RSE: O životu na jugu Srbije se uglavnom zna na nivou incidenta. Većinsko je mišljenje da je tamo puno Albanaca koji hoće da se odcepe od Srbije. Da li je to tačno ili ne?
KAMBERI: Delimično je tačno, jer ovde ima puno Albanaca. Većina stanovništva u Preševu i Bujanovcu je albanskog porekla. Istina je da oni, kao pripadnici jedne nacionalne manjine, žele da imaju svoja prava koja su zagarantovana, pre svega domaćim zakonodavstvom Srbije i Crne Gore, kao i nama preuzetim obavezama potpisivanjem evropske Konvencije za ljudska prava, Konvencije za zaštitu prava nacionalnih manjina i svih drugih regionalnih i međunarodnih dokumenata koja štite manjinska prava.
RSE: Da li Albanci na jugu Srbije osećaju Srbiju kao svoju državu?
KAMBERI: A da li Srbija prihvata Albance kao građane svoje države? U dolini Preševa, tako se sada zove ovaj region, je 2000. godine bio jedan oružani konflikt između pobunjenika iz albanskih redova i snaga države. Sporazum o mirnom rešenju te krize potpisan je 21. maja 2001. godine. I republička vlada i vlada tadašnje Savezne Republike Srbije je javno preuzela obavezu da sanira postojeće stanje. U tom smislu je sačinila program. Rokovi koji su predviđeni u tom dokumentu su dosta prekoračeni.
RSE: To je politička priča. Da li prosečni Albanac sa juga Srbije misli da država prihvata njega kao svog ravnopravnog građanina?
KAMBERI: Samim činom da država izbegava ispunjenje obaveza iz tog sporazuma daje signal da ne prihvata Albance kao svoje ravnopravne građane. Kod Albanaca postoji želja za ujedinjenjem celokupne albanske nacije, ali ključni albanski politički faktori, počevši od Tirane, Prištine, Skoplja i ovog regiona, svesni su toga da je zajednička budućnost ovog regiona unutar velike Evrope u smislu relativizacije granica, stvaranja jednog jedinstvenog tržišta i slobodne komunikacije ljudi, roba i ideja. Albanci su svesni da svoja prava moraju ostvariti u ovom regionu unutar demokratskih pravila koja će važiti u jednoj velikoj Evropi.
RSE: Vi ste predsednik Odbora za ljudska prava. U Bujanovcu ima još jedan Odbor za ljudska prava čiji je osnivač jedan Srbin. Da li to na jugu Srbije postoje paralelne institucije? Zar nije bilo moguće napraviti jedan Odbor za ljudska prava koji će braniti ljudska prava i Srba i Albanaca i Roma i svih stanovnika tog dela Srbije?
KAMBERI: Odbor koji ja vodim u Bujanovcu deluje od 1995. godine. Do tada je bio deo prištinskog odbora. Nakon stvaranja nove realnosti na Kosovu, 1999. godine, bili smo svesni da treba organizovati i registrovati jednu samostalnu organizaciju koja će se baviti problemima kršenja ljudskih prava ovog regiona. Tek sredinom 2001. godine, gospodin Veličković je stvorio i registrovao novu organizaciju. Ne bih na te institucije gledao kao na dve paralelne institucije koje dele ljudska prava. Što se nas tiče, ljudska prava su nedeljiva. Štitimo prava svakog građanina koji od nas zatraži pomoć. Verujem da i kod gospodina Veličkovića važe ista pravila. Nemam informacija da je on nekoga odbio zbog svoje nacionalne pripadnosti. Ovo su nevladine organizacije i treba na njih gledati kao na mogućnost organizovanja građana za rešavanje određenog problema. U Bujanovcu ima više samoposluga i dve autobuske stanice. Na ljudima je da biraju gde će da kupuju, gde će da traže usluge. To je pitanje konkurencije. To je zakon koji namećemo jedni drugim da budemo što efikasniji u našem radu i da što brže izađemo u susret zahtevima građana.
RSE: Da li to znači da na jugu Srbije nije ista atmosfera kakva je bila krajem osamdesetih i u devedesetim godinama na Kosovu? U Prištini su bili srpski kafići, albanski kafići, srpska strana štrafte, albanska strana štrafte i slično?
KAMBERI: I ranije sam više puta ponavljao da je u ovom regionu postojao problem između albanske zajednice i države koja je na sve strane kršila njihova prava. Međunacionalni i međuljudski odnosi unutar albanske zajednice sa Srbima i Romima su bili dosta korektni, čak i tokom NATO bombardovanja. Nemamo zabeležen neki veliki međunacionalni incident koji bi poremetio odnose između dve zajednica.
RSE: Kada su incidenti u pitanju, stvari se znaju. Pitam vas o običnom, svakodnevnom životu u Bujanovcu.
KAMBERI: U svakoj kafani možete videti i Srbe i Albance koji zajedno piju kavu, sve dok se ne počnu baviti o politici.
RSE: Postoje različiti termini koji se upotrebljavaju za deo Srbije u kome vi živite. Da li to znači da u zavisnosti od upotrebljenog termina za vaš kraj možete zaključiti ko je ko?
KAMBERI: Da, to može da bude jedna orjentacija. Ima krugova u albanskoj zajednici koji ovaj region zovu istočno Kosovo. Drugi krugovi govore da je ovo južna Srbija. To su politički termini. Niti jedan od termina ne postoji u Ustavu, niti u drugim zakonima. Nakon krize koja je nastala 2000. godine, međunarodna zajednica je bila kum termina dolina Preševa. Po meni je taj termin najprihvatljiviji, obzirom da vrši kompromis između ova dva suprostavljena termina.
RSE: U poslednje vreme čujem jedan novi termin - jug centralne Srbije.
KAMBERI: Prema onome što sam ja čuo, taj termin je javno lansirao predsednik koordinacionog tela, gospodin Nebojša Čović. Ne znam šta on pod tim podrazumeva. Verovatno se u krugovima Albanaca to shvata da gospodin Čović kao najjužniji deo Srbije smatra Prizren. Ipak je to njegov problem. Plan koji su 2001. godine donele obe vlade, a koji je od vlade ovlašćen da sprovodi gospodin Čović, ima naziv Plan za rešavanje krize u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa. Gospodina Čovića obavezuje taj termin, a ne nešto što će opet podizati tenzije i što će na drugoj strani eskalirati upotrebom termina istočno Kosovo.
RSE: Znači da vas Albance sa juga Srbije iritira taj najnoviji termin - jug centralne Srbije?
KAMBERI: Da, širu albansku zajednicu to iritira.
RSE: Da li je neko od Albanaca imao prilike da kaže gospodinu Čoviću da upotrebi neki drugi termin, jer Albancima taj termin ne prija?
KAMBERI: Imao sam prilike na raznim skupovima da to pomenem, ali gospodin Nebojša Čović već dvije godine nije dostupan u Bujanovcu, tako da nisam imao prilike da se lično sretnem sa njim i da mu to kažem, kao ni neko drugi od albanskih političkih lidera.
RSE: Kako su se kroz istoriju menjali nazivi tog dela Srbije?
KAMBERI: Na osnovu siromašne pisane istorije ovaj deo je bio deo Preševskog sreza koji je bio unutar jednog šireg regiona pod turskom vlašću sa centrom u Skoplju. Na osnovu toga se može reći da je ovaj deo bio deo Makedonije. Nakon stvaranja komunističke Jugoslavije je uspostavljen termin južna Srbija, mada to nije pravni, već politički termin. Prema teritorijalnoj organizaciji Srbija se deli na okruge.
RSE: Koji termin za taj deo Srbije iritira Srbe?
KAMBERI: Ono što najviše iritira Srbe je termin istočno Kosovo.
RSE: Kada je Albancima u tom delu Srbije bilo najbezbrižnije da žive?
KAMBERI: Teško je dati jedno tačno i opširno mišljenje, ali mislim da je za njih bio najbolji period nakon ustavnih Amandmana iz 1967., 1968. i 1971. godine koji su prethodili ustavnoj promeni 1974. godine, sve do 1981. godine kada su počele demonstracije na Kosovu. To je bio najliberalniji deo istorije. Tada su iskorišćene političke mogućnosti da se albanska zajednica integriše u strukture komunističke partije, a potom i u neke strukture lokalne vlasti.
RSE: To je zanimljivo s obzirom da se u nekim krugovima u Srbiji taj period smatra početkom razgradnje Srbije.
KAMBERI: Zavisi sa kog aspekta se na to gleda. Imam prijatelje po Srbiji koji imaju slično mišljenje sa nama povodom tog perioda. Ipak se to mišljenje o kojem govorite pripisuje tvrdokornoj strukturi srpskog nacionalizma u Srbiji, a ne liberalima koji su tada vladali.
RSE: Oni su podržavali ''labavu'' federaciju i davanje većih prava pojedinim republikama i pokrajinama.
KAMBERI: Tada sam slušao sednice Centralnog komiteta Srbije i sećam se kako se Ivan Stambolić i njegovo rukovodstvo zabrinulo zbog olako obećane brzine.
RSE: Povod za ovaj razgovor je ono što se događalo poslednjih dana i nedjelja vezano za ubistvo jednog albanskog dečaka na granici sa Makedonijom.
KAMBERI: Po Bujanovcu i Preševu kruže razne priče. Pokušavam da budem razuman i ne bih dao nikakvu izjavu povodom toga jer se moraju sačekati rezultati istrage. Javno sam kritikovao nastup zvaničnika iz Srbije, pogotovo ministra odbrane koji kaže da su vojnici postupili po pravilu službe. Mislim da ne bi bilo dobro da se prejudicira istraga. Treba ostaviti istrazi da kaže svoje. Postoje određeni tehnički problemi koji su posredni ili neposredni uzroci ovoga što se sada dogodilo, a i uzrok onoga što se dogodilo u junu 2002. godine kada je na sličan način ubijen jedan mladi Albanac dok je radio na njivi. Ti problemi su nastali kada je uspostavljanja granica sa Makedonijom 1992. godine. Imovina ovih ljudi ostala je jednim delom u Makedoniji, a drugim delom unutar Srbije, u opštini Preševo. Da bi koristili svoju imovinu ti ljudi, uz posebne dozvole, moraju da pređu preko različitih punktova policije i vojske. Obzirom da je taj pogranični pojas dug pet kilometara, a ne, kao svuda u svetu, 300 metara, tu je veliki broj vojnih i policijskih snaga. Ako imate takve ljude koji imaju dozvolu za ubijanje, možete očekivati da se takvi incidenti dešavaju.
RSE: Zar ne mislite da kod vojnika koji tu služe vojsku ne postoji strah, s obzirom šta se tu i u Makedoniji događalo 2001. godine? Da li takav isti strah postoji kod stanovnika albanske nacionalnosti koji svaki čas moraju da idu na svoju njivu u Makedoniju? Da li je strah taj koji komplikuje život na jugu Srbije?
KAMBERI: Strah postoji i verovatno je obostran. Već dve godine se ponavljaju zahtevi za demilitarizaciju regiona. Ako svakodnevno, pogotovo poslednjih meseci, postoje priče da se očekuje napad desetak hiljada Albanaca sa Kosova i da Albanci obučavaju žene udovice kao samoubice, naravno da kod tih vojnika izazivate strah. Zašto država te priče nije zaustavila na vreme? Te priče su pothranjivane izjavama nekih najviših zvaničnika u Srbiji. I to je jedan od elemenata koji se može javiti kao uzrok ove tragedije.
RSE: To su priče koje kolaju među Srbima na jugu Srbije?
KAMBERI: Te priče se više lansiraju iz Beograda nego unutar srpske zajednice u Bujanovcu.
RSE: Da li mislite da ih lansiraju iz zvaničnog Beograda?
KAMBERI: U štampi postoje neke izjave zvaničnika iz Beograda. Imate i žutu štampu u kojoj prednjači Nedeljni telegraf koji u svom pisanju prema Albancima ispoljava jednu otvorenu mržnju i otvoreni neprijateljski odnos prema albanskoj zajednici rečima da sve što njih krasi je teroristički. Mislim da Srbi ovoga regiona gutaju olako te priče i da padaju pod njihov uticaj.
RSE: Kakvi strahovi i kakve priče kruže među Albancima kada je u pitanju vojska ili policija?
KAMBERI: Ako postoje priče da sledi napad terorista, onda se očekuje hapšenje mladih Albanaca. Već imamo dvadesetak Albanca koji su u zatvoru u Vranju pod optužbom za terorizam. Pretprošle godine je uhapšeno jedanaest Albanaca pod istom optužbom. Nakon tri meseca provedena u pritvoru i istrage sprovedene nad njima oni su oslobođeni kao nevini u nedostatku dokaza.
RSE: Kada odete u ta sela sasvim blizu granice gde, hteli ne hteli, roditelji moraju da puste svoju decu da odu, kao što je otišao ovaj mladić, da li postoji svakodnevni strah da li će se vratiti kući ili ne?
KAMBERI: Na početku i tokom trajanja krize taj strah je bio dosta jak. Tek negde nakon potpisivanja sporazuma je stišan. Incident koji se dogodio u junu 2002. godine je opet povećao taj strah. U međuvremenu je strah opet stišan. Sada kada se ovo po drugi put ponavlja mislim da će intenzitet straha biti vrlo visok.
RSE: Koji zvaničnici i sa kojim rečima bi mogli da umire i smanje taj strah? Da li je bilo takvih reči?
KAMBERI: Osim reči moraju postojati i dela. Na poslednjoj sednici najvišeg državnog vrha je bilo reči o tome da će se baviti reorganizacijom koordinacionog tela i da će se u to telo uključiti i Albanci. To slušamo već tri godine. Tri godine uzastopno tražimo da se izvrši reorganizacija koordinacionog tela, da se u njega uključe legitimni albanski predstavnici, oni koji su uključeni u lokalnu samoupravu, da oni imaju uvid u trošenje sredstava koja idu preko tog državnog organa, da odlučuju o investicijama u regionu.
RSE: A šta bi ste rekli da smanjite strah kod tamošnjih Srba?
KAMBERI: Albanska zajednica je sastavni deo ukupne zajednice. Ona je zaista zainteresovana za integrisanje u sve društvene i državne institucije. Radi u lokanoj samoupravi u Preševu već dvanaest godina, a u Bujanovcu već dve godine, po zakonima Republike Srbije. Njena manjinska prava su garantovana Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina u okviru evropske Konvencije za zaštitu prava manjina, kao i drugih međunarodnih dokumenata koja štite prava manjina. Treba poštovati partnerstvo svih zajednica koje ovde žive. Mislim da je svima jasno da se to partnerstvo može graditi samo na ravnopravnim osnovama.
RSE: Kako su na zahtev da se demilitarizuje područje i da se dovedu međunarodne snage reagovali Srbi? Da li ste pokušali sa njima da napravite neki dogovor?
KAMBERI: Za sada nema nekih zvaničnih kontakata sa političkim partijama koje okupljaju Srbe u ovom regionu. Zahtev je izglasala Skupština opštine Preševo. Očekujem da Albanci odbornici iz sve tri opštine zasednu još jednom i donesu određene zaključke. Videćemo kako će se prema tom zahtevu odnositi širi skup. Videćemo kako će reagovati političke partije koje okupljaju Srbe. Po meni je ipak ovde ključno kako će na sve to reagovati međunarodna zajednica.
RSE: Gde se nalazi Veliki Trnovac i koliko je to selo veliko?
KAMBERI: Veliki Trnovac je jedno od najvećih sela u Srbiji i nalazi se četiri kilometra jugozapadno od Bujanovca. Nastanjeno je isključivo stanovnicima albanske etničke pripadnosti. Ima oko deset hiljada stanovnika. Tek prošle godine je uveden telefon u naše selo. Najveći problem je izgradnja kanalizacione mreže. Nedostaju sredstva. Opština nema dovoljno sredstava za tako nešto. Vlada Republike Srbije, prema najavama, neće prihvatiti da učestvuje u toj izgradnji ako se ne nađe neki međunarodni donator koji bi pokrio barem polovinu troškova.
RSE: To je prilično veliko selo ako tamo živi deset hiljada stanovnika.
KAMBERI: To je omanji grad. Ranije su stanovnici uglavnom živeli od proizvodnje duvana. Poslednjih godina kriza je razorila duvansku industriju, tako da je proizvodnja stagnirala. Gotovo svaka porodica iz Velikog Trnovca ima jednog ili više članova svoje porodice koji rade u inostranstvu. Najveći broj njih je u Švajcarskoj i Nemačkoj. Pošto kod Albanaca postoji solidarnost u porodici tako se pomažu oni koji žive ovde od onih koji rade u inostranstvu.
RSE: A vaša porodica?
KAMBERI: Ja radim u odboru. Bavim se i novinarstvom. Pišem za kosovski dnevnik već pet godina. Imam dovoljno sredstava za život.
RSE: Vaša porodica, vaši roditelji i preci?
KAMBERI: Moj pradeda je bio turski vojnik. Poginuo je u Jemenu 1910. godine. Moj deda je bio rudar u obližnjem rudniku antimona koji se nalazio izvan Trnovca prema granici sa Kosovom. Tu je radio nekoliko godina. Kao stariji čovek prebačen je u jednu fabriku u centru Bujanovca i tu je dočekao penziju. I moj otac je radio u istoj fabrici i izdržavao porodicu. On mi je pomogao, a rekao mi je da su mi pomogli tadašnji studenski krediti, da se školujem na Univerzitetu u Prištini.
RSE: Da li ste vi prvi u vašoj porodici sa univerzitetskom spremom?
KAMBERI: Ja sam drugi. Moja tetka je bila prva. Ona je završila filozofiju. Radila je u fabrici cipela Čik u Preševu. Sada živi na Kosovu.
RSE: Uz kakve ste vi priče odrastali? Da li je bila stalno prisutna činjenica da živite u državi u kojoj ste manjina, ili to nije bilo presudno u vašem odrastanju?
KAMBERI: Nije bilo presudno pitanje oko manjina. Kosovo je bilo sastavni deo Srbije tako da se nije primetila razlika između Kosova i ovog dela. U tom liberalnom periodu učili smo po istim školskim programima. Nastavnici sa Kosova su dolazili da nam predaju. Pitanje granica se tada nije potezalo. Komunikacija sa Kosovom je bila odlična.
RSE: Koje ličnosti su vama bile uzor u odrastanju i koje istorijske događaje pamtite koji su bitni za albansku manjinu?
KAMBERI: Oko četiri kilometra izvan moga sela, prema granici sa Kosovom, do 1943. godine je bila granica tadašnje Albanije. Bujanovac i Preševo tada su bili središnje područje gde su noću dolazili Albanci, danju partizani. Tako je to trajalo do 1945. godine kada je uspostavljena komunistička vlast i kada su Albanci integrisani u ovu državu
RSE: Koji je period bio najteži?
KAMBERI: Priča se o mnogim periodima, ali za mene su najteža tri meseca NATO bombardovanja, počevši 31. martom 1999. godine do pred kraj bombardovanja.
RSE: Kada ste prvi put otišli u Prištinu, a kada u Beograd?
KAMBERI: U Prištinu sam prvi put otišao kao učenik osnovne škole sa ekskurzijom. Sa ekskurzijom sam bio i u Nišu. U Beogradu sam prvi put bio 1990. godine, privatno. Otkako sam se aktivno uključio u javni život, bilo je perioda u deset dana da sam i dva puta išao u Beograd.
RSE: Pretpostavljam da u Beogradu sarađujete sa nevladinim organizacijama?
KAMBERI: Najviše sarađujem sa njima, ali obzirom da sam bio član albanskog pregovaračkog tima, imali smo više sastanaka i saradnje sa vladom, u koordinacionom telu i u međunarodnim organizacijama koje deluju u ovom regionu a koje imaju sedište u Beogradu.
RSE: A Skoplje i Tirana?
KAMBERI: U Tirani sam prošle godine bio prvi put u životu, a u Skoplje retko kada odem.
RSE: Kom delu bivše Jugoslavije su gravitirali stanovnici tog područja?
KAMBERI: Što se tiče Albanaca, više Prištini. I rodbinski odnos sa Kosovom je veći. Komunikacije su bile lakše.
RSE: Odlično govorite srpski, a školovali ste se svo vreme na albanskom jeziku. Kada upotrebljavate srpski jezik i kako ste ga naučili tako dobro?
KAMBERI: Prema nastavnom planu i programu Albanci su učili srpski jezik od trećeg razreda osnovne škole. Nekako mi je ležao taj jezik. Uz školsko učenje sam čitao i dosta stripova koji su mi u tome pomogli. Često sam bio prinuđen tokom studiranja na fakultetu da određeni ispit pripremam iz literature na srpskom. Svakodnevno čitam i srpske i albanske novine.
RSE: A vaša deca?
KAMBERI: Moja deca su srpski skoro počela da uče. Pomažem im koliko mi dozvole. Verujem da će i oni dobro govoriti srpski.
RSE: Da li Srbi sa juga Srbije govore albanski?
KAMBERI: Poneku reč. Globalni problemi su isti za sve, nezaposlenje i infrastruktura, osim za one porodice čiji članovi žive i rade u inostranstvu gde imaju veća primanja.
RSE: Kako vidite budućnost juga Srbije?
KAMBERI: Budućnost Zapadnog Balkana vidim unutar Evrope. Nema druge orjentacije. Tačnije, ima drugih orjentacija ali nema drugog puta za rešavanje postojećih problema. Mi smo već imali lošije iskustvo koje nas može odvesti putem koji vodi prema paklu. Verujem da su nove generacije svesne činjenice da je budućnost doline Preševa, Srbije i Kosova, kao i drugih država u okruženju, jedino unutar evropskih i atlantskih integracija.
RSE: Vaš interes je što demokratskija vlast i što brže reforme u Srbiji?
KAMBERI: Da, svakako. Mi smo imali aktivne kontakte sa vladom pokojnog premijera Đinđića. Njega smo doživljavali kao jednog pragmatičnog političara koji je znao šta hoće i koji je znao u kom smeru voditi zemlju.
RSE: Da li ste očekivali da će vam posle 5. oktobra biti lakše?
KAMBERI: To smo očekivali, ali se dogodilo ono što se dogodilo. Ipak je tada postojao pozitivan pristup tadašnje vlade. Po prvi put je htela i priznala da položaj Albanaca u ovom regionu nije regulisan kako treba. Prihvatila je da sedne sa Albancima i da se dogovori. Plod toga je plan i program savezne i republičke vlade. Drugo pitanje je njegova implementacija.
RSE: Da li bi ste voleli da vaša deca ostanu i žive tu, ili bi ste voleli da nekuda odu jer je tamo bolja perspektiva?
KAMBERI: Imam viziju da će ovaj deo biti deo jedinstvene Evrope. Po meni, onda neće biti važno da li će moja deca živeti s ove, ili s one strane granice prema Kosovu. Ukoliko se to ne dogodi, ukoliko budućnost preuzme drugačiji tok, onda ću strahovati za njihov dalji život.
KAMBERI: Delimično je tačno, jer ovde ima puno Albanaca. Većina stanovništva u Preševu i Bujanovcu je albanskog porekla. Istina je da oni, kao pripadnici jedne nacionalne manjine, žele da imaju svoja prava koja su zagarantovana, pre svega domaćim zakonodavstvom Srbije i Crne Gore, kao i nama preuzetim obavezama potpisivanjem evropske Konvencije za ljudska prava, Konvencije za zaštitu prava nacionalnih manjina i svih drugih regionalnih i međunarodnih dokumenata koja štite manjinska prava.
RSE: Da li Albanci na jugu Srbije osećaju Srbiju kao svoju državu?
KAMBERI: A da li Srbija prihvata Albance kao građane svoje države? U dolini Preševa, tako se sada zove ovaj region, je 2000. godine bio jedan oružani konflikt između pobunjenika iz albanskih redova i snaga države. Sporazum o mirnom rešenju te krize potpisan je 21. maja 2001. godine. I republička vlada i vlada tadašnje Savezne Republike Srbije je javno preuzela obavezu da sanira postojeće stanje. U tom smislu je sačinila program. Rokovi koji su predviđeni u tom dokumentu su dosta prekoračeni.
RSE: To je politička priča. Da li prosečni Albanac sa juga Srbije misli da država prihvata njega kao svog ravnopravnog građanina?
KAMBERI: Samim činom da država izbegava ispunjenje obaveza iz tog sporazuma daje signal da ne prihvata Albance kao svoje ravnopravne građane. Kod Albanaca postoji želja za ujedinjenjem celokupne albanske nacije, ali ključni albanski politički faktori, počevši od Tirane, Prištine, Skoplja i ovog regiona, svesni su toga da je zajednička budućnost ovog regiona unutar velike Evrope u smislu relativizacije granica, stvaranja jednog jedinstvenog tržišta i slobodne komunikacije ljudi, roba i ideja. Albanci su svesni da svoja prava moraju ostvariti u ovom regionu unutar demokratskih pravila koja će važiti u jednoj velikoj Evropi.
RSE: Vi ste predsednik Odbora za ljudska prava. U Bujanovcu ima još jedan Odbor za ljudska prava čiji je osnivač jedan Srbin. Da li to na jugu Srbije postoje paralelne institucije? Zar nije bilo moguće napraviti jedan Odbor za ljudska prava koji će braniti ljudska prava i Srba i Albanaca i Roma i svih stanovnika tog dela Srbije?
KAMBERI: Odbor koji ja vodim u Bujanovcu deluje od 1995. godine. Do tada je bio deo prištinskog odbora. Nakon stvaranja nove realnosti na Kosovu, 1999. godine, bili smo svesni da treba organizovati i registrovati jednu samostalnu organizaciju koja će se baviti problemima kršenja ljudskih prava ovog regiona. Tek sredinom 2001. godine, gospodin Veličković je stvorio i registrovao novu organizaciju. Ne bih na te institucije gledao kao na dve paralelne institucije koje dele ljudska prava. Što se nas tiče, ljudska prava su nedeljiva. Štitimo prava svakog građanina koji od nas zatraži pomoć. Verujem da i kod gospodina Veličkovića važe ista pravila. Nemam informacija da je on nekoga odbio zbog svoje nacionalne pripadnosti. Ovo su nevladine organizacije i treba na njih gledati kao na mogućnost organizovanja građana za rešavanje određenog problema. U Bujanovcu ima više samoposluga i dve autobuske stanice. Na ljudima je da biraju gde će da kupuju, gde će da traže usluge. To je pitanje konkurencije. To je zakon koji namećemo jedni drugim da budemo što efikasniji u našem radu i da što brže izađemo u susret zahtevima građana.
RSE: Da li to znači da na jugu Srbije nije ista atmosfera kakva je bila krajem osamdesetih i u devedesetim godinama na Kosovu? U Prištini su bili srpski kafići, albanski kafići, srpska strana štrafte, albanska strana štrafte i slično?
KAMBERI: I ranije sam više puta ponavljao da je u ovom regionu postojao problem između albanske zajednice i države koja je na sve strane kršila njihova prava. Međunacionalni i međuljudski odnosi unutar albanske zajednice sa Srbima i Romima su bili dosta korektni, čak i tokom NATO bombardovanja. Nemamo zabeležen neki veliki međunacionalni incident koji bi poremetio odnose između dve zajednica.
RSE: Kada su incidenti u pitanju, stvari se znaju. Pitam vas o običnom, svakodnevnom životu u Bujanovcu.
KAMBERI: U svakoj kafani možete videti i Srbe i Albance koji zajedno piju kavu, sve dok se ne počnu baviti o politici.
RSE: Postoje različiti termini koji se upotrebljavaju za deo Srbije u kome vi živite. Da li to znači da u zavisnosti od upotrebljenog termina za vaš kraj možete zaključiti ko je ko?
KAMBERI: Da, to može da bude jedna orjentacija. Ima krugova u albanskoj zajednici koji ovaj region zovu istočno Kosovo. Drugi krugovi govore da je ovo južna Srbija. To su politički termini. Niti jedan od termina ne postoji u Ustavu, niti u drugim zakonima. Nakon krize koja je nastala 2000. godine, međunarodna zajednica je bila kum termina dolina Preševa. Po meni je taj termin najprihvatljiviji, obzirom da vrši kompromis između ova dva suprostavljena termina.
RSE: U poslednje vreme čujem jedan novi termin - jug centralne Srbije.
KAMBERI: Prema onome što sam ja čuo, taj termin je javno lansirao predsednik koordinacionog tela, gospodin Nebojša Čović. Ne znam šta on pod tim podrazumeva. Verovatno se u krugovima Albanaca to shvata da gospodin Čović kao najjužniji deo Srbije smatra Prizren. Ipak je to njegov problem. Plan koji su 2001. godine donele obe vlade, a koji je od vlade ovlašćen da sprovodi gospodin Čović, ima naziv Plan za rešavanje krize u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa. Gospodina Čovića obavezuje taj termin, a ne nešto što će opet podizati tenzije i što će na drugoj strani eskalirati upotrebom termina istočno Kosovo.
RSE: Znači da vas Albance sa juga Srbije iritira taj najnoviji termin - jug centralne Srbije?
KAMBERI: Da, širu albansku zajednicu to iritira.
RSE: Da li je neko od Albanaca imao prilike da kaže gospodinu Čoviću da upotrebi neki drugi termin, jer Albancima taj termin ne prija?
KAMBERI: Imao sam prilike na raznim skupovima da to pomenem, ali gospodin Nebojša Čović već dvije godine nije dostupan u Bujanovcu, tako da nisam imao prilike da se lično sretnem sa njim i da mu to kažem, kao ni neko drugi od albanskih političkih lidera.
RSE: Kako su se kroz istoriju menjali nazivi tog dela Srbije?
KAMBERI: Na osnovu siromašne pisane istorije ovaj deo je bio deo Preševskog sreza koji je bio unutar jednog šireg regiona pod turskom vlašću sa centrom u Skoplju. Na osnovu toga se može reći da je ovaj deo bio deo Makedonije. Nakon stvaranja komunističke Jugoslavije je uspostavljen termin južna Srbija, mada to nije pravni, već politički termin. Prema teritorijalnoj organizaciji Srbija se deli na okruge.
RSE: Koji termin za taj deo Srbije iritira Srbe?
KAMBERI: Ono što najviše iritira Srbe je termin istočno Kosovo.
RSE: Kada je Albancima u tom delu Srbije bilo najbezbrižnije da žive?
KAMBERI: Teško je dati jedno tačno i opširno mišljenje, ali mislim da je za njih bio najbolji period nakon ustavnih Amandmana iz 1967., 1968. i 1971. godine koji su prethodili ustavnoj promeni 1974. godine, sve do 1981. godine kada su počele demonstracije na Kosovu. To je bio najliberalniji deo istorije. Tada su iskorišćene političke mogućnosti da se albanska zajednica integriše u strukture komunističke partije, a potom i u neke strukture lokalne vlasti.
RSE: To je zanimljivo s obzirom da se u nekim krugovima u Srbiji taj period smatra početkom razgradnje Srbije.
KAMBERI: Zavisi sa kog aspekta se na to gleda. Imam prijatelje po Srbiji koji imaju slično mišljenje sa nama povodom tog perioda. Ipak se to mišljenje o kojem govorite pripisuje tvrdokornoj strukturi srpskog nacionalizma u Srbiji, a ne liberalima koji su tada vladali.
RSE: Oni su podržavali ''labavu'' federaciju i davanje većih prava pojedinim republikama i pokrajinama.
KAMBERI: Tada sam slušao sednice Centralnog komiteta Srbije i sećam se kako se Ivan Stambolić i njegovo rukovodstvo zabrinulo zbog olako obećane brzine.
RSE: Povod za ovaj razgovor je ono što se događalo poslednjih dana i nedjelja vezano za ubistvo jednog albanskog dečaka na granici sa Makedonijom.
KAMBERI: Po Bujanovcu i Preševu kruže razne priče. Pokušavam da budem razuman i ne bih dao nikakvu izjavu povodom toga jer se moraju sačekati rezultati istrage. Javno sam kritikovao nastup zvaničnika iz Srbije, pogotovo ministra odbrane koji kaže da su vojnici postupili po pravilu službe. Mislim da ne bi bilo dobro da se prejudicira istraga. Treba ostaviti istrazi da kaže svoje. Postoje određeni tehnički problemi koji su posredni ili neposredni uzroci ovoga što se sada dogodilo, a i uzrok onoga što se dogodilo u junu 2002. godine kada je na sličan način ubijen jedan mladi Albanac dok je radio na njivi. Ti problemi su nastali kada je uspostavljanja granica sa Makedonijom 1992. godine. Imovina ovih ljudi ostala je jednim delom u Makedoniji, a drugim delom unutar Srbije, u opštini Preševo. Da bi koristili svoju imovinu ti ljudi, uz posebne dozvole, moraju da pređu preko različitih punktova policije i vojske. Obzirom da je taj pogranični pojas dug pet kilometara, a ne, kao svuda u svetu, 300 metara, tu je veliki broj vojnih i policijskih snaga. Ako imate takve ljude koji imaju dozvolu za ubijanje, možete očekivati da se takvi incidenti dešavaju.
RSE: Zar ne mislite da kod vojnika koji tu služe vojsku ne postoji strah, s obzirom šta se tu i u Makedoniji događalo 2001. godine? Da li takav isti strah postoji kod stanovnika albanske nacionalnosti koji svaki čas moraju da idu na svoju njivu u Makedoniju? Da li je strah taj koji komplikuje život na jugu Srbije?
KAMBERI: Strah postoji i verovatno je obostran. Već dve godine se ponavljaju zahtevi za demilitarizaciju regiona. Ako svakodnevno, pogotovo poslednjih meseci, postoje priče da se očekuje napad desetak hiljada Albanaca sa Kosova i da Albanci obučavaju žene udovice kao samoubice, naravno da kod tih vojnika izazivate strah. Zašto država te priče nije zaustavila na vreme? Te priče su pothranjivane izjavama nekih najviših zvaničnika u Srbiji. I to je jedan od elemenata koji se može javiti kao uzrok ove tragedije.
RSE: To su priče koje kolaju među Srbima na jugu Srbije?
KAMBERI: Te priče se više lansiraju iz Beograda nego unutar srpske zajednice u Bujanovcu.
RSE: Da li mislite da ih lansiraju iz zvaničnog Beograda?
KAMBERI: U štampi postoje neke izjave zvaničnika iz Beograda. Imate i žutu štampu u kojoj prednjači Nedeljni telegraf koji u svom pisanju prema Albancima ispoljava jednu otvorenu mržnju i otvoreni neprijateljski odnos prema albanskoj zajednici rečima da sve što njih krasi je teroristički. Mislim da Srbi ovoga regiona gutaju olako te priče i da padaju pod njihov uticaj.
RSE: Kakvi strahovi i kakve priče kruže među Albancima kada je u pitanju vojska ili policija?
KAMBERI: Ako postoje priče da sledi napad terorista, onda se očekuje hapšenje mladih Albanaca. Već imamo dvadesetak Albanca koji su u zatvoru u Vranju pod optužbom za terorizam. Pretprošle godine je uhapšeno jedanaest Albanaca pod istom optužbom. Nakon tri meseca provedena u pritvoru i istrage sprovedene nad njima oni su oslobođeni kao nevini u nedostatku dokaza.
RSE: Kada odete u ta sela sasvim blizu granice gde, hteli ne hteli, roditelji moraju da puste svoju decu da odu, kao što je otišao ovaj mladić, da li postoji svakodnevni strah da li će se vratiti kući ili ne?
KAMBERI: Na početku i tokom trajanja krize taj strah je bio dosta jak. Tek negde nakon potpisivanja sporazuma je stišan. Incident koji se dogodio u junu 2002. godine je opet povećao taj strah. U međuvremenu je strah opet stišan. Sada kada se ovo po drugi put ponavlja mislim da će intenzitet straha biti vrlo visok.
RSE: Koji zvaničnici i sa kojim rečima bi mogli da umire i smanje taj strah? Da li je bilo takvih reči?
KAMBERI: Osim reči moraju postojati i dela. Na poslednjoj sednici najvišeg državnog vrha je bilo reči o tome da će se baviti reorganizacijom koordinacionog tela i da će se u to telo uključiti i Albanci. To slušamo već tri godine. Tri godine uzastopno tražimo da se izvrši reorganizacija koordinacionog tela, da se u njega uključe legitimni albanski predstavnici, oni koji su uključeni u lokalnu samoupravu, da oni imaju uvid u trošenje sredstava koja idu preko tog državnog organa, da odlučuju o investicijama u regionu.
RSE: A šta bi ste rekli da smanjite strah kod tamošnjih Srba?
KAMBERI: Albanska zajednica je sastavni deo ukupne zajednice. Ona je zaista zainteresovana za integrisanje u sve društvene i državne institucije. Radi u lokanoj samoupravi u Preševu već dvanaest godina, a u Bujanovcu već dve godine, po zakonima Republike Srbije. Njena manjinska prava su garantovana Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina u okviru evropske Konvencije za zaštitu prava manjina, kao i drugih međunarodnih dokumenata koja štite prava manjina. Treba poštovati partnerstvo svih zajednica koje ovde žive. Mislim da je svima jasno da se to partnerstvo može graditi samo na ravnopravnim osnovama.
RSE: Kako su na zahtev da se demilitarizuje područje i da se dovedu međunarodne snage reagovali Srbi? Da li ste pokušali sa njima da napravite neki dogovor?
KAMBERI: Za sada nema nekih zvaničnih kontakata sa političkim partijama koje okupljaju Srbe u ovom regionu. Zahtev je izglasala Skupština opštine Preševo. Očekujem da Albanci odbornici iz sve tri opštine zasednu još jednom i donesu određene zaključke. Videćemo kako će se prema tom zahtevu odnositi širi skup. Videćemo kako će reagovati političke partije koje okupljaju Srbe. Po meni je ipak ovde ključno kako će na sve to reagovati međunarodna zajednica.
RSE: Gde se nalazi Veliki Trnovac i koliko je to selo veliko?
KAMBERI: Veliki Trnovac je jedno od najvećih sela u Srbiji i nalazi se četiri kilometra jugozapadno od Bujanovca. Nastanjeno je isključivo stanovnicima albanske etničke pripadnosti. Ima oko deset hiljada stanovnika. Tek prošle godine je uveden telefon u naše selo. Najveći problem je izgradnja kanalizacione mreže. Nedostaju sredstva. Opština nema dovoljno sredstava za tako nešto. Vlada Republike Srbije, prema najavama, neće prihvatiti da učestvuje u toj izgradnji ako se ne nađe neki međunarodni donator koji bi pokrio barem polovinu troškova.
RSE: To je prilično veliko selo ako tamo živi deset hiljada stanovnika.
KAMBERI: To je omanji grad. Ranije su stanovnici uglavnom živeli od proizvodnje duvana. Poslednjih godina kriza je razorila duvansku industriju, tako da je proizvodnja stagnirala. Gotovo svaka porodica iz Velikog Trnovca ima jednog ili više članova svoje porodice koji rade u inostranstvu. Najveći broj njih je u Švajcarskoj i Nemačkoj. Pošto kod Albanaca postoji solidarnost u porodici tako se pomažu oni koji žive ovde od onih koji rade u inostranstvu.
RSE: A vaša porodica?
KAMBERI: Ja radim u odboru. Bavim se i novinarstvom. Pišem za kosovski dnevnik već pet godina. Imam dovoljno sredstava za život.
RSE: Vaša porodica, vaši roditelji i preci?
KAMBERI: Moj pradeda je bio turski vojnik. Poginuo je u Jemenu 1910. godine. Moj deda je bio rudar u obližnjem rudniku antimona koji se nalazio izvan Trnovca prema granici sa Kosovom. Tu je radio nekoliko godina. Kao stariji čovek prebačen je u jednu fabriku u centru Bujanovca i tu je dočekao penziju. I moj otac je radio u istoj fabrici i izdržavao porodicu. On mi je pomogao, a rekao mi je da su mi pomogli tadašnji studenski krediti, da se školujem na Univerzitetu u Prištini.
RSE: Da li ste vi prvi u vašoj porodici sa univerzitetskom spremom?
KAMBERI: Ja sam drugi. Moja tetka je bila prva. Ona je završila filozofiju. Radila je u fabrici cipela Čik u Preševu. Sada živi na Kosovu.
RSE: Uz kakve ste vi priče odrastali? Da li je bila stalno prisutna činjenica da živite u državi u kojoj ste manjina, ili to nije bilo presudno u vašem odrastanju?
KAMBERI: Nije bilo presudno pitanje oko manjina. Kosovo je bilo sastavni deo Srbije tako da se nije primetila razlika između Kosova i ovog dela. U tom liberalnom periodu učili smo po istim školskim programima. Nastavnici sa Kosova su dolazili da nam predaju. Pitanje granica se tada nije potezalo. Komunikacija sa Kosovom je bila odlična.
RSE: Koje ličnosti su vama bile uzor u odrastanju i koje istorijske događaje pamtite koji su bitni za albansku manjinu?
KAMBERI: Oko četiri kilometra izvan moga sela, prema granici sa Kosovom, do 1943. godine je bila granica tadašnje Albanije. Bujanovac i Preševo tada su bili središnje područje gde su noću dolazili Albanci, danju partizani. Tako je to trajalo do 1945. godine kada je uspostavljena komunistička vlast i kada su Albanci integrisani u ovu državu
RSE: Koji je period bio najteži?
KAMBERI: Priča se o mnogim periodima, ali za mene su najteža tri meseca NATO bombardovanja, počevši 31. martom 1999. godine do pred kraj bombardovanja.
RSE: Kada ste prvi put otišli u Prištinu, a kada u Beograd?
KAMBERI: U Prištinu sam prvi put otišao kao učenik osnovne škole sa ekskurzijom. Sa ekskurzijom sam bio i u Nišu. U Beogradu sam prvi put bio 1990. godine, privatno. Otkako sam se aktivno uključio u javni život, bilo je perioda u deset dana da sam i dva puta išao u Beograd.
RSE: Pretpostavljam da u Beogradu sarađujete sa nevladinim organizacijama?
KAMBERI: Najviše sarađujem sa njima, ali obzirom da sam bio član albanskog pregovaračkog tima, imali smo više sastanaka i saradnje sa vladom, u koordinacionom telu i u međunarodnim organizacijama koje deluju u ovom regionu a koje imaju sedište u Beogradu.
RSE: A Skoplje i Tirana?
KAMBERI: U Tirani sam prošle godine bio prvi put u životu, a u Skoplje retko kada odem.
RSE: Kom delu bivše Jugoslavije su gravitirali stanovnici tog područja?
KAMBERI: Što se tiče Albanaca, više Prištini. I rodbinski odnos sa Kosovom je veći. Komunikacije su bile lakše.
RSE: Odlično govorite srpski, a školovali ste se svo vreme na albanskom jeziku. Kada upotrebljavate srpski jezik i kako ste ga naučili tako dobro?
KAMBERI: Prema nastavnom planu i programu Albanci su učili srpski jezik od trećeg razreda osnovne škole. Nekako mi je ležao taj jezik. Uz školsko učenje sam čitao i dosta stripova koji su mi u tome pomogli. Često sam bio prinuđen tokom studiranja na fakultetu da određeni ispit pripremam iz literature na srpskom. Svakodnevno čitam i srpske i albanske novine.
RSE: A vaša deca?
KAMBERI: Moja deca su srpski skoro počela da uče. Pomažem im koliko mi dozvole. Verujem da će i oni dobro govoriti srpski.
RSE: Da li Srbi sa juga Srbije govore albanski?
KAMBERI: Poneku reč. Globalni problemi su isti za sve, nezaposlenje i infrastruktura, osim za one porodice čiji članovi žive i rade u inostranstvu gde imaju veća primanja.
RSE: Kako vidite budućnost juga Srbije?
KAMBERI: Budućnost Zapadnog Balkana vidim unutar Evrope. Nema druge orjentacije. Tačnije, ima drugih orjentacija ali nema drugog puta za rešavanje postojećih problema. Mi smo već imali lošije iskustvo koje nas može odvesti putem koji vodi prema paklu. Verujem da su nove generacije svesne činjenice da je budućnost doline Preševa, Srbije i Kosova, kao i drugih država u okruženju, jedino unutar evropskih i atlantskih integracija.
RSE: Vaš interes je što demokratskija vlast i što brže reforme u Srbiji?
KAMBERI: Da, svakako. Mi smo imali aktivne kontakte sa vladom pokojnog premijera Đinđića. Njega smo doživljavali kao jednog pragmatičnog političara koji je znao šta hoće i koji je znao u kom smeru voditi zemlju.
RSE: Da li ste očekivali da će vam posle 5. oktobra biti lakše?
KAMBERI: To smo očekivali, ali se dogodilo ono što se dogodilo. Ipak je tada postojao pozitivan pristup tadašnje vlade. Po prvi put je htela i priznala da položaj Albanaca u ovom regionu nije regulisan kako treba. Prihvatila je da sedne sa Albancima i da se dogovori. Plod toga je plan i program savezne i republičke vlade. Drugo pitanje je njegova implementacija.
RSE: Da li bi ste voleli da vaša deca ostanu i žive tu, ili bi ste voleli da nekuda odu jer je tamo bolja perspektiva?
KAMBERI: Imam viziju da će ovaj deo biti deo jedinstvene Evrope. Po meni, onda neće biti važno da li će moja deca živeti s ove, ili s one strane granice prema Kosovu. Ukoliko se to ne dogodi, ukoliko budućnost preuzme drugačiji tok, onda ću strahovati za njihov dalji život.