Iako je najavljivala, Vlada Srbije još uvek nije podnela tužbu Međunarodnom sudu pravde u Strazburu protiv administracije Ujedinjenih nacija na Kosovu zbog načina na koji se sprovodi privatizacija u formalno još uvek južnoj srpskoj pokrajini. Ipak, UNMIK i civilni administrator Soren Jesen Petersen moraju da pristanu na ozbiljan razgovor sa Beogradom, poručuje u razgovoru za Radio Slobodna Evropa potpredsednik srpske vlade Miroljub Labus.
“Vode se pregovori sa tom administracijom UNMIK-a, ali tu nema nekog pomaka. Štaviše, posle zastoja kad su preispitivali legalnu poziciju privatizacije gde imamo sad takozvani četiri krug spin-of metodom, što znači izdvajanja delova i imovine iz postojećih preduzeća i privatizovanje te imovine a da dugovi ostaju. To je, mislim, način privatizacije koji je neprihvatljiv. Još uvek UN ne prihvataju razgovore o dugovima i o privatizaciji, a mislim da je to tema koja vrlo brzo će morati da dođe na dnevni red.”
Ministarstva u Vladi Srbije ubrzano ovih dana kompletiraju popis sve državne imovine iz svojih resora a koja je ostala na Kosovu. Stručnjak za međunarodnu ekonomiju, profesor Milan Kovačević, procenjuje šanse da proces privatizacije na Kosovu dospe pred sud u Strazburu:
“Sud u Strazburu samo rešava kad se potpuno isključe druge mogućnosti koje neki građanin ima tamo gdje se on nalazi. Možda bi bilo te mogućnosti bar zbog stoga što primjena tog prava koje tamo sada postoji ne bi trebalo da isključi i primjenu našeg prava odavde jer zbog Rezolucije 1244 koja formalno drži da je to i dalje dio iste teritorije.”
Osim dileme ko je ovlašćen da sprovodi prodaju državnog vlasništva na Kosovu i ko će raspolagati prikupljenim sredstvima, postavlja se i načelno pitanje da li se u uslovima kada su čitavim nacionalnim grupama poput srpske uskraćena elementarna prava i slobode može sprovoditi fer privatizacija. Profesor Milan Kovačević zapaža da su predstavnici države Srbije u čitavoj stvari nedovoljno konzistentni:
“Mi bismo morali ili se pogađati sa vlastima na Kosovu ili bismo morali pokušati nešto od našeg prava implementirati tamo. A na neki način u nekim pokušajima vidim da se to pokušava ispreplesti i onda smo u jednoj poziciji gde ne možemo ništa dobiti. Ja nisam siguran, da budem iskren, da postoji ovde velika želja da neko učestvuje u kupovini preduzeća na Kosovu, a sa druge strane, ne bi me iznenadilo kad bi neki žitelji Albanci sa Kosova možda učestvovali u našoj privatizaciji ovde. Jer na neki način, mi smo prosto mentalno u jednom nekonzistentnom gledanju na Kosmet, dok oni su, čini mi se, više stvari složili na logičan način.”
Konzistentna politika neophodna je i kada je reč o vraćanju kosovskog dela spoljnog duga, kaže profesor Kovačević, a da se ne radi o malim parama ilustruje vicepremijer Miroljub Labus.
“Vi znate da je objavljeno koliko država ima spoljni dug, to je 11,6 milijardi dolara, a od toga 1,4 milijarde otpada na Kosovo i Metohiju. I mi plaćamo javne dugove sa Kosova i Metohije a da pri tom kao država i budžet nemamo nikakve prihode. Iduće godine to će mislim da bude negde oko 35 miliona evra servis kamata, a u narednim godinama se on povećavaju. Sad se postavlja pitanje koliko Srbija može i treba da finansira te dugove a da pri tom nema prihode za te poreske teritorije.”
“Vode se pregovori sa tom administracijom UNMIK-a, ali tu nema nekog pomaka. Štaviše, posle zastoja kad su preispitivali legalnu poziciju privatizacije gde imamo sad takozvani četiri krug spin-of metodom, što znači izdvajanja delova i imovine iz postojećih preduzeća i privatizovanje te imovine a da dugovi ostaju. To je, mislim, način privatizacije koji je neprihvatljiv. Još uvek UN ne prihvataju razgovore o dugovima i o privatizaciji, a mislim da je to tema koja vrlo brzo će morati da dođe na dnevni red.”
Ministarstva u Vladi Srbije ubrzano ovih dana kompletiraju popis sve državne imovine iz svojih resora a koja je ostala na Kosovu. Stručnjak za međunarodnu ekonomiju, profesor Milan Kovačević, procenjuje šanse da proces privatizacije na Kosovu dospe pred sud u Strazburu:
“Sud u Strazburu samo rešava kad se potpuno isključe druge mogućnosti koje neki građanin ima tamo gdje se on nalazi. Možda bi bilo te mogućnosti bar zbog stoga što primjena tog prava koje tamo sada postoji ne bi trebalo da isključi i primjenu našeg prava odavde jer zbog Rezolucije 1244 koja formalno drži da je to i dalje dio iste teritorije.”
Osim dileme ko je ovlašćen da sprovodi prodaju državnog vlasništva na Kosovu i ko će raspolagati prikupljenim sredstvima, postavlja se i načelno pitanje da li se u uslovima kada su čitavim nacionalnim grupama poput srpske uskraćena elementarna prava i slobode može sprovoditi fer privatizacija. Profesor Milan Kovačević zapaža da su predstavnici države Srbije u čitavoj stvari nedovoljno konzistentni:
“Mi bismo morali ili se pogađati sa vlastima na Kosovu ili bismo morali pokušati nešto od našeg prava implementirati tamo. A na neki način u nekim pokušajima vidim da se to pokušava ispreplesti i onda smo u jednoj poziciji gde ne možemo ništa dobiti. Ja nisam siguran, da budem iskren, da postoji ovde velika želja da neko učestvuje u kupovini preduzeća na Kosovu, a sa druge strane, ne bi me iznenadilo kad bi neki žitelji Albanci sa Kosova možda učestvovali u našoj privatizaciji ovde. Jer na neki način, mi smo prosto mentalno u jednom nekonzistentnom gledanju na Kosmet, dok oni su, čini mi se, više stvari složili na logičan način.”
Konzistentna politika neophodna je i kada je reč o vraćanju kosovskog dela spoljnog duga, kaže profesor Kovačević, a da se ne radi o malim parama ilustruje vicepremijer Miroljub Labus.
“Vi znate da je objavljeno koliko država ima spoljni dug, to je 11,6 milijardi dolara, a od toga 1,4 milijarde otpada na Kosovo i Metohiju. I mi plaćamo javne dugove sa Kosova i Metohije a da pri tom kao država i budžet nemamo nikakve prihode. Iduće godine to će mislim da bude negde oko 35 miliona evra servis kamata, a u narednim godinama se on povećavaju. Sad se postavlja pitanje koliko Srbija može i treba da finansira te dugove a da pri tom nema prihode za te poreske teritorije.”
