji u pozorištu rade, a jednim delom i odabirom toga šta se u pozorištu radi i dešava. Kažem jednim delom jer pozorište utiče samo na određeni krug ljudi.''

Šta je transformacija srpskog društva iz jednog socijalističkog modela ka društvu tržišne ekonomije donela kulturi, a pre svega pozorištu?

''Ako pogledamo na period tranzicije mislim da pozorište kod nas doživljava ono što je pre pet godina doživelo u istočnoj Evropi. Najveći problem trenutno vidim u tome što postoji jedna tendencija porasta nezainteresovanosti za takvu umetnost kao što je pozorišna jer je u periodu tranzicije došlo do apsolutnog prodora jedne atraktivne subkulturne delatnosti koja dolazi sa Zapada a koja se odlikuje jednim agresivnim pristupom na čula, bez obzira da li je u pitanju film, televizija ili audio umetnost. Nečim što vas napada sa svih strana stvara jedno zasićenje kod ljudi, pre svega kod mlade publike koja je uvek potencijalno bila nova publika u pozorištima. Oni polako gube zainteresovanost za nešto što jeste pozorišna umetnost danas kod nas.''

Da li to znači da u pokušajima da privuče pažnju, pozorište sve više ide ka lakim i popularnim sadržajima?

''To se najbolje vidi po tome šta je zainteresovanost ljudi koji dolaze u pozorište. To više nisu dela ni klasika, ni značajnih svetskih kao i naših modernih autora. Najveća zainetresovanost u našim pozorištima vlada za nečim što najpežorativnije možemo nazvati komercijalom. Mislim da je to cena koju sada plaćamo u pozorištu što se tiče publike i nekog razmišljanja o tome šta bi trebalo da bude naš repertoar. Ipak se borimo da ostanemo na nivou imena institucija čiji položaj sada branimo.''

Gde je po vašem mišljenju rešenje? Šta treba učiniti da bi pozorište prebrodilo takvu kriznu situaciju koja je dovedena nekim spoljnjim faktorima?

''To će se završiti onako kako to sada izgleda u Engleskoj. Imaćemo jedan broj repertoarskih pozorišta koja će se baviti komercijalom. Biće spremna da dovodu publiku ne pitajući za sredstva. Stvoriće se i privatna pozorišta, kao što se već stvaraju, koja se isključivo bave komercijalom, a nešto što je alternativa će biti umetničko pozorište. To neće biti rešenje problema, ali će se to tako razvijati. Drugačije to i ne može da se razvija. Ono što do sada uspevamo da uradimo i što se trudimo jeste da uspostavimo balans, da ne izgubimo identitet imena kakvo je Atelje 212, Jugoslovensko dramsko pozorište ili Narodno pozorište time što ćemo i dalje pokušavati i opstajati na tome da pravimo relevantne predstave bez obzira što je u pitanju repertoarsko pozorište.''

* * * * *

Može li film da prođe neoštećeno ili nepromenjeno u vremenima tranzicije? Govori filmski režiser Srđan Karanović:

''I teoretski je teško zamisliti da film može da prođe neoštećeno ili neporemećeno za razliku od ostalih segmenata društva. Film je jedna vrlo skupa igračka, svuda na svetu, i film se može proizvesti i može se ostvariti samo iz dva fonda finansiranja. Jedno je tržište, a drugo su državne subvencije. Tržište se raspalo i raspada se i dalje. Bioskopi se zatvaraju. Jugoslavije se raspala. Sada se u kulturnom smislu malo obnavlja i to je lepo. Država o filmu ne brine skoro uopšte. U celoj Evropi film postoji zahvaljujući brizi države i raznim fondovima za film koji potiču iz opšte svesti da su i kultura i film potrebni. To kod nas postoji samo teoretski ili simbolično. Film tu jako gubi.''

* * * * *

Kulturna politika je više u narkozi nego u tranziciji.

Da li su izmene kulturnih standarda posledica aktualnih političkih i socijalnih promena, ili bar nisu samo time uslovljene, pitali smo aktivne stvaraoce i aktere stvarnog i takozvanog kulturnog života Zrenjanina. Radivoje Šeikinac je književnik:

''Mislim da je kulturna politika u lokalu trenutno više u narkozi nego u tranziciji. Možda je to drugo ime za tranziciju. Kod nas je to tako jer smo mi, na žalost, u takvom području u kojem sve uvek mora biti podeleno na crno i na belo, na zlo i dobro, na državotvorno i izdajničko. Između tih antonima i suprotnosti stoji i zaziranje koje u nekom smislu utiče i na pojedinačni i na kolektivni i na institucionalni karakter organizacije kulture u lokalu.''

Dubravka Bengin je dugogodišnji menadžer hora Koča Kolarov. Nedavno je komentarisala dominantnu ulogu lokalnih vlastodržaca, predstavnika političkih opcija, u kreiranju kulturne politike:

''Od 2000. godine na ovamo možemo da merimo samo i isključivo neuspehe na planu kulture. Tvrdim sasvim odgovorno, jer moj posao nije kreativan već vrlo pragmatičan, da nije za sve kriv nedostatak novca, iako on jako mnogo znači.''

Dragan Rajačić, profesor književnosti, nekoliko godina bio je upravnik Zrenjaninskog pozorišta:

''Zrenjanin je, kao i većina palanki, sa takvom kulturnom politikom koja održava palanački mentalitet. Ono što je pogubno u palanačkom mentalitetu su niske vrednosti koje ne mogu da budu konkurencija ozbiljnim kulturnim zbivanjima. To samozadovoljstvo malim i perifernim stvarima kvari kulturnu klimu.''

Slikarka Zorica Jovanović drugu godinu zaredom pokušava, organizirajući izložbe i performanse u centru Zrenjanina, da ukaže na bitan problem, na neprimerenost postojećeg koncepta institucija kulture zahtevu vremena:

''Ljudi očekuju puno od institucija. To nije rešenje. Pokušavali smo i pokušavamo u Zrenjaninu da ljudima ponudimo mogući model za razmišljanje, da vide da neka produkcija ima neki rad moguć i izvan institucija, ali mora da bude mnogo komunikativniji stav u odnosu na okruženje. Odgovor za sada sigurno nije u institucijama. One nisu te koje će pokrenuti stvar a ljudi se mnogo vezuju za njih.''

Predstavnici vlasti se tradicionalno o problemima u koncipiranju, a pre toga i proceni, značaja kulture i takozvanog kulturnog života izjašnjavaju kroz stavke iskazane u skupštinskom budžetu. Sve što je mimo toga samo je zadovoljavanje formi, diktata resornog ministarstva ili politički marketinga. Dubravka Bengin:

''Kada sam bila pozvana u gradsku lokalnu vlast 2001. godine predstavnici vlasti su pitali predstavnika hora Koča Kolarov koliko novaca treba horu. Već sam videla kako vadi novčanik i plaća. Nije prošlo dve nedelje, čoveka smene. Kada su sledeći put zvali da pitaju šta mislimo o kulturi bilo je to uoči decembarskih izbora. Rekla sam, i sada kažem, kada god se političari maše za kulturu nama slede izbori. Niko nas magarca ne zove u svatove već nas koriste za promovisanje.''

Institucije kulture, utisak je, nisu, a svi su izgledi, ni neće u doglednom vremenu biti stvarni puls kulturnog života Zrenjanina, što je stav i Radivoja Šejtinca:

''U organizaciji kulture u lokalu verovatno, pre svega, moraju da preovladavaju kreativni, a tek kasnije oni pragmatično organizacioni momenti. Šta možemo očekivati od kulture kada je najgori mogući oblik tog mentaliteta od koga je zamoren ceo svet i ovo vreme u obliku kulturnog ponašanja i u Parlamentu. Od kulture u lokalu ostaće nešto malo dogovorne vrednosti, nešto malo sebi okrenutosti, ostaće tapšanje po nekim malim mestima, ćoškovima, nekim kvazi underground-ima i ostaće nešto malo tradicije za koju će nas vezivati, ne toliko kultura i kulturne vrednosti, nego neka melanholija. To već nije kultura.''

Fondovi lokalne skupštine namenjeni kulturi i programska politika jesu primerenoj vanrednoj nepovoljnoj ekonomskoj situaciji u srednjem Banatu korigovani i limitirani, ali nije to uzrok snižavanja kulturnih standarda. Ne baš precizno argumentovana analiza ukazuje da su problemi lokalnog kulturnog života samo refleks globalnih problema kulture koji nisu uslovljeni političkim i socijalnim promenama u Srbiji.

* * * * *

Država pomaže kulturu onoliko koliko može, a mogućnosti su joj vrlo skromne. Ono što je važno to je da niko nije diskrimisan i da svako može računati da će mu Ministarstvo za kulturu izaći u susret ako za to postoji ikakva šansa, kaže Bora Đorđević, frontmen grupe Riblja Čorba i pomoćnik ministra kulture u vladi Srbije. Pitanje je koliko država može da pomogne kulturi posle decenije propadanja i da li je tokom tranzicije već sve prepušteno tržištu:

''Jedan veoma nizak nivo u kulturi je bukvalno prezentiran od strane vlasti i nametnut kao ukus. Više puta ponovljena laž postaje istina. Ovog puta, više puta ponovljena glupost postaje kulturno relevantna. Uđe ti u mali mozak i pevušiš ono što je najcrnje. Najviše su tu stradali naši ljudi koji žive u inostranstvu, koji su svakodnevno kljukani očajnim sadržajima koje su primili i uživaju u njima, ne verujući da slušaju gluposti. Što su stvari više komercijalne to su vrednije i na visokom su nivou. Para nema, a ono što ima podeli se i na komercijalne i na nekomercijalne programe. To jesu mrvice.''

Možda je preterano reći, a možda je i istina, da to što se i kultura našla na tržištu više nego ranije ima i svoju dobru stranu. Sada i umetnici moraju da misle i o komercijalnim efektima, da se sami snalaze, kao što je to slučaj u celom svetu. Država pomaže i podržava kulturu, ali i ona sama mora da nađe svoje tržišno opravdanje:

''Naravno, to mora da bude nerešeno. Ne mogu svi da očekuju od države da ih tetoši, nosa na rukama i da ih hrani. Meni je najžalije onih ljudi u kulturi koji su za stalno zaposleni u pozorištu, kao što su muzičari u orkestrima, članovi hora, igrači baleta. Ti ljudi nisu u prilici da tezgare po inostranstvu i da tako preživljavaju. Koncert bilo koje grupe ne može da bude isplativ na hiljadu prodatih ulaznica jer su raspisani razni porezi, dadžbine, takse, tako da koncert ne može da bude komercijalan. Država te tera da se baviš kriminalom, da sviraš i radiš na crno.''

Ministar finansija, Mlađan Dinkić, izazvao je veliku pažnju kada je nedavno najavio rigorozno oporezivanje estradnih umetnika, ali po nižoj stopi nego do sada. Oni su do sada bili formalno obavezni da plaćaju enormno visok porez, ali nije zabeleženo da ga je neko i stvarno platio. Bora Đorđević, iako u istoj vladi, ne slaže se sa ovim potezom:

''Dinkić može da priča šta hoće. Neka on svira i peva pa neka sebe oporezuje. Ja nemam socijalno i zdravstveno. Kada mi to sredi, možemo da razgovaramo o plaćanju poreza.''

Postavlja se i pitanje da li bi država, kada bi i imala više novca, trebala da nameće određene kulturne modele i da time suzbija procvat subkulture koja je tokom tranzicionih godina nikla sama od sebe:

''Pogrešno je nametati bilo šta. Jednostavno, konzumenti kulturnih događanja sami trebaju da dođu do toga šta je vredno, a šta ne. Sve što se nameće je kontraproduktivno.''

Država, smatra Đorđević, samo treba da podrži ono što nazivamo pravim vrednostima:

''Naročito preko medija čiji je uticaj jezivo veliki. Narod danas jedino veruje onome što vidi na televiziji ili čuje na radiju.''

Pitanje, koliko Ministarstvo kulture može stvarno da pomogne, bilo bi predmet jedne dublje analize, kaže Đorđević:

''Verujte mi da pomažemo mnogo svim mogućim kulturnim događanjima. Treba sačuvati nacionalno. U svakoj zemlji nacionalno ima prioritet.''

Šta je ipak vlada u stanju da podrži i kome da pomogne?

''Pomagao sam da se u Zaječaru održi gitarijada. Održala se ove godine uz pomoć Ministarstva za kulturu. Ne volim da pričam o tome šta i koliko sam uradio. Videće se.''

* * * * *

Period tranzicije u Crnoj Gori obeležen je ratnim dešavanjima u okruženju i opštim osiromašenjem, što je svakako ostavilo traga i na umetnost i na kulturu u najširem smislu. Ovaj period se, naročito među samim umetnicima, smatra izuzetno inspirativnim, ali i pogubnim, naročito za skuplje vidove umetničkog izražavanja poput filma i pozorišta. Pored skromnih sredstava koja su državnim budžetom opredeljena za finansiranje kulture, problem je do nedavno bio i način raspodele koji je privremeno rešen sistemom konkursa, ali u budućnosti, verovatno, više treba računati na komercijalizaciju, odnosno, uvođenje tržišnih odnosa i u samu umetnost.

Tranzicioni periodi uvijek predstavljaju žive i burne periode pa su samim tim veoma inspirativni za umjetnost, smatra književnik i televizijski kritičar Marinko Vorgić koji sa aspekta odnosa društva i života, sa jedne, i umjetnosti, sa druge strane vrši uslovnu podjelu umjetnosti na dva dijela. Prvi dio čini umjetnost sklonija istraživanjima unutar same sebe, a koja uglavnom nastaje kao rezultat mirnih vremena i ekonomskog blagostanja:

''Obično se smatra da je takva umjetnost malo vezana za život i da nije obično mnogo angažovana. To su oni periodi u kojima umjetnička istraživanja odlaze u antološke ili jezičke krajnosti, u književnosti često u apstrakciju, sve ono što po pravilu nije blisko samom životu.''

U periodu tranzicije umjetnost je životnija i realističnija:

''Ta burna istorijska vremena pokreću ceo jedan arsenal životnih, naturalistički angažovanih elemenata. Umjetnost se u takvim periodima obično struktuira svojim poetikama na jedan takav način.''

Potvrdu Vorgićeve teze nalazimo u primjeru Nikole Vukčevića, crnogorskog reditelja mlađe generacije:

''Kada sam bio student, imao sam jedan scenario za ispitni film koji nikako nije mogao da bude ispričan bez učestvovanja glavnih junaka u nekakvoj ratnoj priči. Možda će zvučati ružno, ali da nije bilo rata na našim prostorima, ne bih mogao da ispričam ispitnu priču.''

Vukčević smatra i da je period tranzicije zbog osiromašenja države i ukupnog društva naročito pogubno djelovao na filmsku i pozorišnu umjetnost koje spadaju u skuplje vidove umjetničkog izražavanja:

''U Crnoj Gori već petnaest godina tabori naša kinematografija na jednom dnu nepostojanja. Pozorište nam je svedeno na tri do četiri premijere godišnje.''

Govoreći o komparativnim iskustvima Marinko Vorgić kaže da tranzicija uvijek predstavlja prekretnicu, ali i veliki potencijal, te da stvarajući nove društvene klase, društvene odnose i način života tranzicija stvara i novi umjetnički izraz, što nam potvrđuje i iskustvo tranzicionih zemalja gdje je oblik umjetničkog izražavanja stvoren iz novog ugla:

''Ovo iskustvo tranzicije, kakva je bila u svim zemljama real socijalizma, jeste jedno iskustvo kakvo istorija do sada nije imala. Nije se nikada do sada prelazilo iz jednog totalitarnog, tvrdog političkog sistema i krajnje ograničenog u smislu umjetničkog stvaralaštva, kakav je bio, u jedan prilično liberalan, pa čak i vulgarno rečeno, raspusan sistem, kakve su obično prve tranzicione faze.''

Oružanih sukoba, za razliku od svih ostalih ex YU republika, u Crnoj Gori nije bilo. S obzirom na okolnosti izvjesni paradoksi ne bi trebali da iznenađuju. Reditelj Nikola Vukčević primjećuje da se na područjima koja su bila zahvaćena ratom kinematografija oporavila brže i bolje nego u Crnoj Gori.

''Nekako je strani interes za tim područjem, u smislu pomoći u svim sferama, doprinio tomu da se danas u Bosni i Hercegovini snimaju tri do četiri filma godišnje, a na Kosovu jedan do dva.''

Crna Gora je specifičan slučaj, jer njena prva tranziciona faza traje neobično dugo, što je rezultiralo nagomilavanjem negativnog taloga. Trenutno je teško reći koliko se u međusobnoj interakciji to odrazilo na samu umjetnost. Marinko Vorgić:

''Izvjesna umjetnička djela kao da su stvorena u nekom potpuno rasterećenom vremenu. Uvijek će postojati oni umjetnici koji će u paklenoj atmosferi nekog totalitarizma pisati poeziju ili slikati kao Matis.''

Naše stvaralaštvo ne zavisi od istorijskih uticaja, pa ni od tranzicije, kaže slikar Tiho Vujović:

''Uvijek se stvaralo i stvaraće se, bilo da nas gaze čizmom, bilo da nas stave na prosjački štap, ili da imamo veliko materijalno blagostanje. Ne zavisi od toga, već od nas samih, iz onog poticaja koji imamo u našoj podsvijesti. Ona je uključena samim našim rođenjem i podizanjem u ovom prostoru.''

Generalno ocjenjujući uticaj tranzicije na umjetnost u Crnoj Gori, Marinko Vorgić ističe pojavu mlađe generacije književnika (Balšu Brkovića, Andreja Nikolaidisa, Ognjena Spahića), mladu slikarsku generaciju koju karakteriše kao fantastičnu i crnogorsko Narodno pozorište:

''Ako bi tražili uticaj našeg tranzicionog perioda na umjetnost, izreći ću jednu stvar s kojom se mnogi neće složiti, rekao bih da je ona pozitivna, bez obzira što je sama naša tranzicija u egzistencijalnom smislu bila teška i loša. Ona je stvorila neke nove uslove za ovo područje. Mislim da jedna vrsta komunikacijske otvorenosti i jedne krajnje specifične vizure ni tamo ni ovamo, što su u nekom egzistencionalnom i društvenom smislu možda negativni elementi, se pokazali kao jako dobri, upravo u širenju nekog umjetničkog horizonta.''

U Crnoj Gori se često čuju optužbe na račun države da nema jasan kulturni koncept i da loše usmjerava sredstva namijenjena finansiranju kulture. U međuvremenu je počeo da funkcioniše sistem konkursa za raspodjelu novca za konkretne umjetničke projekte. Nikola Vukčević:

''Moram da kažem da je taj konkurs prva stvar koja je dovela do toga da se više u kuloarima i na hodnicima ne odlučuje o tome ko će šta raditi, već da je konkursna politika nešto što će nam omogućiti da se priključimo, makar u jednom sitnom smislu, tom razvijenom svijetu.''

Mi nemamo državu, kaže slikar Tiho Vujović govoreći o odnosu države prema umjetnosti, dodajući da u državnom budžetu ima malo novca pa sve liči na presipanje iz šupljeg u prazno:

''Mnogo bolje bi bilo da određeni ljudi na određenim funkcijama koji se pitaju za te stvari imaju više sluha za kulturu. Definitivno su politika i neke druge stvari na prvom mjestu, a kultura na zadnjem.''

Pored osnovne vokacije književnika i televizijskog kritičara, Marinko Vorgić je i savjetnik u crnogorskom Ministarstvu kulture, pa je zanimljivo i njegovo razmatranje odnosa države prema umjetnosti u periodu tranzicije. Vorgić smatra da Crna Gora mora premostiti stari sistem u kome je država finansirala skoro sve u vezi umjetničke produkcije u sistemu u kojem dominiraju tržišni odnosi:

''Konkursi, i ako budu postojali, moraće se formirati na jedan drugačiji način. Ideja šta se želi konkursom uraditi mora biti drugačije postavljena. Konkretno u izdavaštvu ako skeniramo ovaj prostor vidimo da mu fali prevedene književnosti, da nema mladih autora, ili da nema neke esejistike, književne kritike i teorije. Za to treba da postoje državne institucije i resori koji se time bave i koji će se zumirati na taj problem i raspisujući konkurs ekspliciraće žanrove, tematiku ili formu koja će biti favorizovana. Na taj način možemo govoriti o kreiranju i samom uticaju.''

* * * * *

Tranzicija je i na drugim prostorima, koji su se s njom ranije uhvatili u koštac, ostala još uvek nedovršeno delo. Češki sociolog, Ivan Gabal:

''Česka transformacija, odnosno, tranzicija bila je usresređena uglavnom na ekonomiku i institucije. Humani kapital je ostao duboko u pozadini – bilo da je u pitanju oblast obrazovanja ili umetničkog i kulturnog stvaralaštva. Ipak, sada, na kraju procesa tranzicije, polako počinje stabilizacija nakon svih prethodnih veoma stresnih procesa i počinjemo da vidimo nešto posve zanimljivo – ljudi ponovo počinju da se interesuju za kvalitet života, da idu u pozorište, na koncerte, ponovo počinju da se prodaju knjige, itd. Međutim, tek sada se oči u oči suočavamo sa činjenicom da je u čitavu oblast kulture i umetnosti bilo veoma malo investirano. Mnoge institucije kulture i mnogi umetnici su jednostavno propali, nestali u tom dugom procesu. Sada, kada se Češka Republika našla u Evropskoj uniji, polako se u tom makro okruženju nameće pitanje, ne makroekonomskih pokazatelja, nego mikrokvaliteta – da li smo i u kojoj meri naoružani obrazovanjem, poznavanjem jezika, kulturom komuniciranja, možemo li u tom makro i multikulturnom evropskom okruženju opstati. Mislim da će nam se pomalo, kao bumerang, vratiti prethodni gresi – to što smo ulagali novac u banke i njihovu revitalizaciu, a ne u visoko školstvo, pozorišta, umetnost i uopšte u humani kapital. Te grehe sada moramo okajavati. Iako je procesima transformacije otvoren prostor za otvoreno, slobodno i kritičko mišljenje i stvaranje, jednoznačno se može konstatovati da češka kultura i obrazovanje nisu izašli kao pobednici tranzicije. Ipak, mora se reći da se registruju neki početni pozitivni pomaci kad je u pitanju položaj akademskih radnika i kulturnih delatnika.''
XS
SM
MD
LG