Nema svetla, mrak.
„Nema, nema svetla, mrak. Nema uličnog svetla, samo u kapeli.“
U sobici prepunoj memle, gori svetlo. Tu živi porodica Janković sa dvoje male dece.
„Živim u kapeli na Novom groblju. Ovde sam došao 1998. godine sa porodicom, jer sam bio primljen u Javno-komunalno preduzeće. Imam kćerku i sina. Kćerka ima sedam godina, a sin tri. Kćerkica je imala nepunih godinu dana kad sam došao ovde, a sin je u međuvremenu rođen i ovde živimo.“
Vera je radnik rudnika bakra:
„Prostorija u kojoj živimo je puna vlage, puna buđi. Dole su pločice, beton, preko toga sam stavila tepih, ali opet je hladno. Nemamo grejanje, samo na termo-peć, ne može da se loži, a drugi izvor grejanja nema. Deca su istraumirana, pogotovo ova starija, što je starija više saznaje. Dok je bila manja tu i tamo, ali sad pogotovo. Prvi mrak, nema šanse da dete izađe na nošicu. Mora dete u WC. Pošto ovde nemamo kupatilo, nemamo WC, nema ništa, samo lavabo sa česmom, a često smo bez vode.“
„Kćerka mi je od rođenja imala astmatični bronhitis. Međutim, šta se dešava? Poslije toliko godina života u ovoj prostoriji ovde, u kapeli, gde je vlaga, gde ima i podzemnih voda, zidovi su vlažni, sad je to prešlo u astmu. Posle toliko godina lečenja nisam mogao da je izvučem iz astmatičnog bronhitisa. Meni je plata sedam hiljada, znači u dva dela primim po tri i po hiljade. Znači u dva dela po tri hiljade.“
Koliko prima supruga?
„Ona je sad trenutno na bolovanju. Ona izađe na pet hiljada. Znači u dva dela po dve i po hiljade. Eto toliki su nam prihodi.“
U gradu u kome su stanovi mizerno jeftini, retki prijatelji podsećaju:
„To je više nego užasno i žalosno. Pored naše opštine, pored stanova kojih ima u Majdanpeku, pored ljudi koji su bili na vlasti, da dozvole ovako nešto, to je sramota...“
* * * * *
NAPOMENA: Nedugo nakon objavljivanja ove priče, porodica Janković je dobila stan od opštine.
„Nema, nema svetla, mrak. Nema uličnog svetla, samo u kapeli.“
U sobici prepunoj memle, gori svetlo. Tu živi porodica Janković sa dvoje male dece.
„Živim u kapeli na Novom groblju. Ovde sam došao 1998. godine sa porodicom, jer sam bio primljen u Javno-komunalno preduzeće. Imam kćerku i sina. Kćerka ima sedam godina, a sin tri. Kćerkica je imala nepunih godinu dana kad sam došao ovde, a sin je u međuvremenu rođen i ovde živimo.“
Vera je radnik rudnika bakra:
„Prostorija u kojoj živimo je puna vlage, puna buđi. Dole su pločice, beton, preko toga sam stavila tepih, ali opet je hladno. Nemamo grejanje, samo na termo-peć, ne može da se loži, a drugi izvor grejanja nema. Deca su istraumirana, pogotovo ova starija, što je starija više saznaje. Dok je bila manja tu i tamo, ali sad pogotovo. Prvi mrak, nema šanse da dete izađe na nošicu. Mora dete u WC. Pošto ovde nemamo kupatilo, nemamo WC, nema ništa, samo lavabo sa česmom, a često smo bez vode.“
„Kćerka mi je od rođenja imala astmatični bronhitis. Međutim, šta se dešava? Poslije toliko godina života u ovoj prostoriji ovde, u kapeli, gde je vlaga, gde ima i podzemnih voda, zidovi su vlažni, sad je to prešlo u astmu. Posle toliko godina lečenja nisam mogao da je izvučem iz astmatičnog bronhitisa. Meni je plata sedam hiljada, znači u dva dela primim po tri i po hiljade. Znači u dva dela po tri hiljade.“
Koliko prima supruga?
„Ona je sad trenutno na bolovanju. Ona izađe na pet hiljada. Znači u dva dela po dve i po hiljade. Eto toliki su nam prihodi.“
U gradu u kome su stanovi mizerno jeftini, retki prijatelji podsećaju:
„To je više nego užasno i žalosno. Pored naše opštine, pored stanova kojih ima u Majdanpeku, pored ljudi koji su bili na vlasti, da dozvole ovako nešto, to je sramota...“
* * * * *
NAPOMENA: Nedugo nakon objavljivanja ove priče, porodica Janković je dobila stan od opštine.
