Dostupni linkovi

logo-print

Petnaestogodišnje srpsko ćutanje nad tuđom patnjom


Subota, 1. januar, 2005. godine
Nemam izgrađen odnos prema proslavama bilo koje vrste, pa ni prema dočeku Nove godine. Ovde, na planini u srcu Srbije, u kući na osami, okružen prijatnom tišinom u kojoj se čuje samo šum obližnjeg potoka, bez pucnjave, bez narodne muzike, bez pijanog zapevanja, osećam se normalno. Namerno lišen informacija, skoncentrisan na jednostavne poslove poput održavanja vatre, jedino o čemu zbilja mogu razmišljati van intimnog plana jeste užasni, neshvatljivi događaj u Aziji. Čovek gotovo uvek jeste mera svih stvari, može se verovati Protagori. Osim kada se dogodi ovako nešto.

Nedelja, 2. januar, 2005. godine
Susret sa civilizacijom u obliku tipičnog šumadijskog sela, posle skoro četiri dana. Limena tabla ukucana u topolu sa natpisom SUR Evropa. Sklepani montažni objekat, beton prekriven poluraspalim itisonom, tipske drvene stolice ojačane metalnim šipkama, fotografije nagih lepotica sa prastarih kalendara, pejzaži nepostojećih predela u plastičnim ramovima, hladna prasetina, ljuta rakija, šajkače se ne skidaju ni unutra, ni napolju. U selu je sahrana samoubice. Jako sunce čini razlokane drumove još blatnjavijim. Ovde nikada neće biti nikakve tranzicije, čini se. Ne uspevam da prečujem žalbu za susednim stolom, zbog činjenice da je Božić posan praznik. Čovek se žali da ne podnosi ribu. Samo sardine iz konzerve.

Ponedeljak, 3. januar, 2005. godine
Povratak u prestonicu. Suočavanje sa brojem poginulih u Aziji. Suočavanje sa odsustvom svake solidarnosti sa žrtvama. Ako je u nedavnoj njujorškoj tragediji bilo moguće relativizovati užas politikom ili ideologijom, u azijskoj kataklizmi bi se, valjda, moralo biti pokornim pred prirodom i njenim besom. Država ćuti. Mediji su zaokupljeni novogodišnjim besmislicama. Crkva ćuti. Ovako se ćutalo dok je goreo Dubrovnik, Vukovar, Sarajevo. Ovako se ćuti nad srebreničkom tragedijom. Petnaestogodišnje srpsko ćutanje nad tuđom patnjom.

Utorak, 4. januar, 2005. godine
Nastavljam probe Vedekindove ''Lulu'' u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Među ljudima, ako već nije tako u onom što se zove javnost, postoji misao o događaju koji je već promenio izgled sveta. Ono što sada zbilja iritira jeste ćutanje države. Saznajem podatak da je u novogodišnjoj noći poslato dvadeset miliona poruka putem mobiline telefonije. I sam sam učestvovao sa nekoliko desetina. Da je od svake te poruke izdvojen samo jedan dinar, bilo bi to dvadeset miliona dinara koje bi Srbija mogla poslati u Aziju. Osim ljudskog gesta solidarnosti, mogao je to biti nečiji politički poen. Možda za jednu nekredibilnu i gotovo sasvim nesposobnu vladu, čiji se glavni finansijski stručnjak, zagledan u svoje krivulje rasta, upinje da nam objasni kako ne živimo onako kako živimo, nego mnogo bolje? Možda za inertnog predsednika države?

Sreda, 5. januar, 2005. godine
Tek se probudivši iz opijumskog sna novogodišnje noći, Srbija se sprema za novi, Božićni. Mamurni političari suočeni sa činjenicom da svet ne spava, po običaju nisu spremni ni za šta. Raspeti između tuđe diplomatske oštrine i vlastitog odsustva vizije, oni vode svoje male taktičke operacije, bezidejne koliko i strateški beznačajne. Tako prolazi i susret sa birokratom iz susedstva, knezom-namesnikom jedne uslovne države.

Četvrtak, 6. januar, 2005. godine
Na Badnji dan, crkveni poglavar u svojoj poslanici ne govori ni reči o azijskoj apokalipsi. Država se, u međuvremenu probudila, i poručila svojim građanima da će se odocnelo odati počast žrtvama cunamija, u nedeljno podne. Nikad nije kasno, kaže neki političar. Naprotiv, u našem slučaju uvek je kasno. Badnje veče ne prolazi bez pucnjave. Primitivizam je neuništiv, kao i banalnost.

Petak, 7 januar, 2005. godine
Božić kao privid mira. Tišina jutra u gradu kao iluzija spokojstva. Kada bi prethodnih sedam dana izgledalo drugačije, čovek bi mogao pomisliti kako je ovo zbilja trenutak zapitanosti, čas u kom se gleda u ogledalo, pokušaj spoznaje. A zapravo je samo reč o umoru, predahu do sledeće tačke u vremenu, proslave starokalendarske Nove godine. Tek posle toga, ova će zemlja početi da se budi i suočava sama sa sobom. Četrnaest dana posle ostatka sveta. I mnogo godina pride.
XS
SM
MD
LG