Dostupni linkovi

logo-print

Sveta dužnost države prema građanima


Gost Press kluba je Branislav Čanak, predsednik Granskog sindikata „Nezavisnost“.

RSE: Gospodine Čanak, u sredu ujutru Vaš sindikat ide da protestuje. To je protestna šetnja od Vašeg sedišta u centru grada u Nušićevoj do Vlade Srbije. Zbog čega protestujete?

ČANAK: Pa ne ide ceo sindikat, idu samo one organizacije koje su na teritoriji Beograda, u znak solidarnosti s našim kolegama u Veterinarskom zavodu iz Zemuna, gde se jednom veoma čudnom i potpuno nezakonitom, čak i protivustavnom privatizacijom pokušava da dođe do pljačke. Tamo je pre dve godine raspisan tender i prvo se javila jedna velika francuska firma koja je odustala kad je čula da želi da uđe konzorcijum zaposlenih. Međutim pojavila se jedna firma koja se bavi tekstilom, odnosno konfekcijom. Ne bi trebala ni po tome da zadovolji uslove da se pojavi kao kupac, ali nije imala ni garanciju kad se pojavila, pa je onda osnovala svoju banku i sama sebi izdala garanciju. Dakle, serija nezakonitih radnji, ali to nekome očigledno nije smetalo, ili je neko uzeo pare pa je morao da to odradi. Čitav posao je inače vodio naš sindikat od početka, tek sad su se priključili ovi iz Saveza sindikata Srbije kad su primetili da će firma da propadne. Dakle, dogodila se gomila stvari zbog kojih bi trebalo dosta ljudi da ode u zatvor.

RSE: Zašto je tolika jagma za Veterinarski zavodom?

ČANAK: Oni proizvode stočnu hranu i lekove za stoku i nemaju konkurenta na prostoru Balkana uopšte. Koliko god da proizvedu mogu da prodaju na balkanskom tržištu, uključujući naravno Srbiju, i neće imati konkurenciju sigurno u narednih deset-petnaest godina.

RSE: Da li je ta profitabilnost glavni razlog što hoće i tekstilaš da je kupi?

ČANAK: To je firma koja je stara osamdeset i nešto godina, osnovana je 1922. godine, od tada ona ima jednu tradiciju i standard koji je priznat svuda. Ti Francuzi koji su hteli da je kupe, upravo su hteli da je kupe zbog visokog standarda proizvodnje i kvaliteta proizvoda. Dakle, oni i da imaju konkurenciju i da imaju neku sličnu firmu na balkanskom tržištu, pobedili bi, zato što bi imali kvalitetniju robu.

RSE: Kad loše rade, kad im loše ide, koliko mogu da zarade mesečno?

ČANAK: Mislim da imaju oko dvadeset miliona mesečno, kad nije sezona.

RSE: Dovodite li u neku vezu to što što se u „Zekstri“ – što je ta konfekcijska firma koja hoće da kupi Veterinarski zavod, a čiji je vlasnik inače taksista – firmi oblači većina naših političara?

ČANAK: Moguće, ali ne verujem da su se prodali za jedno odelo, pa čak ni za deset odela. Mislim da je u pitanju jedan obimniji zahvat. Nemoguće je da svi učestvuju u tome, da su svi dobili nešto za to, ali u Srbiji očigledno postoji to da ako vi ovog momenta imate neki posao, makar posao pod znacima navoda, ja ću da ćutim da vi ne biste progovorili o nekom mom bivšem poslu ili da ne biste smetali nekom budućem poslu. Dakle, kao što se prave ove potpuno neprirodne koalicije da bi se konstituisala vlast, tako i u tim poslovima postoji – umesto da štitim zakon, progledaću kroz prste, zato što ćete vi sutra meni da pogledate kroz prste, i tako to ide u krug. Dakle, ovde je verovatno neko nekome gledao kroz prste ili očekuje da će mu biti gledano kroz prste. Ne mogu da verujem da su svi zainteresovani.

RSE: Da li je to Vaš globalni utisak o privatizacijama?

ČANAK: Pa uglavnom, zato što ova privatizacija ima jednu veliku manu, ona ima za cilj da napuni budžet – otprilike, dajte meni ono što mi treba za budžet, a ostalo radite šta znate. Privatizacija u postsocijalističkim zemljama se bitno razlikuje od privatizacije u kapitalizmu. U kapitalizmu također postoji privatizacija, država se odriče vlasništva nad nekim javnim servisima kako bi recimo povećala efikasnost ili smanjila troškove, pritisak na budžet. Ali kod nas se privatizacijom uspostavlja potpuno novi sistem, uspostavlja se kapitalizam. Dakle, najglavnije je to da tu privredu koju privatizirate pripremite na to da radi u tržišnim uslovima. I drugo, da kod svesti građana promenite odnos prema tome – da to više nije „naše“, već da sad pripada nekome. Dakle, ja sad radim tu, dobijam za to platu i prvi put mogu da izmerim da za toliko kvaliteta rada dobijam toliku platu. I da se poništi recimo ono što sam ja kao novinar svuda u svim državama Istočne Evrope čuo, na pitanje – kolika ti je plata, svi kažu – daju mi, znači ne – zaradio sam, već – daju mi toliko. E pa to treba izbrisati kod ljudi, to „daju mi“, već trebaju shvatiti da su zaradili. Pošto privatizacija u Srbiji to nema za cilj, već prvo da se napuni budžet i budžeti nekih prijatelja i kumova, onda ja mislim da će ona da hramlje. Već se pokazalo da sve privatizovane firme koje su kupili ozbiljni strani kupci funkcionišu odlično, a da ove druge ne mogu da se snađu, ili zato što su novi vlasnici nesposobni da to rade ili zato što su navikli da sve što rade, rade tako što kupuju – kupi kumu ovde, kupi onde, kupi parče tržišta… Mada velike svetske kompanije rade to isto, ali to se radi za velike poslove.

RSE: Glavni razlog što sam Vas pozvala da budete gost u ovoj emisiji je to što je najavljeno da će u ovoj 2005. godini da bude restrikcija u javnim preduzećima. Što znači podrazumeva i železnice i elektroprivredu i velike firme koje loše posluju („14. oktobar“, „Zastava“…) i tako dalje, i najavljeno je otpuštanje radnika. Ja baratam nekom cifrom od preko sto hiljada, a Vi ste mi rekli dok smo prethodno razgovarali da je to možda pdeset-šezdeset hiljada.

ČANAK: Neki ekonomisti, za neke od njih bih mogao reći da su takozvani ekonomisti, pominju i 200 hiljada, što je više nego što ima ukupno zaposlenih u javnom sektoru, što znači da bi onda bili otpušteni svi i onda ne znam ko bi radio.

RSE: Iskustvo zemalja u tranziciji pokazuje da kad se prolazi kroz tranziciju, trideset odsto stanovništva je žrtva tranzicije. Dakle, mi možemo to da očekujemo. Žrtve zapravo već imamo, nekoliko zatvorenih banaka, neka preduzeća, otpuštanja i tako dalje. E sad, ova najava restrukturiranja javnih preduzeća će biti još jedan vrlo jak udar na ljude koji neće imati šansu da bilo gde dalje rade.

ČANAK: To je dvostruki udar. Svi govore o tom problemu otpuštanja velikog broja ljudi, međutim za sve građane će šok biti mnogo veći, jer će se te kompanije prilagoditi tržišnim uslovima. Tako da mi više nećemo imati jeftinu struju, iako kažu da ni ova struja nije jeftina, ali će biti još skuplja, zato što će se recimo između proizvođača struje i onog posljednjeg potrošača pojavljivati nekoliko posrednika koji će naravno da dodaju i svoju maržu. Onda recimo železnica više ne može ovako da funkcioniše. Nije stvar otpustiti osam-deset hiljada u železnici, oni jesu teret, ali je teret i to što naša železnica ne može da funkcioniše ovako da se više od pola dobiva subvencija iz budžeta. Ona mora da bude tržišno orijentisana, to znači da mi ne možemo više da se vozimo od Beograda do Vranja recimo za pet dinara ili ne znam koliko, nego ćemo se voziti za 500 dinara. Ko nema 500 dinara, neće moći da se vozi. Ulazimo u jednu uopšte ozbiljnu situaciju, gde ćemo sasvim drugačije da merimo vrednosti i gde ćemo drugačije da merimo i ono što zaradimo i ono što trošimo.

RSE: Kako Vi možete recimo članove Vašeg sindikata da zaštitite recimo kada dođe do otpuštanja. Uvek će biti onoga, kao i do sada – neću ovog da otpustim, jer je to dete mog prijatelja ili moje kumče i tako dalje. Dakle, neki vrlo sposoban radnik će da ostane bez posla, a neki nesposoban će i dalje da radi. Kako ćete to da rešite?

ČANAK: Mi ne odstupamo od naše osnovne filozofije koju imamo od osnivanja da smo svesni da je privatizacija nužnost i mi smo podržavali privatizaciju od početka. Čak smo u početnim godinama imali neprijatelje. Nisu nas razumele neke kolege iz istočnoevropskih zemalja, jer su smatrali da smo izdajnici, jer kako sindikat može da podržava privatizaciju, pa su eno i oni sada došli u tu poziciju. Vezano za tu neodložnu i neizbežnu obavezu, deo tereta privatizacije treba da bude prevaljen i na zaposlene, odnosno ne može u novim uslovima da bude isti broj zaposlenih kao što je bio u socijalizmu. Ali je tu onda naša filozofija – ako se otpušta recimo hiljadu ljudi i naše računice potvrde da je to neophodno, u redu, ali ako neko bude htio da otpusti hiljadu i prvog, e tu će onda biti velikih problema. Za tog jednog ćemo se boriti, da ne govorim za više od njih. Ali i za samo tog jednog ćemo se boriti, ako ne uspeju da nam dokažu da će i njegov odlazak značiti preporod preduzeća. Tu znači ne odstupamo. Problem je u tome što niko ne može da sanira onaj osnovni problem koji nastaje – problem preživljavanja. Biće slučajeva da će oba člana porodice da dobiju otkaz i kako će oni da prođu, to će biti pitanje države. Mi smo od početka, još u vrijeme Vlade Zorana Đinđića, tražili nacionalni socijalni program, da se recimo u javnom servisu utvrde standardi ispod kojih ne može da se ide, a sve preko toga je moguće, i da se označi ko su nosioci tih socijalnih programa. To je odbijeno i to ne postoji ni sada. Znam sigurno da će za EPS biti velikih šokova, za železnicu čak možda i većih. Koliko znam, Vlada nema nijedan dinar odvojen u stranu da pokrije to. Ne znam da li je to zbog toga što oni misle da će to tako da prođe, kao što su mnoge stvari prolazile, ili zato što jednostavno nemaju para. Ali ja znam recimo da je Jeljcin uzimao komercijalne kredite kad je trebao da zakrpi takve rupe. U jednom momentu, zbog nekih velikih restrukturiranja, dva meseca nije bilo priliva u penzijski fond, i onda je on uzeo kredite napolju, u inostranstvu, u Zapadnoj Evropi.

RSE: Govorite o Jeljcinu ili o Putinu.

ČANAK: O Jeljcinu. On, za koga se smatra da nije imao baš potpunu kontrolu nad tranzicijom u Rusiji, ipak je imao taj osećaj da neke stvari moraju da se urade, makar i na štetu države. Država se dodatno zaduži, kako bi mogla da obavi tu svoju svetu dužnost prema građanima. Ovo će biti veliki šok. Ja se samo bojim jedne stvari koja se desila u jednom delu javnog servisa u Rumuniji, gde su krili ili odlagali do posljednjeg momenta rekonstrukciju jedne velike firme, elektroprivrede. Pa su onda u posljednjem trenutku, pod velikim pritiskom Svetske banke koja je rekla – dosta odlaganja, u jednom danu otpustili 16 500 ljudi. Nadam se da se ta trapavost neće desiti i kod nas. Da se sve radilo kako je trebalo od septembra 2000. godine, već je mogla čitava ta faza restruktuiranja javnog servisa da bude gotovo pri kraju, da se prva grupa onih koji su otpušteni već prekvalifikuje i bude ponovo zaposlena. Sad svi odjedanput idu na tržište rada koje ne postoji.

RSE: Da li ste razmišljali o tome da za svoje članove koji budu izgubili posao, ako imaju svotu od 2500 eura ili 3500, angažujete neke stručnjake koji bi im u ime Vašeg Sindikata preporučivali koji mali biznis može da se pokrene za taj novac?

ČANAK: Pa mi smo se već pripremili italijanski model, i ne samo italijanski, ali u Italiji je to bilo veoma značajno tokom preporoda šezdesetih godina, kad je Italija izašla iz one posleratne krize, a to su socijalne kooperative. To je prešlo čak i do Švajcarske – lanac onih velikih samoposluga „Koop“, to je sve počelo od kooperativa. Mi smo registrovali našu agenciju za kooperative koja treba da pomogne ljudima da ujedine to za šta dobiju taj novac, da to ne bude prosuto po ulici. I naravno, ako možemo da razgovaramo sa preduzećima, kao što smo recimo razgovarali u PIK Bečeju, da se pored otpremnina deo tehnologija za kojima preduzeće više nema potrebe, ustupi radnicima i da se neki procesi proizvodnje, koji se nužno gase ako ti ljudi dobiju otkaz, nastave, samo što bi onda spoljna usluga tih ljudi kroz kooperative dolazila do preduzeća. Tako da će, ako sve to dobro završi, u PIK Bečeju, gde je otpušteno 700 ljudi i svih 700 je izjavilo da bi ušli u kooperative, oni će nastaviti da rade kao satelit firma, odnosno serija satelitskih firmi će da radi za PIK Bečej. Dakle, ja sam pomenuo Italiju, u zapadnoj Rumuniji je također veliki broj – mislim da ima tri i po hiljade – kooperativa samo u tekstilu, gde se zapošljava negde oko 60 hiljada članova porodice. To su zapravo sela. Recimo jedno selo proizvodi čarape, drugo selo proizvodi majice i svi rade za italijansko tržište. Tako se taj deo tekstilne industrije u zapadnoj Rumuniji spasio. Nisu naravno svi spašeni, ali je veliki broj njih opstao u biznisu. To je najjeftiniji deo zato što već imate gotovog kupca. Vi im isporučujete nešto što se njima više ne isplati da proizvode, skupo im je, i preko njih odmah imate tržište. Ovi Talijani koji sad rade s kooperativama u Rumuniji, oni su ranije radili sa fabrikama u kojima su ti ljudi bili zaposleni. Mi nameravamo da radimo to isto recimo u Vranju i Leskovcu. U Leskovcu smo već razgovarali sa vrhom lokalne vlasti i oni su pokazali veliko interesovanje. Sad ostaje da i država pokaže interesovanje, jer je za to potrebna određena količina novca. Onaj novac koji bi oni dobili kao otpremnine, pogotovo u tekstilnoj industriji, je zanemarljiv. Imamo podršku Svetske banke za to, imamo podršku Međunarodne organizacije rada…

RSE: Ko, Građanski sindikat „Nezavisnost“?

ČANAK: Da. Ja sam razgovarao u Svetskoj banci još prošle godine. On imaju odelenje za podršku malim i srednjim preduzećima, u okviru koga se nalazi i ovo odelenje za podršku kooperacijama. U Međunarodnoj organizaciji rada postoji jedno veliko odelenje koje radi samo za kooperative. Dakle, i oni su nas podržali, ali očekuju da i država u kojoj se sve to dešava pokaže razumevanje. Međutim, i rukovodstvo PIK Bečeja i sindikati i mi zovemo ministra da vidi kako je to pripremljeno, ali on jednostavno za to nema vremena, pa mi je onda malo teže da poverujem da će vlada koja nema vremena da poseti nečiju inicijativu, da vidi koliko je ta inicijativa zrela, biti spremna da odreši kesu za tu inicijativu. Ali kod nas se sve radi onda kad se suočimo s užasnom krizom, tek onda počnemo da je rešavamo.

RSE: Ministar finansija Mlađan Dinkić je izjavio pre neki dan u novogodišnjem broju jednih novina da je prethodna godina bila „čudo“, u pozitivnom smislu čudo. Da li Vaši članovi misle da su živili u godini koja je jedno pozitivno čudo?

ČANAK: Mi imamo jedan nezgodan aparat za merenje čuda i uspeha. Imamo preko 135 hiljada naših bivših članova koji su izgubili posao, a koji su ostali naši članovi i to se zove „grana nezaposlenih“. Mislim, to je glupo i apsurdno, ali eto ti ljudi su ostali sa nama. Ta grana stalno raste. Nismo još čuli da se neko od njih zaposlio. Javili bi nam, rekli bi nam – e sad smo prešli u metalce ili sada smo u zdravstvenom sektoru… Dakle ta grana nezaposlenih kod nas stalno dobiva nove članove, prema tome o tim čudima ćemo mi govoriti kada budemo videli da se recimo hiljadu ljudi iz te naše grane zaposlilo. Ne treba 135 hiljada, ali hiljadu ljudi i onda ćemo znati da se nešto pokrenulo. Pošto smo mi srećom članovi tih međunarodnih sindikalnih porodica i preko njih, po tom tripartitnom principu, učestvujemo i radu nekih drugih organizacija, na licu mesta imamo priliku da vidimo šta je to zapravo čudo. Čudo je recimo Kina koja je jednostavno, zbog svojih potreba, ugušila recimo japansku proizvodnju čelika. Sav čelik iz Japana ide sad u Kinu. Japanska autoindustrija ima problema šta će da radi s čelikom, jer nemaju dovoljno za sebe, jer sve ide u Kinu, sva nafta ide u Kinu. Također i Indiji. Osam posto rasta u Indiji je jasno vidljivih osam posto rasta. Istina, ne u svim delovima Indije, kao što ni ne u svim delovima Kine. Ali postoje i drugi slučajevi rasta,
pošto ste pomenuli gospodina Dinkića koji govori o rastu. Recimo u Indoneziji je četiri godine postojao rast od sedam i po posto, ali je siromaštvo raslo u toj istoj zemlji deset posto u tom periodu. Prema tome, taj rast je imao svoju cenu. Kad sve saberete, šta smo dobili, a koliko smo platili, onda vidite da je taj rast jako skup, a ja se bojim da mi imamo takav rast. Mi zbrajamo i ono što nije nikakva velika zasluga. Mi smo recimo imali veoma bogatu poljoprivrednu sezonu ove godine, što nije zasluga tehnologije nego dobrih meteoroloških uslova. Ali, kažem, kad budemo zaposliti deset ljudi iz ove naše grane, videćemo da se nešto pokrenulo. A drugo, pomenuo sam već ove firme kao što je recimo US Steel, mi imamo jako dobru saradnju i sa poslovodstvom i uvid u to šta se dešava. Tamo se stvarno desio kapitalizam, tamo se stvarno nešto dešava.

RSE: Ali, da podsetimo, radnici su ipak na početku protestovali.

ČANAK: Jeste, 37 dana smo štrajkovali, jer je kupac mislio da na Balkanu ne može da bude ono što ima američki sindikat metalaca, međutim zaboravio je da smo mi obrazovani baš od tih američkih sindikata metalaca. Nama je na primer u pregovaračkom timu stalno bio prisutan jedan Amerikanac iz njihovog sindikata metalaca, stručnjak za pregovaranje. I kad su shvatili da smo mi ozbiljni u ovim stvarima, onda su prekinuli, prvo nisu hteli da pregovaraju, kasnije kad su pristupili pregovorima, mi smo to završili i od tada imamo dobre odnose i vidimo kako to izgleda. Stvarno vidimo da je to firma koja ima rast, vidimo to po platama onih koji su tamo zaposleni, vidimo to po tome koliko ta firma ulaže u nešto u što nijedna firma ne ulaže, a to je recimo zaštita na radu. Prema tome, kad pogledate sve segmete iz našeg ugla, odnos firme prema nama, prema zaštiti našeg zdravlja na radu, bezbednosti na radu, stalni rast plata…

RSE: Pa evo sad su delili i dobit za 2004. godinu.

ČANAK: Da. Iako neki strani investitori napadaju taj Član 14 novog Zakona o radu, gde se govori o podeli profita između zaposlenih i vlasnika, to je US Steel ove godine radio, iako ga zakon nije naterao. To jednostavno piše u kolektivnom ugovoru i oni su za 9,5 povećali plate zahvaljujući rastu profita.

RSE: Vi ste bili poznati spoljnopolitički novinar u Radio Beogradu, u ono najžešće Miloševićevo vreme ste izgubili posao i osnovali ste ovaj sindikat. Imam utisak da je danas biti nezavisan maltene isto kao i u Miloševićevo vreme, da je u mnogo boljoj poziciji recimo onaj drugi sindikat, koji je bio sindikat Miloševićevog režima. Kao što je i Nezavisno udruženje novinara Srbije u goroj situaciji nego ovo drugo novinarsko udruženje koje je bilo režimsko. Kako Vi to tumačite? Šta se to desilo sa tom novom demokratskom vlašću koja ne voli nezavisne?

ČANAK: To za mene u ključnim stvarima nije nova demokratska vlast, već stara vlast koja ima novo ruho. Mislim da je 5. oktobar jedna velika režija. Pošto je Milošević bio potrošen i počeo da smeta ljudima u Srbiji, onda su oni rekli – daj da zamenimo čoveka koji je crna ovca, koji nam kvari biznis, hajde da ga zamenimo nekim lepim, nasmejanim ljudima, a zapravo isti ljudi ostaju u senci da vode posao.

RSE: To je neobična teza. Prvi put čujem takvu.

ČANAK: Ja sam u to ubeđen, to pokazuje sve više i više elemenata. Pošto se ništa od 5. oktobra nije promenilo suštinski, reći ću vam jednu stvar koja bi za mene bila najbolji i najuverljiviji dokaz da se nešto promenilo – da su uhvatili bilo kog ubicu. Recimo, mene strašno interesuje ko je ubio Kundaka.

RSE: Zorana Todorovića Kundaka, koji je bio blizak porodici Milošević?

ČANAK: Da. Ako je Milošević imao razloga da ga zbog bilo čega eliminiše, odnosno njegova ekipa, njegova služba ili bilo ko, zašto ovi nemaju razlog da to otkriju. Šta je sa ministrom odbrane Bulatovićem? O Ćuruviji da ne govorim. Zamislite Nemačku posle Hitlera u kojoj se sve nastavlja po Hitlerovom ukusu, po njegovim merama, principima i vrednostima, a njega više nema. Nemačka se bitno promenila 1945. godine. Dobro, bio je žestok pritisak spolja, ali su i Nemci shvatili da je to bila ogromna istorijska greška. Znate li vi za neku zvaničnu ocenu nove demokratske vlasti o onome šta se nama dešavalo pre nego što su oni došli na vlast? Bilo koju ocenu. Da kažu da je to bilo neispravno, da je to bila nacionalistička politika, da nas je zavadila sa susedima, da kažu da je to bila pljačka, ovo ili ono. Ne, kao da se ništa nije desilo.

RSE: Nema ni lustracije.

ČANAK: Nema ni lustracije, jednostavno kao da je jedna demokratska vlast zamenjena drugom demokratskom vlasti. Kao da su recimo u Engleskoj otišli laburisti i došli torijevci, pa onda opet laburisti i šta tu ima da se preispituje, jer i jedno i drugo su demokratske vlasti, jedno je levica, jedno desnica. Setite se samo kako je ova demokratska vlast, dok je bila demokratska opozicija, optuživala Miloševića, setite se šta su sve govorili o njemu, ali očigledno parolaški, jer nijedna ta optužnica nije stavljena u funkciju pravnog sistema. Interesantno je i to da ih ovi drugi zbog toga ne tuže – ili nas stavite u zatvor ili skinite ljagu sa nas. Dakle, ništa se nije desilo, nije bilo nikakvog bombardovanja, nije bilo ratova, nije bilo Sarajeva, ništa se nije desilo.

RSE: Nije bilo deviznih računa u inostranstvu na imena funkcionera…

ČANAK: Ništa. To ništa se nije desilo. Recimo ovo što se pomenuli Miloševićev sindikat, on se nalaz u zgradi koja je imovina Republike Srbije. Mi se također nalazimo u zgradi koja je imovina Republike Srbije. Ali oni ne plaćaju ništa i ne samo da ne plaćaju ništa, nego i prodaju delove Republike Srbije i nikom ništa. Mi redovno plaćamo kiriju i dođe policija da nas izbaci. Srećom pa smo obezbedili podršku – sto pisama je stiglo na Koštuničin sto, pa su morali da odustanu.

RSE: Od koga su pisma?

ČANAK: Od sindikata, Međunarodne organizacije rada i tako dalje, svi su protestovali. Taj sindikat je podržavao Miloševića i zato je bio nagrađen, to razumem, ali ne razumem zašto ga sada nagrađuju. Evo ja pitam ovu vlast – koji je razlog da nagrađuju Savez samostalnih sindikata Srbije sada? To je ogromna nagrada, sedeti besplatno u toliko prostoru koji ima veliku tržišnu cenu i izdavati deo tog prostora, pa čak i prodavati ga. To je neverovatno. I da država uopšte ne reaguje. Pola zgrade su prodali, a država ne reaguje. Kako je to moguće? A to se zove demokratska država i pravna država.

RSE: Očigledno ste vrlo razočarani.

ČANAK: Pravo da vam kažem nisam ni mnogo očekivao. Oni su i dok su bili demokratska opozicija vršili na nas pritisak. Upravo ono što se postavili na početku kao pitanje – kakva je sudbina nezavisnih. Dakle, i tadašnja demokratska opozicija, a sadašnja vlast, tražila je da ne budemo nezavisni, da budemo njihovi, da im služimo, da bude jedan gazda. Mi smo im rekli da je nama dosta jednog gazde, bez obzira kako se zove, da demokratija ne podrazumeva gazde, znači da smo nezavisni ne zato što njih ne volimo ili zato što ne volimo Miloševića, nego zato što želimo demokratski sistem u kome ćemo mi biti jednaki partneri. I danas nam se očigledno zamera što hoćemo da budemo ravnopravni partneri, i ova vlast želi podanike, to je sasvim sigurno, tako s erazgovara. Pomenuli ste NUNS, što niko nije pomogao NUNS-u da zauzme svoju poziciju koja je zaslužio?Šta je to NUNS propustio da uradi ili nije dobro uradio da ne može da dobije zadovoljenje? Konačno, ona zgrada u kojoj se nalazi UNS, ne pripada UNS-u, to nigde ne piše. To je legat novinara Srbije, a valjda su i NUNS novinari Srbije. I ko to omogućava jednom UNS-u također da krčmi onu imovinu, da je prodaje, da je iznajmljuje, a NUNS se i dalje nalazi u poziciji možda čak i goroj danas nego u vreme Miloševića.

RSE: Kako vidite Srbiju za pet godina?

ČANAK: Kažem, i dalje se kuva miloševićevska Srbija ispod demokratskog plašta. Kuvaju se sva ona jela iz njegove kuhinje. I dok god ne pukne taj čir i sve ne izađe na površinu, biće isto, pa tako i za pet godina. Od 1987. godine, do kada je ovo bila srednje razvijena zemlja, relativno bogata, on je potrošio mnogo toga i mi sad imamo veoma siromašnu zemlju i bojim se da će to da bude presudno na kraju ovoj vlasti, da će morati da se opamete, ili bilo kojoj drugoj koja će doći. Njihov repertoar sredstava kojima mogu da vladaju je sve manji i manji. Tako da će oni u jednom momentu biti prinuđeni, to je istorijski dokazano, da posegnu za nedemokratskim rešenjima. Onda će valjda i narod da se probudi i da shvati da nije sve belo, kao što oni tvrde da jeste, već da je prilično mračno.

RSE: Osećam da Vi mislite vrlo slično Jožefu Kasi, koji kaže da treba očekivati novi 5. oktobar.

ČANAK: Da, ali on nema pravo to da kaže. On to zaista nema pravo, jer kad bih ja izašao na novi 5. oktobar, bio bi uperen i protiv njega, jer je i on deo te ekipe koja je prokockala 5. oktobar. Prema tome, nikakvo – ne valjaju ovi, a mi prvi smo bili dobri. Ni prvi nisu bili dobri. Koštunica samo nastavlja ono što je začeto 5. oktobra, ako je išta začeto, ako je, nije bio kontinuitet.
XS
SM
MD
LG