Dostupni linkovi

logo-print

Poslednje u seriji ubistava civila na južnoj granici


Tragična pogibija mladog Dašnima Hajrulahua tokom njegovog pokušaja da ilegalno pređe srpsko-makedonsku granicu, u trenutku je raspršila sav privid lažnog mira iza koga se u poslednje vreme skrivalo pravo stanje koje vlada u Preševskoj dolini. Na tom području gde su Albanci u većini, metak ispaljen sa graničarske karaule u njihovog sunarodnika, odjeknuo je kao pucanj zvaničnog Beograda u čitavu ovu etničku zajednicu. „Sama Srbija pokazuje da Preševska dolina više nije njen deo“, izvikivalo se na protestima u Preševu, tokom kojih su građani u jednom trenutku provalili u zgradu lokalne Skupštine opštine, zahtevajući bezuslovno povlačenje vojske i policije iz ovog kraja. Bez obzira što su najviši državni čelnici činili sve da smire situaciju, pojedini albanski prvaci nisu se libili otvorenih sumnjičenja, da srpske vlasti nameravaju da pobiju Albance u ovom regionu, ili da ih u najmanju ruku zastraše kako bi se trajno iselili. Stoga su ove nove međuetničke tenzije i na posve trusnoj i osetljivoj tromeđi Srbije, Kosova i Makedonije, tema o kojoj između ostalih govore: lider Demokratske unije Albanaca iz Crne Gore Ferhat Dinoša, saradnik Istorijskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti Slavenko Terzić, predsednik Odbora Skupštine Srbije za Kosovo i Metohiju Dušan Proroković, gradonačelnik Preševa Riza Haljimi

Saradnja: Zoran PRERADOVIĆ

No pre nego što se naši sagovornici posvete posledicama i značenjima nedavnog incidenta, koji je ponovo otvorio albansko pitanje u Srbiji, podsetimo se šta je Preševsku dolinu poslednjih godina činilo jednim od najnestabilnijih područja u regionu:

Preševo, Bujanovac i Medveđa jedine su tri opštine u Srbiji u kojima živi značajan broj pripadnika albanske nacionalne zajednice. Demografska struktura ovog područja na kojem, pored Albanaca, živi srpsko i romsko stanovništvo, ekonomska nerazvijenost, političke prilike i činjenica da su ljudska prava Albanaca u vreme Miloševićevog režima konstantno kršena, učinili su ovaj region izvorom trajne nestabilnosti. Nakon NATO intervencije 1999. godine, odnosno potpisivanjem kumanovskog Vojno-tehničkog sporazuma, uspostavljena je kopnena zona bezbednosti u širini od pet kilometara duž administrativne linije sa Kosovom. Skoro polovina ove zone obuhvatala je Preševo, Bujanovac i Medveđu. Sporazum je predviđao prisustvo srpskih policijskih snaga samo sa lakim naoružanjem.

Upravo kaj 2000. i početak 2001. godine obeležili su oružani sukobi policije i Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca, čiji se pripadnici prvi put pojavljuju januara 2000. godine u selu Dobrosin. Prva polovina 2001. godine protekla je u znaku napora da se kriza reši političkim putem, a predstavnici vlasti i albanske zajednice pregovarali su uz posredovanje predstavnika NATO pakta, OEBS-a i Ujedinjenih nacija. Pregovori su rezultirali postepenim ulaskom vojske Jugoslavije u kopnenu zonu bezbednosti i raspuštanjem Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca. Kao kruna ovih pregovora usledilo je potpisivanje Sporazuma u Končulju leta 2001. godine, koji predstavlja neku vrstu mini mirovnog sporazuma kojim se, između ostalog, definišu način kontrole kopnene zone bezbednosti, odnosi zvaničnog Beograda i KFOR-a, kao i formiranje multietničke policije.

Promena izbornog sistema 2002. godine i lokalni izbori iste godine, predstavljali su najvažniji korak u uključivanju Albanaca u politički i javni život. Uprkos ovoj činjenici, gotovo čitavu 2003. i 2004. godinu na jugu Srbije obeležili su povremeni incidenti, a nedavna pogibija šesnaestogodišnjeg Dašnima Hajrulahua iznova je ozbiljno otvorila krizu u ovom području i pokazala svu krhkost odnosa između vlasti u Beogradu i albanske zajednice u ove tri opštine.

* * * * *

RSE: Mada su prvi nalazi istrage potvrdili da su pogranični organi reagovali u skladu sa pravilima službe i da nije postojala namera da neko ubije dečaka koji je prelazio granicu, mnogi albanski prvaci nisu promenili svoja prvobitna uverenja da se to ubistvo nije dogodilo slučajno. U najboljem slučaju, ono je za njih bilo samo posledica preteranog gomilanja policije i vojske koja ima gotovo neograničena ovlašćenja. Lider Demokratske unije Albanaca iz Crne Gore Ferhat Dinoša i Predsednik Odbora Skupštine Srbije za Kosovo i Metohiju Dušan Proroković:

DINOŠA: Postoji sumnja, iako se ne može tvrditi da je to namjerno učinjeno. Činjenica je da je mladić ubijen u selu koje je uglavnom naseljeno Albancima i može da bude bliža istini verzija koja kaže da isti čovjek koji je pucao na mladića, Albanca, u selu sa albanskom većinom, teško da bi pucao u selu koje bi imalo neku drugu većinu.

PROROKOVIĆ: Mislim da se radi o očiglednom incidentu. Da je Republika Srbija ili bilo koji njen organ želela da jednu relativno zapaljivu situaciju napravi još incidentnijom, onda su naši organi mogli da reaguju 28. novembra prilikom proslave Dana zastave Republike Albanije. Dan zastave Republike Albanije se slavio u rezidenciji albanske ambasade u Beogradu i na gradskom trgu u Preševu, što ipak nije normalna situacija, niti je situacija koju naše zakonodavstvo i ustavni poredak poznaju kao dozvoljenu.

RSE: Da li je ubistvo Dašnima Hajrulahua zaista akt državnog terorizma, kako se to predstavlja u pojedinim krugovima, ili sasvim slučajni, neželjeni incident? Saradnik Istorijskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti Slavenko Terzić i gradonačelnik Preševa Riza Haljimi:

TERZIĆ: Nema spora da je reč o jednom tragičnom incidentu, ali i da je vojska postupala u skladu sa pravilima službe, kako inače postupa svaka vojska na svetu.

HALJIMI: To je treće ubistvo u tom području, gde vojska na osnovu uredbe iz februara 1999. godine ima posebna pogranična ovlaštenja u zoni od pet kilometara, umesto – kao bilo gde u svetu – dvesta-trista metara. Tako da jednostavno imamo situaciju da je veći deo teritorije opštine Preševo u jednom posebnom režimu, gde vojska ima posebna ovlaštenja, čak i da puca na civile, uključujući decu.

RSE: U situacija opšteg nepoverenja i straha koji su ponovo zavladali na jugu Srbije, nad Preševskom dolinom se nadvila strepnja, da bi ubistvo civila na granici moglo poslužiti kao okidač za nove incidente:

HALJIMI: Incident je bio težak, pogotovo što se radi o detetu. To se doživljava emotivno, reakcije su emotivne, tako da ovakve situacije mogu u određenim trenucima da dobiju šire dimenzije, koje je kad eskaliraju teško zaustaviti.

PROROKOVIĆ: Uvek postoji opasnost. Kao i u svakom trusnom području, i na jugu Srbije mnogo je radikalnih elemenata, mnogo je onih ljudi koji imaju kriminalnu prošlost, koji su bili na čelu Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca, to su prosto ljudi za koje mislim da ne veruju u mogućnost političkog rešavanja problema. Mi smo imali takve ljude i u vrhu srpskog političkog establišmenta u nekim prošlim godinama i ti ljudi nisu doneli ništa dobro niti Srbiji, niti Srbima, niti bilo kom narodu koji u Srbiji živi, i mislim da ni radikalni albanski elementi neće doneti ništa dobro niti Albancima, niti jugu Srbije.

RSE: Ubistvo dečaka na srpsko-makedonskoj granici i masovni protesti na ulicama Preševa, pali su pre svega u kontekst zapaljivih izjava pojedinih srpskih političara, koji već mesecima podižu tenzije najavama o novim albanskim nemirima na Kosovu, koje će se osetiti i na jugu Srbije. Da li je stvarno u sred kalendarske zime počelo to vruće proleće, čija prizivanja samo dodatno opterećuju, već odavno prenapregnute srpsko-albanske odnose?

PROROKOVIĆ: Na žalost ili na sreću ne raspolažem podacima koji govore o „vrućem proleću“ ili o bilo čemu drugom. Mnogo je neodgovornih političara koji zbog ne znam da li marketinških poteza, svog intenzivnijeg prisustva u javnosti ili bilo čega drugog, ovakvim najavama samo dodatno otežavaju i radikalizuju situaciju.

HALJIMI: Ako je nekome trebalo najavljivanje „vrućeg proleća“ da i nakon demilitarizacije sačuva to stanje, onda mislim da se radi o ozbiljnom problemu čijem rešavanju treba veoma ozbiljno pristupiti.

RSE: Osim što se sticajem nesretnih okolnosti najnoviji incident na srpsko-makedonskoj granici našao u kontekstu najava „vrućeg proleća“, tom događaju možda i veću težinu daju represija, diskriminacija i različiti pritisci kojima je albanska manjina bila dugo izložena u vreme vladavine Slobodana Miloševića. Petooktobarske promene na čelu zemlje, donele su u svakom slučaju neku vrstu relaksacije u srpsko-albanskim odnosima na jugu Srbije, ali uzajamno poverenje još uvek nije povraćeno zbog dubokih tragova koji su ostali u gotovo svim sferama života:

HALJIMI: U celini gledano, može se reći da su uopšte one pojave i incidenti takve prirode, koje smo imali nakon Kumanovskog sporazuma, kada smo imali dosta argumenata o bahatom, nasilnom ponašanju pripadnika vojske i policije koje su bile povučene sa Kosova, u stalnom opadanju, ali svi oni koji su prouzrokovali, izazvali ili učinili određena nedela do sada nisu odgovarali. I mislim da je i to jedan od faktora što apsolutno još uvek nema poverenja u pojedine državne organe.

PROROKOVIĆ: Naravno da incidenata manjeg ili većeg obima uvek postoji. Ja ne znam kako se svaki lekar pojedinačno odnosi prema svakom Albancu recimo u kliničkom centru u Vranju, da li oni tu imaju nekih verbalnih provokacija ili neprijatnosti, da li imaju verbalnih provokacija ili neprijatnosti kada ih kontroliše saobraćajna policija, verujem da takvih incidentnih situacija ima, ali to su ipak izolovani slučajevi i to se ne može nazvati niti državnom politikom, niti stremljenjem bilo koje političke stranke iz Beograda.

RSE: Pri tom prvaci albanskih partija sa juga Srbije, bez obzira na sve unutrašnje razlike koje između njih postoje, gotovo jednoglasno okrivljuju sadašnju Vladu u Beogradu zbog prekida procesa integracije albanske manjine u politički život Srbije, koji je započeo kabinet Zorana Đinđića:

HALJIMI: Što se diskriminacije tiče, preko političkog procesa se počelo u određenim oblastima rešavati određene probleme. Za to treba zahvaliti veoma dobrom pristupu u to vreme tadašnje vlade u saradnji sa SFOR-om i sa UNMIK-om. Ali smo, na žalost, prošle godine taj politički proces u neku ruku prekinuli, jer je pristup vlade proizašle iz posljednjih izbora sasvim drugačiji, i to ne samo u onom delu realizacije veoma važnih projekata sa međunarodnom zajednicom. Direktno se ugrožavaju ti projekti zbog nespremnosti vlade.

PROROKOVIĆ: Situacija niti je nešto mnogo bolja, niti je gora nego 2003. ili 2002. godine. A incidenata kao što je ovaj posljednji, bilo je svake godine od 1998. godine naovamo.

RSE: Dušan Proroković i Riza Haljimi:

PROROKOVIĆ: Mislim da to nema veze sa prethodnim izborima u Srbiji, niti sa smenom vlasti u Beogradu. Mislim da to ima mnogo više veze sa sredinom 2005. godine i početkom pregovora o konačnom statusu Kosova. Ovo je, dakle, jedan od mehanizama kojim se pokušava destabilizovati politička scena u Srbiji, kojim se jednostavno pokušavaju uneti neke nove razmirice unutar političkih subjekata u Beogradu, kako bi pozicija kosovskih Albanaca i njihovih političkih subjekata bila, pred početak samih pregovora, mnogo, mnogo bolja.

HALJIMI: Dobro se bilo započelo nakon Kumanovskog sporazuma. Ali, moj je utisak – pored toga što je prošle godine prekinut politički proces ovde – da su u poslednje vreme sve očiglednija ta zaoštravanja sa međunarodnom zajednicom, što onda rezultira zaoštrenim situacijama i na našem području.

RSE: Bez obzira što su međuetničke tenzije, barem na prvi pogled, u mnogome posustale, u Preševskoj dolini i dalje vlada visok stepen antagonizma između srpske i albanske zajednice:

HALJIMI: Postoje određeni antagonizmi. Najveći problemi do sad su bili sa predstavnicima vojske ili žandarmerije. Svi sukobi koje smo imali, i u toku 1999. i u toku 2000. i 2001. godine, bili su na relaciji meštana Albanaca sa predstavnicima vojske i žandarmerije, a nijednog incidenta nismo imali između samih meštana, na toj međuetničkoj bazi. Postoji nepoverenje, odnosi jedu zahlađeni, ali ne u tolikoj meri da dostižu taj nivo nepodnošljivosti da se pređe na međusobne sukobe.

PROROKOVIĆ: Uprkos ovim incidentima, uprkos svemu što možemo čuti u našoj javnosti, mislim da se taj antagonizam od kraja 2000. i početka 2001. godine počeo itekako smanjivati. Jedini način da predupredimo bilo kakav incident, da sprečimo radikalizaciju situacije, da sprečimo destabilizaciju prilika jesu konstantni politički razgovori i u dogovoru donošenje određenih odluka koje će rešavati probleme.

RSE: U pregrejanoj atmosferi koja je zavladala u Preševskoj dolini, ubistvo dečaka na srpsko-makedonskoj granici poslužilo albanskim partijama kao povod da se zatraži povlačenje srpske policije, vojske i žandarmerije, uz tvrdnje da je neodrživo toliko gomilanje oružane sile u ovom području. Dok pojedine partije u Srbiji u stilu svojih ranijih ratnih pokliča pozivaju na odbranu srpske zemlje, vladajuća koalicija pokazuje spremnost da se čuvanje granice prepusti policiji:

HALJIMI: Mislim da se čuvanje granice mora drugačije da postavi, da se to radi profesionalno. Dosadašnja rešenja su veoma loša i kao što vidimo, sa veoma tragičnim posledicama. Neminovno se tu onda pokreće niz drugih bitnih stvari, povezano sa militarizacijom područja, pre svega zone od pet kilometara i prema Kosovu i prema Makedoniji, čime je jednostavno to pretvoreno u svojevrsni rezervat. Kao što se vidi, na snazi su određena pravila po kojima se može i pucati na civile i na decu. Dosadašnja logika je bila koncentracija vojske i žandarmerije na ovom području, a to jednostavno vodi daljoj eskalaciji sa ovako neželjenim efektima kao što je ubistvo dečaka.

PROROKOVIĆ: Mislim da je mnogo otvorenih problema na tom području. Područje Bujanovca i Preševa jeste, na žalost, bezbedonosno rovito. Područje Bujanovca i Preševa predstavlja jedan deo rute za šverc i narkotika i belog roblja ka Kosovu i Metohiji. Mislim da je u tom regionu mnogo bezbedonosnih izazova i mislim da pripadnici Vojske Srbije i Crne Gore treba da ostanu na tom području, što ne znači da treba da kontrolišu granicu. Neke stvari koje je do sad obavljala Vojska Srbije i Crne Gore, kao što je kontrola granice, mislim da treba prepustiti pograničnim jedinicama policije.

RSE: Pri tom su i srpska i albanska strana jedna drugu optužuju za istu stvar – zloupotrebu tragičnog incidenta. Jedni se sumnjiče da će to biti samo povod za zadržavanje vojske zbog navodno nestabilne bezbedonosne situacije, dok se drugi optužuju da koriste ubistvo dečaka za kampanju proterivanja vojske. Istoričar Slavenko Terzić i lider Partije za demokratsko delovanje Riza Haljimi:

TERZIĆ: Nema spora da je reč o jednom tragičnom incidentu, koji je poslužio samo kao jedna mala kapisla, da tako kažem, za daleko šire i globalnije političke instrumentalizacije. Ima se utisak da su Albanci u tom delu južne Srbije jedva čekali da se desi bilo šta takvo ili nešto slično i da onda to iskoriste za daleko šire i radikalnije političke zahteve koji, naravno, prevazilaze razmere tog incidenta – zahteve za povlačenje vojske, policije, za dolazak međunarodnih trupa i tako dalje. Dakle, sve to zajedno, čini mi se, nema mnogo veze sa razmerama jednog tragičnog incidenta.

HALJIMI: Bilo bi nemoralno, kad se već desilo ovako teško ubistvo deteta, ova tragedija, da se ne otvaraju teme demilitarizacije. U tom pogledu je sasvim normalno što sad imamo i zahteve da se konačno stavi točka na seriju ovakvih incidenata, čiji je prouzročnik jedna odluka na najvišem nivou i jedna strategija na najvišem nivou.

RSE: Tu naravno nije kraj uzajamnim optužbama. Pojedini krugovi u Srbiji ne libe se da iznose sumnje kako je ovo samo još jedna kockica u mozaiku velikoalbanskog scenarija objedinjavanje etničkih teritorija. Istoričar Slavenko Terzić i Lider Demokratske unije Albanaca iz Crne Gore Ferhat Dinoša:

TERZIĆ: Onima koji prate prilike na Balkanu, i istorijske i savremene političke prilike, dobro je poznato da u velikoalbanskim političkim planovima ili u planovima Prištine već odavno figurira prostor Medveđe, Preševa i Bujanovca kao prostor koji oni nazivaju „istočnim Kosovom“ koje treba da pripadne teritoriji takozvanog „istorijskog Kosova“. Recimo u Platformi Albanske akademije nauka iz oktobra 1998. godine je vrlo detaljno objašnjen i trasiran takav jedan plan. Dakle, ovde je reč, čini mi se, o daleko širim, već odavno planiranim političkim projektima i onda se koristi svaka prilika – makar i tako incidentan i tragičan slučaj – da se iznova otvori taj problem.

DINOŠA: Takva razmišljanja, takve teze apsolutno ne stoje. Ne poznajem nijednog relevantnog političkog lidera, odnosno relevantan politički subjekt među Albancima, dakle niti u Albaniji, niti na Kosovu, niti u Crnoj Gori, niti u Makedoniji, koji bi se zalagao za tako nešto. Dakle, Albancima je jasno da je nacionalni problem broj jedan za Albance pitanje Kosova, i ukoliko bi se to pitanje pozitivno i pravdeno razriješilo, onda bi finalno rješenje apsolutno moralo da ima u vidu volju većine na Kosovu, kao bitnu pretpostavku za stabilnost u ovom dijelu Evrope, dakle na Balkanu.

RSE: Ferhat Dinoša i Slavenko Terzić

DINOŠA: Ne može biti priče o projektima koji bi htjeli sve Albance u jednoj državi. Ako ništa drugo, može se izvući pouka iz onoga što je rezultat takvog projekta od strane Srpske akademije nauka za Velikom Srbijom. Dakle, mi smo svjesni da je ovo vrijeme integracija, da će komunikacija između ljudi biti sve prisutnija i da je ono što je zalaganje političkih subjekata Albanaca u regionu apsolutno u korespondenciji s onim što će biti zahtjev evropskih integracija.

TERZIĆ: Mislim da nisu iskreni i da ne govore istinu. Postoji Platforma Albanske akademije nauka iz Tirane, iz oktobra 1998. godine, gdje je to vrlo jasno rečeno. Drugo, činjenica je da mnoge karte koje se objavljuju obuhvataju sve ove prostore u buduću, jedinstvenu, velikoalbansku državu. Treće, činjenica je da njihov sistematski teror nad Srbima na Kosovu i Metohiji, njihov gotovo rasistički stav prema Srbima i drugim Slavenima, govori o tome da, na žalost, dobar deo Albanaca još uvek nije postigao taj stepen tolerancije i razumevanja da može da živi normalno i mirno sa svojim susedima druge vere ili druge nacije.

RSE: Pri tom se problemi i nevolje sa Kosova, uključujući tu i otvoren status južne pokrajine, više nego jasno reflektuju i utiču na dešavanja u Preševskoj dolini:

TERZIĆ: Nikako mi nije jasno zbog čega se stalno govori o statusu Kosova i Metohije ako je Kosovo i Metohija, i po Rezoluciji 1244, označeno kao deo teritorije Republike Srbije, odnosno tada Savezne Republike Jugoslavije. Zašto bi se onda sada otvarao problem statusa Kosova i Metohije. Mislim da su u pitanju daleko šire i ambicioznije političke igre oko Balkana, bilo da je reč o Ulcinju ili o severu Crne Gore ili o Preševu, Medveđi i Bujanovcu, Gostivaru, Tetovu i tako dalje.

DINOŠA: Pitanje Kosova jeste na dobrom putu da se pozitivno riješi. Onda bi Albancima i na jugu Srbije i Albancima u drugim državama na Balkanu bilo jasno da je nacionalno pitanje Albanaca na Balkanu apsolutno dobilo pozitivno rješenje, pravedno rješenje i stvari nove komunikacije, novih odnosa na Balkanu bi apsolutno uticale na to da se Albanci u drugim sredinama zalažu za život u multietničkim sredinama, shodno evropskim standardima i zahtjevima aktuelne međunarodne komunikacije.

RSE: U situaciji kada srpska i albanska strana ne mogu da nađu zajednički jezik oko raspletanja preševskog čvora, albanski prvaci sa juga Srbije prizivaju internacionalizaciju ovog problema kroz prisustvo međunarodnih vojnih i policijskih snaga. Koliko je takvo nešto uopšte prihvatljivo za vlasti u Beogradu?

PROROKOVIĆ: Međunarodne posmatračke misije ne dolaze zbog nekih pojedinačnih, izolovanih incidenata koji se dešavaju, nego zbog smirivanja tenzija u regionu gde je došlo do masovnih oružanih sukoba. Ja hoću da verujem da masovnih oružanih sukoba u Bujanovcu i Preševu neće biti.

HALJIMI: Mislim da u Srbiji postoji taj kompleks internacionalizacije, poznat još iz Miloševićevog vremena. Mi moramo biti deo Evrope, iako smo sad na nekoj periferiji i sasvim marginalizovani, ali nastojimo da se uključimo u taj tok. Mislim da od vrednosti koje ima Evropa i uopšte suvremeni svet ne smemo bežati.

RSE: Riza Haljimi i Dušan Proroković:

HALJIMI: Neshvatljivo je da neko sad ponovo ima bojazan od internacionalizacije. Što se tiče ove teme uopšte, i oko Haga i oko odnosa sa UNMIK-om na Kosovu i oko odnosa sa međunarodnom zajednicom uopšte, jednostavno je više vreme da shvatimo koje su naše vrednosti, i zašto onda bežati od pomoći koje bi međunarodne organizacije pružale u rešavanju ovih problema koje ovde imamo.

PRORKOVIĆ: Verujem da postoje demokratski kapaciteti i da se može politički o svemu razgovarati između Srba i Albanaca i da se preventivno može delovati i da se ti problemi mogu polako rešavati, a ne da govorimo o internacionalizaciji problema i o nekakvoj najavi masovnih oružanih sukoba. Tako da mislim da to i s aspekta međunarodnog faktora jednostavno ne predstavlja realan zahtev.

RSE: S obzirom na sve ono što su poslednjih godina u međusobnim razmiricama preživeli kako Albanci tako i Srbi, nikome u ovom trenutku ne odgovara dalje zaoštravanje tog latentnog sukoba. Stoga vlasti u Beogradu pokušavaju da prevladaju ovu krizu tako što će uključiti albanske lidere u pojedine državne organe, mada albanski prvaci sa juga Srbije još uvek nemaju utisak da je ta ponuda iskrena:

PROROKOVIĆ: Ne može se naći rešenje ako se ima jedan politički cilj koji se u javnosti ne kaže, ako se taj politički cilj želi ostvariti radikalizacijom situacije na jugu Srbije i ako se stalno i iznova prizivaju nekakvi zli duhovi iz prošlih vremena. Ja se iskreno toga plašim. Mislim da je mnogo bolje da sednemo za sto, da se izvrši jedna temeljna rekonstrukcija koordinacionog tela, o čemu se priča već četiri ili pet meseci, da albanski političari uđu u kooridnaciono telo, dakle da zajedno učestvujemo u procesu donošenja odluka i da zajedno podelimo odgovornost za sve što će se u budućnosti dešavati na jugu Srbije, da uključivanjem albanskih političkih faktora u jednom širem kontekstu u političkom životu u Srbiji napravimo jednu relaksiranu situaciju.

HALJIMI: Međunarodne organizacije upravo po prvi put pomažu i državi i njenim građanima albanske nacionalnosti da se integrišu na ovim prostorima. Po prvi put otkad postoji ova država. Ali iznenađujuće je da upravo za tu temu do sada još uvek nema potrebnog interesovanja državnih organa.

RSE: I kada se vremenom prevlada i ostane u drugom planu ubistvo dečaka na granici, kao još jedna u nizu tragičnih epizoda u srpsko- albanskim odnosima, doći će trenutak da se reši ključno pitanje: šta treba učiniti da bi Albanci sa juga Srbije počeli da doživljavaju ovu državu kao svoju?

DINOŠA: Mislim da treba ići u tom pravcu da se stvara atmosfera povjerenja, a ne atmosfera sumnji, koja može imati korijene u bliskoj prošlosti, ali jedna pragmatična politika kojoj mora biti jasno da će Evropi biti dosta na Balkanu.

TERZIĆ: Mislim da se vlasti u Srbiji zaista trude da albanska manjina u tom delu Srbije doživljava ovu državu kao svoju. S druge strane se jako bojim da albanska manjina, zahvaćena pobedničkom euforijom, na krilima NATO agresije na Jugoslaviju, tu državu nikad neće doživeti kao svoju, pa makar se ona prevrnula preko glave da im obezbedi maksimalne moguće standarde koje ima bilo koja manjina u svetu.

RSE: Može li se sadašnji jaz između dva naroda premostiti, kako bi Albanci iz Preševske doline konačno počeli da osećaju da žive u svojoj zemlji?

PROKOVIĆ: Srbija to može, Srbija to hoće, Srbija će učiniti sve, ne samo kada govorimo o Albancima, već kada govorimo i o pripadnicima svih nacionalnih manjina, da se osećaju kao punopravni građani ove države i da im se pruži ista šansa kao i svakom drugom građaninu Republike Srbije da uspe.

HALJIMI: Mislim da i pored tih uzaludnih trzaja i uopšte da kažem neke nostalgije za nekim prošlim vremenima i projektima, koji su dakle prošlost i koji više nemaju šanse, koji su začeti u 19. veku i više su anahroni s vremenom u kojem živim, dakle i pored tih problema, mi smo jednostavno tu u Evropi i možemo samo odužiti taj proces, ali sudbina nam je tu i ja se nadam da ćemo se ipak uključiti u ove tokove, a to nam je zajednička sudbina.

RSE: Dok se to ne desi, poslednje u seriji ubistava civila na južnoj granici, poslužiće za još jedno isticanje nacionalnog predznaka poginulog i onog koji je pucao, ispred svega ostalog. No, tek kada Srbija postane dom za sve svoje građane, osetiće se prava težina ove tragedije, jer nije ubijen samo još jedan pripadnik nekog naroda, čije lice ostaje u senci njegove etničke pripadnosti, već čovek sa svojim imenom i prezimenom
  • 16x9 Image

    Slobodan Kostić

    Diplomirao na Katedri za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu; počeo da radi kao novinar u "Borbi", a nakon uspostavljanja državne kontrole nad ovim nezavisnim dnevnikom prešao u "Našu Borbu"; bio član uređivačkog kolegijuma "Vremena" i urednik u informativnoj redakciji TV B92.

XS
SM
MD
LG