Kuckaju, armiraju, režu od svitanja do mraka svakog dana, po svakom vremenu. Blagoje Petrovski je građevinski inženjer. U Podgorici je već osam godina. Porodica mu je, naravno, u Skoplju. Pa, kako živi:
''Srednje. Sad se uvrštavam u neku srednju klasu, jer su ranije bile sednja jača i siromašna, na mi smo već došli u Podgoricu i možemo da budemu u srednju klasu''.
RSE: Klima nam je slična, a ostalo?
PETROVSKI: Ostalo je radno. Svaki dan. Od ujutro od sedam do uveče do pet, šest, sedam, pa na dalje.
Goce Mladenovski tehničar iz Krive Palanke. Nije oženjen:
RSE: Što Vi radite ovdje na građevini?
MLADENOVSKI: Od temelja do krova s radnike.
PETROVSKI: Mnogo golema rabota. Nemaš vreman ni da se oženiš.
MLADENOVSKI. Nije baš tako.
RSE: Ima li ovdje žena koje Vam se sviđaju?
MLADENOVSKI: Ima. Za koga ima, ima.
Boban Angelovski, armirač, takođe je iz Skoplja. U Makedoniji ima ženu i kćerku od godinu i dva mjeseca. Ima najkraći podgorički staž. Tu je tek peta godina:
RSE: Kada je ružno vrijeme generalno, da li radite isto?
ANGELOVSKI: Ko može radi unutra, u objektu. Isto mi radimo to ispod nadstrešnice, a ko ne može, onda ima drugi posao što može da uradi.
RSE: Je li baš promaja unutra?
ANGELOVSKI: U zgradi jeste da je promaja, ali spolja nije.
RSE: Koliko sati dnevno radite?
ANGELOVSKI: Deset sati.
Malo neizbježne priče o zaradama i uštedama.
RSE: Kolika su im primanja?
RADNIK: Od devasta pedeset do trisapedeset eura.
RSE: Koliko Vam ostane od toga?
RADNIK: Zavisi kako štediš.
RSE: Koliko šaljete kući?
RADNIK: Kome kako ostane. Različito.
Na ovom gradilištu, u kraju za koji su gradski oci očigledno odlučili da bude elitni, zatekli smo pedesetak radnika. Nekad ih je više, nekad manje. Po potrebi. Dvadesetčetiri dana rade, ostalih šest u mjesecu provode sa svojima kući. Ima agencija koja svakog ponedjeljka autobusom jednu turu radnika dovozi, a drugu odvozi:
''Ovde slobodno vremen nema se. Radi se čitavih dva'es četiri dana u mesecu. Za dva'es četiri dana idemo jednu nedelju kući''.
Radnici iz Pelagonije imaju smještaj na Cijevni, desetak kilometara od grada:
RSE: Kada Vam dođe da se opustite, što radite?
RADNIK: Pijemo, igramo karte, gledamo televiziju, sa drugovima porazgovaramo uveče.
RSE: Igrate li u kladionicama?
RADNIK: Ponekad igramo, ali sa državom se ne možeš kockati.
RSE: Gdje Vi izlazite?
RADNIK: Po gradu.
RSE: Gdje Vam se posebno sviđa?
RADNIK: Po kafana negde, kafići.
RSE: Znate li gdje je pozorište?
RADNIK: Znamo.
RSE: Jeste li ušli kad unutra?
RADNIK: Jednom do sad. Za sedam godina jednom.
RSE. Pa, dobro je. Neki nijesu odavde nijedput.
RADNIK: Samo jednom.
Izgleda da uz naporan život idu lakši politički razgovori:
RSE: Da li se osjećate strancem?
RADNIK: Kada sam u drugu zemlju mislim da se osećam ko stranac, ali kad smo isti što da se osećam.
RSE: Uskoro ćete tražiti i pravo glasa.
RADNIK: Pa, jes'. Imamo posle pet godini pravo na glas.I državljanstvo.
RSE: Je l' Vi idete stvarno na izbore?
RADNIK: U Makedoniju?
RSE: Ne, nego ovdje.
RADNIK: Ne. Pa, niko me ne zove. Ne smeju oni da nam daju da glasamo, posle ke tražimo i druga prava ovde. Će tražimo i žene, će tražimo i stanove ovde i tako. Svi hoće na vlast da dođe, a na nikom mu se ne radi.
Naši sagovornici kažu da na svakom gradilištu imaju ponekog zajedničkog kućnog ljubimca. Kakvu mačku ili psa koji otkriju sigurne i obilne obroke. Na ovom to je mačak Toša. Nije dobio ime po Proeskom, već po onom dječijem junaku.
RSE: Što Vam najviše nedostaje od kuće. Na stranu porodica. Od hrane, od načina života, što Vam najviše nedostaje?
RADNIK: Ipak porodica. Žene,deca, kuće.
RADNIK: Ostavljamo većinski deo problema da rešavaju sami. Ideš mesečno jedanput kući. Nedelju dana se zadržiš, što znači da neki problem reše, ali većina ostaju da se rešavaju tamo.
Zgrada će se uskoro završiti. U toku je gradnja velike dvospratne kule, na čijem će vrhu, kažu, biti izgrađen bazen. Tako će Podgorica, napokon, dobiti bazen:
RSE: Da li Vam nekada dođe želja da kažete: ''Eh, kad bih ja imao ovakav stan''?
RADNIK: Dođe, kako ne. Onaj što gradi nema takav stan. To je tako.
RSE: Vi gradite luksuzne stanove. Je l' Vam dođe želja nekad da pomislite: ''A što ja ovako nešto nemam''?
RADNIK: Ja bih pomislio, ali šta ćeš kad je takva situacija. Ne može svako da ima tako luksuzan stan. Svuda je tako po svetu. Ko ima ima, ko nema nema.
''Srednje. Sad se uvrštavam u neku srednju klasu, jer su ranije bile sednja jača i siromašna, na mi smo već došli u Podgoricu i možemo da budemu u srednju klasu''.
RSE: Klima nam je slična, a ostalo?
PETROVSKI: Ostalo je radno. Svaki dan. Od ujutro od sedam do uveče do pet, šest, sedam, pa na dalje.
Goce Mladenovski tehničar iz Krive Palanke. Nije oženjen:
RSE: Što Vi radite ovdje na građevini?
MLADENOVSKI: Od temelja do krova s radnike.
PETROVSKI: Mnogo golema rabota. Nemaš vreman ni da se oženiš.
MLADENOVSKI. Nije baš tako.
RSE: Ima li ovdje žena koje Vam se sviđaju?
MLADENOVSKI: Ima. Za koga ima, ima.
Boban Angelovski, armirač, takođe je iz Skoplja. U Makedoniji ima ženu i kćerku od godinu i dva mjeseca. Ima najkraći podgorički staž. Tu je tek peta godina:
RSE: Kada je ružno vrijeme generalno, da li radite isto?
ANGELOVSKI: Ko može radi unutra, u objektu. Isto mi radimo to ispod nadstrešnice, a ko ne može, onda ima drugi posao što može da uradi.
RSE: Je li baš promaja unutra?
ANGELOVSKI: U zgradi jeste da je promaja, ali spolja nije.
RSE: Koliko sati dnevno radite?
ANGELOVSKI: Deset sati.
Malo neizbježne priče o zaradama i uštedama.
RSE: Kolika su im primanja?
RADNIK: Od devasta pedeset do trisapedeset eura.
RSE: Koliko Vam ostane od toga?
RADNIK: Zavisi kako štediš.
RSE: Koliko šaljete kući?
RADNIK: Kome kako ostane. Različito.
Na ovom gradilištu, u kraju za koji su gradski oci očigledno odlučili da bude elitni, zatekli smo pedesetak radnika. Nekad ih je više, nekad manje. Po potrebi. Dvadesetčetiri dana rade, ostalih šest u mjesecu provode sa svojima kući. Ima agencija koja svakog ponedjeljka autobusom jednu turu radnika dovozi, a drugu odvozi:
''Ovde slobodno vremen nema se. Radi se čitavih dva'es četiri dana u mesecu. Za dva'es četiri dana idemo jednu nedelju kući''.
Radnici iz Pelagonije imaju smještaj na Cijevni, desetak kilometara od grada:
RSE: Kada Vam dođe da se opustite, što radite?
RADNIK: Pijemo, igramo karte, gledamo televiziju, sa drugovima porazgovaramo uveče.
RSE: Igrate li u kladionicama?
RADNIK: Ponekad igramo, ali sa državom se ne možeš kockati.
RSE: Gdje Vi izlazite?
RADNIK: Po gradu.
RSE: Gdje Vam se posebno sviđa?
RADNIK: Po kafana negde, kafići.
RSE: Znate li gdje je pozorište?
RADNIK: Znamo.
RSE: Jeste li ušli kad unutra?
RADNIK: Jednom do sad. Za sedam godina jednom.
RSE. Pa, dobro je. Neki nijesu odavde nijedput.
RADNIK: Samo jednom.
Izgleda da uz naporan život idu lakši politički razgovori:
RSE: Da li se osjećate strancem?
RADNIK: Kada sam u drugu zemlju mislim da se osećam ko stranac, ali kad smo isti što da se osećam.
RSE: Uskoro ćete tražiti i pravo glasa.
RADNIK: Pa, jes'. Imamo posle pet godini pravo na glas.I državljanstvo.
RSE: Je l' Vi idete stvarno na izbore?
RADNIK: U Makedoniju?
RSE: Ne, nego ovdje.
RADNIK: Ne. Pa, niko me ne zove. Ne smeju oni da nam daju da glasamo, posle ke tražimo i druga prava ovde. Će tražimo i žene, će tražimo i stanove ovde i tako. Svi hoće na vlast da dođe, a na nikom mu se ne radi.
Naši sagovornici kažu da na svakom gradilištu imaju ponekog zajedničkog kućnog ljubimca. Kakvu mačku ili psa koji otkriju sigurne i obilne obroke. Na ovom to je mačak Toša. Nije dobio ime po Proeskom, već po onom dječijem junaku.
RSE: Što Vam najviše nedostaje od kuće. Na stranu porodica. Od hrane, od načina života, što Vam najviše nedostaje?
RADNIK: Ipak porodica. Žene,deca, kuće.
RADNIK: Ostavljamo većinski deo problema da rešavaju sami. Ideš mesečno jedanput kući. Nedelju dana se zadržiš, što znači da neki problem reše, ali većina ostaju da se rešavaju tamo.
Zgrada će se uskoro završiti. U toku je gradnja velike dvospratne kule, na čijem će vrhu, kažu, biti izgrađen bazen. Tako će Podgorica, napokon, dobiti bazen:
RSE: Da li Vam nekada dođe želja da kažete: ''Eh, kad bih ja imao ovakav stan''?
RADNIK: Dođe, kako ne. Onaj što gradi nema takav stan. To je tako.
RSE: Vi gradite luksuzne stanove. Je l' Vam dođe želja nekad da pomislite: ''A što ja ovako nešto nemam''?
RADNIK: Ja bih pomislio, ali šta ćeš kad je takva situacija. Ne može svako da ima tako luksuzan stan. Svuda je tako po svetu. Ko ima ima, ko nema nema.
