Evropska unija je u četvrtak, 2. decembra 2004, na svečanosti u Sarajevu preuzela komandu nad međunarodnim vojnim snagama u Bosni i Hercegovini.
Jap de Hop Shefer (Jaap de Hoop Scheffer), generalni sekretar NATO-a:
„Ovo je zaista istorijska prilika. U sigurnom i bezbednom okruženju, stvorenom prisustvom NATO-a, Bosna i Hercegovina je učinila priličan napredak. Građani ove zemlje više ne žive u strahu, državne institucije već su stvorene i ljudska prava se sada poštuju.“
Havijer Solana (Javier), visoki predstavnik Evropske unije za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku:
„Danas Evropska unija preuzima novu odgovornost ovde u vašoj zemlji i snosiće tu odgovornost sa istim duhom i istom efikasnošću kao i njeni prethodnici iz NATO-a.“
Koliko su ove prigodne reči međunarodnih zvaničnika, poput „priličan napredak“, „iskrenost“, „efikasnost“ i „odgovornost“, zaista zasnovane, odnosno koji je realan domet protektorata, kako onog u Bosni i Hercegovini, tako i onog na Kosovu?
Dušan Janjić, koordinator Foruma za etničke odnose, nevladine organizacije iz Beograda, kaže Radiju Slobodna Evropa da protektorati, sami po sebi, kakvi god da su, ne mogu zameniti demokratske institucije u jednoj zemlji:
„Prvo, jasno je da su svi protektorati ograničeni. Oni jednostavno, kao i svako međunarodno prisustvo, mogu da imaju maksimalni domet u, pod broj jedan, snižavanju rizika oružanih sukoba, pod broj dva, upravljanju sukobima tako što ih lokalizuju i polako privode lokalne političare i zajednice na saradnju, i pod broj tri, stvaranju nekakvih procedura i okvira za izlaz iz krize.
Znači, nijedan protektorat ne može da zameni lokalno stanovništvo i lokalne aktere. Ako sa tog stanovišta pogledamo Bosnu i Kosovo, možemo reći da je bosanski protektorat ili protektorat u Bosni bio uspešniji, jer je redukovao snagu ekstremizama, jer je isključio mogućnost širih oružanih sukoba i jer je stvorio neke institucije unutar kojih se, uz sve tenzije, odvijaju procesi dogovora, zapravo odvija se politika. U Bosni je doduše ostala distanca među zajednicama, ali kad je u pitanju Kosovo, može se reći da je protektorat bio uspešan upravo u tome da nije ni u čemu smanjio etničku distancu između Srba i Albanaca, nego je čak i produbio, jer je doveo i do institucionalnog razdvajanja i do jedne legalizacije dominacije većine nad manjinom.“
O tome u kolikoj meri je uspešan ili neuspešan međunarodni protektorat u Bosni i Hercegovini, Radiju Slobodna Evropa govore profesori univerziteta Nerzuk Ćurak, Rusmir Mahmutćehajić i Ivo Banac.
Nerzuk Ćurak:
„Živimo devet godina u dejtonskoj državi kao jednoj vrsti neformalnog protektorata. Period koji je sada pred nama u velikoj mjeri ovisit će od dometa nove misije koja zamjenjuje SFOR ovdje. Ako je intencija da se konačno uhapse Karadžić (Radovan, bivši vođa Srba u Bosni i Hercegovini) i Mladić (Ratko, bivši zapovednik srpskih snaga u Bosni i Hercegovini), ako se to desi, moja je pretpostavka da će cilj Evropske unije, koja sada faktički u cjelini preuzima misiju u Bosni i Hercegovini, biti da se Bosna i Hercegovina kao problem apsolvira i da tu više nema potrebe za nekom vrstom žestokog prisustva međunarodne zajednice, što je, po meni, najveća moguća greška koja se može desiti.
Dakle, hapšenje ratnih zločinaca je važno, ali uopće nije najvažnija stvar za ovu zemlju; puno važnija je izgradnja države koja može da funkcionira. Ova država u kojoj mi sada živimo, ne funkcionira i ona ne može nastaviti da funkcionira na principima na kojima sada kao funkcionira.
Moj neki generalni zaključak je da Bosna i Hercegovina još u dogledno vrijeme neće profunkcionisati kao jedna razumna i razložna zajednica, da će neka vrsta međunarodnog prisustva, ne samo ovog vojnog, nego i političkog i ekonomskog, preko Evropske komisije, biti tu, ali na način da neće aktivno i dinamično utjecati na to da se promijeni ustavno stanje u Bosni i Hercegovini, nego da će se u nekim manjim mjerama taktičke naravi navodno Bosna i Hercegovina približavati evropskim i euroatlantskim integracijama. Od toga nema ništa.“
Rusmir Mahmutćehajić:
„Bosna i Hercegovina nije održiva kao normalna država sve dotle dok Srbija i Hrvatska ne budu prisiljene da tretiraju Bosnu i Hercegovinu kao normalnog susjeda, kao državu prema kojoj oni imaju dug da doprinesu njenom rekonstituiranju u normalno društvo. Znači, da bi Bosna i Hercegovina bila održiva, bez vanjskog tutorstva, potrebno je nekoliko uvjeta. Prvi uvjet je natjerati Srbiju i Hrvatsku da se prema BiH ponašaju kao prema normalnom susjedu, sa punim državnim subjektivitetom. I drugi uvjet je da u BiH budu otklonjene posljedice ratom nametnutih podjela. Da se unutar Bosne i Hercegovine, kao društva i države, konstituira politička snaga koja će biti sposobna da zapravo ima viziju kako BiH dovesti u održivo stanje politike, kulture, ekonomije i tako dalje. Postojeća vlast nije sposobna prevazići sadašnje stanje. Postojeći oblik političkog mišljenja i ponašanja nije sposoban izvući Bosnu i Hercegovinu iz sadašnjeg stanja, prvenstveno zato što mu nedostaje odgovarajuće znanje o tome.“
Ivo Banac:
„Ja mislim da je politika međunarodne zajednice bila vrlo loša, cijelo vrijeme rata i u poraću. Htjelo se pošto-poto zaustaviti sukob, nije važno kako. Moglo bi se čak reći da je recimo uspjeh destruktivnih snaga također doživljavan kao jedno rješenje, samo da ne bude onih groznih scena na TV ekranima. A u dejtonskom razdoblju se išlo za tim da se nositelji destruktivnih politika i dalje dogovaraju, bez ikakve stvarne intervencije koja bi išla u prilog popravljanju situacije. Mislim da se to neće tako lako promijeniti, zato sam i naglasio da ono što se najviše očekuje od međunarodne zajednice, posebno njezinih evropskih segmenata, to je odustajanje od jedne supremacističke politike prema Bosni i Hercegovini, gdje se ona doživljava kao smetnja i kao problem i kao nešto što je posve logično zbog inferiornosti bosanskohercegovačkih ljudi.“
O specifičnosti međunarodnog protektorata na Kosovu i o njegovoj uspešnosti, novinar Radija Slobodna Evropa Gzim Badžaku (Gëzim Baxhaku) razgovarao je u Prištini sa profesorom međunarodnog prava Blerimom Rekom, koji je stekao najviša naučna zvanja upravo na temi Civilne misije Ujedinjenih nacija na Kosovu.
Profesor Reka kaže da međunarodna misija na Kosovu predstavlja potpuno novi model međunarodne uprave, koji je kasnije pokušan i u Istočnom Timoru:
„Suština ovog modela je u tome da međunarodna zajednica, u ovom slučaju Ujedinjene nacije, zajedno sa NATO-om, Evropskom unijom i OEBS-om, uspostavila međunarodnu administraciju posebne vrste, gde su svi državni kapaciteti, ovlašćenja i kompetencije preuzete i ostvaruju ih međunarodne snage. Ono što međunarodnu upravu na Kosovu razlikuje od drugih je dvojnost vlasti. Ima jedna zakonodavna vlast, to je Skupština Kosova, koja donosi zakone, i istovremeno zakonodavna vlast je i šef UNMIK-a koji donosi Pravilnike sa zakonskom snagom. Postoji Vlada Kosova kao izvršna vlast, a istovremeno ista, čak i mnogo veća ovlašćenja ima šef UNMIK-a. Postoji i sudstvo, na čijem je čelu takođe predstavnik međunarodne zajednice i sudske institucije u kojima, pored kosovskih, ima i međunarodnih sudija.“
Profesor Reka smatra kako u dosadašnjem radu UNMIK-a ima dostignuća, ali i nedostataka:
„Jedno od najvećih dostignuća u posleratnom Kosovu je stvaranje jedne nove prozapadne vlasti koja je kvalitetnija, koja se razlikuje od iskustava jednopartijske vladavine koja je postojala u bivšoj Jugoslaviji. Drugo, to je stvaranje jednog sistema civilnih službenika u kosovskoj administraciji, treće, to je diskontinuitet sa jugoslovenskim pravnim sistemom, četvrto, stvaranje novog mentaliteta u efektivnoj vladavini i rukovođenju. Među ostalim dostignućima može se nabrojati i stvaranje jedne civilne administracije prema naprednim komparativnim primerima.“
Među onim što nije postignuto od strane UNMIK-a, prema rečima profesora Reke treba istaći:
„Pod jedan je nejedinstvo ove vladavine na celoj teritoriji Kosova. Među najvećim nedostacima koje UNMIK nije uspeo da otkloni je činjenica da nije uspeo da proširi svoj autoritet na celoj teritoriji Kosova, već samo u sedamdeset i pet odsto teritorije. Poznato je da u dvadeset i pet odsto teritorije još uvek ne vlada UNMIK, već institucije Srbije. To naravno ima za rezultat druge posledice, prvo nije uspeo da na celoj teritoriji obezbedi ostvarivanje novog zakonodavstva, što znači da se pravilnici UNMIK-a i kosovski zakoni ne primenjuju na celoj teritoriji Kosova. Na celoj teritoriji Kosova ne deluje sudski i pravni sistem Kosova, to se odnosi i na financijski i monetarni sistem. Recimo, dok je kosovska moneta euro, u delovima gde žive Srbi, dinar je još uvek u upotrebi. Među nedostacima je i visoki stepen birokratizacije međunarodne administracije, mala efikasnost u odnosu na građane i ono što posebno smatram značajnim je nedostatak polaganja računa međunarodne administracije. Dok kosovske institucije u najmanju ruku u principu treba da polažu račune svojim biračima, dotle međunarodna administracija, pošto nije izabrana, već je imenovana od strane Saveta bezbednosti, skoro da ne poznaje ono sto se zove institucija polaganje računa, pošto je jedina osoba koja povremeno izveštava Savet bezbednosti šef UNMIK-a. Međutim šta reći za niže zvaničnike, opštinske i lokalne međunarodne predstavnike, koji ne znam kome polažu račune.
Ulazimo u šestu godinu i vidimo da su mnoga ovlašćenja, u najmanju ruku ona klasična, suštinski i dalje u rukama međunarodne administracije. Ima mnogo argumenata pro i kontra tome da li je nedostatak ovlašćenja razlog nedovoljno dobrog funkcionisanja Vlade Kosova ili suprotno. Ja bih rekao da bez svih kompetencija ne možete tražiti od domaće vlade da ima i odgovornosti, jer ovlašćenja idu sa odgovornostima. Recimo, kako možete tražiti odgovornost od Vlade Kosova u oblasti bezbednosti, reda i zakonitosti, kada je to ekskluzivno ovlašćenje šefa UNMIK-a? Kako od Vlade Kosova zahtevati ostvarivanje standarda vladavine zakona, kada sve nosioce pravosudnih funkcija bira i imenuje specijalni predstavnik generalnog sekretara UN i kad je nadzor nad njihovim funkcionisanjem isto tako ovlašćenje međunarodne administracije? Sigurno da je jedan od faktora za ovakav rad Vlade nedostatak ovlašćenja, međutim to ne može da amnestira domaće vlastodršce za dosadašnje neuspehe, jer pored nedostatka ovlašćenja, treba da postoje i domaći kapaciteti u administraciji, profesionalni nivo i stepen stručnog osposobljavanja da se bave određenim sektorom. Umesto voluntarizma i arbitrarnosti treba stvoriti stvarno odgovornu administraciju i ne možemo se uvek pravdati i sve amnestirati činjenicom da nemamo ovlašćenja.“
Ove godine se sve više priča i o nekoj vrsti međunarodnog prisustva u Vojvodini, gde su učestali međunacionalni incidenti.
Bojan Kostreš, predsednik Skupštine Vojvodine, kaže Radiju Slobodna Evropa da interes međunarodne zajednice za Vojvodinu smatra razumljivim, obzirom na te incidente. Evropa reaguje na poremećaje, kaže Bojan Kostreš:
„Na žalost, mi smo došli u situaciju da je republička administracija, koja praktično nosi sve nadležnosti za ovo pitanje i koja može da svojim delovanjem definiše ponašanje građana ovde i da praktično spreči međunacionalne sukobe, bilo prvo vrlo inertno i zakasnelo s jedne strane, a sa druge strane i neadekvatno. I svaka pomoć da se ovakav problem prevaziđe je dobrodošla. Ja sam siguran da Evropska unija i ostali organi, znači OEBS (Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju) i tako dalje, imaju dobru nameru da pomognu Republici Srbiji i građanima Republike Srbije da bi ovakav problem bio prevaziđen. Ne bih se složio s onim ljudima koji su Srbiji potpuno izolacionistički i autistično gledaju da svaka pomoć ili svaka želja iz inostranstva da se pomogne znači mešanje u unutrašnje stvari Republike Srbije, da je to na neki način uvođenje protektorata.“
Na kraju Dušan Janjić ističe moguće ishode međunarodnih protektorata u Bosni i Hercegovini i na Kosovu:
„U slučaju Bosne, što se bude više približavala Evropskoj uniji, etnički sukobi će biti manji. Ali, što bude više evropski protektorat – to vidimo na primjeru Ešdauna (Pedi, Ashdown Paddy - visoki međunarodni predstavnik u Bosni i Hercegovini) – težio ka centralizaciji funkcija, on će izazvati kontrareakciju. Dakle, možemo reći da se Evropska unija i Ešdaun sada nalaze u situaciji u kojoj je bio Ante Marković pre raspada SFRJ. Pokušavaju primenom ekonomskih i drugih mehanizama evropskih integracija da reše socijalne i ekonomske probleme, ali da zato proizvode političke reakcije u smislu jačanja regionalnih otpora u Republici Srpskoj i Hercegbosni.
Kosovska situacija je tragičnija s tog stanovišta, jer je Kosovo mnogo daleko od Evropske unije. Ta evropska perspektiva je više ideologija i san nego što je realnost. I drugo, što je zapravo na Kosovu još uvek nerešeno pitanje prisustva NATO-a, odnosno učešća Srbije u NATO-u, a to onda znači i nerešeno pitanje da li će Kosovo imati svoju vojsku koja će biti deo NATO-a. Ta bezbednosna dimenzija dobrim delom usporava i rešavanje ekonomskih i socijalnih problema.
Mislim da će evropski protektorat koji se sada uvodi u Bosni biti zapravo i budućnost Kosova, a onda ćemo videti koliko će evropski političari biti sposobni protektori da se nose sa dve stvari, prva je mikrobezbednost, znači to su policijske službe, druga je suzbijanje organizovanog kriminala i terorizma, kao osnove podsticanja ekstremizma. Dakle, to je ono glavno iskušenje i ja se nadam da se neće pokazati ona linija koja trenutno postoji u Evropskoj uniji i u evropskoj demokratiji, a to je da je nesposobna da se nosi sa radikalnim, ekstremističkim pokretima i udarima.“
Jap de Hop Shefer (Jaap de Hoop Scheffer), generalni sekretar NATO-a:
„Ovo je zaista istorijska prilika. U sigurnom i bezbednom okruženju, stvorenom prisustvom NATO-a, Bosna i Hercegovina je učinila priličan napredak. Građani ove zemlje više ne žive u strahu, državne institucije već su stvorene i ljudska prava se sada poštuju.“
Havijer Solana (Javier), visoki predstavnik Evropske unije za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku:
„Danas Evropska unija preuzima novu odgovornost ovde u vašoj zemlji i snosiće tu odgovornost sa istim duhom i istom efikasnošću kao i njeni prethodnici iz NATO-a.“
Koliko su ove prigodne reči međunarodnih zvaničnika, poput „priličan napredak“, „iskrenost“, „efikasnost“ i „odgovornost“, zaista zasnovane, odnosno koji je realan domet protektorata, kako onog u Bosni i Hercegovini, tako i onog na Kosovu?
Dušan Janjić, koordinator Foruma za etničke odnose, nevladine organizacije iz Beograda, kaže Radiju Slobodna Evropa da protektorati, sami po sebi, kakvi god da su, ne mogu zameniti demokratske institucije u jednoj zemlji:
„Prvo, jasno je da su svi protektorati ograničeni. Oni jednostavno, kao i svako međunarodno prisustvo, mogu da imaju maksimalni domet u, pod broj jedan, snižavanju rizika oružanih sukoba, pod broj dva, upravljanju sukobima tako što ih lokalizuju i polako privode lokalne političare i zajednice na saradnju, i pod broj tri, stvaranju nekakvih procedura i okvira za izlaz iz krize.
Znači, nijedan protektorat ne može da zameni lokalno stanovništvo i lokalne aktere. Ako sa tog stanovišta pogledamo Bosnu i Kosovo, možemo reći da je bosanski protektorat ili protektorat u Bosni bio uspešniji, jer je redukovao snagu ekstremizama, jer je isključio mogućnost širih oružanih sukoba i jer je stvorio neke institucije unutar kojih se, uz sve tenzije, odvijaju procesi dogovora, zapravo odvija se politika. U Bosni je doduše ostala distanca među zajednicama, ali kad je u pitanju Kosovo, može se reći da je protektorat bio uspešan upravo u tome da nije ni u čemu smanjio etničku distancu između Srba i Albanaca, nego je čak i produbio, jer je doveo i do institucionalnog razdvajanja i do jedne legalizacije dominacije većine nad manjinom.“
O tome u kolikoj meri je uspešan ili neuspešan međunarodni protektorat u Bosni i Hercegovini, Radiju Slobodna Evropa govore profesori univerziteta Nerzuk Ćurak, Rusmir Mahmutćehajić i Ivo Banac.
Nerzuk Ćurak:
„Živimo devet godina u dejtonskoj državi kao jednoj vrsti neformalnog protektorata. Period koji je sada pred nama u velikoj mjeri ovisit će od dometa nove misije koja zamjenjuje SFOR ovdje. Ako je intencija da se konačno uhapse Karadžić (Radovan, bivši vođa Srba u Bosni i Hercegovini) i Mladić (Ratko, bivši zapovednik srpskih snaga u Bosni i Hercegovini), ako se to desi, moja je pretpostavka da će cilj Evropske unije, koja sada faktički u cjelini preuzima misiju u Bosni i Hercegovini, biti da se Bosna i Hercegovina kao problem apsolvira i da tu više nema potrebe za nekom vrstom žestokog prisustva međunarodne zajednice, što je, po meni, najveća moguća greška koja se može desiti.
Dakle, hapšenje ratnih zločinaca je važno, ali uopće nije najvažnija stvar za ovu zemlju; puno važnija je izgradnja države koja može da funkcionira. Ova država u kojoj mi sada živimo, ne funkcionira i ona ne može nastaviti da funkcionira na principima na kojima sada kao funkcionira.
Moj neki generalni zaključak je da Bosna i Hercegovina još u dogledno vrijeme neće profunkcionisati kao jedna razumna i razložna zajednica, da će neka vrsta međunarodnog prisustva, ne samo ovog vojnog, nego i političkog i ekonomskog, preko Evropske komisije, biti tu, ali na način da neće aktivno i dinamično utjecati na to da se promijeni ustavno stanje u Bosni i Hercegovini, nego da će se u nekim manjim mjerama taktičke naravi navodno Bosna i Hercegovina približavati evropskim i euroatlantskim integracijama. Od toga nema ništa.“
Rusmir Mahmutćehajić:
„Bosna i Hercegovina nije održiva kao normalna država sve dotle dok Srbija i Hrvatska ne budu prisiljene da tretiraju Bosnu i Hercegovinu kao normalnog susjeda, kao državu prema kojoj oni imaju dug da doprinesu njenom rekonstituiranju u normalno društvo. Znači, da bi Bosna i Hercegovina bila održiva, bez vanjskog tutorstva, potrebno je nekoliko uvjeta. Prvi uvjet je natjerati Srbiju i Hrvatsku da se prema BiH ponašaju kao prema normalnom susjedu, sa punim državnim subjektivitetom. I drugi uvjet je da u BiH budu otklonjene posljedice ratom nametnutih podjela. Da se unutar Bosne i Hercegovine, kao društva i države, konstituira politička snaga koja će biti sposobna da zapravo ima viziju kako BiH dovesti u održivo stanje politike, kulture, ekonomije i tako dalje. Postojeća vlast nije sposobna prevazići sadašnje stanje. Postojeći oblik političkog mišljenja i ponašanja nije sposoban izvući Bosnu i Hercegovinu iz sadašnjeg stanja, prvenstveno zato što mu nedostaje odgovarajuće znanje o tome.“
Ivo Banac:
„Ja mislim da je politika međunarodne zajednice bila vrlo loša, cijelo vrijeme rata i u poraću. Htjelo se pošto-poto zaustaviti sukob, nije važno kako. Moglo bi se čak reći da je recimo uspjeh destruktivnih snaga također doživljavan kao jedno rješenje, samo da ne bude onih groznih scena na TV ekranima. A u dejtonskom razdoblju se išlo za tim da se nositelji destruktivnih politika i dalje dogovaraju, bez ikakve stvarne intervencije koja bi išla u prilog popravljanju situacije. Mislim da se to neće tako lako promijeniti, zato sam i naglasio da ono što se najviše očekuje od međunarodne zajednice, posebno njezinih evropskih segmenata, to je odustajanje od jedne supremacističke politike prema Bosni i Hercegovini, gdje se ona doživljava kao smetnja i kao problem i kao nešto što je posve logično zbog inferiornosti bosanskohercegovačkih ljudi.“
O specifičnosti međunarodnog protektorata na Kosovu i o njegovoj uspešnosti, novinar Radija Slobodna Evropa Gzim Badžaku (Gëzim Baxhaku) razgovarao je u Prištini sa profesorom međunarodnog prava Blerimom Rekom, koji je stekao najviša naučna zvanja upravo na temi Civilne misije Ujedinjenih nacija na Kosovu.
Profesor Reka kaže da međunarodna misija na Kosovu predstavlja potpuno novi model međunarodne uprave, koji je kasnije pokušan i u Istočnom Timoru:
„Suština ovog modela je u tome da međunarodna zajednica, u ovom slučaju Ujedinjene nacije, zajedno sa NATO-om, Evropskom unijom i OEBS-om, uspostavila međunarodnu administraciju posebne vrste, gde su svi državni kapaciteti, ovlašćenja i kompetencije preuzete i ostvaruju ih međunarodne snage. Ono što međunarodnu upravu na Kosovu razlikuje od drugih je dvojnost vlasti. Ima jedna zakonodavna vlast, to je Skupština Kosova, koja donosi zakone, i istovremeno zakonodavna vlast je i šef UNMIK-a koji donosi Pravilnike sa zakonskom snagom. Postoji Vlada Kosova kao izvršna vlast, a istovremeno ista, čak i mnogo veća ovlašćenja ima šef UNMIK-a. Postoji i sudstvo, na čijem je čelu takođe predstavnik međunarodne zajednice i sudske institucije u kojima, pored kosovskih, ima i međunarodnih sudija.“
Profesor Reka smatra kako u dosadašnjem radu UNMIK-a ima dostignuća, ali i nedostataka:
„Jedno od najvećih dostignuća u posleratnom Kosovu je stvaranje jedne nove prozapadne vlasti koja je kvalitetnija, koja se razlikuje od iskustava jednopartijske vladavine koja je postojala u bivšoj Jugoslaviji. Drugo, to je stvaranje jednog sistema civilnih službenika u kosovskoj administraciji, treće, to je diskontinuitet sa jugoslovenskim pravnim sistemom, četvrto, stvaranje novog mentaliteta u efektivnoj vladavini i rukovođenju. Među ostalim dostignućima može se nabrojati i stvaranje jedne civilne administracije prema naprednim komparativnim primerima.“
Među onim što nije postignuto od strane UNMIK-a, prema rečima profesora Reke treba istaći:
„Pod jedan je nejedinstvo ove vladavine na celoj teritoriji Kosova. Među najvećim nedostacima koje UNMIK nije uspeo da otkloni je činjenica da nije uspeo da proširi svoj autoritet na celoj teritoriji Kosova, već samo u sedamdeset i pet odsto teritorije. Poznato je da u dvadeset i pet odsto teritorije još uvek ne vlada UNMIK, već institucije Srbije. To naravno ima za rezultat druge posledice, prvo nije uspeo da na celoj teritoriji obezbedi ostvarivanje novog zakonodavstva, što znači da se pravilnici UNMIK-a i kosovski zakoni ne primenjuju na celoj teritoriji Kosova. Na celoj teritoriji Kosova ne deluje sudski i pravni sistem Kosova, to se odnosi i na financijski i monetarni sistem. Recimo, dok je kosovska moneta euro, u delovima gde žive Srbi, dinar je još uvek u upotrebi. Među nedostacima je i visoki stepen birokratizacije međunarodne administracije, mala efikasnost u odnosu na građane i ono što posebno smatram značajnim je nedostatak polaganja računa međunarodne administracije. Dok kosovske institucije u najmanju ruku u principu treba da polažu račune svojim biračima, dotle međunarodna administracija, pošto nije izabrana, već je imenovana od strane Saveta bezbednosti, skoro da ne poznaje ono sto se zove institucija polaganje računa, pošto je jedina osoba koja povremeno izveštava Savet bezbednosti šef UNMIK-a. Međutim šta reći za niže zvaničnike, opštinske i lokalne međunarodne predstavnike, koji ne znam kome polažu račune.
Ulazimo u šestu godinu i vidimo da su mnoga ovlašćenja, u najmanju ruku ona klasična, suštinski i dalje u rukama međunarodne administracije. Ima mnogo argumenata pro i kontra tome da li je nedostatak ovlašćenja razlog nedovoljno dobrog funkcionisanja Vlade Kosova ili suprotno. Ja bih rekao da bez svih kompetencija ne možete tražiti od domaće vlade da ima i odgovornosti, jer ovlašćenja idu sa odgovornostima. Recimo, kako možete tražiti odgovornost od Vlade Kosova u oblasti bezbednosti, reda i zakonitosti, kada je to ekskluzivno ovlašćenje šefa UNMIK-a? Kako od Vlade Kosova zahtevati ostvarivanje standarda vladavine zakona, kada sve nosioce pravosudnih funkcija bira i imenuje specijalni predstavnik generalnog sekretara UN i kad je nadzor nad njihovim funkcionisanjem isto tako ovlašćenje međunarodne administracije? Sigurno da je jedan od faktora za ovakav rad Vlade nedostatak ovlašćenja, međutim to ne može da amnestira domaće vlastodršce za dosadašnje neuspehe, jer pored nedostatka ovlašćenja, treba da postoje i domaći kapaciteti u administraciji, profesionalni nivo i stepen stručnog osposobljavanja da se bave određenim sektorom. Umesto voluntarizma i arbitrarnosti treba stvoriti stvarno odgovornu administraciju i ne možemo se uvek pravdati i sve amnestirati činjenicom da nemamo ovlašćenja.“
Ove godine se sve više priča i o nekoj vrsti međunarodnog prisustva u Vojvodini, gde su učestali međunacionalni incidenti.
Bojan Kostreš, predsednik Skupštine Vojvodine, kaže Radiju Slobodna Evropa da interes međunarodne zajednice za Vojvodinu smatra razumljivim, obzirom na te incidente. Evropa reaguje na poremećaje, kaže Bojan Kostreš:
„Na žalost, mi smo došli u situaciju da je republička administracija, koja praktično nosi sve nadležnosti za ovo pitanje i koja može da svojim delovanjem definiše ponašanje građana ovde i da praktično spreči međunacionalne sukobe, bilo prvo vrlo inertno i zakasnelo s jedne strane, a sa druge strane i neadekvatno. I svaka pomoć da se ovakav problem prevaziđe je dobrodošla. Ja sam siguran da Evropska unija i ostali organi, znači OEBS (Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju) i tako dalje, imaju dobru nameru da pomognu Republici Srbiji i građanima Republike Srbije da bi ovakav problem bio prevaziđen. Ne bih se složio s onim ljudima koji su Srbiji potpuno izolacionistički i autistično gledaju da svaka pomoć ili svaka želja iz inostranstva da se pomogne znači mešanje u unutrašnje stvari Republike Srbije, da je to na neki način uvođenje protektorata.“
Na kraju Dušan Janjić ističe moguće ishode međunarodnih protektorata u Bosni i Hercegovini i na Kosovu:
„U slučaju Bosne, što se bude više približavala Evropskoj uniji, etnički sukobi će biti manji. Ali, što bude više evropski protektorat – to vidimo na primjeru Ešdauna (Pedi, Ashdown Paddy - visoki međunarodni predstavnik u Bosni i Hercegovini) – težio ka centralizaciji funkcija, on će izazvati kontrareakciju. Dakle, možemo reći da se Evropska unija i Ešdaun sada nalaze u situaciji u kojoj je bio Ante Marković pre raspada SFRJ. Pokušavaju primenom ekonomskih i drugih mehanizama evropskih integracija da reše socijalne i ekonomske probleme, ali da zato proizvode političke reakcije u smislu jačanja regionalnih otpora u Republici Srpskoj i Hercegbosni.
Kosovska situacija je tragičnija s tog stanovišta, jer je Kosovo mnogo daleko od Evropske unije. Ta evropska perspektiva je više ideologija i san nego što je realnost. I drugo, što je zapravo na Kosovu još uvek nerešeno pitanje prisustva NATO-a, odnosno učešća Srbije u NATO-u, a to onda znači i nerešeno pitanje da li će Kosovo imati svoju vojsku koja će biti deo NATO-a. Ta bezbednosna dimenzija dobrim delom usporava i rešavanje ekonomskih i socijalnih problema.
Mislim da će evropski protektorat koji se sada uvodi u Bosni biti zapravo i budućnost Kosova, a onda ćemo videti koliko će evropski političari biti sposobni protektori da se nose sa dve stvari, prva je mikrobezbednost, znači to su policijske službe, druga je suzbijanje organizovanog kriminala i terorizma, kao osnove podsticanja ekstremizma. Dakle, to je ono glavno iskušenje i ja se nadam da se neće pokazati ona linija koja trenutno postoji u Evropskoj uniji i u evropskoj demokratiji, a to je da je nesposobna da se nosi sa radikalnim, ekstremističkim pokretima i udarima.“
