Ešdaun je, uz smene, blokirao i bankovne račune šestorici lokalnih funkcionera Republike Srpske i najavio da će u 2005. godini oba entitetska ministarstva odbrane prestati da postoje, a preporučio je i jedinstveni policijski sastav na nivou Bosne i Hercegovine.
Premijer Republike Srpske, Dragan Mikerević, podneo je odmah ostavku, odbijajući da sprovede reforme u vojsci i policiji, ističući da je reč o ultimatumu i teškom kršenju Ustava:
„Nisam spreman da prihvatim i sprovedem prijetnje i ultimativne zahtjeve Visokog predstavnika o preuređenju ustavnog poretka u Republici Srpskoj i u Bosni i Hercegovini, i to grubo kršeći ustave kao najviše pravne akte u svakoj državi.“
Nakon Mikerevića, ostavke su podnijeli i Mladen Ivanić, ministar inostranih poslova Bosne i Hercegovine, inače lider Partije demokratskog progresa, i ostali ministri iz njegove partije. Predsjednik Republike Srpske, Dragan Čavić, pozvao je na puni nacionalni konsenzus. Naročito je uzburkala strasti Ešdaunova najava u intervjuu banjalučkim „Nezavisnim novinama“, između ostalog i o ukidanju Republike Srpske, ako ne bude pomaka u saradnji s Haškim tribunalom. Visoki predstavnik je kasnije demantovao da je dao takvu izjavu. On je upozorio vlasti Republike Srpske da uzrok sadašnje situacije u zemlji nije paket njegovih mera protiv vlasti u Banjaluci, nego njihov neuspeh da u proteklih devet godina ispoštuju Dejtonski sporazum i svoje međunarodne obaveze. Ešdaun je također pozvao vlasti u Beogradu da pomognu te napore, a ne da ih – kao sada – dodatno otežavaju.
Dakle, da li je Visoki predstavnik izašao iz okvira svojih ovlašćenja, kako to tvrde u Banjaluci, ili je ključni problem nesaradnja s Haškim tribunalom? O tome za naš program govori Brus Hičner (Bruce Hitchner), profesor Tafts (Tufts) univerziteta u Bostonu i direktor Projekta za sprovođenje Dejtonskog sporazuma:
HIČNER: Jasno je da je neispunjavanje obaveza Republike Srpske prema Haškom tribunalu trenutno najozbiljnije pitanje sa kojim se suočava ovaj entitet. Vlasti u Republici Srpskoj nisu izručile nijednog haškog optuženika. Smene za kojima je posegao, kao i ostavke koje su usledile kao reakcija, nisu u osnovi rešile problem. Od presudne je važnosti da Republika Srpska ispuni obaveze prema Hagu, ako Bosna i Hercegovina računa da sledeće godine započne proces temeljne transformacije na putu ka Evropi, postane članica Partnerstva za mir i otpočne pregovore sa Evropskom unijom o stabilizaciji i pridruživanju. Dakle, saradnja sa Hagom je sine qua non, nema drugog puta ka evroatlantskim integracijama. To znači da će se nastaviti pritisak međunarodne zajednice na vlast Republike Srpske. Kada je reč o zvaničnicima Republike Srpske koji su podneli ostavke kao odgovor, njihova je stvar kako će reagovati, ali na kraju dana moraće da ispune obaveze prema Haškom tribunalu. To je jedina opcija.
RSE: Vlasti u Republici Srpskoj tvrde da je Visoki predstavnik prekršio ustav i ostale pravne akte i da je uzeo mnogo veće nadležnosti nego što je propisano Dejtonskim sporazumom.
HIČNER: To nije tačno. Dejtonski sporazum, naročito njegov aneks, daje ovlašćenja Visokom predstavniku da preduzme sve neophodne mere da bi ostvario najvažniji zadatak, tačnije dugoročniji cilj u primeni Dejtonskog sporazuma, a to je ulazak Bosne u postdejtonsku fazu. Treba da shvatimo da je ovim dokumentom predviđeno formiranje različitih institucija i vlasti koje pripadaju postdejtonskoj eri. Mnogi elementi ovog dokumenta su već ispunjeni. Oba entiteta su učestvovala u procesu koji je već rezultirao napretkom, ne samo u dejtonskom okviru, već i korak dalje. Dakle, ovde nije reč da li je Visoki predstavnik delovao izvan dejtonskog okvira, jer se nalazimo u fazi od Dejtona ka Evropi, prema tome svaka usko pravnička tvrdnja da je prekršen Dejtonski sporazum jednostavno ne uvažava realnost na terenu.
Istoričar iz Beograda Predrag Marković ističe, pak, za naš program da međunarodna zajednica primenjuje dvostruke standarde u Bosni i Hercegovini i na Kosovu:
„Plaše se kosovskih Albanaca, a ovamo nameću svoju volju Republici Srpskoj, pri čemu je čak formalnopravno Republika Srpska međunarodno priznat entitet, a Kosovo je provizorium. Ironičan je stav da se međunarodni faktori ponašaju vrlo blagonaklono prema jednom potpuno improvizovanom političkom sistemu kao što je sistem kosovskih institucija, a s druge strane se prema tvorevini međunarodne zajednice kao što je dejtonska Bosna ponašaju toliko nasilnički.“
Najnovija kriza vlasti u Bosni i Hercegovini nije problem koji je nastao u Republici Srpskoj ili pogrešnoj politici državnog vrha, nego u Dejtonskom mirovnom sporazumu koji je pun protivrečnosti, kaže akademik iz Sarajeva Muhamed Filipović. Po njegovom mišljenju Dejton je od početka bio pogrešno rešenje za Bosnu. To sada, po njegovim rečima, uviđaju i predstavnici međunarodne zajednice, kao i autori sporazuma, poput Ričarda Holbruka (Richard Holbrooke):
„Počinju zaključivati da je ove komedije sa dejtonskim mirom dosta i da se za Bosnu sad mora tražiti jedno normalno rješenje, jer Evropa više ne može progutati dejtonsku Bosnu. Dejtonska Bosna je nakaza od države. Ona ne može funkcionirati. Ona će uvijek proizvoditi protivrječnosti. Prema tome, ako nju Evropa proguta takvu, to će biti kost u grlu Evrope. A ako je ostavi, onda je to inkonzistencija i nelogičnost u evropskoj politici.“
Publicista i analitičar iz Sarajeva, Ivan Lovrenović, ističe za naš program da je Dejtonski sporazum tako koncipiran da ga svako može tumačiti kako mu i kada zatreba:
„Kada biste sada formalno analizirali oba ova stanovišta, vidjeli bi da su u pravu i jedni i drugi. Ovi iz Republike Srpske, kada apstrahiraju iz Dejtonskog sporazuma ono što im ne odgovara, a pozivaju se na ono što im odgovara, upravu su. Isto tako, Ešdaun je u pravu kada kaže: ,Gospodo, vi devet godina ne poštujete suradnju sa Hagom‘ i to je isto tačno. Međutim, onda bi trebalo i njemu također postaviti jedno drugo pitanje: ,Ako je to tačno, šta se onda do sada čekalo?‘“
U Republici Srpskoj žestoko su reagovali na navodnu izjavu Pedija Ešdauna da će, ako zatreba, ukinuti i ovaj entitet. On je to kasnije demantovao. Generalno govoreći, postavlja se pitanje da li on ima ovlašćenja za donošenje i takve odluke? Brus Hičner sa Tafts univerziteta u Bostonu:
HIČNER: Ne bih želeo da odgovaram u kategorijama da li Visoki predstavnik ima pravo da ukida pojedine institucije. Ne mislim da je to sada aktuelno. Stav da nisu moguće reforme bez potpune promene entitetske strukture, nije nužno validan. Mislim da je u relativno kratkom vremenskom roku moguće da Bosna kao celina i njeni entiteti ispune evropske standarde. Dakle, nikuda ne vodi rasprava da li su entiteti neophodni ili ih treba ukinuti. Međutim, nema sumnje da je nužna promena sadašnje strukture vlasti u oba entiteta. Mnogo je parlamenata, zatim nivoa vlasti, dakle u narednih nekoliko godina su neophodne reforme koje će omogućiti takvu poziciju entiteta u Bosni koja će kao celina moći da se uključi u evropske tokove.
RSE: Da li je to cilj najavljene odluke o ukidanju Ministarstva odbrane i policije na nivou entiteta?
HIČNER: Za godinu dana samo će vlada imati deficit veći od trista miliona konvertibilnih maraka. To zahteva od oba entiteta da znatno smanje svoje aparate vlasti i u tom smislu ukidanje pojedinih institucija je neizbežno, jer jednostavno nema dovoljno sredstava da se sa tako glomaznim mehanizmom finansiraju sve budžetske stavke. Već je bilo redukcija, jer vlada nije mogla da ispuni sve svoje obaveze, situacija će se pogoršati, tačnije, biće sve teže da se plaća za zdravstvo na primjer. Vlasti će sve manje moći da ispunjavaju svoje obaveze prema građanima. Mislim da će se institucije u Bosni na različitim nivoima suočiti sledeće godine sa finansijskim krahom, što će vlasti primorati na znatnu redukciju svog aparata. Zato je važno da se što pre reši pitanje saradnje sa Haškim tribunalom, koje zapravo vidim kao lakši problem, jer ako se ubrzo ne uvidi ova budžetska realnost u Bosni, na kraju neće postojati ni institucije vlasti koje bi se suočile sa svim ovim teškoćama.
Komentator beogradskog nedeljnika „Nin“, Ljiljana Smajlović, kaže za Radio Slobodna Evropa da će Republika Srpska na duže staze opstati, ako ne drugačije, barem po imenu, ali sa umanjenim nadležnostima:
„Ono što je problem sa Republikom Srpskom je što joj Zapad stalno govori – mi samo želimo da vi uhapsite i predate Karadžića i Mladića i ostale haške begunce. Ali postoji stalno taj potmuli strah kod Srba da Karadžić i Mladić u Hagu znače presudu za genocid. A da presuda za genocid onda označava Republiku Srpsku kao genocidnu tvorevinu, što je ono što bošnjačka većina u Bosni stalno ponavlja. Tako da je to ta oštrica noža na kojoj se Republika Srpska nalazi i što se i njenoj većini i političkoj eliti čini da su obe varijante, i saradnje i nesaradnje sa Hagom, možda pogubne za opstanak Republike Srpske.“
Poslednjim merama Visoki predstavnik je na neki način izvršio promenu ustavnih odnosa u Bosni i Hercegovini, ocenjuje akademik iz Sarajeva Muhamed Filipović:
„Onaj ko je nešto stvorio ima pravo da ga koristi i mijenja. Zašto sam ja izašao iz Izetbegovićeve ekipe za pregovore o miru? Rekao sam da mi treba da pregovaramo direktno, na jednoj strani sa Srbijom, na drugoj strani sa Hrvatskom, i da mi sebi napravimo mir. Ako mi budemo dopustili da nama Amerikanci prave mir, oni će napraviti sebi mir. Znači oni će na prvo mjesto postaviti svoje strateške i političke ciljeve i njih zadovoljiti, a nama šta ostane, a ostat će nam jedna neodređena, nedefinirana realnost u kojoj se evo gušimo već deset godina.“
Postavlja se pitanje kakva će biti pozicija entiteta ako se drastično smanje njihove nadležnosti? Profesor Brus Hičner:
„Teško je u ovom trenutku reći kako će izgledati entiteti u budućnosti. O tome treba da odluče sami građani Bosne, polazeći od finansijske realnosti, kao i političkih mogućnosti koje im stoje na raspolaganju. Međutim, mnogi prećutno priznaju da se moraju ojačati državne strukture u Bosni, a umanjiti nadležnosti entiteta. Bosna ima nešto više od četiri miliona stanovnika i postojanje toliko nivoa vlasti je nerazumno, ako se imaju u vidu struktura i standardi Evropske unije. Dakle, što se pre svi saglase da ojačaju zajedničku državnu strukturu koja će biti pažljivo ustrojena, time će ubrzati evropske integracije.“
Predrag Marković pak smatra da su licemerni prigovori o funkcionalnoj državi:
„Da Bosna treba da se centralizuje da bi bila funkcionalna država, to kažu isti oni faktori koji su razbili mnogo funkcionalniju državu kao što je bila Jugoslavija. Znači, rekli su – ako narodi Jugoslavije ne žele da žive zajedno, ne moraju. A sada narode Bosne teraju da žive zajedno sa opravdanjem funkcionalnosti države.“
Potpisnici Dejtonskog sporazuma su i tadašnja Jugoslavija, odnosno Srbija i Crna Gora i Hrvatska. Ovim aktom predviđeno je i uspostavljanje specijalnih veza Beograda i Zagreba sa bosanskim Srbima i Hrvatima. Posttuđmanovska vlast se odrekla tih veza u ime razvijanja dobrosusedskih odnosa sa Bosnom i Hercegovinom kao celinom. Stav o punom poštovanju suvereniteta Bosne i Hercegovine izneo je u ponedeljak i premijer Ivo Sanader tokom boravka u Mostaru, u cilju predizborne kampanje za predsednika Hrvatske. Politika bosanskohercegovačkih Hrvata ne vodi se u Zagrebu, već u Bosni i Hercegovini, poručio je Sanader:
„Sve što odluče narodi Bosne i Hercegovine ovdje, to će za nas biti apsolutno prihvatljivo. Zainteresirani smo za punu stabilnost, zainteresirani smo za brzi put prema evropskim integracijama.“
Profesor Univerziteta u Zagrebu Ivan Šimonović, koji je u drugoj polovini devedesetih i u Račanovom kabinetu bio zamenik ministra inostranih poslova, kaže za Radio Slobodna Evropa da nakon prve faze politike aktivnog mešanja u prilike u Bosni i Hercegovini za vreme Tuđmana, potom promene politike i izvesnog povlačenja tokom mandata Vlade Ivice Račana, uskoro bi trebala da nastupi treća faza:
„Angažman, ali konstruktivan, koji kreće od Bosne i Hercegovine i njezinih neprijepornih međunarodnih granica, ali gdje Hrvatska može biti i aktivnija u pomoći Bosni i Hercegovini da postane jedna samoodrživa država, što, bojim se, Bosna i Hercegovina još uvije nije.“
S druge strane, zvanični Beograd se ne odriče specijalnih veza sa Republikom Srpskom. Najviši rukovodioci, uključujući i predsednika Borisa Tadića i premijera Vojislava Koštunicu, optužili su Pedija Ešdauna da poslednjim potezima destabilizuje situaciju u Bosni i Hercegovini. Istovremeno, Visoki predstavnik je pozvao vlasti u Beogradu da pomognu napore u sprovođenju Dejtonskog sporazuma i saradnji Republike Srpske sa Haškim tribunalom, a ne da ih, kao sada, dodatno otežavaju. Milorad Vučilić, potpredsednik Socijalističke partije Srbije i nekada bliski suradnik Slobodana Miloševića, kaže za Radio Slobodna Evropa da Srbija ne čini dovoljno na jačanju veza sa Republikom Srpskom:
„Na kulturnom, naučnom, konačno i na ekonomskom povezivanju matice sa Republikom Srpskom. Naravno, mislim da je potrebno potpuno poštovanje granica, Srbija nikad nije posegnula za narušavanjem granica Republike Srpske, odnosno tog entiteta. Mislim da dalje prekomponovanje Balkana, kao što je ukidanje Republike Srpske ili nezavisnost Kosova ili otvaranje problema na jugu Srbije, u jednom geopolitičkom smislu, znači opasno poigravanje sa mirom i stabilnošću na Balkanu.“
Po mnogim ocenama, od usvajanja Dejtonskog sporazuma veoma je malo učinjeno. Mnoge njegove odredbe nisu ispunjene, kao što su povratak izbeglica, saradnja sa Hagom, stvaranje funkcionalnih institucija na nivou cele države. Predrag Marković smatra da je teško napraviti održivu bosansku državu i društvo:
„Kakav god da je ustavni aranžman, ne vidim da će ikada funkcionisati nekakvo stvarno zajedništvo na terenu. Znači, oni mogu da mešaju i carinike i sudije i predsednike opštine, kao što sada rade, ali pretpostavljam da su demografske promene pre svega i etnička koncentracija koja se desila, nepovratne. Što se tiče formalnih aranžmana, na silu se može nametati bilo šta, ali ne vidim da će ikada više ozbiljan broj Hrvata ili Srba živeti u Zenici ili obratno u Banjaluci i tako dalje.“
S obzirom da mnogi smatraju da je Dejtonski sporazum pun protivrečnosti i prepreka reformama u Bosni i Hercegovini, da li je neophodna njegova revizija i sazivanje nove međunarodne konferencije o Dejtonu 2, pitali smo Brusa Hičnera, profesora Tafts univerziteta u Bostonu i direktora projekta za sprovođenje Dejtonskog sporazuma:
„To se neće nikada desiti. Međutim, sada se radi na precizno definisanoj mapi puta od Dejtona ka Briselu. To je korak koji treba da se preduzme u naredne dve godine, koji će se i formalno i konačno priznati da smo u postdejtonskoj fazi. Često korišćena fraza da je Dejton temelj, ali ne i krov, odnosno čvrsto fiksirana tvorevina, veoma je važna za razumevanje sadašnjih procesa. Dakle, nije aktuelna priča o potrebi redefinisanja Dejtonskog sporazuma. Mi smo već prošli fazu Dejtona, međutim moramo da priznamo da je on bio osnova koja je omogućila procese koji vode Bosnu ka Evropi. Zato se ona u narednoj godini mora fokusirati na neophodne poteze u cilju fokusiranja sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, što je automatski postdejtonska faza.
Drugo, postavlja se pitanje šta to znači za okončanje međunarodne intervencije u Bosni, a to se mora desiti pre izbora u oktobru 2006. godine. Dakle, najvažnije pitanje je šta Bosna mora da uradi da postane potpuno suverena, slobodna i održiva država, bez intervencije međunarodne zajednice. Da kao suverena država jača bilateralne odnose sa međunarodnom zajednicom. Procesi moraju biti oblikovani u tom smeru.“
Premijer Republike Srpske, Dragan Mikerević, podneo je odmah ostavku, odbijajući da sprovede reforme u vojsci i policiji, ističući da je reč o ultimatumu i teškom kršenju Ustava:
„Nisam spreman da prihvatim i sprovedem prijetnje i ultimativne zahtjeve Visokog predstavnika o preuređenju ustavnog poretka u Republici Srpskoj i u Bosni i Hercegovini, i to grubo kršeći ustave kao najviše pravne akte u svakoj državi.“
Nakon Mikerevića, ostavke su podnijeli i Mladen Ivanić, ministar inostranih poslova Bosne i Hercegovine, inače lider Partije demokratskog progresa, i ostali ministri iz njegove partije. Predsjednik Republike Srpske, Dragan Čavić, pozvao je na puni nacionalni konsenzus. Naročito je uzburkala strasti Ešdaunova najava u intervjuu banjalučkim „Nezavisnim novinama“, između ostalog i o ukidanju Republike Srpske, ako ne bude pomaka u saradnji s Haškim tribunalom. Visoki predstavnik je kasnije demantovao da je dao takvu izjavu. On je upozorio vlasti Republike Srpske da uzrok sadašnje situacije u zemlji nije paket njegovih mera protiv vlasti u Banjaluci, nego njihov neuspeh da u proteklih devet godina ispoštuju Dejtonski sporazum i svoje međunarodne obaveze. Ešdaun je također pozvao vlasti u Beogradu da pomognu te napore, a ne da ih – kao sada – dodatno otežavaju.
Dakle, da li je Visoki predstavnik izašao iz okvira svojih ovlašćenja, kako to tvrde u Banjaluci, ili je ključni problem nesaradnja s Haškim tribunalom? O tome za naš program govori Brus Hičner (Bruce Hitchner), profesor Tafts (Tufts) univerziteta u Bostonu i direktor Projekta za sprovođenje Dejtonskog sporazuma:
HIČNER: Jasno je da je neispunjavanje obaveza Republike Srpske prema Haškom tribunalu trenutno najozbiljnije pitanje sa kojim se suočava ovaj entitet. Vlasti u Republici Srpskoj nisu izručile nijednog haškog optuženika. Smene za kojima je posegao, kao i ostavke koje su usledile kao reakcija, nisu u osnovi rešile problem. Od presudne je važnosti da Republika Srpska ispuni obaveze prema Hagu, ako Bosna i Hercegovina računa da sledeće godine započne proces temeljne transformacije na putu ka Evropi, postane članica Partnerstva za mir i otpočne pregovore sa Evropskom unijom o stabilizaciji i pridruživanju. Dakle, saradnja sa Hagom je sine qua non, nema drugog puta ka evroatlantskim integracijama. To znači da će se nastaviti pritisak međunarodne zajednice na vlast Republike Srpske. Kada je reč o zvaničnicima Republike Srpske koji su podneli ostavke kao odgovor, njihova je stvar kako će reagovati, ali na kraju dana moraće da ispune obaveze prema Haškom tribunalu. To je jedina opcija.
RSE: Vlasti u Republici Srpskoj tvrde da je Visoki predstavnik prekršio ustav i ostale pravne akte i da je uzeo mnogo veće nadležnosti nego što je propisano Dejtonskim sporazumom.
HIČNER: To nije tačno. Dejtonski sporazum, naročito njegov aneks, daje ovlašćenja Visokom predstavniku da preduzme sve neophodne mere da bi ostvario najvažniji zadatak, tačnije dugoročniji cilj u primeni Dejtonskog sporazuma, a to je ulazak Bosne u postdejtonsku fazu. Treba da shvatimo da je ovim dokumentom predviđeno formiranje različitih institucija i vlasti koje pripadaju postdejtonskoj eri. Mnogi elementi ovog dokumenta su već ispunjeni. Oba entiteta su učestvovala u procesu koji je već rezultirao napretkom, ne samo u dejtonskom okviru, već i korak dalje. Dakle, ovde nije reč da li je Visoki predstavnik delovao izvan dejtonskog okvira, jer se nalazimo u fazi od Dejtona ka Evropi, prema tome svaka usko pravnička tvrdnja da je prekršen Dejtonski sporazum jednostavno ne uvažava realnost na terenu.
Istoričar iz Beograda Predrag Marković ističe, pak, za naš program da međunarodna zajednica primenjuje dvostruke standarde u Bosni i Hercegovini i na Kosovu:
„Plaše se kosovskih Albanaca, a ovamo nameću svoju volju Republici Srpskoj, pri čemu je čak formalnopravno Republika Srpska međunarodno priznat entitet, a Kosovo je provizorium. Ironičan je stav da se međunarodni faktori ponašaju vrlo blagonaklono prema jednom potpuno improvizovanom političkom sistemu kao što je sistem kosovskih institucija, a s druge strane se prema tvorevini međunarodne zajednice kao što je dejtonska Bosna ponašaju toliko nasilnički.“
Najnovija kriza vlasti u Bosni i Hercegovini nije problem koji je nastao u Republici Srpskoj ili pogrešnoj politici državnog vrha, nego u Dejtonskom mirovnom sporazumu koji je pun protivrečnosti, kaže akademik iz Sarajeva Muhamed Filipović. Po njegovom mišljenju Dejton je od početka bio pogrešno rešenje za Bosnu. To sada, po njegovim rečima, uviđaju i predstavnici međunarodne zajednice, kao i autori sporazuma, poput Ričarda Holbruka (Richard Holbrooke):
„Počinju zaključivati da je ove komedije sa dejtonskim mirom dosta i da se za Bosnu sad mora tražiti jedno normalno rješenje, jer Evropa više ne može progutati dejtonsku Bosnu. Dejtonska Bosna je nakaza od države. Ona ne može funkcionirati. Ona će uvijek proizvoditi protivrječnosti. Prema tome, ako nju Evropa proguta takvu, to će biti kost u grlu Evrope. A ako je ostavi, onda je to inkonzistencija i nelogičnost u evropskoj politici.“
Publicista i analitičar iz Sarajeva, Ivan Lovrenović, ističe za naš program da je Dejtonski sporazum tako koncipiran da ga svako može tumačiti kako mu i kada zatreba:
„Kada biste sada formalno analizirali oba ova stanovišta, vidjeli bi da su u pravu i jedni i drugi. Ovi iz Republike Srpske, kada apstrahiraju iz Dejtonskog sporazuma ono što im ne odgovara, a pozivaju se na ono što im odgovara, upravu su. Isto tako, Ešdaun je u pravu kada kaže: ,Gospodo, vi devet godina ne poštujete suradnju sa Hagom‘ i to je isto tačno. Međutim, onda bi trebalo i njemu također postaviti jedno drugo pitanje: ,Ako je to tačno, šta se onda do sada čekalo?‘“
U Republici Srpskoj žestoko su reagovali na navodnu izjavu Pedija Ešdauna da će, ako zatreba, ukinuti i ovaj entitet. On je to kasnije demantovao. Generalno govoreći, postavlja se pitanje da li on ima ovlašćenja za donošenje i takve odluke? Brus Hičner sa Tafts univerziteta u Bostonu:
HIČNER: Ne bih želeo da odgovaram u kategorijama da li Visoki predstavnik ima pravo da ukida pojedine institucije. Ne mislim da je to sada aktuelno. Stav da nisu moguće reforme bez potpune promene entitetske strukture, nije nužno validan. Mislim da je u relativno kratkom vremenskom roku moguće da Bosna kao celina i njeni entiteti ispune evropske standarde. Dakle, nikuda ne vodi rasprava da li su entiteti neophodni ili ih treba ukinuti. Međutim, nema sumnje da je nužna promena sadašnje strukture vlasti u oba entiteta. Mnogo je parlamenata, zatim nivoa vlasti, dakle u narednih nekoliko godina su neophodne reforme koje će omogućiti takvu poziciju entiteta u Bosni koja će kao celina moći da se uključi u evropske tokove.
RSE: Da li je to cilj najavljene odluke o ukidanju Ministarstva odbrane i policije na nivou entiteta?
HIČNER: Za godinu dana samo će vlada imati deficit veći od trista miliona konvertibilnih maraka. To zahteva od oba entiteta da znatno smanje svoje aparate vlasti i u tom smislu ukidanje pojedinih institucija je neizbežno, jer jednostavno nema dovoljno sredstava da se sa tako glomaznim mehanizmom finansiraju sve budžetske stavke. Već je bilo redukcija, jer vlada nije mogla da ispuni sve svoje obaveze, situacija će se pogoršati, tačnije, biće sve teže da se plaća za zdravstvo na primjer. Vlasti će sve manje moći da ispunjavaju svoje obaveze prema građanima. Mislim da će se institucije u Bosni na različitim nivoima suočiti sledeće godine sa finansijskim krahom, što će vlasti primorati na znatnu redukciju svog aparata. Zato je važno da se što pre reši pitanje saradnje sa Haškim tribunalom, koje zapravo vidim kao lakši problem, jer ako se ubrzo ne uvidi ova budžetska realnost u Bosni, na kraju neće postojati ni institucije vlasti koje bi se suočile sa svim ovim teškoćama.
Komentator beogradskog nedeljnika „Nin“, Ljiljana Smajlović, kaže za Radio Slobodna Evropa da će Republika Srpska na duže staze opstati, ako ne drugačije, barem po imenu, ali sa umanjenim nadležnostima:
„Ono što je problem sa Republikom Srpskom je što joj Zapad stalno govori – mi samo želimo da vi uhapsite i predate Karadžića i Mladića i ostale haške begunce. Ali postoji stalno taj potmuli strah kod Srba da Karadžić i Mladić u Hagu znače presudu za genocid. A da presuda za genocid onda označava Republiku Srpsku kao genocidnu tvorevinu, što je ono što bošnjačka većina u Bosni stalno ponavlja. Tako da je to ta oštrica noža na kojoj se Republika Srpska nalazi i što se i njenoj većini i političkoj eliti čini da su obe varijante, i saradnje i nesaradnje sa Hagom, možda pogubne za opstanak Republike Srpske.“
Poslednjim merama Visoki predstavnik je na neki način izvršio promenu ustavnih odnosa u Bosni i Hercegovini, ocenjuje akademik iz Sarajeva Muhamed Filipović:
„Onaj ko je nešto stvorio ima pravo da ga koristi i mijenja. Zašto sam ja izašao iz Izetbegovićeve ekipe za pregovore o miru? Rekao sam da mi treba da pregovaramo direktno, na jednoj strani sa Srbijom, na drugoj strani sa Hrvatskom, i da mi sebi napravimo mir. Ako mi budemo dopustili da nama Amerikanci prave mir, oni će napraviti sebi mir. Znači oni će na prvo mjesto postaviti svoje strateške i političke ciljeve i njih zadovoljiti, a nama šta ostane, a ostat će nam jedna neodređena, nedefinirana realnost u kojoj se evo gušimo već deset godina.“
Postavlja se pitanje kakva će biti pozicija entiteta ako se drastično smanje njihove nadležnosti? Profesor Brus Hičner:
„Teško je u ovom trenutku reći kako će izgledati entiteti u budućnosti. O tome treba da odluče sami građani Bosne, polazeći od finansijske realnosti, kao i političkih mogućnosti koje im stoje na raspolaganju. Međutim, mnogi prećutno priznaju da se moraju ojačati državne strukture u Bosni, a umanjiti nadležnosti entiteta. Bosna ima nešto više od četiri miliona stanovnika i postojanje toliko nivoa vlasti je nerazumno, ako se imaju u vidu struktura i standardi Evropske unije. Dakle, što se pre svi saglase da ojačaju zajedničku državnu strukturu koja će biti pažljivo ustrojena, time će ubrzati evropske integracije.“
Predrag Marković pak smatra da su licemerni prigovori o funkcionalnoj državi:
„Da Bosna treba da se centralizuje da bi bila funkcionalna država, to kažu isti oni faktori koji su razbili mnogo funkcionalniju državu kao što je bila Jugoslavija. Znači, rekli su – ako narodi Jugoslavije ne žele da žive zajedno, ne moraju. A sada narode Bosne teraju da žive zajedno sa opravdanjem funkcionalnosti države.“
Potpisnici Dejtonskog sporazuma su i tadašnja Jugoslavija, odnosno Srbija i Crna Gora i Hrvatska. Ovim aktom predviđeno je i uspostavljanje specijalnih veza Beograda i Zagreba sa bosanskim Srbima i Hrvatima. Posttuđmanovska vlast se odrekla tih veza u ime razvijanja dobrosusedskih odnosa sa Bosnom i Hercegovinom kao celinom. Stav o punom poštovanju suvereniteta Bosne i Hercegovine izneo je u ponedeljak i premijer Ivo Sanader tokom boravka u Mostaru, u cilju predizborne kampanje za predsednika Hrvatske. Politika bosanskohercegovačkih Hrvata ne vodi se u Zagrebu, već u Bosni i Hercegovini, poručio je Sanader:
„Sve što odluče narodi Bosne i Hercegovine ovdje, to će za nas biti apsolutno prihvatljivo. Zainteresirani smo za punu stabilnost, zainteresirani smo za brzi put prema evropskim integracijama.“
Profesor Univerziteta u Zagrebu Ivan Šimonović, koji je u drugoj polovini devedesetih i u Račanovom kabinetu bio zamenik ministra inostranih poslova, kaže za Radio Slobodna Evropa da nakon prve faze politike aktivnog mešanja u prilike u Bosni i Hercegovini za vreme Tuđmana, potom promene politike i izvesnog povlačenja tokom mandata Vlade Ivice Račana, uskoro bi trebala da nastupi treća faza:
„Angažman, ali konstruktivan, koji kreće od Bosne i Hercegovine i njezinih neprijepornih međunarodnih granica, ali gdje Hrvatska može biti i aktivnija u pomoći Bosni i Hercegovini da postane jedna samoodrživa država, što, bojim se, Bosna i Hercegovina još uvije nije.“
S druge strane, zvanični Beograd se ne odriče specijalnih veza sa Republikom Srpskom. Najviši rukovodioci, uključujući i predsednika Borisa Tadića i premijera Vojislava Koštunicu, optužili su Pedija Ešdauna da poslednjim potezima destabilizuje situaciju u Bosni i Hercegovini. Istovremeno, Visoki predstavnik je pozvao vlasti u Beogradu da pomognu napore u sprovođenju Dejtonskog sporazuma i saradnji Republike Srpske sa Haškim tribunalom, a ne da ih, kao sada, dodatno otežavaju. Milorad Vučilić, potpredsednik Socijalističke partije Srbije i nekada bliski suradnik Slobodana Miloševića, kaže za Radio Slobodna Evropa da Srbija ne čini dovoljno na jačanju veza sa Republikom Srpskom:
„Na kulturnom, naučnom, konačno i na ekonomskom povezivanju matice sa Republikom Srpskom. Naravno, mislim da je potrebno potpuno poštovanje granica, Srbija nikad nije posegnula za narušavanjem granica Republike Srpske, odnosno tog entiteta. Mislim da dalje prekomponovanje Balkana, kao što je ukidanje Republike Srpske ili nezavisnost Kosova ili otvaranje problema na jugu Srbije, u jednom geopolitičkom smislu, znači opasno poigravanje sa mirom i stabilnošću na Balkanu.“
Po mnogim ocenama, od usvajanja Dejtonskog sporazuma veoma je malo učinjeno. Mnoge njegove odredbe nisu ispunjene, kao što su povratak izbeglica, saradnja sa Hagom, stvaranje funkcionalnih institucija na nivou cele države. Predrag Marković smatra da je teško napraviti održivu bosansku državu i društvo:
„Kakav god da je ustavni aranžman, ne vidim da će ikada funkcionisati nekakvo stvarno zajedništvo na terenu. Znači, oni mogu da mešaju i carinike i sudije i predsednike opštine, kao što sada rade, ali pretpostavljam da su demografske promene pre svega i etnička koncentracija koja se desila, nepovratne. Što se tiče formalnih aranžmana, na silu se može nametati bilo šta, ali ne vidim da će ikada više ozbiljan broj Hrvata ili Srba živeti u Zenici ili obratno u Banjaluci i tako dalje.“
S obzirom da mnogi smatraju da je Dejtonski sporazum pun protivrečnosti i prepreka reformama u Bosni i Hercegovini, da li je neophodna njegova revizija i sazivanje nove međunarodne konferencije o Dejtonu 2, pitali smo Brusa Hičnera, profesora Tafts univerziteta u Bostonu i direktora projekta za sprovođenje Dejtonskog sporazuma:
„To se neće nikada desiti. Međutim, sada se radi na precizno definisanoj mapi puta od Dejtona ka Briselu. To je korak koji treba da se preduzme u naredne dve godine, koji će se i formalno i konačno priznati da smo u postdejtonskoj fazi. Često korišćena fraza da je Dejton temelj, ali ne i krov, odnosno čvrsto fiksirana tvorevina, veoma je važna za razumevanje sadašnjih procesa. Dakle, nije aktuelna priča o potrebi redefinisanja Dejtonskog sporazuma. Mi smo već prošli fazu Dejtona, međutim moramo da priznamo da je on bio osnova koja je omogućila procese koji vode Bosnu ka Evropi. Zato se ona u narednoj godini mora fokusirati na neophodne poteze u cilju fokusiranja sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, što je automatski postdejtonska faza.
Drugo, postavlja se pitanje šta to znači za okončanje međunarodne intervencije u Bosni, a to se mora desiti pre izbora u oktobru 2006. godine. Dakle, najvažnije pitanje je šta Bosna mora da uradi da postane potpuno suverena, slobodna i održiva država, bez intervencije međunarodne zajednice. Da kao suverena država jača bilateralne odnose sa međunarodnom zajednicom. Procesi moraju biti oblikovani u tom smeru.“
