Dostupni linkovi

logo-print

Zimska idila


Ako aktuelna Vlada Srbije ipak poživi još dugo, to neće biti zbog njene snage, nego zbog tuđe slabosti; doduše, neke istočnjačke borilačke veštine podučavaju da je najveća snaga u korišćenju energije svog protivnika tako da je okreneš u svoju korist.

Teško je reći ima li u Srbiji još ljudi kojima premijer Vojislav Koštunica liči na orijentalnog mudraca, ali nesporno je da je njegova vlada – sa stanovišta pukog opstanka – trenutno mnogo bezbednija nego što bi na to ukazivao prilično nizak rejting stranaka koje je sačinjavaju. Koštunica, Miroljub Labus i njihov kabinet polako se uče da balansiraju na klatnu između demokrata i radikala, pojedinačno jačih od celog vladinog kvarteta zajedno. Ispostavilo se, i to valjda nije nikoga začudilo, da demokrate i radikali ne mogu ništa da učine zajedno, jer je teško smisliti koji bi to suvisli politički interes, osim pukog pada vlade u kojoj ne sudeluju, mogao da ih udruži, a sve dok je tako Vlada je relativno bezbedna. Osim ako neko iznutra ne otkaže poslušnost, naravno. U tom je smislu Vuk Drašković najsumnjiviji, ali njegov je problem u tome što mu je u dobroj meri izmakla kontrola i nad poslanicima sopstvene stranke, kojima uopšte nije rđavo u ministarskim, poslaničkim i direktorskim foteljama.

Sve to verovatno i ne bi bilo tako loše, samo kada bi ta i takva vlada mogla, htela i znala da čini ono što je u Srbiji neophodno činiti, a da to nije donošenje novog Ustava, kao premijerova opsesija, kao Vladin Skadar na Bojani. Dakako, Srbiji je potreban novi ustav, ali opsesivno bavljenje njime ne može biti validan izgovor za neispunjavanje međunarodnih obaveza, za sistematsko zatvaranje očiju pred stvarnošću u vezi sa Kosovom i Crnom Gorom, za vođenje sve nekonzistentnije ekonomske politike koja više liči na kvazisocijalistički protekcionizam protkan diskretnim šarmom tranzicione korupcije nego na usmeravanje Srbije ka pravilima igre Evropske unije. Unije koja, usput rečeno, nikada nije izgledala toliko dalekom; kada je ondašnji premijer Živković spomenuo 2007. kao moguću godinu stupanja Srbije u Evropsku uniju, to je izgledalo samo kao izliv malo preteranog optimizma; danas će vas svako ozbiljan sumnjičavo pogledati i pri spomenu 2014.

Uprkos jasno demonstriranom nedostatku snage za rušenje Vlade u ovom trenutku, Boris Tadić je postrojio Demokratsku stranku u borbenu predizbornu formaciju, spremajući je za vanredne izbore na proleće. Ili predsednik Srbije zna nešto što mi još ne znamo, ili je ovo samo još jedan simbolički akt potvrde raskida srdačne kohabitacije s Vladom. Istovremeno, međutim, demokrate izbacuju iz svojih redova Čedomira Jovanovića, najtvrdokornijeg kritičara sadašnje vlasti. Ovaj će potez Tadiću u doglednoj budućnosti doneti ili mnogo koristi ili velike nevolje – sredine tu nema, kao i uvek kada se radi o nekadašnjem “čuvaru vatre”, harizmatičnom Jovanoviću, koji će možda tek sada dobiti pravi politički vetar u jedra.

I dok se Tadić osigurava unutar stranke ekskomunicirajući one koji bi mu ipak morali biti strateški saveznici, premijer Koštunica strateški utvrđuje Vladu diskretnom radikalskom podrškom s desnog boka, u zamenu za neke lokalne saveze i moguće druge sporazume među partnerima koji se, da se ne lažemo, prilično lepo razumeju. Još ako se i groteskna radikalska parafraza Nelsona Mandele vrati iz Haga zahvaljujući premijerovim garancijama, idili neće biti kraja. Stanišić i Simatović su već tu, i sve nostalgično miriše na stara, loša vremena.

Neko se, eto, i tome raduje.
XS
SM
MD
LG