Dostupni linkovi

logo-print

Od kisele vode do Haga, i nazad


Od kisele vode do Haga i nazad, aktuelna Vlada Srbije sve upadljivije luta, glavinja i sapliće se o vlastite reči ili odluke. Teško je prisetiti se bilo kojeg od ključnih političkih, ekonomskih i ostalih najosetljivijih pitanja srbijanskog društva u kojem ovaj konglomerat stranačkih feuda ojačan zazornom podrškom Miloševićevih socijalista ima konzistentan stav, dok je preko svake mere preambiciozno tražiti da se taj stav još i ovaploćuje u stvarnosti, to jest da Vlada povlači odvažne i neophodne reformske poteze.

Svemu se ovome ne treba čuditi, iz majmanje dva razloga: Vlada na čijem se čelu nalazi Vojislav Koštunica drugačije, izgleda, naprosto ne može, ona je nužno zatočenik specifičnog političkog habitusa svog premijera; drugo, još od spektakularne propasti svog kandidata na predsedničkim izborima, ova vlada – ionako manjinska – gotovo je konsenzualno smatrana vladom u odlasku. Doduše, nije baš uobičajeno da se takve vlade toliko angažuju oko donošenja novog Ustava, ali je jasno da je Ustav jedino što premijera uistinu zanima, i za šta je rešio da bude njegovo političko zaveštanje, makar to bila jedina opipljiva tekovina ove vlade.

Iako formalno socijalisti održavaju Koštuničinu Vladu na životu, još od predsedničkih izbora je jasno da je njen rok trajanja ipak dobrim delom u rukama predsednika Srbije i Demokratske stranke Borisa Tadića. A Tadić je, po svemu sudeći, procenio da je Vladi dao dovoljno vremena da pokaže sve što zna - po cenu da zbog svoje pomirljivosti trpi kritike više od svojih sličnomišljenika nego od protivnika - i da je sada tome došao kraj jer Vlada nije učinila ništa od onoga što je morala. A Srbija odavno nema vremena za čekanje, oklevanje i parapatriotsko prenemaganje. Ovo praktično znači da je danas mnogo izglednije nego juče da će demokrate krenuti u rušenje Vlade i iznuđivanje prevremenih parlamentarnih izbora. Ta je eventualna, oficijelno još neproglašena odluka gotovo pa neminovnost unutar političke dinamike u Srbiji, ali nema sumnje i da ona nosi znatne rizike: pre svega, populistički Šešeljevi radikali imaće na tim izborima bar podjednako dobre šanse kao i demokrate, što Srbiji može doneti novi ciklus još izraženije nestabilnosti. Na drugoj strani, ni opstanak ovakve Vlade nije rešenje, nego samo neodgovorno odlaganje istog.

U međuvremenu, vodeće stranke u zemlji muče muku sa unutrašnjim disidentima. Tadić je, čini se, rešio da iz Demoktratske stranke izbaci Čedomira Jovanovića, i to u isto vreme kada zaoštrava odnos prema Koštunici, što znači da pokušava da neutrališe napade koji mu dolaze upravo sa te, Jovanovićeve strane. Koštunica, pak, ne može da obuzda svoje novosadske funkcionere, koji upravo ulaze u koaliciju sa radikalima, uprkos drugačijoj odluci stranačke centrale. No, kao što će Tadiću biti prilično teško da objasni kako njegovoj stranci najednom ne valja neko ko je, šta god se o njemu mislilo, često za nju stavljao glavu gde drugi ne bi ni mali prst, tako će i Koštunica imati problem da razjasni kako to da do sada, kaobajagi, nije bio obavešten da su njegovi najistaknutiji ljudi u Vojvodini mahom tek rezervni radikalski ešelon.

A od ljudi koji se teško razabiru u vlastitim strankama možda ne bi trebalo očekivati baš osobito velike podvige na uljuđivanju cele jedne države.
XS
SM
MD
LG