Dostupni linkovi

logo-print

Balet “Ko to tamo peva”


Kultni film Slobodana Šijana “Ko to tamo peva”, čije su replike postale deo slenga sve brojnijeg bratstva ljubitelja ovog ostvarenja, poslužio je kao inspiracija umnogome drugačiju umetničku formu kakav je balet. Do ove ideje došao je upravnik beogradskog Narodnog pozorišta Ljubivoje Tadić, nalazeći razumevanje za to kod kompozitora Vojislava Vokija Kostića, pisca drame Dušana Kovačevića i soliste zagrebačkog baleta Staše Zuravca.

“Balet ‘Ko to tamo peva’ jeste ostvarenje jedne moje ideje kojom sam želeo da zaokružimo program povodom 200 godina srpske države pod nazivom ‘Razvedravanje’ i jeste bio potreba da se jedna od naših priča mogućih, nacionalnih, pojedinačnih, ljudskih, ispriča u jednom neočekivanom žanru. A od svih naših priča koje sam vrteo po glavi, po sećanju i po beleškama, priča Dušana Kovačevića po istinitom događaju o dvadesetčetvorosatnom putovanju jednog autobusa koji se završava na ulasku u Beograd 6. aprila 41. godine činila mi se sasvim prikladnom za priču baleta.”

No ne samo da nije bilo očekivano da će jedno delo poput filma Slobodana Šijana poslužiti kao predložak za neku baletsku predstavu, nego je pre svega zanimljivo da su koreografija, režija, secenografija i kostimografija poverena umetnicima iz hrvatskih pozorišta. Tako se gosti iz Hrvatske zajedno sa igračima Narodnog pozorišta iz Beograda spremaju da ispričaju priču koja pre svega govori o mentalitetu srpskog naroda. To potvrđuje i kostimograf baleta “Ko to tamo peva” Katarina Radošević-Galić, koja već godinama uspešno deluje na hrvatskoj pozorišnoj sceni.

“Mislim da će se osjetit pravi duh baš srpskog naroda u tom baletu.”

Podsetimo naime da je radnja drame “Ko to tamo peva” smeštena u vreme neposredno pred bombardovanje Beograda 6. aprila 1941. godine. Uz čitav niz humanih situacija, ona više nego reljefno opisuje rastrzanost koja je vladala u Srbiji uoči Drugog svetskog rata. U odnosu na mesto dešavanja radnje, reditelja Stašu Zurovca smo pitali o eventualnim teškoćama da dočara atmosferu koja pre svega ima lokalni kolorit.

“Ja sam se tu oslanjao na mentalitet smih ljudi. I sada je ovde na neki način isti kao što je bio pre 50 godina samo što vuče korjene od pre tih 50 godina. Znači ja sam išao za mentalitetom onih ljudi koji su meni u samoj baletnoj dvorani. Znači radio sam djelo po ljudima s kojima sam se susreo lice u lice u samoj dvorani. Znači oni isto na neki način nose taj mentalitet srpskog naroda kao što ga vuku ljudi iz filma. Mislim da su vremenska razlika i razvoj tehnologije tu možda neke stvari promenili, ali da je mentalitet u esenciji samoj isti. Tako da sam ja sve nekakve njihove prirodne reakcije tokom proba, neke zamjerke, sve sam te stvari uključivao u predstavu upravo zato da dobijemo prisutan taj lokalni mentalitet ljudi.”

No, bez obzira na te lokalne osobenosti, drama “Ko to tamo peva” kao i većina drugih tekstova Dušana Kovačevića sadrži mnoge arhetipske elemente koji se mogu preneti na bilo koje mesto ili vreme. Šta je to što određuje mentalitet ljudi koji žive na ovim prostorima a što traži da se kroz jedan satirični pristup prevlada, upitali smo Dušana Kovačevića

“Priča o jednoj vrsti klaustrofobije traje na ovim prostorima vekovima i verovatno ta neka potreba i osećaj da živiš u plemenu, da živiš ograđen, da živiš sa zidinama oko sebe, da je svaki stranac na horizontu opasnost utemeljena je u tim činjenicama da su narodi Balkana bili uglavnom u nekakvim užasnim ratovima, sukobima, mržnjama, svađama, pa se onda pomire malo. I ti narodi od tog silnog straha i priče o velikim silama, moćima, Evropi, imaju jednu distancu. Reč je o genetici.”
XS
SM
MD
LG