Dostupni linkovi

logo-print

Sistem vlasti koji proizvodi smrt i pljačku


PORTRET GOSTA: Ljudi su, kaže se, veoma često nepravedni. Jedan od razloga, između ostalih, što im je nadasve mrska istina i što ne podnose njeno svetlo. Nebojša Popov spada u one retke ljude kojima je svetlo istine suština življenja. Otuda je možda i usamljenik i srećnik. Za Popova, proganjanje i stradanje, padne osude vlastodržaca i moćnika nisu bile prepreka da uvek kaže šta misli i da sledi sopstvena uverenja koja su izvirala iz najdubljih intelektualnih potreba i građanske svesti i savesti.

Dokazuje to već davne, 1968. godine kada je zajedno sa Zagorkom Golubović, Dragoljubom Mičunovićem, Trivom Midžićem, Svetozarom Stojanovićem, Ljubom Tadićem i Miladinom Životićem isključen i izbačen sa beogradskog fakulteta zbog moralno političke nepodobnosti. Partijsko geslo tada je bilo: ''Sa krvlju smo osvojili vlast i bez krvi je nećemo ni predati''. Osmorica beogradskih profesora svojim mišljenjem i delovanjem temeljno su ugrožavali i osporavali način njihove vladavine. Oni su pokazali da je jugoslovenski socijalizam veoma blizak društvima realnog socijalizma. O njihovim potonjim stradanjima, Popov je napisao knjigu Kontra-faktum, 1988. godine. Knjiga Društveni sukobi i izazovi socijalizma, iz 1983. godine, bila je zabranjena. Duga je lista tekstova u časopisima Gledišta, Socijalizam, Kultura koju je ovaj doktor sociologije objavio. Ključno je njegovo učešće u Korčulanskoj letnoj školi i na Zimskim filozofskim susretima.

Radila sam sa njim intervju za slovenački list Delo 1988. godine. Na žalost, predvideo je krvavi raspad Jugoslavije. Između ostalog rekao mi je: ''Odnosi predstavnika naših nacionalnih država podsećaju na odnose između Francuske i Nemačke u periodu najžešćih sporova''. Tadašnji političari, vlastodršci, sa neskrivenim cinizmom, rekao je Popov, previše su bukvalno razumeli Napoleonovu izjavu da svaki njegov vojnik u svom ruksaku nosi maršalsku palicu. O tragediji koja je potom godinama uništavala svakodnevnicu običnih ljudi i o ulozi Nebojše Popova, koji je bukvalno u svakom trenutku pomagao osramoćenim žrtvama, mogle bi se napisati stranice i stranice. Možda još i više o tome kako je osuđivao političke elite i zlikovce u Srbiji predvođene Slobodanom Miloševićem. Njegovo pionirsko i dosledno angažovanje u Građanskom savezu Srbije i listu Republika o tome nedvosmisleno svedoče. Njemu je veoma bliska misao Meše Selimovića da ništa nije dobro što ostane neobjašnjeno, niti da se istorija gradi na prećutkivanju.


RSE: Našla sam vas u Zrenjaninu. Kojim poslom ste tamo?

POPOV: Otkako sam u penziji, češće sam u Zrenjaninu.

RSE: Da li ste zabrinuti zbog onoga što se događa u Vojvodini? Da li je Đorđe Balašević imao razloga da krene na turneju za međunacionalnu toleranciju? Da li je međunacionalna tolerancija zbilja ugrožena u Vojvodini?

POPOV: Te stvari se ne mogu rešavati na estradi, mada je jako korisno lepo pevati i lepo pripovedati, kao što to radi Balašević, ali da bi taj problem bio rešen, neophodno je ono o čemu govorimo već desetak godina, dospeti do normalne države. Nadam se da smo na domaku toga, mada to još nije ni počelo.

RSE: Očekivalo se da će tenzije svake vrste biti smanjenje posle pada Miloševića? To što se događa u Srbiji ne liči baš na to. Kakva je vaša dijagnoza Srbije i Crne Gore na kraju 2004. godine?

POPOV: To je jedna improvizovana državna zajednica da se ne bi nastavilo sa ratovima. Dobitak nije mali ako ratova više nema. Zgoditak još nije postignut jer niti jedna, niti druga, niti zajednička država nisu oblikovane u elementarnom civilizacijskom smislu. Država je jedna institucija koja onemogućuje da se nekažnjeno ubija i pljačka. Taj problem nije rešen. Pravi Ustav još nije donet. Zajednica se održava pomoću povelje kao privremenog akta, ali tek pravi Ustav treba da reguliše to da je država jedna civilizacijska ustanova u kojoj se ne može nekažnjeno ubijati i pljačkati. Najviše smo govorili o zločinima. To je bio i glavni motiv da se ukloni Milošević. Ono što nije dovoljno artikulisano je bilo prisutno još u borbi za rušenje tog režima. Radi se o ostvarenju prava na normalan život. To znači živeti u jednoj minimalno uređenoj državi gde se ne može nekažnjeno ubijati i pljačkati. Veza između zločina i pljačke je propuštena da se uoči, naročito u visoko tiražnim medijima koji se više bave skandalima, aferama i senzacijama od danas do sutra, a te bitne stvari jednostavno se zapostavljaju.

RSE: Kada se govori o onome što se događa na političkoj sceni Srbije, kada se govori o ubicama Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije, Zorana Đinđića, kada se govori o Crvenim beretkama gotovo da se i ne spominje rat, ono što se događalo i ono šta su oni radili od 1991. do 1995. godine.

POPOV: Na neki način to imaju u vidu ovi što ne govore o suštini stvari. Kada neko od funkcionera te vlasti govori povodom ubistava koja navodite, govori o nekoj vrsti savršenog zločina i time želi da opravda zašto se nikako ne može ustanoviti individualna krivica. Još uvek se ostaje u jednoj sferi kolektivističke ideologije koja sve hoće da utrpa u istu stvar. Tako je nastao jedan ideološki sistem i jedan sistem vlasti koji proizvodi smrt i pljačku. Dokle god taj sistem funkcioniše, ne može se ništa ustanoviti jer nastojanje da se svi ljudi u to uvuku preko etno nacionalizma čini čak i prihvatljivim tu tezu. Ne može se ustanoviti ko je koga ubio zato što smo mi svi pomalo ubice i lopovi.

RSE: Skupština Srbije završava ovu godinu u žestokoj raspravi o tome ko su bili četnici, a ko partizani. Sa susedima ponovo nesporazumi zbog Draže Mihajlovića. Dokle će nas pohoditi prošlost? U čemu je stvar - mutna prošlost ili mutna sadašnjost?

POPOV: Odsustvo ambicije prema budućnosti je suština u svemu tome. Ljudi moraju ozbiljno da shvate zaštitu prava na život, a to znači doslovno i pravo na fizičku egzistenciju, ali znači i pravo na imovinu kao i pravo na definisanje smisla vlastitog pojedinačnog života. To lebdi, to je potisnuto. Dokle god je to tako, ljudi će se baviti prepravljanjem i falsifikovanjem nacionalne prošlosti. Paradoks je da generalni sekretar Radikala brani partizane i da oni, kojima je šef partije optužen za zločine, sjedi u Hagu, takođe brane antifašizam. Ono što je važno je to da se bitna dimenzija naše egzistencije stalno potiskuje i zatrpava. Bitno je kako izaći iz toga. Izlaz je bio naznačen, ne samo antiratnim stavom onih koji su bili protiv rata, nego i svih onih koji su bili za uklanjanje Miloševića sa vrha vlasti. Oni su hteli normalan život u normalnoj državi, a mi se tomu nismo dovoljno primakli zahvaljujući upravo ovim ljudima koji se bave ovim što ste vi opisali. Moram da pomenem nešto što je po meni jako važno, a to je da većina političara i analitičara tvrdi da je nejasno kako se može doneti Ustav jedne države jer stari Ustav obavezuje na određenu proceduru, a ne vidi se na čemu treba da počiva temelj novog Ustava. Pa se onda, slično kao oko četnika i partizana, svađaju oko grba, himne ili boje - plavo ili plavetno. Sve bi to bilo veselo da nema tužnih stvari o kojima se jako malo ozbiljno pregovara.

RSE: Tužna je stvar da u Srbiji nema nimalo razumevanja za susede koji negativno reaguju na četnički pokret i na Dražu Mihajlovića. Da li je logično da nas ponovo svađa jedan Draža Mihajlović?

POPOV: Logično je, u okviru te ideologije koja dominira ovom zemljom već više od deset godina. Nelogično je, u odnosu na ono što ja, kao i mnogi drugi, nazivam normalnim životom i okretanjem ka budućnosti. To nervira i ljude u Srbiji, a ne samo u okruženju. Privatna je stvar da li neko voli Dražu, da li presedava njegov unuk Skupštinom, da li ministar za kulturu drži Dražinu bistu u svom kabinetu. To su ljudi koji i u drugim stvarima nisu uložili malo truda da nešto saznaju. Da pročitaju prepisku Draže Mihajlovića sa njegovim podređenim oficirima i komandantima, videli bi koliko tu ima zločina i pljačke. Tek onda može da se raspravlja o okruženju i o tome ko šta misli. To je prošlost koja bi ostala prošlosti da se nije dogodilo nešto novo, a to novo je način na koji je rasturena jedna država, počinjeni zločini i obavljen dobar deo pljačke koja se nastavlja. Taj nastavak pljačke otvara jedna poseban ugao odnošenja prema novijoj istoriji. O tome uporno neće ljudi da raspravljaju. Šta je to nego nastavak pljačke.

RSE: Da li su to teme koje se nalaze na stranicama Republike?

POPOV: Da, to su teme koje ne prihvata mašinerija koja proizvodi javno mnjenje. Republika je orjentisana pre svega na javnost i na javnu upotrebu uma, ma kako je govorio Kant, da se raspravlja o bitnim temama. To je nešto što proizvođače javnog mnjenja ne interesuje i zbog toga je ona marginalizovana, skrajnuta i pred gašenjem. Sama činjenica da na poslednje izbore nije izašlo ni dvije trećine birača govori o tome da u tom vrlo širokom krugu ljudi ima onih koji o nečemu razmišljaju, ali ne mogu da se artikulišu. Želimo da doprinesemo artikulaciji tih mišljenja. Šta je u biti problem? Mogu ga vrlo lako i jednostavno reći. To nisu ove opšte fraze - pravo na život, pravo na imovinu, pravo na definisanje smisla vlastitog života.

Sve novine i televizije će shvaliti ono šta rade tajkuni ili krupni kapitalisti ili razbojnici, kako su se nazivali nekada. Ono što je bitno jeste to da obični vlasnici, recimo akcija, u raznim firmama nemaju uopšte tretman privatnog vlasnika. U najtiražnijim novinama ili nedeljnicima nazivaju ih ostacima mračne prošlosti, samoupravljači, staljinisti, a stvar je vrlo jednostavna. Bez jednakih prava svih vlasnika nemoguće je utemeljiti, ni civilno društvo, ni normalnu državu.

U ime legalizma jedna vlada, čiji je predsednik čovek koji se najviše poziva na legalizam, istovremeno pod pritiskom činjenica, priznaje da su dva ugovora koji regulišu odnose, recimo u zrenjaninskom preduzeću Jugoremedija??, fabrici lekova, pravno nevaljani i da ih treba poništiti. Taj stav se reprodukuje već mesecima ali ti ugovori su i dalje na snazi. Čovek koji je ušao u fabriku sa svojom ekipom radi šta god hoće nasuprot interesima onih ljudi koji su takođe vlasnici akcija i koji se bune zbog toga što se ne poštuju zakonske norme, ne poštuje se jednakost vlasništva, zbog toga što su uzurpirana njihova upravljačka prava, njihova radnička prava. Direktor traži da oni napuste sindikat u kome se trenutno nalaze, da pređu u drugi sindikat, i tako im ukida elementarna radnička prava. Povrh svega, na njegovu stranu staje, ne samo njegova privatna naoružana vojska koja ga prati, nego i državna policija i žandarmerija. Brane njega. Gotovo svi sada shvataju problematičnost tih ugovora, neophodnost da se oni ponište, osuđuju uzurpaciju vlasti, ali istovremeno upravo se pokreće optužnica za krivično delo protiv onih ljudi koji brane svoje vlasništvo i svoja radnička prava i to s pretnjom kazne od pet do osam godina zatvora.

Imate još jedan primer, vrlo ilustrativan, a to je Keramika iz Kanjiže. Jedan od vlasnika skoro mesec dana je pljačkao fabriku, poništavao vlasništvo svih ostalih vlasnika fabrika, izneto je oko 500 šlepera robe, gotovo sve zalihe, obustavljena proizvodnja. Pokradena je čak i tehnološka dokumentacija na osnovu koje su proizvodili. Jedva ljudi sada ponovo pokušavaju da organizuju proizvodnju. Ako vlast, jer države nema, mirno posmatra sve to, onda to pokazuje da ta vlast nema ambiciju da bude država jer u državi se ne može nekažnjeno pljačkati i ubijati.

RSE: U subotu vaš list Republika ima skupštinu izdavača. Govorićete i o teškoj situaciji jer je Republika ostala bez glavnih donacija. Da li to znači da se Republika može ugasiti?

POPOV: Da, može se ugasiti, ali nije reč o donacijama. Reč je o projektima. Republika nikada nije kao list dobijala finansijsku podršku od pojedinih fondacija, nego su finansirani konkretni projekti. Ti projekti su dobijali izvesna sredstava. Onda smo se odricali honorara i koristili ta sredstva za štampanje Republike. Tako smo opstajali uz izvesnu podršku pretplatnika kojih nikada nije bilo dovoljno da bi list opstao. Nakon 2000. godine poručeno nam je, pošto počinje demokratija u Srbiji, da sve treba da ide na tržište. Tako su i ti projekti stavljeni na tržište. Treba se prijaviti na konkurse koji će biti objavljeni. Posebno je ukazivano na ono što radi Evropska unija. Ona je centralizovala sredstva namenjena raznim projektima u okvirima pojedinih medija. Prijavili smo se negde u junu/julu ove godine na konkurs, očekujući razumevanje i podršku. Posle šest meseci dobili smo jedno obaveštenje da smo dobri, ali da ima i boljih od nas te smo njima dodelili ta sredstva. Neću da komentarišem takvu vrstu obrazloženja. Mi ne znamo po čemu smo po njihovom mišljenju dobri i ko su ti bolji, niti ima neka sugestija na koji način mi možemo da opstanemo.

RSE: Sa kojim ste projektom konkurisali?

POPOV: Nećete verovati koji je bio naziv – Prepreke demokratiji u Srbiji.

RSE: Da li je tačno da je jedan od dobitnika RTS sa projektom Srbija danas?

POPOV: Da. Nisam želeo da govorim o tome koji su to bolji od nas. Neka to drugi procenjuju. Ono što bih ja želeo da kažem je da je možda pravi trenutak da čitaoci našeg lista razmisle i odluče da li im je potreban taj list, ili ne, da li imaju gde drugde da objavljuju svoja gledišta i svoje ideje i da komuniciraju međusobno, da li im je potrebna Republika. Ako im je potrebna, onda je potreba da se pretplate. Ako se ne pretplate u dovoljnom broju, onda će se ona verovatno ugasiti.

RSE: Gde ću onda da čitam Mirka Tepavca i njegove kolumne?

POPOV: Ne samo Mirka Tepavca. Tu i Miodrag Stanisavljević ima kolumnu više od deset godina. Po mnogim mišljenjima to je jedna književna vrednost posebne vrste. Tu su i tekstovi Mirka Đorđevića, čoveka koji nije ateista, koji upravo brani izvorne vrednosti religije od onih koji u ime klerikalizma i raznih gluposti to uništavaju. Do sada smo objavili oko 3000 autora. Gde će tri hiljade autora? Svaka čast i jednom Mirku i drugom Mirku i Dragošu Ivanoviću i mnogim drugim ljudima, ali tu je i jedan veliki broj ljudi koji ima želju da iskaže svoje mišljenje. Nadam se da ćemo se dogovoriti da se obratimo svim čitaocima i da ih zamolimo da do polovine januara kažu hoće li da se pretplate, ili ne, i pod kojim uslovima. Onda ćemo tek zaključiti šta da radimo.

RSE: Građanski savez Srbije formalizuje frakciju na čelu sa Vesnom Pešić. Oko čega postoje neslaganja u Građanskom savezu Srbije?

POPOV: O tome se u javnosti nedovoljno zna. U nekim medijima čak ne mogu da zapamte ni kako se zove ta grupa ljudi. Ta frakcija se zove 11. decembar. U nekim novinama piše 11. septembar. Važno je da li su tu osnivači stranke, ko je vođa. Stvar je vrlo jednostavna. Jedan broj nas članova Građanskog saveza smatramo da postoji kriza u toj stranci izazvana time što su rukovodioci, u jednom trenutku visoki funkcioneri vlasti, pogazili jedno od glavnih načela te stranke, a to je vladavinu zakona. To se naročito pokazalo prilikom izbora radio difuznog saveta koji ni dan danas ne može da se zakrpi. Na stranu što ni od saveta, niti od Zakona o lustraciji za sada nema ništa. Važno je da su oni obavili trgovinu. Neke koristi od toga ima jer su neki stranački funkcioneri bili i funkcioneri vlasti. To je nešto što običnog člana Građanskog saveza mora da zabrine. Briga je utoliko veća što su funkcioneri te stranke uspeli da pridobiju većinu članova, da spreče da se o tome razgovara. Naš dokument je poziv na razgovor i dogovor. Mi smo zahtevali da rukovodstvo stranke prosledi taj naš tekst, koji ima nešto više od dve strane, svim odborima stranke da o tome raspravljaju. Ako hoće da ga podrže - u redu, a ako ne - neka kažu zbog čega. To rukovodstvo nije prosledilo taj dokument.

RSE: Ipak Građanski savez Srbije, bar kako je rekla nova predsednica, Nataša Mičić, smatra da je frakcija normalan deo partijskog rada i da to može da doprinese boljem delovanju partije, za razliku od Demokratske stranke koja ne dozvoljava formiranje frakcija i zbog čega je jedan njihov član izbačen iz stranke. U novijoj političkoj istoriji nemamo baš mnogo iskustva sa frakcijama. Kako deluju frakcije?

POPOV: Mnogo ste pitanja postavili, a ja ne bih htio nikoga da gnjavim. Malo me iznenađuje da se vi sami ne pitate kako je moguće da neko tvrdi da nešto može da ga koriguje kada to što bi ga korigovalo neće ni da čuje. Kakva korekcija, kakva tolerancija bilo kakve frakcije, bilo kakve ideje, bilo kakvog gledišta ako nećete to da čujete i organizujete svoje pristalice da odbace razgovor i dogovor o tome. Čitavu tu stvar smo mi pokrenuli, ne da bi smo raspravili stvari u vlastitoj stranci, mada je i to motiv, nego da bi smo rešavanjem krize u stranci postali sposobni da učestvujemo i u rešavanju krize u društvu. Zaboravljeno je šta su to frakcije. Čak i jedna stranka iz koje je proistekao Staljin ili Lenjin imala je frakcije. Postojale su u ruskoj Socijal-demokratiji dve velike frakcije. Jedna se zvala većinska (boljševici) a druga manjinska (menjševici). Zna se kako je završila menjševiska frakcija - na stratištu. Dobar deo boljševika je završio u Gulagu i na stratištu. Po tome se pamte frakcije i po jednom folkloru koji je kasnije kod nas, za vreme partijske države i Josipa Broza, smatrao da je to jedna bolest i jedna užasna stvar. Vrlo jasno smo rekli: ''Ima nas oko 150. Ako nećete o ovome da razgovarate, onda ćemo mi da proglasimo frakciju koja hoće da se bori za raspravu o svojim idejama, svojim gledištima i o svojoj platformi.''

RSE: Zar nije najveći udarac stranci zadat kada je jedan deo rukovodstva prešao u Demokratsku stranku?

POPOV: Nastavljate ovim pitanjem jednu inerciju koja postoji u našem javnom mnjenju - da sve zavisi od kadrova. To je postao čak jako ozbiljan problem, jer se o bitnim stvarima u ovoj zemlji počinje govoriti da bi se srušio neki funkcioner unutar stranke ili na vlasti. Tako se otvaraju afere oko novca, oko zločina, oko raznih prekršaja da bi se neko drugi srušio, a onda se potpuno zaboravi na taj problem. Zločin nije rasvetljen. Pljačka nije rasvetljena. Korupcija nije rasvetljena. Ali ćemo uvek potezati nešto od toga da bi smo nekoga opanjkali. Da li je neko prešao u drugu stranku, ili je neko došao, ili otišao bilo gde, to je interesantno, pogotovo za novine od danas do sutra. Šta se time promenilo? Šta se bitno dogodilo? Ništa.

RSE: Problemi u Građanskoj stranci, problemi sa građanskim glasilom. To su sve vaši projekti. U čemu je problem?

POPOV: Problem je ogroman. Imamo nerešene tragove stare partijske države, imamo strašne tragove zločina i pljačke. Imamo mnogo nerešenih problema u odnosu sa okruženjem, sa Evropom, sa svetom, ali imamo, pre svega, velike probleme svako pojedinačno sa sobom. Da li bilo koji građanin ima jasnu predstavu o svemu tome? Ima li nekakvu predstavu o tome kako se ušlo u to i kako iz toga može da se izađe? Ako o tome neću ni da razmišljam, onda ćemo gacati po ovoj kaljuzi, smenjivati funkcionere, ponekoga poslati u Hag, a oni će ih poslati ovamo. To zovu dvosmerna saradnja. Sve to ide svojim tokom. Bitno je koliko su ljudi kao građani ambiciozni da nešto naprave i od svog života, da im taj život ima neki smisao, a ne da budu uvek podređeni drugima, ili da uživaju, a izgleda da veliki broj ljudi uživa, u ovoj produkciji, od nedavno čak i književnoj. Ovih dana će se pojaviti roman pukovnika, a uvek se zaboravlja da je on bio pukovnik, funkcioner vlasti, Milorada Legije. Najavljeno je preko sto hiljada primeraka. U velikom opticaju su književna dela Karadžića. Slušao sam i vašu emisiju u kojoj Gojko Đogo hvali ta dela kao visoki domet srpske književnosti. Ako se znatan broj ljudi odao nekoj vrsti uživanja u tim stvarima, u pričama o tome kako je svako od nas kriv i za pljačku i za zločine jer ne znamo ko su pojedinačni krivci, onda se vrtimo u jednom krugu vrlo opasnom koji nas vodi sve dalje i dalje od svih elementarnih oblika civilizovanog života, a to znači i od civilizovanih ustanova kao što je država.

RSE: Došli smo na teren civilnog sektora i uloge koju civilni sektor treba da ima u ovom periodu tranzicije. Taj civilni sektor se negde izgubio.

POPOV: Mi i u Republici i u ovoj grupi koju smo nazvali frakcija želimo da u javnosti izađemo sa jasnom formulacijom, sa jasnim definicijama suštinskih problema i države i društva i okruženja i Kosova i da predložimo i podstaknemo javnu raspravu o tome koja bi vodila ka definisanju puta, ka temeljima normalne države, preko donošenja novog Ustava. To je vrlo jednostavno. Onda neka se u tome pokažu svi oni koji su za to zainteresovani i raspoloženi. Neka se pokaže ko je za ovu, ko za onu varijantu, ko je protiv toga. Ono što je još važnije, podrazumevamo nešto što je temeljem modernog doba, a to je sposobnost za preoblikovanjem, ne samo države i društva, nego i preoblikovanje vlastitog uma, vlastitog mišljenja. Projekt slobode, slobodnog mišljenja, slobodnog komuniciranja i utemeljenja normalne države na principima slobode je suština.

RSE: Šta trenutno čitate?

POPOV: Prekjuče je bila promocija jednog dela Milana Kangrge u Novom Sadu. Otišao sam na tu promociju i bio sam zadivljen da čovek sa osamdeset i jednom godinom održi tako sjajno profesorsko predavanje. Čitam njegovu knjigu ''Etika - osnovni problem i pravci''. Možda sam bio malo temperamentan u ovom razgovoru, baš zbog toga što čitam tu knjigu koja je jedan poziv na poštovanje vlastite svesti i savesti kao temelja slobode i kao osnove modernog doba, što su kod nas mnogi zaboravili. To sve zahvaljujući jednom Milanu Kangrgi. Upravo čitam ključno poglavlje njegove knjige - Razmatranje dela Emanuela Kanta.
XS
SM
MD
LG