Odgovor zvaničnog Beograda na kaznene mere Pedija Ešdauna stigao je tek nekoliko dana posle rasplamsavanja političke krize u Republici Srpskoj ali je bio oštar i jedinstven. Predstavnici državnog vrha, predsednik Boris Tadić, premijer Vojislav Koštunica i predsednik Skupštine Predrag Marković, složili su se da su potezi visokog međunarodnog predstavnika u BiH u osnovi nedemokratski i protivpravni, te da su apsolutno neprihvatljive njegove pretnje da će nastaviti sa kaznama ko je potrebno sve do ukidanja Republike Srpske. U duhu ovog saopštenja oglasio se i potpredsednik Demokratske stranke Dušan Petrović, koji tvrdi da su Ešdaunove odluke i neproduktivne sa stanovišta ohrabrivanja reformske politike u Republici Srpskoj.
“Ja bih vas podsetio da je gospodin Čavić, predsednik RS, bio šef Komisije za Srebrenicu, da je ta komisija pre kratkog vremena zvanično, oficijelno utvrdila da je u Srebrenici izvršen zločin, da je 7.800 u nekoliko dana pobijeno. Podsetio bih vas da su izvršene vrlo obimne reforme u Vojsci Republike Srpske, da u administraciji RS na svakom važnom mestu, pre svega na ministarskim mestima postoje zamenici koji su ili Bošnjaci ili Hrvati, i da su ljudi koji su izneli te reforme kažnjeni iako za mnoge od odluka koje su doneli su rizikovali svoj život.”
U potpuno drugačijem tonu zvuči reakcija predsednika Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka:
“Prenaglašena briga za Republiku Srpsku koju pokazuju pre svega premijer Srbije, predsednik Srbije i njihovo okruženje, kao i njihovi manje-više otvoreni ili skriveni saveznici u obličju Socijalističke partije Srbije i Srpske radikalne stranke, jasno govore da je u pitanju briga za velikosrpski projekat a ne briga za interese građana Srbije. I to građani Srbije moraju hitno da prepoznaju.”
Direktor Instituta društvenih nauka Ljiljana Baćević ne deli mišljenje Nenada Čanka:
“Ja ne bih rekla da se jedinstven pa možda na neki način i oštar stav Srbije prema događanjima u Republici Srpskoj mogu proceniti kao neki žal za velikom Srbijom, kao neki oblik ma i umerenog ispoljavanja bilo kakvih pretenzija u odnosu na Republiku Srpsku koje bi dolazile odavde.”
Ljiljana Baćević smatra da se reakcija Beograda ne bi mogla nazvati neodmerenom, i da uprkos određenim nejasnoćama proističe iz Dejtonskog sporazuma.
“Mislim da je ta reakcija u skladu sa onim kako ja razumem, naravno nisam kompetentna za njegovo tumačenje, ali onako kako ja razumem Dejtonski sporazum. Na kraju krajeva ne treba gubiti iz vida da je Srbija zainteresovana za događanja u Republici Srpskoj i uopšte u Bosni i Hercegovini kao i u Hrvatskoj zbog toga što srpska nacionalna manjina postoji u tim državama, i na kraju krajeva, postoje ovde još uvek izbeglice u velikom broju. Prema tome, ja pretpostavljam da Srbija ima obavezu da se postavlja prema problemima koji se tamo pojavljaju, a koji se direktno ili indirektno tiču i statusa manjine srpske, i recimo nekog budućeg statusa izbeglica.”
S druge strane, koordinator Foruma za etničke odnose Dušan Janjić smatra da je reakcija državnog vrha zakasnela upravo u odnosu na činjenicu da je Srbija jedan od potpisnika Dejtonskog sporazuma.
“Jednostavno, Srbija je morala biti ranije obaveštena i ja pretpostavljam da su vlasti bile ranije obaveštene o svemu tome, jer Ešdaun taj proces vodi već nekoliko meseci.”
Janjić kaže da bi vlasti u Beogradu morale da shvate da su u zakašnjenju, jer se već poslednje dve-tri godine širom sveta analiziraju dometi Dejtona i da postoje ozbiljni razlozi da se izvrši reforma institucionalnog sistema Bosne i Hercegovine.
“Znamo da tamo ima 19 vlada, da je to skupa nefunkcionalna država. Beograd bi morao da se uključi u cilju podržavanja onih institucionalnih promena i ustavnih promena u Bosni i Hercegovini i u Republici Srpskoj koje koriste i održavanju entiteta Republike Srpske, ali i stvaranja od Bosne i Hercegovine jedne funkcionalne države. Trenutno je reakcija Beogada, pre svega odbrambena i to brani se samo jedan deo cele priče, brani se identitet Republike Srpske što samo po sebi nije sporno, ali sporno je što odsustvuje ova šira slika i regionalnog problema i unutrašnjih problema Bosne i Hercegovine. Moram da kažem da Beograd nema adekvatno ponašanje kad je u pitanju na primer Haški tribunal i onda se to neadekvatno ponašanje Beograda itekako koristi kao instrument za pritisak na Republiku Srpsku.”
“Ja bih vas podsetio da je gospodin Čavić, predsednik RS, bio šef Komisije za Srebrenicu, da je ta komisija pre kratkog vremena zvanično, oficijelno utvrdila da je u Srebrenici izvršen zločin, da je 7.800 u nekoliko dana pobijeno. Podsetio bih vas da su izvršene vrlo obimne reforme u Vojsci Republike Srpske, da u administraciji RS na svakom važnom mestu, pre svega na ministarskim mestima postoje zamenici koji su ili Bošnjaci ili Hrvati, i da su ljudi koji su izneli te reforme kažnjeni iako za mnoge od odluka koje su doneli su rizikovali svoj život.”
U potpuno drugačijem tonu zvuči reakcija predsednika Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka:
“Prenaglašena briga za Republiku Srpsku koju pokazuju pre svega premijer Srbije, predsednik Srbije i njihovo okruženje, kao i njihovi manje-više otvoreni ili skriveni saveznici u obličju Socijalističke partije Srbije i Srpske radikalne stranke, jasno govore da je u pitanju briga za velikosrpski projekat a ne briga za interese građana Srbije. I to građani Srbije moraju hitno da prepoznaju.”
Direktor Instituta društvenih nauka Ljiljana Baćević ne deli mišljenje Nenada Čanka:
“Ja ne bih rekla da se jedinstven pa možda na neki način i oštar stav Srbije prema događanjima u Republici Srpskoj mogu proceniti kao neki žal za velikom Srbijom, kao neki oblik ma i umerenog ispoljavanja bilo kakvih pretenzija u odnosu na Republiku Srpsku koje bi dolazile odavde.”
Ljiljana Baćević smatra da se reakcija Beograda ne bi mogla nazvati neodmerenom, i da uprkos određenim nejasnoćama proističe iz Dejtonskog sporazuma.
“Mislim da je ta reakcija u skladu sa onim kako ja razumem, naravno nisam kompetentna za njegovo tumačenje, ali onako kako ja razumem Dejtonski sporazum. Na kraju krajeva ne treba gubiti iz vida da je Srbija zainteresovana za događanja u Republici Srpskoj i uopšte u Bosni i Hercegovini kao i u Hrvatskoj zbog toga što srpska nacionalna manjina postoji u tim državama, i na kraju krajeva, postoje ovde još uvek izbeglice u velikom broju. Prema tome, ja pretpostavljam da Srbija ima obavezu da se postavlja prema problemima koji se tamo pojavljaju, a koji se direktno ili indirektno tiču i statusa manjine srpske, i recimo nekog budućeg statusa izbeglica.”
S druge strane, koordinator Foruma za etničke odnose Dušan Janjić smatra da je reakcija državnog vrha zakasnela upravo u odnosu na činjenicu da je Srbija jedan od potpisnika Dejtonskog sporazuma.
“Jednostavno, Srbija je morala biti ranije obaveštena i ja pretpostavljam da su vlasti bile ranije obaveštene o svemu tome, jer Ešdaun taj proces vodi već nekoliko meseci.”
Janjić kaže da bi vlasti u Beogradu morale da shvate da su u zakašnjenju, jer se već poslednje dve-tri godine širom sveta analiziraju dometi Dejtona i da postoje ozbiljni razlozi da se izvrši reforma institucionalnog sistema Bosne i Hercegovine.
“Znamo da tamo ima 19 vlada, da je to skupa nefunkcionalna država. Beograd bi morao da se uključi u cilju podržavanja onih institucionalnih promena i ustavnih promena u Bosni i Hercegovini i u Republici Srpskoj koje koriste i održavanju entiteta Republike Srpske, ali i stvaranja od Bosne i Hercegovine jedne funkcionalne države. Trenutno je reakcija Beogada, pre svega odbrambena i to brani se samo jedan deo cele priče, brani se identitet Republike Srpske što samo po sebi nije sporno, ali sporno je što odsustvuje ova šira slika i regionalnog problema i unutrašnjih problema Bosne i Hercegovine. Moram da kažem da Beograd nema adekvatno ponašanje kad je u pitanju na primer Haški tribunal i onda se to neadekvatno ponašanje Beograda itekako koristi kao instrument za pritisak na Republiku Srpsku.”
