Dostupni linkovi

logo-print

Zašto smo postali neosjetljivi na tuđu nesreću?


Naš sagovornik večeras je i dramski pisac, Ivan Lalić, predsednik Pravnog odbora udruženja Exit iz Novog Sada, koje je pokrenulo veliku akciju prikupljanja humanitarne pomoći.

RSE: Otkud Exit u ovoj akciji? Da li je prirodnije da neki državni organ radi ovo što vi sada činite?

LALIĆ: U Srbiji je period od 19. decembra do 27. januara period slava, kada sve stane. Exit je jedan festivalski trend koji je poznat širom Evrope. Ono što mene vezuje za njih je ono što ne dostaje main streamu, našoj upravi i državi, institucijama koje veoma sporo, tromo i vrlo često trapavo reaguju na ono što jeste signal novog vremena. To nije deo posla kojim se Exit inače bavi, koji radi na sledećem festivalu. Exit pokušava da mlade generacije, generacije koje treba da naslede sve ove generacije koje su preživele nesretne devedesete, budu otvorena snaga budućeg regiona. Okupljamo ceo generacijski korpus ljudi iz ex Jugoslavije. Na prošlom festivalu je bilo jako puno ljudi iz Hrvatske i Makedonije, uglavnom mladih. Ovaj potez je bio jedan revolt na sporost državnih organa. U dva-tri dana se radilo dan i noć. Skupljena je ogromna količina vode. Hteli smo medijskim nastupima da probudimo svest i građana i institucija i preduzeća i privrednih subjekata. Vrlo lepo je krenulo.

RSE: Čovečanstvo je kao nikada do sada reagovalo u nastojanju da
pomogne postradalom području. Obećane su milijarde dolara donacija a do sada je stigla pomoć od oko 700 miliona dolara. Koordinator UN za humanitarnu pomoć, Jan Egeland:

''To se nikada nije do sada desilo da za dve nedelje nakon katastrofe imamo na raspolaganju 717 miliona dolara koje možemo upotrebiti za urgentne potrebe.''

Po njegovim rečima, hitan i veliki priliv sredstava sprečio je drugi talas smrti od bolesti i gladi. U Crvenom krstu međutim upozoravaju da još nije prošla opasnost od zaraza i nije okončano vanredno stanje da bi se nakon toga moglo ući u drugu fazu obnove i izgradnje.

Pariski klub poverilaca zamrznuo je dug zemalja jugoistočne Azije koji iznosi više milijardi dolara. Pol Makartni priložiće milion funti (1,4 miliona evra) za pomoć žrtvama cunamija. U saopštenju Makartnijeve kancelarije za štampu navodi se da će novac biti predat Međunarodnom komitetu za akcije spasavanja iz Velike Britanije (IRC). Britanska vlada je za pogođena područja obećala pomoć u iznosu od 75 miliona funti (107 miliona evra), dok je britanska javnost za pomoć žrtvama cunamija sakupila oko 100 miliona funti (140 miliona evra).

Ovde nije samo reč o velikim ciframa, nego i o suštinskom osećanju solidarnosti. Reč je o masovnoj akciji pomoći u koju nisu uključene samo države, već i mnogobrojne institucije i građani. Čini se da je na Balkanu, tačnije u Srbiji, ta masovnost izostala. Govorili smo o neažurnosti države, možda zbog praznika, možda i generalno. Ali ni građani kao individue nisu iskazali preveliku pomoć, osim te generalne sućuti sa postradalim u jugoistočnoj Aziji.

LALIĆ: Uvek govorim u lično ime. Bio sam u Crvenom krstu u Bosni. Mene najviše plaši ta vrsta apatije i rezistentnosti na ovakve događaje. Postoji rezon da su svi ljudi ovog regiona postali sebični i da imaju licencu za nesreću, u smislu - šta smo mi sve prošli i šta mi sada imamo nekome da pomažemo. Mislim da je to glavno osećanje koje izaziva potpuno ignorisanje onoga što se dešava tamo. Uvek je na izvršnoj vlasti i na instrumentima države da to probude. Tu je i nevladin sektor koji se oglasio, meni se čini malo sporije nego što bi trebao i malo manje operativno nego što bi trebao. Imali smo vrlo praktične susrete u ambasadi Šri Lanke gde smo govorili o tome na koji način, kojim brodovima, koje količine, šta je najpotrebnije. Sada je vreme za radne sastanke i čini mi se da se to polako i ovde pokreće. Mislim da je vlada dobro uradila što je poslala dva aviona, ali to ne može biti jednokratna pomoć nego jedna vrsta mosta koji će trajati. Naša zemlja sa ovakvim imidžom mora biti prepoznata kao ozbiljna zemlja koja prepoznaje i tuđu muku, a ne samo svoju.

RSE: Vlada Srbije uputila je 40 tona pomoći u Šri Lanku, dok je
organizacija Exit obezbedila 317 tona pijaće vode za područja ugrožena cunamijem. Preduzeće Telekom Srbije uvelo je
humanitarni broj 064-1053 na koji korisnici mobilne telefonije mogu da pošalju SMS poruke koje će im biti naplaćene 15 dinara.

Crvenom Krstu Srbije i Crne Gore uplaćeno je 5.000 dinara na račun koji je 30. decembra otvoren za pomoć žrtvama cunamija u južnoj i jugoistočnoj Aziji. "Ako bi svako u zemlji dao donaciju od svega 10 dinara bila bi prikupljena značajna suma koja bi bila nezanemarljiv doprinos žrtvama katastrofe.''

Do sada ste prikupili oko 317 hiljada litara vode. Prva pošiljka od 50 hiljada litara krenula je u utorak za Singapur, odakle će najverovatnije biti prosleđena za Šri Lanku. Do sada su Voda Vujić i Si&Si company dali 150 hiljada litara vode, a Prolom voda 17 hiljada litara. I beogradska Filharmonija će uplatiti deo svojih prihoda za pomoć nastradalima od cunamija.

Dragan Skobalj, predstavnik Voda Vujić Valjevo, darodavac 150 hiljada litara vode:

''Srpski narod je ponovo pokazao svoje veliko srce, svoju veliku dušu. Bez obzira što smo siromašni, nismo neplemeniti. Brzo smo reagovali i dali ono što imamo. Kako se to desilo indonežanskom i cejlonskom narodu, može se desiti i nama.''

Ivan Tasovac, direktor beogradske Filharmonije:

''Nekada je posebno tužno što tek kada se dese ovako velike tragedije pojedinci mogu da shvate koliko mogu da pomognu ljudima u svom bliskom ili daljem okruženju. Jako je bitno da svako shvati da koliko god u ovoj opštoj tragediji njegova pomoć izgledala mala može nekome da spasi život. U određenom trenutku i flašica vode može da znači mnogo. Bitno je da se što više ljudi uključi u ovu akciju. Fondacija beogradske Filharmonije i ranije je učestvovala u različitim humanitarnim akcijama. Radićemo to i dalje. Kompletan prihod ove sezone će biti uplaćivan na konkretan račun za pomoć zemljama ugroženim cunamijem i ta pomoć će se dalje raspoređivati.''

RSE: Na koji način ste ubedili druge da učestvuju u ovoj akciji? Nadam se da nije bilo previše teško ubediti ljude da učestvuju u pomenutoj kampanji.

LALIĆ: Na održanoj press konferenciji smo prvo čuli počasnog konzula Šri Lanke oko konkretnih potreba. Videli smo da je ogromni nedostatak onoga čime Srbija raspolaže i ima prirodnih resursa. To je voda. Ispostavilo se da nam Si&Si company iz Subotice, koji je sponzor Exit festivala, duguje neke novce od prošle godine, a proizvodi vodu. Odlučili smo da Exit donira taj dug kroz vodu, što je gospodin Đorđević prihvatio. Pomislili smo da niko ne treba da ima bilo kakav monopol nad pomoći pa smo rešili da pozovemo sve proizvođače vode u Srbiji. Zvali smo, objašnjavali, slali faksove i zaista su svi oberučke, sa puno simpatija, prihvatili tu akciju. Kompanija Voda Vujić je sjajno reagovala. Čak su rekli da gde god treba da bude isporučena pomoć, oni će je kamionima odvesti, jer imamo malo problema sa transportom. Ima malo birokratije u smislu odlučivanja firmi, ali očekujemo da će ta cifra narasti. Vrlo sam radostan što smo prepoznali potreban proizvod. U Šri Lanki je infrastruktura potpuno uništena i veliki su rizici od raznih zaraznih bolesti.

* * * * *

Velimir Ilić je izrazio spremnost da sa vama sarađuje i na neki način omogući transport do sada prikupljene vode i drugih potrebština. Vlada Srbije izdvojila je 40 tona humanitarne pomoći: hrane, lekova i pokretnu bolnicu u vrednosti od 150 hiljada dolara za pogođene cunamijem. Velimir Ilić, ministar za kapitalne investicije i predsednik vladine Komisije za elementarne nepogode i vanredne situacije:

''Mi smo obezbedili iz budžetske rezerve deo sredstava, od čega je jedan deo donatorski. Uzeli smo deo roba iz robnih rezervi Srbije i ministarstvo je dalo saglasnost. Morali smo da čekamo međunarodni Crveni krst da nam dostavi spisak šta možemo da šaljemo. Zbog toga smo nekoliko dana čekali. Posle smo krenuli u akciju. Genex je besplatno dao avione, Niš je dao kerozin, aerodrom je dao sve aerodromske usluge.''

Postoji li mogućnost, s obzirom na materijalnu situaciju u našoj zemlji i budžet vlade, da se nastavi prikupljanje pomoći za žrtve cunamija? Tu mislim i na mogućnost vlade da pomogne. Da li postoji zainteresovanost preduzeća i privrednika da pomognu? Da li su vam se javljali sa takvim predlozima?

''Jesu, ali međunarodni Crveni krst traži spisak naše ponude, a onda vrši selekciju onoga što je potrebno. Mnogi su ponudili pomoć, ali ona ne može da odleti jer nije potrebna u ovom momentu.''

U našoj zemlji predstavlja problem kako transportovati tu prikupljenu pomoć. Exit je zatražio pomoć za transport oko 317 hiljada litara vode koju su oni prikupili u humanitarnoj akciji. Da li vlada može na neki način njima da pomogne?

''Vlada može da im pomogne. Možemo obezbediti avione. Pošto sam predsednik vladine Komisije za elementarne nepogode i vanredne situacije, neka se obrate meni. Organizovaću avione, obezbediti letove i gorivo. Oni neka daju donaciju u robama.''

Prethodnih dana je bilo i komentara da Srbija nije pravovremeno reagovala, posebno kada imamo u vidu dešavanja oko minute ćutanja i davanja pošte poginulim u cunamiju. Bilo je i onih koji su direktno prozvali vladu. Mislite li da su te kritike opravdane ili ne?

''Kritike nisu opravdane. Moguće da minute ćutanja nisu medijski dovoljno propraćene i da za njih građani nisu znali. Smatram da je narod koji živi u Srbiji izuzetno solidaran i da bi građani Srbije sigurno pokazali solidarnost da su znali. Svi izražavaju veliko žaljenje zbog svega što se dogodilo. Uvek smo spremni da pomognemo i pomažemo. Vlada je htela da pošalje pomoć odmah i na prvoj sednici vlade smo imali odluku. Za novogodišnje praznike čekali smo od međunarodnog Crvenog krsta odobrenje. Kada dobijemo spisak, dobivamo i vreme sletanja.''

* * * * *

RSE: Da li ste ih vi u međuvremenu kontaktirali?

LALIĆ: Radimo na tome. Poslali smo dopis ministarstvu i dobili smo dogovor da ćemo oko tih detalja biti konsultovani i da ćemo zajednički to organizovati, s tim da je to ogromna količina robe i avioni ne mogu da je ponesu. Vjerovatno će i brodovi biti u igri. Popodne smo proveli u konzulatu Šri Lanke pokušavajući da sklopimo mozaik kako to uraditi. Mislimo da smo na putu da organizujemo i predložimo vladi jedan zajednički koordinacioni centar, jer se sada ne zna šta ko radi. To bi trebao biti jedan filter i pravo mesto za buduće akcije i buduće potrebe. Bio bih srećan da vidim i ljude volontere i medicinske radnike u tom regionu. S tim predlogom ćemo izaći sutra i tražićemo sastanak sa predstavnicima vlade. U ponedeljak će biti konferencija na kojoj ćemo pozvati sve ljude dobre volje da pomognu. Kod nas postoji u dobroj meri problem loše komunikacije i među državnim organima, a da ne pričam među državom i nevladinim sektorom. Radimo na tome da to sve uvežemo i da napravimo jedan snažan punkt koji će funkcionisati na izvestan način i koji će biti prava adresa.

RSE: Bez obzira na ove probleme u komunikaciji stiče se utisak da državni organi postaju sve aktivniji i nadam se da će razgovori koje budete imali dati rezultate.

* * * * *

Građani Beograda suosećaju sa patnjama stanovništva jugoistočne Azije. Međutim, kada je reč o konkretnoj pomoći, mnogi kažu da jedva sastavljaju kraj sa krajem pa je i njima samima potrebna pomoć.

''Žao mi je što se sve to desilo i što je poginulo preko 50 hiljada dece.''

''Iako imam i sopstvenih problema to me užasno potreslo i dotaklo, iako su geografski daleko od nas.''

''Dotaklo me u svakom slučaju. Nemoguće je da normalnog čovjeka tolike žrtve ne dotaknu.''

''Žao mi je što svet po svetu gine. Žao mi je svakoga ko pogine, koga ubiju. Pomoći ne mogu jer mi je toliko mala penzija da jedva preživljavam, inače rado bih dala. Sin mi ne radi. Nemam odakle da odvojim.''

''To je velika tragedija. Pomoć novčanu ne mogu da pružam, samo moralnu. Ima sasvim drugih vrsta razmišljanja kod mnogih ljudi. Kako činimo, to nam se vraća. Možda je to božja harmonija. Kada ovakve idiotske generacije već 150 godina čine protiv te harmonije, normalno je to očekivati.''

''Sigurno da to svakoga boli. Nismo mi bezosećajni ljudi, pogotovo mi Srbi.''

''Mogu skromno da im pomognem, ali ne mogu ništa značajno da uradim. Mogu da im pomognem SMS-okom. To je prirodna katastrofa. Kao što se njima desila, može da se desi i nama. Znam da to nema veze sa Amerikancima, ali sam prilično ljut. Ima na stotine hiljada Srba kojima niko nije pomogao. Žao mi je tih ljudi, ali život ide dalje.''

* * * * *

RSE: Kako bi ste prokomentarisali neke od ovih odgovora?

LALIĆ: Dosta sam razočaran anketom koju ste napravili. Pročitao sam u novinama da je za novogodišnje praznike potrošeno pet miliona evra po beogradskim kafanama. Ovo nije priča o kvantumu novca, nije priča o tome koliko ko može da da, već je to priča o tome šta je to kolektivna svest i šta je značenje onoga - ako činiš dobro, vratiće ti se dobro. Ovo je civilizacijsko pitanje i upravo činjenica da smo mi prošli kroz veoma teške godine nas nagoni da suosećamo jer znamo kako to izgleda. Nisam religiozan čovek, ali mislim da je to pitanje ili ličnog ili hrišćanskog morala. Voleo bih da ga građani Beograda, mog rodnog grada koji veoma volim i na koji sam ponosan, podignu nivo razmišljanja na neke sfere koje nisu tako merljive količinom novca već količinom lične kulture i civilizacijskog odnosa prema ovom problemu.

RSE: I flašica vode može spasiti život nekom čoveku ili detetu u Šri Lanci. Svaka pomoć je dobro došla.

LALIĆ: Mi ne smemo biti u nekoj zabludi. Mala smo zemlja. Ako poredimo sve ove američke donacije u stotinama miliona dolara, naša pomoć može biti kap u moru, ali prepoznavanje jedne zemlje koja prema svojim mogućnostima čini sve što je u njenoj moći da u ovakvim situacijama odreaguje na pravi način, čini mi se da popravlja imidž, uozbiljava tu zemlju i etički je pročišćava. Znamo da ima mnogo razloga da još uvek brinemo da li smo zaboravili, da li smo oprostili i da li smo sebe odredili prema svemu onome šta se dešavalo devedesetih. Mislim da je to vrlo spojivo pitanje. Očekujem da će ova akcija, ako kulminira prema dobrom pravcu, biti doprinos i tom problemu. Ima dobrih pomaka za sada i došlo je do buđenja.

Građani Srbije su pokazali izvesnu ravnodušnost prema tragediji u jugoistočnoj Aziji, kaže književnica iz Beograda, Svetlana Velmar
Janković. Ona smatra da moramo uspostaviti vezu između naših i patnji drugih. To je istovremeno i opomena da ima i većih patnji nego što je naša.

Vi ste, bez obzira što je pomoć prikupljena, kritični zbog te nezainteresovanosti i bezosećajnosti prema onome što se dešavalo nedavno u jugoistočnoj Aziji.

''Uplašila sam se onoga što mi se činilo da vidim. Možda sam preterala, ali se bojim ponekada i da nisam. Videla sam odsustvo potrebe da se saučestvuje, bar javno. Ne mogu da znam kako je svaki pojedinac u sebi reagovao. Pretpostavljam da je bilo mnogo onih koji su saučestvovali. Javno i zvanično mi smo pokazali izvesnu ravnodušnost i okrenutost sebi. Toga sam se uplašila. Mislim da nema ničega goreg. To je znak izvesne depresije, duhovnog i moralnog stanja u kome se nalazi građanstvo. Građanstvo je znalo i u vrlo teškoj situaciji da suoseća sa teškoćama drugih. Toga se dobro sećam. Sada to kao da je izostalo.''

U svim velikim gradovima sveta za Novu godinu odata je pošta stradalima minutom ćutnje. U Briselu je otkazana proslava, a u Srbiji se slavilo. Da li s jedne strane za to može sama činjenica da su ljudi okrenuti previše svojim problemima koje nema ko da im reši? Možda baš to da je ljudima teško i da računaju na pomoć sa strane treba još više da bude postrek da se bar na trenutak zamisle problemima koje imaju neki drugi. Ali, ovo je više od problema, ovo je bila katastrofa.

''Mislim da lična nesreća ne može biti razlog da se izostane u saučešću sa onima koji stradaju, i to užasno, u katastrofalnom događaju koji zauzima ne samo ovozemaljske, nego i kosmičke razmere. To ćemo tek videti. Ceo blok će osetiti posledice užasnog prirodnog fenomena. Verujem da patnja, kao i sreća, ima svoje zračenje i ne mogu da zamislim da tako jedan veliki broj ljudi preživljava tešku nesreću na jednom kraju sveta, a da se na drugom to ne oseća. Bojim se da smo se pokazali gluvi za tu nesreću i da nismo osetili zračenje te nesreće. To je ono što zameram svima nama. To me nateralo da se oglasim kao individualni glas. Verujem da će postepeno ljudi više učestvovati u pružanju pomoći. Mislim da je potrebna i psihološka pomoć, pored ekonomske koja je neophodna. Bojim se da je to znak depresije koja obuhvata i moralne i psihološke reakcije jednog velikog broja ljudi. Bilo je mnogo nade koja je zgasla. U društvu u kome nema nade usahne i moralni poriv, bojim se, i svaki drugi. Hajde da verujemo da ćemo biti možda i postaknuti ovim raznim opomenama i pozivima na neku vrstu participacije u bolu i u nesreći.''

Beograd je geografski i kroz istoriju bio na nekoj vrsti raskršća sa svim negativnim i pozitivnim uticajima i posledicama koje je takvo mesto donosilo. Veliki Crnjanski je čak napisao jednu pesmu o Sumatri koja je nastala pre čitav vek, sa potpuno jednom drugom porukom.

''Ljudi su zaboravili na ono što je dolazilo kao poruka sa istoka. Crnjanski je, baveći se kineskom i japanskom poezijom i literaturom od vremena srednjeg veka do modernijih vremena, naučio nešto što se tamo ponavljalo kao stara filozofska istina istoka, ne samo kineska, ne samo japanska, a to je da je sve što se događa u bilo kom delu zemaljske kugle u vezi i da jedno stiže drugo, bez obzira na vremenski protok. Vreme se ne računa. Kada je govorio o Sumatri 1920. godine, Crnjanski je govorio o tome da je posle iskustva Prvog svetskog rata, koji je odjekivao na svim stranama sveta, i među onima gde se nije ratovalo, poezija posle Prvog svetskog rata sva izmenjena i drugačija, jer se stekao utisak uništavanja ljudske populacije koji nije ostajao bez odjeka ni tamo gde je bio mir. Povezivao je u toj svojoj lepoj pesmi rumene potoke Srema sa rumenim potocima Sumatre kao simbolom veza koje postoje. Toga sam se setila u svom tekstu, jer je Sumatra za čitaoce Crnjanskog, a i za mene kada sam prvi put čitala tu pesmu, zvučala kao jedno tajanstveno geografsko ime koje je pokrivalo jedno ostrvo veliko i lepo. Danas je Sumatra ime ostrva preko koga je prešao jedan užasni talas nesreće i katastrofe. Poziva nas da uspostavimo veze između svojih patnji i patnji drugih. Mislim da je to na neki način možda i opomena za nas da shvatimo da nije naša nesreća najveća, da ima i većih.''

RSE: Nameće se pitanje koliko smo zaista solidarni. Stanovište tradicionalnog morala na Balkanu je uvek nalagalo da treba pomoći, bilo najbližem, komšiji ili rođaku, ali i nekomu ko je slučajni gost ili nekome ko je sa druge strane sveta ali kome je potreban pomoć. To se, čini se, izgubilo.

LALIĆ: Želeo bih da napravim jednu malu digresiju koja se odnosi na vašu emisiju za koju mislim da je sjajna i koja nama nedostaje. Ovo su sitni sati i ne znam koliko slušalaca sluša ovaj program. Ovih dana sam pratio i prenošenje medija da vidim koliko mediji prate ovu akciju i koliko oni koji utiču na javno mnjenje postiču i bude ovakvu vrstu akcije. Prokletsvom ovih sitnih nacionalnih razlika na ovim našim mračnim političkim scenama gde dominiraju ove krupne, a tako male, vesti o nekim međupartijskim obračunima, ove akcije su bile pred kraj svih dnevnika, ako ih je uopšte bilo. Menjao sam kanale vodeći računa kako to medijski izgleda. Ako se nešto ne dešava u medijima, kao da se i nije desilo. Na CNN-u i na SKY-u je to bilo non-stop prisutno i nisam mogao da verujem koliko su naši mediji postali samo naši sa onim prečestim skandalima. Mislim da je ova emisija pravi putokaz i ubeđen sam da ovakva emisija puštena u pravim terminima bi jako puno doprinela u donacijama koje su neophodne. Neko mora pokrenuti i taj pelcer preneti na institucije i građane. Zahvaljujem vam se što ste ovo učinili. Na našim vestima i dnevnicima ovo je vest pred kraj, pred vremensku prognozu. Jedino B92 prati intezivno celu akciju. Ni na jednoj drugoj televiziji nisam video tu vrstu angažmana.

RSE: Mnogi na Balkanu smatraju da je naša patnja veća nego patnja drugih.

LALIĆ: Imam suprotni stav. Moj lični Bog mi govori da ljudi koji su osetili patnju moraju biti prvi koji će drugome priskočiti u pomoć jer znaju koliko ona boli. Mislim da je to priča o generalnoj apstinenciji ovog naroda koji se umorio od svega. Vidimo i kako izgledaju izbori. Kolektivno ja je prešlo u individualne domove i individualne muke za plaćanje računa. To može biti jedno opravdanje. Ne pristajem na tu vrstu predaje.

* * * * *

Evo kako reaguju građani Banja Luke i Budve koji su prije više decenija bili žrtve strahovitog zemljotresa kada je pomoć stizala, ne samo sa prostora bivše Jugoslavije, nego i iz celog sveta.

U Crnoj Gori do sada nije bilo konkretne akcije. Slobodan Kalezić, sekretar Crvenog krsta Crne Gore:

''Od trenutka kada se desila tragedija u zemljama jugoistočne Azije Crveni krst Crne Gore je u razgovoru sa predstavnicima vlade Crne Gore pokazao spremnost da u granicama svojih mogućnosti pruži pomoć, iako je i sami trebaju, imajući u vidu situaciju kakva je u Crnoj Gori. S obzirom da se ne raspolaže sa finansijskim sredstvima, naše uključivanje može se ostvariti, s obzirom na solidarnost naših građana, putem organizovanja namjenske humanitarne akcije posredstvom koje bi se obezbijedilo prikupljanje same pomoći. U ovom trenutku Crveni krst je saopštio da može pružiti određenu pomoć izdvajanjem određenih količina ćebadi, posteljine, podmetača i onoga što se trenutno zadesilo u magacinu organizacije Crvenog krsta Crne Gore.''

Dok se starije generacije sjećaju izuzetne solidarnosti nakon katastrofalnog zemljotresa na Crnogorskom primorju, 1979. godine, mlađe odrastaju u društvu sebičnosti koja je po riječima pisca Dragana Radulovića samo jedan oblik zla koje je od vijeka započetog u Aušvicu napravilo špansku seriju sa završetkom u njegovom romanu Aušvic kafe. Roman Aušvic kafe je literarna artikulacija zla kojeg živimo posljednjih petnaestak godina a čiji je jedan od oblika bezosjećajnost, kaže autor romana Dragan Radulović:

''Kada jedno društvo počiva na principu apsolutne sebičnosti ili apsolutizacije sebičnosti onda je sasvim prirodno da nikakve solidarnosti nema. Jedno od mogućih definicija zla jeste nedostatak suosjećanja sa drugim ljudima.''

Ne tako davno Crnogorsko primorje je iskusilo veliku solidarnost nakon zemljotresa 15. aprila 1979. godine. Budvanjin, Dalibor Antonjoli, se prisjeća:

''To se treslo, to je tutnjalo sa planina pokraj Budve. Valjale su se ogromne gromade kamenja. Stari grad je bio sav u prašini. Združili se spratovi jedan sa drugim. Sve se razrušilo. Odjedanputa jedan svijet je posto jedna ruina. Trčao sam u grad da vidim da li su mi živi otac, majka i kćerka. Nakon toga počinje jedna ogromna solidarnost, jer mi smo ipak u ono vrijeme bili jedna zemlja zapažena i u svijetu sa jako humanom crtom. Počela je da stiže pomoć sa svih strana.''

Koliko se danas sjećamo te solidarnosti?

''Imali smo takve događaje da smo na solidarnost naprosto zaboravili. Mi smo potpuno razbijeni. Razbijeni smo kao država, kao ljudi, sociološki. Poslije ovog desetogodišnjeg rata u okruženje i svega što se dešavalo ne možete govoriti o nekim osjećajima prema čovjeku.''

Budvani o primanju i davanju:

''Svi dijelovi tadašnje Jugoslavije su dali, po meni, maksimum jer u Budvi ne bi moglo biti ovoliko izgrađeno da nisu svi pomagali.''

Može li se reći da su Budvani danas solidarni?

''Sumnjam. Koliko danas ima Budvana u Budvi koji su bili Budvani u vrijeme strašnog zemljotresa.''

Mislite da smo zaboravili šta znači solidarnost?

''Mi brzo zaboravljamo sve. Nije to specifičnost samo za Budvane. Čim je čovjeku malo komotnije zaboravi na sve, bez obzira što su i oni nekada tu pomoć dobijali i itekako je željeli.''

Razmišljate li ovih dana o onome što se desilo u Indoneziji?

''Lično mislim da je to svjetska tragedija, ali je pitanje koliko mi možemo pomoći. Svakako da bi trebalo pokazati jedan vid solidarnosti i uputiti neku pomoć, makar i kao znak pažnje.''

Mislite li da je naše društvo solidarno?

''Mislim da nije. Živim 28 godina i ne sjećam se perioda svoga života da su ljudi bili solidarni.''

Očito je da nismo iskazali neku posebnu solidarnost nakon indonežanske katastrofe.

''Mislim da u pojedinim glavama postoji volja za pomoć, ali bi nama prije stigla pomoć od njih, nego što mi šaljemo pomoć njima.''

Zašto smo takvi?

''Svijest, korijeni, geni.''

Da li je naše društvo solidarno?

''Mislim da nije i da nemamo dovoljno sluha za tuđe probleme.''

Ima li u vašoj okolini primjera solidarnosti?

''Na žalost, ne. Mislim da ekonomska situacija i loš život ljudi im ne daje dovoljno prostora da misle o tuđim problemima niti da pomažu.''

RSE: Zašto smo postali neosjetljivi na tuđu nesreću?

RADULOVIĆ: Zato što smo dobro istrenirani. Posljednjih petnaest godina nije ništa drugo rađeno osim što smo bili trenirani da postanemo sebični. Siromaštvo, strah, nesigurnost - to je sve prirodno dovelo do apsolutizacije sebičnosti. Kada se kao temeljni princip jednoga društva postavi kao najprihvatljiviji model za ljudsko ponašanje u tom društvu žudnja za beskrupuloznim sticanjem materijalnog dobra koji će biti isključivo vezan za pojedinca, onda je sasvim prirodno da izostaje suosjećanje i solidarnost.

RSE: Da li je solidarnost arhaičan pojam danas? Koliko se ta riječ koristi?

RADULOVIĆ: Sve ono što je dobro, na žalost, je postalo na određeni način arhaično, ali istinski vjerujem da baš i nije tako. Nije se svijet promijenio koliko smo se mi promijenili. Uvijek je ta priča, priča o nama. Ne vjerujem da ljudi koji su sa ravnodušnošću gledali na svakovrsne likvidacije drugih ljudi koji su druge nacionalnosti ili vjere mogu sada osjećati nešto prema ljudima u Indoneziji, jer ko su nam oni, kada su nam najbliži, ljudi sa kojima smo živjeli u istoj zemlji i dijelili niz ideala i niz problema, postali predmet za likvidaciju. Razumijem da je ljudima koji su petnaest godina trenirani da budu sebični veoma teško danas da budu solidarni. Takvim ljudima je solidarnost arhaičan pojam.

RSE: Milorad Popović, književnik i predsjednik Crnogorskog udruženja nezavisnih književnika, kaže da su građani postali neosjetljivi i na tragedije u svom okruženju, a kamoli na patnje na drugim kontinentima.

Upućivanje humanitarne pomoći u zemlje jugoistočne Azije koje su stradale pod udarom cunamija je izostala kada je u pitanju Crna Gora. Jasno je da je ona mala i ekonomski slaba država te da ne može imati veliki i praktičan značaj, ali i u simboličkoj ravni je ipak važno pomoći nekome ko je u nevolji.

POPOVIĆ: Oni koji bolje poznaju ovdašnje prilike i ne trebaju biti posebno iznenađeni. Mentalitet i karakter crnogorskog društva duboko se promijenio u posljednjih petnaest godina. Ovu doskora patrijarhalnu sredinu vijekovima je krasila velika solidarnost i to je bio svojevrsni modus Crne Gore. Ekonomsko i moralno propadanje našeg društva uzrokovano ratnom krizom, te inauguriranje divljeg kapitalizma prvobitne akumulacije koji je uslovio velika socijalna raslojavanja, darvinističku borbu za opstajanjem većine stanovništva, ljude je učinio neosjetljivim na nevolje i najbližih susjeda. Ne mogu a da se ne prisjetim jedne reportaže prošle godine na lokalnoj televiziji koja je prikazivala kako u centru Podgorice, u blizini željezničke stanice, na očigled socijalnih i zdravstvenih institucija i mnogobrojnih prolaznika se jedan čovjek danima, s otvorenim ranama na tijelu, bukvalno živ raspadao. U nešto civilizovanijim sredinama, nego što je Crna Gora danas, postoje institucije civilnog društva, prije svega vjerske zajednice, koje se makar i formalno često spominju siromašnih, bolesnih, starih, unesrećenih bez obzira na njihovu rasu, vjeru ili naciju. Ne mogu se sjetiti našeg vjerskog velikodostojnika koji je političke poruke i ideološku ostrašćenost zamijenio porukama suosjećanja i saučešća sa ljudskom patnjom i stradanjem. Iz takvog kulturnog i duhovnog obraćanja se i nije ni mogao očekivati drugačiji odnos prema ovoj velikoj tragediji koja je zadesila azijske zemlje.

RSE: Poziv građanima da se trominutnim ćutanjem i medijskim prekidom emitovanja programa oda pošta stradalima, nije naišao na značajniji odziv koji je možda samo djelimično uzrokovan neobavještenošću.

POPOVIĆ: Čini mi se da višegodišnja patnja i bijeda, kao i bratoubilački rat koji se događao u našem okruženju, velike tragedije ljudi u svakom pogledu su većinu stanovništva učinile neosjetljivim. Da li se danas neko sjeća Srebrenice, osim u izvještajima iz Haga? Da li se neko sjeća porodica hiljada tih koji su stradali? Mislim da je to jedna reakcija na strašne slike koje su se nama događale u najbližoj okolini. Porodice se raspadaju, odnosi među ljudima su jako loši, promijenio se cijeli jedan sistem moralnih vrijednosti kao i mentalna struktura. Mislim da to ovdašnjim ljudima izgleda apstraktno i nestvarno jer je ta tragedija na dalekim prostorima. I na ove naše najbliže tragedije smo postali rezistentni i neosjetljivi.

* * * * *

RSE: Da li se slažete da je sebičnost oblik zla?

LALIĆ: I ja sam Crnogorac rođen u Beogradu, ali tipično za to tlo je strasno rasuđivanje. Ubeđen sam da sve ovo što smo čuli praktično misli drugačije od toga. Uzorkom slučajne ankete ste došli do ljudi koji se osvrću i prepoznaju tu sebičnost. Kao praktičan čovek pokušavam da vidim zašto je to tako. Uveren sam da je ovde glavni put vektori koji se kroje sa vrha države. S obzirom na probleme Srbije i Crne Gore, mislim da je ovo diplomatsko pitanje. Mislim da je u prvom naletu naša diplomatija zakazala. Ovo može biti idealna prilika da se Vuk Drašković i Svetozar Marović sretnu i upute jedan veliki apel naciji za animaciju svih onih koji bi doveli i do običnog građanina. U koju instituciju može otići i koju vrstu pomoći može dati anketirani iz Budve? Osjeća se dosta dezorjentisan i vidi da se ništa ne dešava. Mislim da smo videli neke prve znake pritiskom nevladinih organizacija i udruženja kao što je Exit i da se ipak nešto dešava.

RSE: Rezultati javnog mjenja pokazuju veliko nepoverenje građana prema svim državnim institucijama, čak i prema nekada tradicionalno visoko kotiranim kao što su vojska i crkva. Građani sumnjaju da pare koje oni daju neće baš sve završiti tamo gde su i namenjene - postradalim u jugoistočnoj Aziji, nego da će ih neko iskoristiti. Država može iz svog budžeta pomoći, ali ako građani imaju nepoverenje, ako sami svojim donacijama ne budu učestvovali, država ne može iz svoga budžeta izdvojiti dovoljno novca. Problem je višestruk.

LALIĆ: Apsolutno ste u pravu. Imamo nekih indicija da se to čak i dešava. Šta drugo raditi nego pritiskati. Govorim o hijerarhiji poteza. Vektori moraju krenuti od vlasti. Ako oni krenu u pogrešnom pravcu, ili ako postoje mogućnosti da se to isprofamiše ili da dođe do negativnog efekta, tu je javno mjenje da reaguje. Snaga javnog mjenja je nešto što mora biti pozitivan pritisak na vlast koja je takva kakva jeste i koja još uvek nije izlečena od bolesti devedesetih gde je kolektivno ja bilo pretpostavljeno privatnom interesu. Želim uvek biti optimista i pokrenuti stvari, jer ako svi odustanemo, ako svi budemo desetisti, onda nam spasa nema. Nadu imam i trudim se trista posto da stvorim kritičnu masu ljudi oko sebe koji isto misle i da stvari poguramo kako bi smo korak po korak išli dalje. Šanse postoje. Vest koja me danas obradovala je dopis kralja Aleksandra koji je spreman da se angažuje sa svojim vezama u isporuci robe. Mislim da taj mozaik mora biti što širi i koordinacija što ozbiljnija i intenzivnija.

RSE: Za jednog dramskog pisca ste izuzetno praktičan, ne dovodeći u pitanje njihov intelektualni i duhovni integritet.

* * * * *

I u Bosni i Hercegovini izostala je masovnija akcija pomoći. Profesor iz Sarajeva, Zdravko Grebo, dao je plaćeni oglas u novinama protestujući zbog ravnodušnosti političara i građana.

Iako je prema nekom nepisanom pravilu trebala reagovati bosansko-hercegovačka vlada, to se nije desilo. Umjesto toga medijima je upućeno saopštenje iz Kabineta ministra civilnih poslova u kojem se kaže da je formiran Državni centar za prikupljanje novčane pomoći. Sudeći prema obavijesti iz saopštenja, vlada neće sama donirati niti marku za nastradale, već će putem Ministarstva finansija i trezora otvoriti poseban račun na koji će fizička i pravna lica moći uplaćivati sredstva za pomoć nastradalim područjima. Na području Bosne i Hercegovine u akciju prikupljanja pomoći uključila se jedino nevladina organizacija Društvo Crvenog krsta/križa Bosne i Hercegovine. Otvoren je žiro račun na koji građani mogu uplaćivati novac za ugrožena područja. Pored žiro računa, građani mogu i pozivom na brojeve telefona BH Telekoma i HT Mostar donirati sredstva za pomoć. Apsurd predstavlja činjenica kako će od ovih humanitarnih poziva zaraditi predstavnici bosansko-hercegovačkih operatera. Telekomi će za svaki poziv, bez zavisnosti da li se radi o pravnim ili fizičkim licima, ostvariti zaradu od 25 feninga. U akciju pružanja pomoći žrtvama razornog zemljotresa uključio se i Klinički centar Sarajevo. Prvi čovjek ove zdravstvene ustanove, Faris Gavran-Kapetanović, pred Novu godinu predložio je bosansko-hercegovačkoj vladi odlazak medicinskih radnika u pogođena područja koje bi sam predvodio. Osim što je telefonom razgovarao sa članom državnog predsjedništva, Sulejmanom Tihićem, još mu niko od predstavnika vlasti do danas nije odgovorio na zahtjev. Zbog indiferentnosti vlasti i građana Bosne i Hercegovine prema nastradalim u jugoistočnoj Aziji, plaćeni oglas u novinama dao je profesor sarajevskog Pravnog fakulteta, Zdravko Grebo. On se zapitao: ''Zašto se u zemlji ignoriše i nonšalantno odnosi prema žrtvama zemljotresa, s obzirom na činjenicu kako su upravo Bosanci i Hercegovci na svojoj koži osjetili šta znači biti bez osnovnih životnih namirnica.'':

''Ono što me je puno više zgrozilo jeste to da Sarajevo i cijela Bosna i Hercegovina koja je zaista teško propatila vrijeme od 1992. do 1996. godina i bila na ivici očaja zašto veliki svijet ne brine o nama, ne reaguje. Slična stvar se desila u tom istom periodu kada je prema skromnim proračunima 500 hiljada ljudi mačetama izmasakrirano u Ruandi. Ponovo niko iz Sarajeva, čak ni simbolički, nije reagovao. Mislim da je to stvar građanske dužnosti i ljudske solidarnosti. Bosna i Hercegovina ne živi nekakvu prosperitetnu sadašnjost, ni u ekonomskom, ni u političkom, ni u bilo kom drugom smislu. Makar javni ili simbolički gest prema ljudima koje pogodi ovakva tragedija je stvar lične ali i kolektivne pristojnosti.''

* * * * *

I Banja Luku je 1969. godine pogodio razorni zemljotres. Pomoć je stizala sa svih strana. Stariji Banjalučani se i danas toga sjećaju, ističući da bi među prvima trebali sada da pomognu postradalima u jugoistočnoj Aziji, ali zbog besparice i velikog broja izbjeglica, mogućnosti su prilično ograničene.

Da li znate da možete uplatiti u Banja Luci neku pomoć i da li ste uplatili?

''Za pomoć ne znam. Koliko gledam televiziju i čitam novine, ništa nisam vidio. Kad vidim, uplatiću.''

Da li se sjećate zemljotresa u Banja Luci 1969. godine i pomoći koju je ovaj grad dobio?

''Kako da se ne sjećam. Bilo je para, bilo kredita, bilo svega. Oni tamo neće dobiti ništa, i ako dobiju to će ovi međunarodni pohapati pa će njima doći deseti dio od toga. Mi smo dobro prošli.''

Da li bi se trebali građani Banja Luke odazvati ovoj akciji?

''Mislim da bi se trebali odazvati mještani, a ne izbjeglice kao što sam ja, jer mi smo još uvijek u krizi. Nama treba pomoći.''

''Čuo sam i odazvao sam se.''

''Nisam čuo za tu akciju do sada i zbog toga se nisam ni odazvao.''

Sjećate li se zemljotresa 1969. godine?

''Kako da ne. Velika je pomoć koju je Banja Luka dobila u to vrijeme i to iz svih krajeva svijeta.''

Da li mislite da bi se možda Banjalučani trebali malo više odazvati ovoj akciji?

''Mislim da Banjalučani trebaju prvi da se odazovu na tu akciju jer Banja Luka je sama osjetila šta znače posljedice elementarnih nepogoda. Svaka pomoć je dobro došla, bez obzira da li u hrani ili odjeći.''

''Čuo sam za tu akciju, ali se nisam uključio jer sam finansijski tanak. Ne radim već četiri godine. Znam da je svaka pomoć dobro došla. Sjećam se potresa u Banja Luci i rata. Možda ću se i odazvati ako dođem do novca.''

* * * * *

RSE: Profesor Grebo je rekao da su građani Sarajeva vrlo brzo zaboravili stradanja u Ruandi. Da li je to psihološka potreba da se pobegne od onoga s čime su se ljudi sučeljavali do skora, ili misle da im još uvek preti opasnost da se vrati jedno takvo vanredno stanje?

LALIĆ: Svi ovi ratovi za nama su praktično uništili najzdraviju supstancu društva, a to je onaj čuveni srednji sloj koji je najzdravija snaga i motor prospariteta jedne zemlje. Mnogo je onih koji su profitirali zbog rata. Dramatično osiromašeni narod je, osim finansijske propasti, doživeo i svaki drugi moralni krah. U tom vakumu, u tom velikom raslojavanju društva je nestao onaj sloj koji generiše osnovnu i ličnu kulturu kao i pristojnost o kojoj je govorio gospodin Grebo. S nji se slažem. Mislim da je kulturni koncept u Srbiji devedesetih potpuno destruktivno poništio sva moralna i etička načela na kojem se zasniva jedno zdravo društvo. U tome vidim jedan ozbiljan razlog za ovakvu vrstu apstinencije. Ako narod doživimo kao plastelin koji mora biti oblikovan na pravi način, mislim da je zadatak vlasti da iskroji taj vektor i da krene sa ekonomijom i ovakvim akcijama i da popravi naš imidž u svetu. To može da doprinese da se malo uozbiljimo, saberemo i predstavimo kao ozbiljan, solidaran i pristojan svet pre svega.

* * * * *

Građani Češke aktivno su se uključili u akciju pomoći postradalima. Nevladina organizacija, Čovek u nevolji, iz Praga, prikupila je dosada skoro tri miliona evra, od toga su 70 odsto prilozi građana. O tome govori jedan od čelnih ljudi ove asocijacije, Igor Blažević.

''Mi sami smo iznenađeni ovakvom solidarnošću i ovolikim učešćem građana u Češkoj Republici. Čovjek u nevolji za sobom ima nekih desetak velikih humanitarnih zbirki za posljednjih deset godina svoga postojanja. Nekada su te zbirke bile veoma uspješne, kao svojevremeno zbirka za Bosnu i Hercegovinu, ili prije dvije godine tokom poplava u Češkoj Republici kada smo skupili osam miliona eura od građana Češke Republike. Sve su to bile situacije u kojima je problem mnogo više oslovljavao češku javnost. Kada smo pokretali zbirku za Aziju nismo očekivali ni izbliza takvu reakciju. Trenutno smo prijatno iznenađeni. Mislim da postoji nekoliko odgovora zbog takve reakcije. Jedan je moć medija. Kriza i katastrofa je ogromna. Veoma je prisutna u medijima i mediji ponovo potvrđuju svoju moć. Ipak, to nije dovoljan razlog. Mislim da je sljedeće i to što je današnje češko društvo bogatije, na određeni način odgovornije. Za posljednjih deset godina se naviklo na ovakve akcije jer su humanitarne zbirke postale kredibilne. Bilo je više zbirki sličnog tipa u režiji odgovornih nevladinih organizacija koje su to povjerenje potvrdile i nisu zloupotrijebile želju ljudi da budu solidarni. Mislim da je i to dosta važan faktor. Treći vrlo važan faktor je i to da je veliki broj ljudi iz Češke Republike u posljednjih deset godina bio u područjima južne i jugoistočne Azije i na taj način ima svoj osobni odnos ka tome. Kada je bio zemljotres u Iranu, koji je bio velika katastrofa, imali smo pokrenutu zbirku koja je bila medijalno organizirana, ali rezultati su bili mnogo manji jer je Iran smješten kao problematična zemlja i ljudi nemaju odnos prema njemu. Jugoistočna Azija je pozitivno vrjednovana od strane čeških građana koji su tamo bili, ljetovali i imaju lijepe uspomene.''

Česi su poznati kao narod koji dosta putuje. Osim ovog ekonomskog momenta i dobre organizacije medija, u kojoj meri je nešto što se zove lični osećaj ljudske solidarnosti, osećanje potrebe da se pomogne nekome koji je u nevolji, povezan sa stepenom demokratske kulture i demokratizacije društva?

''Mislim da je doista veliki faktor i to da je na određeni način češko društvo danas otvoreno, slobodno, osjeća se kao dio integrisane Evrope, osjeća se kao aktivan subjekt u svijetu. Stvorilo se neko samopouzdanje i osjećaj da su građani svijeta i da ih se tiče to što se dešava iza granica Češke Republike.''

* * * * *

RSE: Vrlo interesantno da se građani Češke Republike osećaju kao integrisani građani sveta. Da li građani Srbije imaju bar snažnu želju da budu građani sveta, makar i preko ovakvih akcija i time pokažu gde žele da budu jednoga dana?

LALIĆ: Mislim da je Češka zaista sjajan primer. Oni jesu deo Evropske unije i demokratizacija je očigledno učinila svoje. Slušajući njihove razloge i kako puno putuju, sentimentalno sam se setio i naših razloga. Nema baš puno naših građana koji tamo putuju. Oni su nesvrstani svet. To je nekada bio deo trećeg sveta kojem smo i mi pripadali, kojem je naš nekadašnji predsednik Tito jedan od gradonačelnika. Ima puno prijateljskih, pa i poslovnih, veza koje datiraju iz tog vremena. To sam osetio i u razgovoru sa gospodinom Škoboljom iz Vujić Vode. Puno predloga je došlo i u tom smislu da upravo zbog te tradicije postoji neki dodatni impuls, ako su već toliko daleko. Postoji jedan paradoks u Srbiji. Čini mi se da 70 posto anketiranih ljudi jeste za apsolutno pridruživanje Evropskoj uniji, ali da Haško pitanje, kao uslov pridruženja, mnogo manje ljudi smatra bitnim. Verovatno ima nedostatka u edukaciji i pravih argumenata saopštenih od strane izvršne vlasti. Mene boli kao stanovnika ove zemlje za koju mislim da je sjajna to jedno ogromno osporavanje. Berlinski zid je pao 1989. godine, a mi još uvek zaostajemo za onima za koje smo svojevremeno bili uzori i pokazatelji prospariteta u ovome delu Evrope.

RSE: Koje akcije narednih dana priprema Exit i kakva su očekivanja?

LALIĆ: Pošto mi nismo vlada i izvršna vlast, vršimo pozitivan, konstruktivni pritisak na njih i svi smo se javno oglasili da pohvaljujemo akciju ova dva aviona. Bitan je kontakt sa njima i stvaranje jednog mehanizma i tela koje će koordinirati sve vrste pomoći. Očekujem da ćemo s tim u vezi imati sastanak. Obavestili smo o tome konzulat Šri Lanke, SNIP i vladu i nadamo se da će oni pozitivno reagovati. U ponedeljak imamo skup donatora i čini mi se da ćemo već tada moći u javnosti da objavimo da je to telo napravljeno. Počeli smo sa vodom. Telekom se uključio nezavisno od nas. Vidimo puno znakova buđenja i u drugim oblastima, pa mislim da je sada prioritet da se dobro organizujemo. Verujem da će biti mnogo boljih vesti narednih dana. Malo sam zabrinut zbog ignorisanja medija, ali mislim da bi emisije poput vaše jako puno pomogle.
XS
SM
MD
LG