Dostupni linkovi

logo-print

Reforme koje su pojeli skakavci


U protekle četiri godine tranzicija u Srbiji prošla je kroz više faza: prvi period trajao je od januara 2001. godine do ubistva premijera Zorana Ðinđića i uvođenja vanrednog stanja. Do tada se Srbija nalazila na samom vrhu, po svim kriterijumima u brzini reformi i postojao je optimizam da ide krupnim koracima i sustiže okolne zemlje: Rumuniju, Bugarsku i Hrvatsku. To su zemlje sa kojima treba da se poredimo.

Osim u privlačenju stranih investicija, 2003. godina je bila izgubljena. Parlament nije ni radio, a onda je došla nova vlada, kaže bivši ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, Goran Pitić:

''Godina 2004. je godina ozbiljnih talasanja i nekih političkih nekonsolidacija. To je stvorilo klimu postojanja partijskih vertikala po raznim ministarstvima i postojanja dosta nemuštog ponašanja od strane pojedinih državnih zvaničnika. Krenulo se od onog čuvenog obrazovanja za koje nikako da shvatimo da predstavlja osnov budećeg razvoja Srbije. Krenulo se od reforme reformi.''

Srbija je poslednja krenula u tranziciju, tako da je još od početka zaostala za drugim zemljama i taj zaostatak ne može se nadoknaditi, smatra Mihailo Crnobrnja, stručni saradnik Ekonomskog instituta u Beogradu koji je do skoro radio u vladinoj Kancelariji za pridruživanje Evropskoj uniji. Srbija je u prve dve i po godine dobro startovala, prema ocenama MMF-a, Svetske banke, Evropske banke za obnovu i razvoj i drugih međunarodnih posmatrača. Kad se govori o tranziciji, ne treba se porediti sa susedima, na primer Bugarskom i Rumunijom u ovom trenutku, nego sa stanjem u kome su one bile na početku devedesetih kad su krenule u tranziciju. Srbija je prilično uradila u poređenju sa drugim zemljama i prema onome što je trebalo uraditi, smatra Crnobrnja:

''Manje-više smo završili stabilizacioni program. Finansijski sistem je poprilično reformisan i restruktuiran. Ima tu još mnogo prostora za popravljanje, ali u odnosu na ono šta su druge zemlje uradile u prve četiri godine, nije urađeno malo. Privatizacija je krenula jednim modelom koji je po opštoj oceni verovatno najbolji koji je uopšte primenjen u tranziciji. Tačno jeste da je dolaskom nove vlade nastupio jedan ozbiljan zastoj u privatizaciji i restruktuiranju. Nastupio je pritisak na tražnju time što je projektovan jedan vrlo nerealan budžet koji je znatno doprineo povećanju inflacije u Srbiji tokom ove godine.''

Goran Pitić ima sasvim suprotno mišljenje:

''Ova godina je imala pretpostavke i mogućnosti da uđe u povoljnu zonu iz 2001. i 2002. godine, ali, umesto toga, su napravljeni ozbiljni troškovi za buduće generacije. Ako delimo te četiri godine, prve dve godine u Srbiji su bile izuzetno uspešne u postavljanju reformskih tokova, dok su poslednje dve godine neuspešne, sa dodatnom degradacijom u 2004. godini.''

Bilo bi nekorektno reći da ova vlada nije ništa uradila od svog dolaska do sada, smatra Crnobrnja. Tu je Zakon o energetici, koji je na zavidnom evropskom nivou, zatim Zakon o preduzećima, o stečaju i mnogi drugi zakoni. Međutim, sporan je Zakon o radu i ima još nekih koraka unazad, priznaje Crnobrnja:

''Bilo je puno koraka unazad u domenu obrazovanja, ali se to sada naglo ispravlja. Kada pogledamo ukupan bilans, možemo reći da je učinjen jedan korak unazad, ali, ipak, dva koraka napred. Procenjujem da je ova situacija danas ipak bolja nego što je bila na početku mandata ove vlade.''

Predstojeće privatizacije i restruktuiranja preduzeća, kao što vlada obećava, u narednih nekoliko meseci pomoći će da ponovo uhvatimo ritam u tranziciji:

''Naravno da se moglo uraditi više. Za to je potrebna politička stabilnost koje nije bilo. Nismo imali vladu koja može odlučno da sprovodi reforme. Realnost je takva kakva jeste – u ekonomskom smislu se moglo uraditi više, ali okidač nisu ekonomska pamet i ekonomske mogućnosti, već politička volja da se stvori ambijent.''

Vlada je upravo krenula u suprotnom smeru, smatra Goran Pitić. Privatizacija je prvo zaustavljena, a onda je krenula u procese koji ne idu u dobrom pravcu, čak šta više, odvraćaju investitore. To pokazuju slučajevi Knjaza Miloša, C Marketa i nekih drugih preduzeća:

''Bili smo se približili drugim zemljama, ali smo počeli opet da zaostajemo. Svi rokovi za ostvarenje nekih reformskih procesa počeli su da se pomeraju, a time se pomeraju i rokovi za razmišljanje o ulasku u Evropu.''

Potpuno su tačne tvrdnje da su i očekivanja bila prevelika, pa se verovalo da Srbija može brzo da nadoknadi vreme koje je izgubljeno dok su ostale zemlje već bile u tranziciji, kaže Crnobrnja:

''U deset izgubljenih godina tokom devedesetih su se nagomilale jedne strahovite frustracije i fantastična očekivanja. Verovalo se da će kao čarobnim štapićem padom Miloševićeve vlade sve najedanputa procvetati i da ćemo biti na vratima Evropske unije preko noći. Ta se očekivanja nisu ostvarila. I drugim zemljama je trebalo osam do deset godina da prevale taj put. Teško je verovati da bi smo mi mogli brže.''

Velika je greška pokušaj vlade Srbije da sve vrati na početak, kao da ništa pre nje nije urađeno, da preispita sve poteze svojih prethodnika, pa tek da krene dalje. Pitić smatra da vlada uopšte nema svest da je vreme izgubljeno:

''Imam utisak da vlada misli da sve radi kako bi ovoj zemlji bilo bolje. Problem je kada je to kombinacija političke ushićenosti sa neznanjem, sa poslovnim neiskustvima, sa kombinacijom određenih interesa koji dominiraju političkom scenom u vladajućoj koaliciji, sa kombinacijom kompromisa, ali ne onih koji doprinose razrešenju situacije, nego odlažu rešenje problema ne prihvatanjem međunarodne pozicije zemlje i međunarodnih obaveza.''

Sadašnja vlada zaradila je svoju vlast, između ostalog, i time što je obećavala da će revidirati sve što je prethodna uradila. Kad se uvidelo da je od toga sasvim mala politička korist, ponovo se krenulo u privatizaciju i prihvatilo ono što je bilo dobro. Ali, izgubljeno je vreme, kaže Crnobrnja:

''Izgubili smo poslednje mesece Živkovićeve vlade koja je bila od leta prošle godine u totalnom autu i u nesposobnosti da bilo šta uradi, do ove jeseni. Izgubili smo godinu dana.''

Crnobrnja priznaje da je bilo rašireno uverenje da je Srbiji lakše jer može da koristi iskustva zemalja koje su izvestan put u tranziciji već prešle, pa ne mora da ponavlja iste greške:

''U tome ima puno istine. Mogli bi smo da skratimo put u Evropsku uniju i završetak tranzicije učeći se na dobrim i lošim iskustvima drugih zemalja koje su kroz to prošle. Za to je opet potrebna spremnost i volja da se uči od drugih, a nemam utisak da je kod naših aktuelnih vladajućih garnitura velika spremnost da se uči od drugih. Gotovo sve zemlje u tranziciji, željne da uđu u Evropsku uniju, su uspevale relativno brzo da postignu nacionalni konsenzus oko toga da je članstvo u Evropskoj uniji nacionalni prioritet broj jedan. Tek u septembru ove godine mi smo u Skupštini glasali za Rezoluciju o evropskom putu Srbije za koju je glasalo 129 od 250 poslanika.''

Jedno je da se hvalimo, samozavaravamo i mašemo time šta smo uradili da zemlju provedemo kroz tranziciju, a drugo je realnost koja je lošija nego ranije. Pitanje je da li je izgubljena godina danak politici, ili su lobiji koji ne žele da se tranzicija sprovede toliko jaki da je, ne samo zaustavljaju, već i pokušavaju da je vode u pogrešnom pravcu. Pitić kaže da su lobiji postojali i u drugim zemljama, ali su se vlade izborile za poštovanje zakonitosti, što u Srbiji nije slučaj:

''Stub neke nove Srbije jeste privatni sektor. U tom smjeru ova vlada je pokazala kombinaciju ozbiljnog neznanja, prešla neke granice dokle je država smela da utiče na branjenje svojih interesa i slala poruke da je državni aparat nešto najsnažnije što može da poništi sve one zakonske oblike koje je nekada država donela.''

Država koristi svoj aparat, ne za poštovanje zakona, već za pritiske na institucije, što je loše, smatra Pitić:

''Uvela se jedna nova praksa i time je otvoren prostor lobističnim strukturama, raznovrsnim tajkunima. Umesto da se država drži pravila igre i da obezbedi da ona funkcionišu, otvorila je jednu novu stranicu koja preti da nas odvuče na drugi kolosek tranzicije. To su neke zemlje pretrčale na početku svoje tranzicije, a za nas je moguće da nas to čeka u nekoj drugoj fazi tranzicije. Ili se država nije snašla, ili se, na žalost, snašla.''

****

Čini se da u procesima transformacije i tranzicije u Srbiji nije izgubljeno samo vreme, početni zamah i kontinuitet procesa, nego i njihova legitimaciona i motivaciona snaga. Kao da se više i ne veruje dovoljno da napredovanje reformi ima neko smisleno ishodište. Neprekinuti su, izgleda, ostali samo loši politički naboji i iscrpljujući dvoboji između novih i prethodnih ekipa na vlasti.

Pa i kad se nastavi ono što se započelo, u igru se umešaju politički kažiprsti odozgo, kao što je to bilo u slučaju privatizacije "Knjaza Miloša", što ljude ponovo vrati na utabane pozicije neverovanja da se išta pozitivno na srpskom putu ka reformama i Evropi može dogoditi.
Ipak, ima primera koji veoma uspešno govore o tome da se ono što je u društvenom sektoru bilo na ivici propasti nakon privatizacije i promene vlasništva, vratilo u ekonomski život.

Nekada najveća građevinska firma u Banatu, pančevački Konstruktor, za svega pet godina sankcija, od 1992. do 1997. godine, spala je sa 2000 zaposlenih, angažovanih na mnogim domaćim i inostranim gradilištima, na njih stotinak bez posla i plata. Tokom tih pet godina propadanja i tri godine stečaja, ovo društveno preduzeće podelilo je sudbinu srpskog građevinarstva postavši najveći gubitaš i privredni problem u južnom Banatu. Dugovi poveriocima i radnicima popeli su se na preko sto miliona dinara pa je izlaz potražen u privatizaciji. Početkom 2003. godine prodati su na akcijskoj privatizaciji bečkoj građevinskoj firmi Austru Bau za 3,5 miliona dinara. Dušan Konstantinović, direktor Konstruktora, ističe da je privatizacija dala odličan efekt zahvaljujući dobrom pristupu novih vlasnika koji su odlučili da isplate zaostale zarade, iako za to nisu bili obavezni:

''Novi vlasnici su htjeli radnicima da isplate zaostale zarade kako bi se kod ljudi stvorilo jedno zadovoljstvo i želja za radom. Ako neko nije primio deset plata, motiv za rad se sasvim opravdano dovodi u pitanje. Po ugovoru o privatizaciji bili su obavezni da ulože oko 3,5 miliona dinara u firmu. Uložili su nešto više, ali dolara, oko četiri miliona dolara. To je dalo vidne rezultate. Krenulo se sa poslom. Primili smo određeni broj novih radnika, prihvatili određene nove poslove i imamo otvorene nove konkurse za zidare, tesare, armirače.''

Plate su za kratko vreme udvostručene, posao je krenuo i zaposleni ne kriju zadovoljstvo, ističe radnica Konstruktora, Milomirka Rajković:

''Onog momenta kada sam čula da će Konstruktor neko da kupi, a da nisam znala ni ko, rekla sam da bi trebalo da mu napravimo ikonu. Ponekada kasni plata, ali smo zaboravili da smo bili srećni kada posle godinu dana dobijemo jedan mesec putnih troškova. Sa platom koju sada imamo možemo da preživimo. Možda nije plaćeno koliko bi trebalo, ali mislim da postoji nada da ova firma bude jedna dobra građevinska firma.''

Direktor Konstantinović kaže da se kod proizvodnih radnika još uvek primećuje samoupravljački sindrom, ali da ga novi poslovni odnosi sve više potiskuju:

''Nije se još izgradio onaj klasični odnos najamnog radnika i poslodavca. Sada se vidi da oni koji su radili više, više i dobiju. Mislim da će to u narednoj godini biti daleko jasnije. Sada poneki radnik primi više od inžinjera.''

Kranista Rade Radosavljević, izjavljuje da niko nije imao dileme oko neophodnosti privatizacije i da su radnici vrlo zadovoljni, pre svega činjenicom da su njihove plate sa nekadašnjih pet skočile na tridesetak hiljada dinara mesečno:

''Potajno smo se nadali da će nas uzeti neko, kao čovek koji nas je uzeo, kome je građevinarstvo u krvi. Ljudi imaju mogućnosti da rade prekovremeno i to dosta koriste. Retko kada neko odbija da radi, ukoliko nije sprečen. Malo ko da primi ispod 20 hiljada, osim onih manje kvalifikovanih radnika. VK radnici i stariji radnici sigurno da primaju više.''

****

To je bio primer kako treba i kako može. Ali, kad su u pitanju bivši socijalistički giganti i mogućnosti investicija u njih – u Srbiji se još uvek prodaje velika magla.

Ogromna većina kragujevačkih preduzeća nije daleko odmakla na trnovitom puti vlasničke transformacije društvenog kapitala. Najveći privredni problem ovog rada je Zastava koja još uvek ne uspeva da pronađe investitore spremne da svoj novac i znanje ulože u obnavljanje proizvodnje i zapošljavanje radnika. Proteklih nekoliko godina najveća kragujevačka fabrika grčevito je pokušavala da pronađe stranog partnera. Uprkos najavama o navodnom dolasku poznatih auto kompanija i bogatih investitora, ispostavilo se da je ta šargarepa na dugačkom štapu. To potvrđuje i Predrag Bubalo, ministar za privredu i privatizaciju u vladi Srbije, koji je rekao da Zastava još uvek nema pravog kupca i da zbog toga ne želi da daje olaka obećanja:

''Nisam prodavac magle da dajem lažnu nadu ovim ljudima kojima je dosta prodavano magle i davano lažnih nada. Zbog toga sam jako oprezan kod takvih obećanja. Neko se sa nekim sreo, neko ima ideju i javi Kragujevčaninu biće posla. To nije korektno prema tim ljudima koji su prošli kroz sve i svašta za poslednju deceniju i po.''

Zoran Mihajlović, predsednik Samostalnog sindikata kragujevačke fabrike automobila, smatra da je Zastava odavno propustila sve izglednije šanse i da se njena tranziciona agonija samo produbljuje:

''Šansu smo izgubili devedesetih kada smo mogli da dođemo do nekog ozbiljnog rešenja. Od 2000. godine pa na ovamo imali smo neke najave strateškog povezivanja sa nekim ljudima koji nisu bili iz sveta autoindustrije. To je, po nama, bilo dosta neozbiljno. Vlada je pokušala da kupi vreme najavljujući neko strateško povezivanje do koga nije došlo. Zavaravali su nas ove 3,5 godine jer na vidiku nemamo partnera iz sveta autoindustrije koji je ozbiljan.''

Mihajlović navodi da je zbog toga fabrički sindikat vladi Srbije uputio alarmantno pismo tražeći od nje da prekine tu agoniju i konačno stvori ambijent za dolazak stranog partnera.

''Sledeće godine, ukoliko ne dođe do strateškog povezivanja, doći će do gašenja naše fabrike. Prave se tri nove auto fabrike u našem okruženju. Svesni smo da Renault ulazi u Sloveniju. Sada je trenutno u Rumuniji i prave se još dve nove fabrike automobila u Mađarskoj. Ukoliko vlada ne nađe partnera, ne renovira našu opremu, ili ne dođemo samostalno do novog modela, očekujemo gašenje u 2006. godini.''

Ministar Bubalo smatra da i pored brojnih ograničavajućih okolnosti Zastava još uvek nije izgubila sve šanse da dobije kupca. Njenu sadašnju poziciju ovako objašnjava:

''Šanse Zastave su u smanjenju broja radnika u odnosu na ono što su imali ranije, u nemanju dugova, ili da se svedu na minimum. Šansa je i sedam ili osam ugovora o slobodnoj trgovini sa zemljama u susedstvu gde nema puno proizvođača automobila, gde nije velika konkurencija. Ubeđen sam da Zastava ima mnogo bolju šansu sada nego 2000. godine.''

Zoran Radojević, generalni direktor grupe Zastava, kaže da iako fabrika odavno nije u poziciji da bira i postavlja uslove, njeno rukovodstvo pokušava da pronađe sigurnog kupca, spremnog da investira u proizvodnju automobila jer bi preorjentacija tako velikog sistema na neki drugi proizvodni program bila skupa i neracionalna:

''Delatnost fabrike automobila će biti nastavljena jer će se ovde proizvoditi moderan automobil, savremen i konkurentan na ovom tržištu, na tržištu u okruženju, kao i na probirljivim tržištima. Cilj nam je da se vratimo na tržište na kome smo bili proizvodnjom modernih i novih automobila.''

****

Dosadašnji put reformi i tranzicije ukupnog crnogorskog društva i države, pored vlasti koja kontinuitet crpi još iz jednopartijskog sistema i vladavine komunista, karakteriše mnoštvo usvojenih zakona čija je primena, prema stručnim ocenama, na veoma niskom nivou. Konačno razrešenje pitanja državno-pravnog statusa se smatra jednim od najvažnijih preduslova daljeg toka ukupnih reformi, uključujući i ekonomske koje se nalaze upravo u fazi okončanja privatizacionog procesa.

Crna Gora je u reformske procese ušla prilično smjelo, ali i nespremno, rekao je Dražen Cerović, predsjednik Udruženja za demokratski pravni poredak, ocjenjujući dionicu koju je do sada Crna Gora prešla na tranzicionom putu do krajnjeg cilja - u potpunosti reformisane države i društva. Cerović smatra da je od 1997. godine Crna Gora, okrenuvši se samoj sebi i sopstvenim interesima, prešla veliki dio reformskog puta, ali i da će plaćati ceh nesrazmjernom odnosu između prilično agilnog usvajanja reformskih zakona i same primjene:

''Imamo jedan sistem zakonodavstva koji je prilično usaglašen sa evropskim standardima. Mi smo donijeli Zakon o slobodnim zonama, Zakon o stranim ulaganjima, Zakon o sudovima, Zakon o lokalnoj samoupravi, Zakon o opšte-pravnom postupku, donijeli smo Zakon o zaštiti ljudskih prava i sloboda. Trenutno su u Crnoj Gori sporni dva zakona: Zakon o policiji i Zakon o agenciji za nacionalnu bezbjednost. Usvojen je Krivični zakonik, zatim niz antikorupcijskih zakona, Zakon o sprečavanju prnja novca, Zakon o konfliktu interesa i finansiranju političkih partija. Donesena je nova regulativa iz oblasti medija i radio difuzije. Njihova implementacija je sasvim jedno drugo pitanje. Za Evropsku uniju i njene organe upravo je bitan nivo implementacije zakona na terenu. Po tom pitanju Crna Gora je u proces ušla nespremna i mislim da će biti izvjesnih posljedica zbog toga.''

Dosadašnji proces tranzicije u Crnoj Gori karakteriše nepromijenjena politička elita, jer samo ovdje i u Bjelorusiji nismo imali promjenu vlasti, rekao je Nebojša Medojević, izvršni direktor Grupe za promjene, koji smatra da su crnogorske reforme isključivo na retoričkom nivou, a da je sistem moći koji je nekada bio skoncentrisan u Centralnom Komitetu sada u uskom krugu ljudi bliskom vrhu vlasti. Mi nismo imali normalne reforme koje podrazumijevaju restituciju oduzete imovine, demontiranje sistema tajne policije, promjenu Ustava, lustraciju, rekao je Medojević:

''Ideolozi crnogorskih reformi su nam dali vidljivu ruku kriminala i korupcije, koja upravlja Crnom Gorom, i novoformirane interesne lobije koji drže Crnu Goru zarobljenom i ne dozvoljavaju bilo kakve suštinske promjene koje bi dovele do otvaranja novih radnih mjesta, do uvećavanja nacionalnog bogatstva, već su to praktično monopolske strukture koje rotiraju svoje pozicije i pare iznose van zemlje dodatno osiromašujući Crnu Goru i dodatno je uvlačeći u jedan kolonijalni položaj. Nema povećanja efikasnosti, nema uvećanja društvenog proizvoda, nema povećanja industrijske proizvodnje, nema povećanja izvoza, zarade ne rastu, nema svih onih elemenata koje sada vidimo u zemljama koje su napravile uspješnu tranziciju, kakva je recimo Slovenija. Crna Gora je pretvorena u privatnu državu koja traži neku alternativu i neku radikalnu promjenu. Da li će do nje doći pučem unutar same interesne strukture pod pritiskom spolja, ili pojavom neke nove političke alternative, tek treba da se vidi.''

Darko Konjević, izvršni direktor Montenegro biznis alijanse, je naglasio da Crnu Goru u procesu reformi i ukupne tranzicije nisu mimoišle negativne pojave poput gubitka radnih mjesta i rasta broja siromašnih. Rekao je i da je preduslov bržeg razvoja ulazak u dublje reforme, naročito u oblasti državne uprave. Konjević je i rezimirao koliko je na putu reformi odmakla Crna Gora:

''Crna Gora ima euro, konvertibilnu valutu, što je i dalje pomak. Sada ne možemo da štampamo novac, što je apsolutno dobro. Vidimo koliko je naša ekonomija jaka i koliko je konkurentna s ostalim ekonomijama koje se nalaze u okruženju. Dosta je urađeno na privatizaciji i izgradnji novih objekata u sferi turizma. Radilo se na razvoju sektora usluga. Dosta je državnih firmi privatizirano. Sada, poslije privatizacije velikih sistema kao što su Telecom i Kombinat aliminijuma, taj procent će biti mnogo veći. Crna Gora ide ka tržišnoj ekonomiji. U Privrednom sudu je registrovano oko 24 hiljade privrednih subjekata, od kojih su 97 posto mala i srednja preduzeća u privatnom vlasništvu.''

Crna Gora ne smije kasniti u procesu modernizacije i priključivanja savremenom svijetu, smatra Dražen Cerović, predsjednik Udruženja za demokratski pravni poredak, koji ukazuje na konačno razrješenje pitanja državno-pravnog statusa kao osnovnog preduslova za dalji tok reformi i njihovu uspješnu finalizaciju. Dinamika društvenih procesa je isuviše velika, upozorava Cerović, dodajući da se cijena, koju Crna Gora može da plati zbog kašnjenja u nekim procesima, može pokazati previsokom:

''Sada se postavlja pitanje proklamovanja pridruženja Evropskoj uniji. Kao neki preliminarni uslov za to postavlja se pitanje referenduma, zatim njegov ishod, potom pitanje donošenja novog Ustava koji je u Crnoj Gori strašno važno pitanje iz razloga što će donošenje tog novog Ustava proklamovati Crnu Goru, ili kao suverenu državu, ili kao članicu neke zajednice sa Srbijom. Ta pitanja biće u buduće pitanja koja će zaokupljati pažnju javnosti i istovremeno pitanja koja će determinisati dalju budućnost Crne Gore.''

Sa ekonomskog aspekta najvažniji korak koji Crnoj Gori predstoji je privatizacija preostalih državnih preduzeća, velikih sistema, smatra Darko Konjević:

''Ukoliko Crna Gora želi da ide naprijed predstoji joj smanjenje birokratije, razvoj privatnog preduzetništva, smanjivanje poreza i svega onoga što opterećuje privatni sektor, veće investicije u ljudski resor i u sektore koji predstavljaju nekakvu prednost Crne Gore. To je sektor usluga, posebno iz oblasti turizma.''

Nebojša Medojević nadovezujući se na svoje viđenje pređenog, određuje i predstojeći tranzicioni put Crne Gore:

''Očigledno je da mora da dođe do promjene političke elite, do pada ove vlasti, do nekog minimalnog društvenog konsenzusa i do formiranja neke političke alternative koja bi uspjela da prevaziđe podjele u Crnoj Gori, napravi dogovor i u nekom mandatu praktično očisti Crnu Goru. Reformski kapacitet ove vlade je doveden do kraja. Ukoliko ova vlada ostane duže, Crna Gora ima najozbiljnije šanse da postane jedna kolonija s ekstremno siromašnim stanovništvom i jednom grupom moćnika povezanih sa kriminalnim bandama i korumpiranim reprezentativnim dijelom države koji je spreman svim sredstvima da brani svoje bogatstvo. To je već poznati latinoamerički scenario.''

****

U pokušaju da bolje sagledamo poziciju Srbije i Crne Gore u grupi zemalja zapadnog Balkana pozicionisanih za priključenje Evropskoj uniji, obratili smo se uglednom poljskom ekonomisti Mareku Dabrowskom iz Centra za ekonomska i sociološka istraživanja u Varšavi. Evo kako on vidi šanse pretendenata na ulazak u Evropsku uniju u našem regionu:

''Bugarska i Rumunija imaju već veoma precizan datum – to znači da će biti primljene u Evropsku uniju 2007. godine. Veoma je važno da te dve zemlje učine sve što je u njihovoj moći da ne propuste tu priliku. Rekao bih da je Bugarska bliže evropskim vratima, da je zatvorila više reformskih poglavlja. Posle teške finansijske i političke krize 1996-1997. godine, ta zemlja je postigla impresivan politički i ekonomski napredak na reformskom putu. Rumunija, nažalost, nije ostvarila tako veliki napredak. Reforme se u njoj odvijaju mnogo sporije i mnogo manje konsekventno, ali ipak, i ona ima dobre šanse da u predviđenom roku, 2007. godine, postane članica Unije.

Sledeća na redu je Hrvatska, koja je već počela pregovore. Za Hrvatsku još nije utvrđen tačan datum prijema u Evropsku uniju, ali smatram da će biti primljena relativno brzo nakon prijema Bugarske i Rumunije.

Što se tiče svih drugih zemalja u regionu zapadnog Balkana – one sve veoma mnogo zaostaju. Ili su tek potpisale sporazume o stabilizaciji i asocijaciji, ili su tek počele pregovore o tome. Za njih, što se tiče ulaska u evropsku porodicu, ne postoje konkretni vremenski rokovi. Čini mi se da je u toj grupi zemalja Srbija i Crna Gora u najlošijoj poziciji, da se najsporije kreće na tom putu ka Uniji. Naravno, može se reći, da je to zemlja koja se najkasnije uključila u proces evropske integracije – tek krajem 2000. godine. Ipak, mislim da je uprkos toj činjenici, moglo biti postignuto više. Čak i zemlje kao što su Makedonija, Albanija, Bosna, za koje smatram da su ostvarile veći napredak, imaju da pređu još prilično dugačak put do prijema u Evropsku uniju. Ove zemlje moraju zaista uložiti dosta napora i dosta odlučnosti na putu integracija, jer stare članice Unije pokazuju sve manje entuzijazma za nove krugove proširenja i čini se da će tog entuzijazma na dalje biti sve manje i manje.

Ipak, ako bismo se oslonili na set bilateralnih i multilateralnih sporazuma koje su ove zemlje potpisale sa Evropskom unijom, moglo bi se tipovati da bi one – izuzimajući Rumuniju, Bugarsku i Hrvatsku – mogle postati članice evropskog kluba u periodu između 2010. i 2020. godine.''
XS
SM
MD
LG