Dostupni linkovi

logo-print

Zlo je iz knjiga izjahalo


Kao da je optužnica Haškog tribunala za genocid i zločine protiv čovečnosti neki slučajni nesporazum koji će biti razrešen svakog trenutka, Karadžić poslednjih godina piše romane, memoare i šaljive komade, rugajući se u svojim dramama međunarodnoj zajednici i aktuelnim srpskim liderima. Pri tom se njegovi radovi ne objavljuju u Crnoj Gori, gde je rođen, ili u Bosni i Hercegovini, gde je Karadžić živeo, već u Beogradu, gde ih uredno štampa njegov ratni ministar informisanja Miroslav Toholj.

Saradnja: Miloš TEODOROVIĆ

Dok međunarodne snage u Bosni i Hercegovini organizuju sporadične prepade koji bi trebalo da demonstriraju odlučnost u privođenju Radovana Karadžića licu pravde, ovaj haški optuženik se nesmetano baškari na kulturnoj sceni Srbije. Kao da je optužnica Haškog tribunala za genocid i zločine protiv čovečnosti neki slučajni nesporazum koji će biti razrešen svakog trenutka, Karadžić poslednjih godina piše romane, memoare i šaljive komade, rugajući se u svojim dramama međunarodnoj zajednici i aktuelnim srpskim liderima. Pri tom se njegovi radovi ne objavljuju u Crnoj Gori, gde je rođen, ili u Bosni i Hercegovini, gde je Karadžić živeo, već u Beogradu, gde ih uredno štampa njegov ratni ministar informisanja Miroslav Toholj. No ne samo da Karadžićeve knjige izlaze, već se očigledno i čitaju, tako da je prvi tiraž njegovog romana „Čudesna hronika noći“ razgrabljen za samo par dana, a već uveliko teku pripreme za postavljanje drame „Sitovacija“ na jednoj od beogradskih scena. Koliko je uopšte književna ili pozorišna promocija čoveka koji je osumnjičen za smrt na desetine hiljada ljudi nešto dozvoljeno i uobičajeno, tema je o kojoj govore: član Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću književnik Gojko Đogo, bosanski pisac Abdulah Sidran, autor predgovora za dramu „Sitovacija“ spisatelj Žarko Komanin, beogradski pisac Vidosav Stevanović koji je trenutno nastanjen u Sarajevu

Poslednje što je proizašlo iz pera Radovana Karadžića i što se sa nepoznate lokacije, nepoznatim kanalima našlo u rukama njegovog izdavača, vlasnika kuće „Igam“, ratnog ministra informisanja Miroslava Toholja je roman „Čudesna hronika noći“. Radnja romana odvija se 1980. godine u Sarajevu. Glavni junaci su psihijatar Jakob Crnković i njegova supruga špansko-jevrejsko-srpskog porekla Žana. Kao politički zatvorenik, Jakob, u godini u kojoj je umro Josip Broz, završava u centralnom zatvoru. Karadžić opisuje njegove dane iza rešetaka.

U aprilu 2002. godine objavljena je druga Karadžićeva knjiga, napisana u skrovištu, njeno ime je „Sitovacija“. Predstavljena je kao
laki, šaljivi komad. Delo se pojavilo u izdanju Izdavačko-grafičkog ateljea „M“, gde je urednik bio i Toholj. Glavni lik ove drame, Radojica, kandidat je za političkog lidera. Njegova ličnost bi trebalo da bude pokušaj što vernijeg oslikavanja karaktera onih političara koji poltronisanjem pokušavaju da se dodvore svetskim moćnicima.

A pre „Sitovacije“, iste 2002. godine, Karadžić se prisetio i svoje maladalačke ljubavi. Objavio je zbirku pesama za decu pod imenom „Ima čuda, nema čuda“. Zapravo Toholjeva izdavačka kuća sabrala je pesme koje je Karadžić pisao pre nego što je postao lider bosanskih Srba, a svoj doprinos ovom poduhvatu dao je i pisac i slikar, te Karadžićev prijatelj, Momo Kapor, koji je delo ilustrovao.

Inače ove godine predstavnici Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću, predstavili su zbirku prepiske koju je on vodio sa svetskim liderima između 1992. i 1996. godine. Među pismima su i ona Butrosu Galiju, lordu Karingtonu, Bilu Klintonu, Džonu Mejdžoru, Aleksandru Karađorđeviću i drugima. Isti Odbor svojevremeno je objavio i sabrane Karadžićeve ratne naredbe, a najavio je i zbirku njegovih intervjua.

* * * * *

RSE: Radovan Karadžić sigurno nije prvi na listi onih koji objavljuju knjige dok nad njima lebdi senka teških zločina. Svojevremeno su memoari ministara naoružanja iz Hitlerovog kabineta Alberta Špera postali jedna od najčitanijih knjiga u posleratnoj Nemačkoj, ali s tom razlikom, što je glavni arhitekta Trećeg rajha prethodno odslužio dvadesetogodišnju kaznu koju mu je izrekao međunarodni tribunal. Da li Radovan Karadžić u trenutku dok se krije od Haškog tribunala ima pravo da objavljuje svoja dela? Član Odbora za istinu o Radovanu Karadžiću, pisac Gojko Đogo iz Beograda i sarajevski književnik Abdulah Sidran:

ĐOGO: Ja se nadam da smo se mi odmakli od kulturnog varvarstva i da je prošlo vreme naše ideološke zaslepljenosti, tako da se sasvim mirno možemo udaljiti od tog modela prema kome takozvani državni neprijatelji nemaju pravo ni da objavljuju svoja umetnička dela. Mislim da je sasvim prirodno, neovisno od toga šta se misli o politici i političkom delu Radovana Karadžića, da on svoja književna dela objavljuje u Beogradu, jer je on neotuđivi deo srpske savremene književnosti, a naravno da ih objavljuje i na drugim mestima ako je to moguće.

SIDRAN: Treba se sjetiti da je ovo strašno zlo koje je protutnjalo našim prostorima zapravo iz knjiga izjahalo. I sad se treba, dakle nakon što se ovo zbilo, radovati knjigama tih ljudi. Neka izlaze, ne bismo li mogli ikako shvatiti ono što je neshvatljivo, dakle monstruozne razmjere zločina. Monstruoznost i razmjere zločina koji se ovdje nama dogodio nisu shvatljivi i u tom smislu su korisne knjige neposrednih aktera, proizvođača, organizatora i inicijatora – već šta li je sve tu Radovan bio – toga posla.

RSE: A kako o eventualnom pravu na prisustvo ljudi poput Radovana Karadžića u kulturnom životu neke zemlje, razmišljaju pisac predgovora drame „Sitovacija“, koja će uskoro biti izvedena u Beogradu, Žarko Komanin i književnik Vidosav Stevanović:

KOMANIN: Zašto da ne? Radovan Karadžić je po svemu izuzetna ličnost. On je prije svega sjajan pjesnik, sjajan je i pripovjedač.

STEVANOVIĆ: Ja nisam nikad bio za zabranu knjiga, osim ako se u njima ne ruše neki elementi civilizovanog društva i to je jasna stvar svuda u svetu. Zna se šta je dozvoljeno, šta je zabranjeno. Širenje fašizma, širenje rasne mržnje, širenje verske mržnje, to je zabranjeno. S druge strane, to je bila nevolja projekta, cele te nacionalne ludosti, u njemu su našli mesto svi mogući promašeni i nedovršeni ljudi, pa i mnogi poluumetnici. Sad beremo krvave plodove svega toga, a bogami to cveće zla će rasti i u budućnosti.

RSE: Pritom je više nego indikativno da Radovan Karadžić svoje radove objavljuje pre svega u Srbiji i da će se njegova predstava za sada igrati jedino u Beogradu. Kada je njegova drama „Sitovacija“ krišom promovisana u prostorijama Filozofskog fakulteta na Palama, niko od nadležnih u toj ustanova kasnije nije smeo da prizna tu činjenicu, bez obzira što su mediji uredno zabeležili taj za bosanske prilike nesvakidašnji događaj. U Srbiji su međutim promocije Karadžićevih knjiga, bilo da je reč o njegovim političkim spisima ili literaturi, postale sastavni deo kulturne svakodnevice. Šta to govori o klimi koja dominira u Srbiji?

STEVANOVIĆ: Ako takve knjige takvog čoveka izlaze u Beogradu, to znači da postoji klima koja tome pogoduje. S jedne strane politička, s druge strane psihološka. Projekat u kome je učestvovao Radovan Karadžić nije mrtav, on politički opstaje i dalje, bar u glavama nekih ljudi, kao što je recimo Vojislav Koštunica. A i mnogi drugi političari koji su danas na sceni u Srbiji tako misle, ako tako ne govore. Sudeći po svim znacima koji su vidljivi se nisu odrekli projekta koji je, bez obzira na to što je poražen, očigledno odložen za neko drugo, kako oni kažu „pogodnije“ vreme. I kad sve to saberete, ispade da je to mesto i taj grad, koji je nekada bio zaista drukčiji, vrlo pogodno mesto za objavljivanje knjiga jednog čoveka o kome kad se počne govoriti nedostaju kvalifikacije. Zanimljivo je da nigdje ne izlaze knjige Radovana Karadžića osim u Beogradu. Čak ni u Bosni, gde se on po svoj prilici krije, čak ni u Republici Srpskoj, koja je tvorevina njegovog zločinačkog projekta, čak ni tamo nije moguće da te knjige izađu, a naročito ne da se sprema pozorišna predstava. Tamo postoje mnogi faktori koji bi se digli protiv toga.

KOMANIN: Srbija je otvorenija, to je ipak demokratska država. Srbija je u vrijeme Koštunice, pa možda i Tadića, ipak demokratska sredina i demokratska zemlja. Inače Srbija ima demokratsku tradiciju. Crna Gora je sada posljednji bastion komunizma u cijelom čovječanstvu, na žalost. A Republika Srpska je pod okupacijom i tu nema šale. To je isto kao za vrijeme Austrougarske. Kočić tad nije mogao tamo nikako da prođe.

RSE: Kako to da nešto što je potpuno neoubičajeno za crnogorske ili bosanske prilike, kao što je promocije Karadžićevih književnih dela ili njihovo oživljavanje u pozorištima, u Beogradu postaje sasvim legitiman segment kulturnih dešavanja?

ĐOGO: Beograd je kulturna metropola, ma šta mislili oni koji nas pribijaju na stub varvarstva. Crna Gora je jedna neuporedivo uža sredina. A u Republici Srpskoj ili u Bosni i Hercegovini je okupacija i tamo se bez kazne ne može ni pomenuti ime Radovana Karadžića, a kamoli objavljivati njegove pesme ili njegova proza.

SIDRAN: U Srbiji je sve odavno veoma neuobičajeno, sve je neobično, sve je naopako, sve je zlo. Srbija prolazi kroz jedan najtragičniji period za srpski narod, to možemo slobodno reći, kroz jedan najtragičniji period u svojoj povijesti. Srbija će za sto-dvjesto godina ovu epohu u svojoj povijesti imati kao epohu teškog srama.

RSE: Naravno, nije ni malo slučajno što su pre svega knjižare i pozorišta u Srbiji spremni da ugoste literarne radove bivšeg lidera bosanskih Srba. U ovoj zemlji već odavno deluje Međunarodni odbor za istinu o Radovanu Karadžiću, tu se organizuju tribine u njegovu čast, lepe plakate s natpisima „Svaki Srbin je Radovan“ i smišljaju slične akcije. Da li je Srbija postala neka vrsta Karadžićevog utočišta i jedno od poslednjih mesta gde je Karadžić slavljen i prihvaćen?

KOMANIN: Srbija je ne samo utočište, nego matica srpstva, ali i matica demokratije i tu postoji mogućnost da izlaze ta dela. Ona to niti prihvata, niti ne prihvata, ona se jednostavno normalno ponaša. Naravno, ovaj njen klonirani, ovaj komunistoidni deo, on također ne prihvata Karadžića, oni bi sve živo poslali u Hag.

SIDRAN: Znam kako najpametniji srbijanski ili srpski intelektualci procjenjuju da se mentalno stanje duha, da ne kažem naciona, nego da kažem populacije u Srbiji, nije pomaklo ni za milimetar od onoga kako je bilo u vrijeme koje je ratu prethodilo i u ratu trajalo. Ljudi veoma neveselim, veoma tužnim, veoma mračnim bojama opisuju sadašnje stanje tamo i iz daljine se vidi da se učinilo nekoliko užasnih koraka unatrag.

RSE: Poseban fenomen predstavlja nesvakidašnje interesovanje koje vlada za knjige Radovana Karadžića. Mogla su njegova dela da skupljaju prašinu u mračnim ćoškovima zabačenih knjižara i da na njegovu dramu pozorišni delatnici samo odmahuju rukom, ali to očigledno nije slučaj. Za romanom „Čudesna hronika noći“ je na Sajmu knjiga vladala prava pomama, tako da su se fanatični štovaoci Karadžićeve pisane reči, bukvalno borili sa masom da bi došli do toliko željenog primerka knjige:

SIDRAN: To me ne iznenađuje. Bilo bi čudno da se kupilo desetak Sidranovih knjiga. Ne vrijedi nama sad pričati o tome ko i zašto to kupuje i ko i zašto to hvali. Kad počnemo o tome pričati, izašli smo iz sfere književnosti i otišli u sferu politike, pijace, pa hajmo reći i buvlje pijace.

ĐOGO: Jedan roman koji tako snažno zahvata u jedno vreme i koji je na neki način potisnuo aktuelne probleme u istoriju i zamislio se nad njihovim korenima, razumljivo je što u našoj književnoj sredini izaziva interesovanje. Da ne govorimo o onim drugim razlozima zašto je roman imao takav odjek, gotovo kao prvorazredna senzacija – zbog te priče ili doista prevelike hajke na Radovana Karadžića, u kojoj svaka ništarija može da mu skine skalp.

RSE: Ozbiljni književni kritičari do sada su u širokom luku zaobilazili nova Karadžićeva dela, zazirući da se upuste u njihovo vrednovanje. Poseduje li to što Karadžić piše bilo kakvu literarnu vrednost?

KOMANIN: Radovan Karadžić posjeduje književni dar. Ima vrlo široku književnu paletu, od poezije do drame i proze, s tim što ima i interesantnu poeziju za decu. „Čudesna hronika noći“ je jedna vrlo zanimljiva proza, vrlo dobra i vrlo utemeljena.

STEVANOVIĆ: Video sam lično na Internetu jednu scenu iz drame, pročitao nekoliko fragmenata iz romana i na osnovu svog dugog iskustva, ne samo spisateljskog nego i izdavačkog, mogu reći da to estetski ne zavređuje da bude objavljeno. Znači u pitanju su neki drugi razlozi, politički.

RSE: Književna dela, čak i ona koja pišu ljudi koji su optuženi za zločine, predstavljaju svet za sebe, ali je posebno interesantno šta o svom autoru govore knjige Radovana Karadžića. Može li se na osnovu njegove drame koju je napisao na smom početku izgnanstva ili romana koji je prema nekim pokazateljima priveo kraju tokom leta, zaključiti nešto o onome što Karadžić preživljava? Postoje li tu makar u naznakama tragovi samopreispitivanja zbog nezapamćenog razaranja i stradanja koji su opustošili Bosnu i Hercegovinu?

ĐOGO: Nema nekih neposrednih elemenata na osnovu kojih bi mogli zaključivati kako se danas oseća Radovan Karadžić ili šta misli. Ali svakako nema ni onih elemenata na osnovu kojih bi mogli pomisliti da Karadžić na neki literaran način, dakle na književan način, umetnički, pokušava da ispita ili da preispita put kojim je poslednjih godina hodio.

SIDRAN: Ja očekujem da će knjige Karadžićeve temeljito analizirati njegove profesionalne kolege, dakle psihijatri. To je izvanredan materijal, ne za istoričare, nego za psihijatre, na način na koji su se analizirali recimo Hitlerov rukopis i stil da bi se objasnio poremećaj njegovog duha, ličnosti.

RSE: Kako je uopšte moguće da Radovan Karadžić negde nesmetano sedi i piše knjige od nekoliko stotina stranica, dok je protiv njega već duže od devet godina na snazi optužnica Međunarodnog tribunala za ratne zločine, propraćena nagradom od pet miliona dolara koji se nude za pomoć u njegovom hapšenju i stalne potere za leđima?

SIDRAN: Jasno je da ne postoji ni ozbiljna politička volja, ni ozbiljna politička odluka u političkoj vlasti Srbije i onoga što se ovdje zove Republika Srpska. Kad oni govore o dobroj volji, želji da taj posao obave, to je svjesno laganje i varanje. Eventualno bi bili, da skinu belaj s vrata, zadovoljni da poneko od njih ode u Hag dobrovoljno. Ali da postoji volja, želja i odluka, o tome apsolutno nema ni govora.

ĐOGO: Raduje to što Karadžić može da se sabere i zamisli nad belim papirom, iako to izgleda gotovo hamletovski. To je u svakom slučaju veliki dobitak za našu književnost. Zadivljujuća je ta moć Karadžićeve koncentracije. Gotovo se ne usuđujem da kažem da to može da uradi samo čovek koji je rešio da apsolutno izjednači svoju sudbinu sa svojim delom. Vrlo je teško, u situaciju u kojoj iza svakog ćuvika viri nos lovca ili snajperska cev, zamisliti pisca šćućurenog u nekoj jazbini nad belim papirom kako slaže reči u rečenice i razvija neku romanesknu, fantastičnu povest. To je ravno nekom monaškom zaveštanju.

RSE: Ko uopšte omogućava haškom beguncu Radovanu Karadžiću život u kome je moguće priuštiti luksuz kakav je pisanje knjiga?

KOMANIN: Ja ga lično poznajem, lično mu znam i porodicu. To je moćan karadžićki korijen, jedno moćno drobnjačko bratstvo. Genski su moćni ljudi. Ne mislim sad naravno da je to presudilo, ali u svakom slučaju to što on izdržava, to ne može da izdrži svako.

STEVANOVIĆ: Očigledno je da i neke državne, ne samo paradržavne strukture, stoje iza njega i omogućavaju mu očigledno i miran život i jedno dosta bezbedno kretanje tamo gde se on kreće. Kad malo bolje pogledate kartu i kad pogledate strukturu Bosne i Srbije, biće vam jasno da to nije ni mnogo teško ako u tome sarađuju policija, vojska i crkva recimo. Možete naći u svim relevantnim izveštajima da su to faktori koji omogućavaju skrivanje Radovana Karadžića.

RSE: No pre objavljivanja, novi rukopisi Radovana Karadžića moraju nekako da stignu da izdavača. Sami članovi Odbora za istinu o Radovanu Karadžiću ne poriču da održavaju veze sa haškim beguncem, golicajući na promocijama knjiga pažnju javnosti rečima kako je Kradžić obavešten o ovim događajima i da nije isključeno da će se i sam pojaviti. Tako je rukopis njegovog poslednjeg romana „Čudesna hronika noći“ izdavač Miroslav Toholj dobio snimljenog na CD-u, mada su kopije stigle i na adrese nekoliko Karadžićevih prijatelja koji žive u Beogradu. S kim se uopšte sklapaju autorski ugovori o objavljivanju Karadžićevih dela i kako izdavači dobijaju njegove rukopise?

STEVANOVIĆ: Rukopisi se ne objavljuju bez ugovora s autorom ili njegovim predstavnikom. A s druge strane, ako sklapate ugovor sa njegovim predstavnikom, taj predstavnik mora imati ovlašćenje od samog autora. Prema tome, ako izdavač ne zna, zna taj posrednik gde se nalazi Karadžić i u svakom slučaju je kriv za skrivanje i pomaganje čoveka koji je optužen za ratne zločine.

ĐOGO: Pošto do Karadžićevog potpisa nije moguće doći, ugovor je sačinjen s njegovom suprugom. Mi smo izgleda zaboravili kako je vekovima prenošena pošta s mesta na mesto. Zaboravljamo da ima golubova koji ponekad sleću na naše prozore, zaboravili smo da ti golubovi mogu biti poštonoše.

RSE: Samo saučesništvo u skrivanju optuženog, je prema zakonima koji važe u Srbiji krivično delo. Ukoliko bi tužilac imao dokaze da su članovi Odbora za istinu o Radovanu Karadžiću u neposrednom kontaktu s njihovim štićenikom, on bi zbog toga morao da pokrene istražni postupak. Da li je Karadžićev Odbor imao bilo kakve kontakte sa policijskim i sudskim organima i šta znači ta ravnodušnost vlasti u Srbiji?

ĐOGO: Problema uvek ima pri objavljivanju takvih knjiga. Oni su pre svega logične, istraživačke prirode. Društvenih, političkih i pravnih nismo imali.

STEVANOVIĆ: Pravosuđe u Srbiji, mislim na javnog tužioca, pa i na policiju, ne reaguje. Što znači da im je tako naređeno da rade. Nikakav problem nije ni za policiju, ni za javnog tužioca da pokuša da pronađe trag do toga koji se skriva, i to preko njegovih knjiga. Pošto to ne rade, to znači da to neće da rade.

RSE: Objavljivanje političkih i literarnih spisa haškog optuženika Radovana Karadžića dakako nije posledica nečije ishitrene namere, već rezultat jedne manje-više osmišljenje akcije, gde se javnosti želi sugerisati određena slika o ratnom lideru bosanskih Srba, koja je u svakom slučaju dijametralno suprotna od onoga što je o Karadžiću duboko uvreženo svuda izvan Srbije i dela Bosne i Hercegovine.

ĐOGO: Objavljivanje političkog dela Radovana Karadžića treba posmatrati prosto kao zbirke političkih dokumenata. On nije u prilici da se sam brani, niti da polemiše, da obrazlaže različite postupke ili istorijske lomove kojih je bio svedok. Zato je Odbor za istinu o Radovanu Karadžiću preuzeo ulogu da objavljivanjem tih dokumenta koliko je moguće, na najiscrpniji način, obavesti javnost.

STEVANOVIĆ: Cilj objavljivanja tih knjiga svakako nije da se pokaže kako gospodin Karadžić dobro piše, pošto on piše loše. Očigledno se više bavio nečim drugim nego stilom. Stvar je u tome da treba stvoriti još jedan dodatni mit uz Karadžića-srpskog junaka, mada je on sve drugo samo ne junak, sad treba dodati i Karadžića-umetnika, Karadžića-pisca i sutra će „surovi Zapad“ suditi jednom piscu i to će biti divna propagandna zvečka.

STEVANOVIĆ: Stvara se jedan lik koji ne postoji. To je već odavno najavljivano, od tome su govorile „Đoge“ i „Noge“ u svoje vreme, da u Srbiji žive degenerisani Srbi. Dakle, ti došljaci, ti „giganti“ poput Đoge i Noge, treba da pokažu tim „degenerisanim Srbima“ kako izgledaju pravi Srbi, heroji. Jedan od tih lažnih mitova je i Karadžić-heroj ili Karadžić-pisac. Nijedno ni drugo nije tačno. Heroj koji se krije, to je smešno. Pisac koji piše tako loše, ne može biti smatran umetnikom.

KOMANIN: Strašna hajka odjekuje na tog pisca i vođu srpskog naroda, bez dokaza, hajka unapred. A pogotovo na našim prostorima gde razne nevladine organizacije, razni komunistoidni duhovi i poluduhovi, traže nešto apsurdno, takozvanu nacifikaciju naroda koji je bio pod genocidom odavno.

RSE: Istovremeno se iz redova Karadžićevih poklonika često može čuti, da njegove knjige koje izlaze u Beogradu, predstavljaju istovremeno i neku vrstu odbrane Radovana Karadžića, koji je od svih svojih zvanja – pisca, psihijatra i političkog lidera, nastoji da sačuva još jedino titulu pisca.

KOMANIN: Pa sigurno da se stvara kompletnija slika o njemu kao ličnosti i kao duhu. Ipak je to hajka na jednog pisca, na jednog čovjeka i na jednog vođu jednog naroda. To je apsurdna hajka, nezapamćena u istoriji čovječanstva na kraju krajeva.

STEVANOVIĆ: Optuženi se brani pred sudom, izađe pred sud i brani se argumentima koje poseduje. Dakle, dokle god beži od suda, ili je grdno uplašen, što znači da nije heroj, ili je svestan svoje krivice, što znači da se ne može govoriti o svetcu i čistuncu.

RSE: Vidosav Stevanović i Žarko Komanin:

STEVANOVIĆ: Ako Radovan Karadžić želi da dokaže svetu nekakvu svoju istinu i ako za to ima argumenata, to može uraditi na sudu. Pogotovo što je Haški sud, pravno posmatrano, jedna vrlo korektna ustanova, gde u okviru tog anglosaksonskog pravnog postupka odbrana ima vremena i prilike da brani koliko i optužba da tuži.

KOMANIN: Da postoje neki naši sudovi, sigurno da bi se sam Karadžić prijavio, jer on nema čega da se boji. Haški sud ne interesuje je li nešto istinito ili nije, nego kako oni hoće da mere. Oni mere svojom „pravdom“ i sa svojom „istinom“ i zato Karadžić i ne želi da se predaje tom farsičnom, monstruoznom, političkom sudu, izmišljenom sudu, jednoj batini čovečanstva.

RSE: Mogu li uopšte izgnaničke knjige Radovana Karadžića, koje čine već zavidan opus, na bilo koji način promeniti sliku o jednom od glavnih aktera svega što je razaralo Bosnu i Hercegovinu tokom rata?

KOMANIN: Rat koji je bio, bio je građanski rat između tri nacije i tri vere, bio je građanski rat gde su jedni drugima pravili čuda i od tog niko ne beži, ali to nije bio genocid s naše strane, nego je to bio građanski rat.

SIDRAN: Oni imaju pravo da u to vjeruju, ali ja ne vjerujem u njihovo vjerovanje. Radi se o dosljednom, perverznom branjenju tobožnjeg općenacionalnog interesa – neka je i zločinac, ali ako je moj, ne dam ga. Ako bi se iskreno, duboko, temeljito vjerovalo u to da osoba nije kriva i ako bi ta osoba iskreno, temeljito i duboko vjerovala i znala da nije kriva, otišla bi tamo i to dokazala. Odbranila bi se dakle od optužbe.

RSE: No mnogo više od Karadžićevih čitatelja, međunarodnu javnost, a pre svega sve one koji su na svojoj koži osetili silinu rata koji je protutnjao ovim prostorima, pre svega zanima koliko će Radovan Karadžić još dugo uopšte biti u prilici da sedi na slobodi i na kompjuteru kucka nove radove:

ĐOGO: Znam da piše i doći će vreme za Karadžićeve memoare. U ovom trenutku njihovo objavljivane ne bi doprinelo poboljšanju njegove sudbine, ali bi doprinelo istorijskog istini. Ta istina neće izmaći, ona će se na kraju obistiniti.

SIDRAN: To apsolutno nije relevantno, čak možda nije važno ni iz njegovog privatnog aspekta. Dokaza o zločinu i dokaza o krivnji je tako mnogo da to ne bi mogle povući ni stotine hiljada vagona knjiga. Toliko znači postoji jasnog dokaznog materijala.

RSE: Da li se i dalje mogu očekivati poezija i proza Radovana Karadžića koja će do njegovih izdavača dolaziti putevima koji su skriveni velom tajne?

STEVANOVIĆ: Dokle god postoje te strukture koje ga štite, dokle god se te strukture ne uklone, a koliko ja vidim čak i međunarodna zajednica, koja je Dejtonskim sporazumom s jedne strane zaustavila rat, što je bio veliki rezultat, ali s druge strane sankcionisala rezultate rata i zločina u ratu, zaista ne čini ništa određeno da bi se ljudi poput Karadžića izveli na sud.

KOMANIN: Ako bude mogao, ako bude imao prostor i vrijeme za rad, vjerujem da će on cijeli život da piše. E sad, pitanje je koliko se u toj nervozi i tom haosu može izdržati da se piše, da li ima mir za pisanje. Verovatno se u tom strašnom nemiru istovremeno i stvara i ja se nadam da će on da stvara cijeli život.

RSE: Možda će Radovan Karadžić nastaviti da piše, ali da li se u jednom trenutku na prostoru bivše Jugoslavije mogu steći uslovi, kada bi objavljivanje knjiga ljudi koji su na bilo koji način bili umešani u tragediju koja se ovde zbila, bilo u najmanju ruku nešto krajnje neumesno?

ĐOGO: Ovde ima mesta za ljude koji različito misle i za različita politička i kulturna, odnosno književna ili umetnička usmerenja.

SIDRAN: Valjalo bi negdje na našim prostorima ogranizovati svjetski simpozij povjesničara, istoričara, najrelevantnijih svjetskih istoričara, čiji bi rezultat bio da se napravi kakva-takva jedinstvena, objektivna povijest, udžbenik istorije naroda i država na ovim prostorima. To bi možda bio prvi pametan potez i da se prestane lagati vlastiti nacion putem istorijskih udžbenika.

RSE: Postoje li možda nagoveštaji da će se možda u Srbiji, gde izlaze Karadžićeva dela, promeniti klima, tako da takvi izdavači poduhvati, postati ipak na neki način nešto neprihvatljivo?

KOMANIN: Mislim da je Srbija demokratska zemlja, da će biti demokratska zemlja i da će te knjige, ako ih bude, izlaziti i dalje.

STEVANOVIĆ: Mislim da je Srbija već godinu-dve u punom hodu unatrag, u punoj restauraciji Miloševićevog režima na njegovim najgorim elementima, pod firmom demokratije. Uostalom, demokratija ima tu nezgodnu stranu što možete birati, pa možete izabrati neslobodu.

RSE: U takvoj atmosferi javnost u Srbiji i ne primećuje da postoji bilo kakav problem sa izdavanjem Karadžićevih knjiga. Tek povremeno se mogu čuti usamljeni glasovi, da je to isto kao kada bi neko pet godina nakon rata u Nemačkoj objavljivao „Majn Kampf“, ali niko ozbiljnije ne dovedi u pitanje izdavanje ovih dela, pošto to pre svega ulazi u sferu moralnih pitanja. A s obzirom da su takve dileme ispod ovdašnjeg praga osetljivosti, bilo bi previše očekivati da knjižarski radnici budu cenzori.
  • 16x9 Image

    Slobodan Kostić

    Diplomirao na Katedri za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu; počeo da radi kao novinar u "Borbi", a nakon uspostavljanja državne kontrole nad ovim nezavisnim dnevnikom prešao u "Našu Borbu"; bio član uređivačkog kolegijuma "Vremena" i urednik u informativnoj redakciji TV B92.

XS
SM
MD
LG