Šef diplomatije Srbije i Crne Gore podseća na svoje višemesečno insistiranje da tužbe protiv osam zemalja NATO budu povučene. Da je tako urađeno izbeglo bi se da te tužbe budu odbijene, a državna zajednica bi stekla neophodni politički i moralni kredit, tvrdi Vuk Drašković.
“Da smo tako postupili sa vodećim zemljama sveta mogli smo postići sporazum o formiranju specijalnog fonda za obeštećenje, pre svega porodica žrtava bombardovanja kao i za finansiranje raznih projekata, obnove porušenog. Ulazak u Partnerstvo za mir bio bi nam mnogo bliži, a više nego realne i šanse da Bosna i Hercegovina i Hrvatska povuku njihove tužbe protiv Srbije i Crne Gore.”
Jovan Simić, savetnik za spoljnu politiku predsednika Srbije Borisa Tadića, smatra da je odluka Međunarodnog suda pravde generalno povoljna po Srbiju i Crnu Goru jer je reč o ozbiljnoj instituciji koja dosad nije primenjivala dvostruke standarde. O tvrdnji ministra inostranih poslova Vuka Draškovića da je bilo bolje da se od tužbe ranije odustalo, Simić kaže:
“Ne bi se postigao sigurno efekat jer ne bi se raspravljalo onda o tužbi, ne bismo znali da nismo pasivno legitimisani i ne bi mogli taj prigovor da ističemo koji je sada osnovni krucijalni prigovor u postupku Bosne i Hercegovine i Hrvatske prema nama. Ali ja mislim da je gospodin Drašković imao jednu dobru ideju da se svi u jednom trenutku dogovore politički i povuku sve tužbe u odnosu jedni na druge, što bi, verovatno, i doprinelo nekom bržem i suštinskijem pomirenju naroda na teritoriji bivše Jugoslavije.”
U ovakvoj proceni značaja odluke Međunarodnog suda pravde slaže se i Aleksandar Simić, savetnik premijera Srbije Vojislava Koštunice.
“Pokazalo se da nije bilo pogrešno što te tužbe nismo povukli, prosto iz razloga što smo, tako da kažem, omogućili sudu da kristališe svoj pravni stav, jer taj pravni stav za nas moguće je vrlo koristan. Mislim da je vrlo značajno da se građanima objasni da Međunarodni sud pravde nije ni na koji način odlučivao da li su zemlje NATO pakta kada su bombardovale SRJ prekršile međunarodno pravo, niti se upuštao u raspravu da li je tada počinjen genocid. To nije još jedna od onih odluka međunarodnih sudskih instanci koje ne žele da uspostave pravdu za nešto što se široko u našem narodu smatra kao nepravedno postupanje zemalja NATO pakta, već je sud iz formalno-pravnih razloga u spor nije mogao ni da se upušta.”
Aleksandar Simić upozorava da Srbija i Crna Gora, bez obzira na poslednju odluku Međunarodnog suda pravde neće moći da istakne prigovor na nadležnost u slučaju tužbe Bosne i Hercegovine do glavne rasprave zakazane za februar 2006. godine.
“Očigledno je da će naša strana morati da se sprema za meritum. Znači moraće da prikuplja dokaze da genocid na teritoriji Bosne i Hercegovine od strane SR Jugoslavije sada Srbije i Crne Gore nije počinjen, ali će naravno postojati mogućnost da se na početku raspravlja o meritumu stvari i istakne ponovo ovaj procesni prigovor i, ponavljam, s velikom verovatnoćom da će biti i usvojen. Sa druge strane, ako se to već ima u vidu, onda može da se možda računa i na to da će se tokom naredne 2005. godine diplomatskim putem krenuti ka mirnom razrešenju ovih sporova, bilo tako što bi se eventualno postiglo neko poravnanje, bilo tako što bi se uz neko eventualno međunarodno diplomatsko posredovanje neki rezultati tako dobili. Jer, ponavljam, šanse da ove dve države dobiju sporove su manje nego pre jučerašnje odluke.”
Profesor međunarodnog prava Tibor Varadi, koji je predvodio tim eksperata pred međunarodnim sudom pravde, bio je osporavan zbog insistiranja na nadležnosti ovog suda kada su tužbu podizale Hrvatska i Bosna i Hercegovina. Sada mu gotovo svi u Beogradu, poput Jovana Simića, odaju priznanje na taktici.
“U ovom trenutku oni su vratili taj predmet jer je u prvobitnom slučaju već bilo skoro zasnovana nadležnost suda, tako da mislim dao ovo može da se smatra uspehom stručnog tima i agenta gospodina Tibora Varadija.”
Jelena Milić, član Foruma za međunarodne odnose, smatra neodmerenim očekivanja da će presuda Međunarodnog suda pravde bitno poboljšati položaj Srbije i Crne Gore kada su u pitanju tužbe Bosne i Hercegovine i Hrvatske, ali ističe da je ovom odlukom savladana bitna prepreka ka evropskim integracijama.
“Činjenica je da smo mi jednu veliku prepreku za članstvo u Partnerstu za mir na ovaj vizuelni način otklonili.Uopšte ideja da se drži kontinuitet sa onim što je uradio režim Slobodana Miloševića, pa čak i kada je ta tužba u pitanju, je potpuno nelogična. Ono što ja smatram da je najbitnije jeste činjenica da smo sada sklonili sa dnevnog reda pitanje te tužbe i pitanje našeg članstva u Partnerstvu za mir i da sad više nemamo stvarno nikakav preči posao osim da se koncentrišemo i da se što pre svi optuženi za haške zločine privedu pravdi i isporuče Hagu, pa da se onda, eventualno vidi da li smo kredibilini za organizovanje suđenja pred domaćim sudovima za ratne zločine.
“Da smo tako postupili sa vodećim zemljama sveta mogli smo postići sporazum o formiranju specijalnog fonda za obeštećenje, pre svega porodica žrtava bombardovanja kao i za finansiranje raznih projekata, obnove porušenog. Ulazak u Partnerstvo za mir bio bi nam mnogo bliži, a više nego realne i šanse da Bosna i Hercegovina i Hrvatska povuku njihove tužbe protiv Srbije i Crne Gore.”
Jovan Simić, savetnik za spoljnu politiku predsednika Srbije Borisa Tadića, smatra da je odluka Međunarodnog suda pravde generalno povoljna po Srbiju i Crnu Goru jer je reč o ozbiljnoj instituciji koja dosad nije primenjivala dvostruke standarde. O tvrdnji ministra inostranih poslova Vuka Draškovića da je bilo bolje da se od tužbe ranije odustalo, Simić kaže:
“Ne bi se postigao sigurno efekat jer ne bi se raspravljalo onda o tužbi, ne bismo znali da nismo pasivno legitimisani i ne bi mogli taj prigovor da ističemo koji je sada osnovni krucijalni prigovor u postupku Bosne i Hercegovine i Hrvatske prema nama. Ali ja mislim da je gospodin Drašković imao jednu dobru ideju da se svi u jednom trenutku dogovore politički i povuku sve tužbe u odnosu jedni na druge, što bi, verovatno, i doprinelo nekom bržem i suštinskijem pomirenju naroda na teritoriji bivše Jugoslavije.”
U ovakvoj proceni značaja odluke Međunarodnog suda pravde slaže se i Aleksandar Simić, savetnik premijera Srbije Vojislava Koštunice.
“Pokazalo se da nije bilo pogrešno što te tužbe nismo povukli, prosto iz razloga što smo, tako da kažem, omogućili sudu da kristališe svoj pravni stav, jer taj pravni stav za nas moguće je vrlo koristan. Mislim da je vrlo značajno da se građanima objasni da Međunarodni sud pravde nije ni na koji način odlučivao da li su zemlje NATO pakta kada su bombardovale SRJ prekršile međunarodno pravo, niti se upuštao u raspravu da li je tada počinjen genocid. To nije još jedna od onih odluka međunarodnih sudskih instanci koje ne žele da uspostave pravdu za nešto što se široko u našem narodu smatra kao nepravedno postupanje zemalja NATO pakta, već je sud iz formalno-pravnih razloga u spor nije mogao ni da se upušta.”
Aleksandar Simić upozorava da Srbija i Crna Gora, bez obzira na poslednju odluku Međunarodnog suda pravde neće moći da istakne prigovor na nadležnost u slučaju tužbe Bosne i Hercegovine do glavne rasprave zakazane za februar 2006. godine.
“Očigledno je da će naša strana morati da se sprema za meritum. Znači moraće da prikuplja dokaze da genocid na teritoriji Bosne i Hercegovine od strane SR Jugoslavije sada Srbije i Crne Gore nije počinjen, ali će naravno postojati mogućnost da se na početku raspravlja o meritumu stvari i istakne ponovo ovaj procesni prigovor i, ponavljam, s velikom verovatnoćom da će biti i usvojen. Sa druge strane, ako se to već ima u vidu, onda može da se možda računa i na to da će se tokom naredne 2005. godine diplomatskim putem krenuti ka mirnom razrešenju ovih sporova, bilo tako što bi se eventualno postiglo neko poravnanje, bilo tako što bi se uz neko eventualno međunarodno diplomatsko posredovanje neki rezultati tako dobili. Jer, ponavljam, šanse da ove dve države dobiju sporove su manje nego pre jučerašnje odluke.”
Profesor međunarodnog prava Tibor Varadi, koji je predvodio tim eksperata pred međunarodnim sudom pravde, bio je osporavan zbog insistiranja na nadležnosti ovog suda kada su tužbu podizale Hrvatska i Bosna i Hercegovina. Sada mu gotovo svi u Beogradu, poput Jovana Simića, odaju priznanje na taktici.
“U ovom trenutku oni su vratili taj predmet jer je u prvobitnom slučaju već bilo skoro zasnovana nadležnost suda, tako da mislim dao ovo može da se smatra uspehom stručnog tima i agenta gospodina Tibora Varadija.”
Jelena Milić, član Foruma za međunarodne odnose, smatra neodmerenim očekivanja da će presuda Međunarodnog suda pravde bitno poboljšati položaj Srbije i Crne Gore kada su u pitanju tužbe Bosne i Hercegovine i Hrvatske, ali ističe da je ovom odlukom savladana bitna prepreka ka evropskim integracijama.
“Činjenica je da smo mi jednu veliku prepreku za članstvo u Partnerstu za mir na ovaj vizuelni način otklonili.Uopšte ideja da se drži kontinuitet sa onim što je uradio režim Slobodana Miloševića, pa čak i kada je ta tužba u pitanju, je potpuno nelogična. Ono što ja smatram da je najbitnije jeste činjenica da smo sada sklonili sa dnevnog reda pitanje te tužbe i pitanje našeg članstva u Partnerstvu za mir i da sad više nemamo stvarno nikakav preči posao osim da se koncentrišemo i da se što pre svi optuženi za haške zločine privedu pravdi i isporuče Hagu, pa da se onda, eventualno vidi da li smo kredibilini za organizovanje suđenja pred domaćim sudovima za ratne zločine.
