Dostupni linkovi

logo-print

Vernost Državi, Naciji, Stranci....


Kao uvod u ovu temu, objavljujemo iz arhive Radija Slobodna Evropa deo izveštaja Lejle Sarić, star godinu dana:

„Bosanskohercegovačka diplomatija, uz rijetke izuzetke, još uvijek je skup stranački i nacionalno podobnih ljudi, istina sa fakultetskim diplomama, ali neškolovanih za diplomatiju. Sedam godina nakon kraja rata, BiH u inostranstvu još uvijek predstavljaju, naprimjer, veterinari i vjerski službenici. To se može vidjeti i u onih samo nekoliko biografija, koliko ih je uopšte dostupno javnosti - na web sajtu Ministarstva vanjskih poslova. Šta građani misle o ljudima koji ih predstavljaju u inostranstvu?

Građani, anketa na ulici:

’Političari jedne stranke.’

’Kakva nam je država, takva nam je i diplomatija. Znači, nije baš onako... Treba da sazrijemo.’

’Mislim da imamo još puno poraditi na tome da bismo uskladili to sa evropskim standardima i načinima na koji se imenuju ambasadori.’

Nekadašnji ambasador socijalističke Jugoslavije u Vašingtonu i Londonu, Mićo Rakić, upozorava kako su diplomate koji danas predstavljaju BiH u svijetu uglavnom ambasadori svojih političkih partija, a mnogo manje zastupnici interesa države.

’Vodi se mnogo računa kod nas, više nego što treba, o tome da se zastupe svi entiteti, da ambasadori i diplomate kandiduju političke partije.’

Zbog nepoznavanja diplomatskih normi, neki su od bosanskohercegovačkih ambasadora proteklih godina pravili brojne gafove. Neki su postupci, kao što je pozdravljanje drugih diplomata sjedeći, bili odraz i potpuno nekulture. Ministar vanjskih poslova BiH, Mladen Ivanić, ne želi priznati koliko su neki od ambasadora svojim ponašanjem nanijeli štetu ugledu zemlje, ali priznaje:

’Radije bih rekao ovako: ponekad nismo imali mnogo koristi od takve vrste ambasadora. Neki od njih su i završili svoj mandat, nisu napravili bilo kakav problem, ali nisu donijeli ni neku veliku korist.’“

Partijska i / ili nacionalna pripadnost, zavisno od slučaja, najvažniji je kriterijum pri donošenjima odluka o budućim diplomatama. Stručnost je u drugom planu. Tako je u svim zemljama regije kažu naši sagovornici.
Razgovarali smo tokom proteklih nekoliko dana sa petoricom što aktivnih što bivših ambasadora država regije. Svi do jednoga kažu da stoje iza svake reči, ali da zbog posla koji rade ne mogu govoriti javno. Neki od njih kažu da o svojim iskustvima pripremaju opširne izveštaje koje će prezentirati javnosti.

Jedan bosanskohercegovački diplomata kaže Radiju Slobodna Evropa da sadašnji način izbora diplomata predstavlja povratak u stanje od pre desetak godina, odnosno u ono koje je vladalo neposredno nakon rata.

„Uveli smo logiku koja je bila napuštena“, kaže ovaj diplomata napominjući da je u vreme vladavine koalicije na čelu sa Zlatkom Lagumdžijom bio ustanovljen princip imenovanja na diplomatske položaje renomiranih umetnika, novinara, privrednika. „Sada opet tri nacionalne stranke dijele položaje po ključu, unaprijed. Stranke su se vratile na udomljavanje svojih aparatčika kojima tako plaćaju zasluge za stranku“, kaže ovaj bosanskohercegovački diplomata Radiju Slobodna Evropa.

Do koje mere ovakav način odlučivanja može biti apsurdan potvrđuje i primer iz avgusta prošle godine kada je na položaj ambasadora Bosne i Hercegovine u Srbiji i Crnoj Gori predložen Tomislav Leko - osoba koja uopšte nema bosanskohercegovačko državljanstvo.

Dotadašnji ambsador BiH u Beogradu Željko Komšić, rekao je tada Radiju Slobodna Evropa da je najgore u svemu što to nije jedini slučaj.

„U slučaju da on dobije agreman, da ode u Beograd, definitivno neće biti prvi ni jedini sa sumnjivim državljanstvom u Ambasadi u Beogradu. Imate tamo već dvije osobe. Otpravnik poslova, gospodin Bogdanović koji, istina, jeste bosanskohercegovački državljanin, ali istovremeno je i državljanin Savezne Republike Jugoslavije, odnosno sada Srbije i Crne Gore. I prvi sekretar Ambasade, gospođa Đogo, koja nikad nije živjela u BiH, a također ima državljanstvo BiH upisano negdje u Ljubinju, u Trebinju, nemam pojma.“

„Do sada je važilo pravilo da jedni drugima ne prave probleme. Postojao je formalni mehanizam po kojem je diplomatsku listu odobravalo Predsjedništvo, ali lista je bila dogovarana unaprijed“, kaže jedan bosanskohercegovački diplomata. Njegov kolega, takođe Bosanac, ali pripadnik drugog naroda opisuje kako konkretno ovaj mehanizam funkcioniše:“Bošnjaci sastave svoju listu, Srbi svoju, Hrvati svoju. Onda važi princip 'ja tebi neću dirati tvoje, ali nemoj ti meni moje'. Sada je, međutim, prvi put došlo do situacije da se jedan član Predsjedništva ’pobunio’“, opisuje ovaj diplomata situaciju u kojoj se nedavno Sulejman Tihić, tada predsedavajući Predsedništva Bosne i Hercegovine usprotivio imenovanju Dragana Božanića, predratnog novinara Televizije Sarajevo, ratnog novinara paljanske televizije, na položaj ambasadora BiH pri Savetu Evrope u Strazburu.

Jedan naš izvor u bosanskohercegovačkoj diplomatiji kaže da su upravo položaji, poput misija u Strazburu, Briselu i ostalih u multilaterali, „odabrani za udomljavanje problematičnih, ratnih kadrova na koje se očito vraća politika Republike Srpske“, zato što za postavljanje diplomata u tim centrima nije potreban pristanak, odnosno agreman zemlje domaćina, kako to važi u slučaju bilaterale, odnosno ostalih, uobičajenih ambasada.

„Naša diplomatija je sada u nokdaunu, a kad je neko u tom stanju ja izbjegavam da zadajem udarce“, kaže jedan dobar poznavalac stanja u Ministarstvu inostranih poslova Bosne i Hercegovine Radiju Slobodna Evropa objašnjavajući time razloge zbog kojih ne želi da govori javno. „Obrukali su nas, sve su razgradili, sve što smo, ajde da se ne hvalim puno, da ne kažem što smo napravili, ali što smo počeli da stvaramo“, kaže ovaj naš sagovornik i dodaje: „Udomljavanjem svojih marioneta, prema svom liku i obličju napravili su lošu stvar po Državu. Ne bi bilo fer da ih sada kritikujem, prljavo bih se osjećao,“ obrazlaže ovaj taj bivši diplomata razloge odbijanja da javno govori o sadašnjem stanju u diplomatiji svoje zemlje.

Negativna selekcija u izboru diplomata dovodila je proteklih godina do mnogih incidenata ili čak skandala od kojih su svakako najpoznatiji optužba jednog hrvatskog diplomate za silovanje, kasnije ublaženo u „seksualno uznemiravanje“ u jednoj zemlji na Dalekom istoku i slučaj krijumčarenja 35 kg narkotika diplomatskom poštom nekadašnje SR Jugoslavije u jednoj latinoameričkoj zemlji.

Pogubnost sadašnje situacije u diplomatijama Srbije i Crne Gore i Bosne i Hercegovine u kojoj je nacionalna odnosno stranačka pripadnost najvažnija objašnjava Radiju Slobodna Evropa Živorad Kovačević, nekadašnji ambasador Jugoslavije u Vašingtonu, sada čelnik Evropskog pokreta u Srbiji i profesor na Diplomatskoj akademiji u Beogradu:

„O etničkoj pripadnosti, ili u slučaju državne zajednice Srbije i Crne Gore o pripadnosti jednoj od članica te zajednice ili u Bosni i Hercegovini o jednom od dva entiteta mora se voditi računa. To svakako spada u kriterijume. Međutim, stvar je postavljena naopako. Pojedinim etničkim grupacijama ili pojedinim državnim ili paradržavnim jedinicama se daje pravo i mogućnost da dobiju određena diplomatska mesta i da ih oni po svom nahođenju popunjavaju. Tako da mi imamo situaciju da ustvari recimo ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore ima sasvim zavezane ruke u pogledu toga koga će članice državne zajednice odrediti. A tome se još dodaje momenat koji ste Vi pomenuli koji uopšte ne bi smeo da bude prisutan – a to je kojoj političkoj stranci pripada. Pa se sa svakom promenom ministra menja velik broj diplomata na čelnim funkcijama. Prema tome to su dve stvari koje ne treba mešati a to je da se obezbedi odgovarajuće prisustvo svih tih elemenata, ali sa druge strane da postoji jedinstvena politika koja će omogućiti kompeticiju sposobnosti.“

U Hrvatskoj nema problema u ispunjavanju kvota nacionalne zastupljenosti poput one u Bosni i Hercegovini ili zastupljenosti diplomata država članica poput one u Srbiji i Crnoj Gori. Negativna selekcija je, međutim, princip koji nije napušten, kaže Radiju Slobodna Evropa Damir Grubiša, profesor na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu, diplomata nekadašnje Jugoslavije i kasnije Hrvatske.

„Hrvatski diplomati su, u prvom redu, ljudi koji su selektirani. Drugim riječima ljudi koji nisu prošli javne natječaje. U zadnjih pet godina bilo je svega dva natječaja – jedan za osmero ljudi i nedavno za trideset mladih vježbenika i to za vrijeme ove vlade. Dok je za vrijeme stare vlade, dakle koalicijske vlade lijevog centra, samo jedan put osvanuo natječaj za osmero ljudi. Prije toga su svi oni koji su regrutirani, u ovom početnom desetljeću, regrutirani zapravo zatvorenim natječajem. Jedini natječaj koji je postojao, postojao je u proljeće ’92. kad je dakle Hrvatska međunarodno priznata. I tad je raspisan vrlo čudan natječaj – bez roka. Drugim riječima otvoreni natječaj gdje su pozvani svi da pošalju svoje prijave naravno sa dobro obrazloženim biografijama. Tada je zaprimljeno oko četiri tisuće prijava. Neki od tih su dobili odgovor neki nisu. Neki još uvijek čekaju, i dan danas. Od onih koji su dobili odgovor izabrano je otprilike 1.000 ljudi tako da sad ministarstvo broji oko 1.100-1.200 ljudi. To su većinom ljudi koji su selektirani onda na osnovu vlastitih prijava, ali i na osnovu prijama mimo natječaja. I ta se praksa nastavila i za vrijeme koalicijske vlade, a očito se eto nastavlja i sada jer ni taj Vibor Kalogjera ni ta Kuprešanin nisu zapravo prošli javni natječaj.

Dakle može se reći da se radi o jednoj internoj kadrovskoj politici, o jednoj internoj selekciji koja je po svim načelima Europske unije znak korupcije u zemlji.“

Profesor Grubiša kaže da je od stvaranja Hrvatske kao nezavisne države glavni kriterijum za diplomatiju bio politička podobnost.

„Problem je bio uvijek regrutiranje tih kadrova. Jasno da je u prvih deset godina dominantni princip bio politička podobnost. I naravno, dobre veze. Činjenica jest da recimo u jedno predstavništvo Hrvatske u inozemstvu nije mogao ići nitko tko nije imao takozvani „clearance“ (odobrenje), drugim riječima nije imao potvrdu ili obavještajnih službi ili Ureda predsjednika Republike. Čak su i šoferi morali ići po potvrdu u Ured predsjednika Republike da bi mogli ići u inozemstvo. To je prilično neuobičajena kadrovska politika bila, međutim, poslije, nakon dolaska koalicijske vlade, nakon trećesiječanjskih izbora nije izvršena jedna radikalna revizija te kadrovske politike. U čemu je problem – zahvaljujući tome što su po podobnosti ljudi bili ne samo primani nego su bili i unapređivani – cijela kadrovska struktura ili kadrovska piramida Ministarstva vanjskih poslova je bila naopako okrenuta. To znači da su imali jako puno ljudi na najvišim razinama – ministri, opunomoćeni ministri, ministri-savjetnici, a da su imali vrlo malo trećih tajnika, izaslanika, attachéa, drugih tajnika... Naravno, pošto su svi ulazili po drugim kriterijima onda su i vrlo lako preskakali te rangove i te činove u toj struci. Uslijed toga bila je potpuno poremećena ta struktura tako da je praktički bilo pravo čudo što se događalo da u nekim veleposlanstvima uopće stvari normalno idu. U nekim veleposlanstvima pak je bio više-manje nered tako da je to trebalo srediti. Međutim, vlada premijera Račana nije u to pitanje zadirala nego se uglavnom trudila da promijeni onu vodeću strukturu Ministarstva tako da je cijela struktura ostala zapravo ista samo malo drugačija.“

Dodatni problem u diplomatijama Bosne i Hercegovine i Srbije i Crne Gore predstavlja činjenica da je reč o u jednom slučaju složenoj državi, a u drugom zajednici dveju država u kojima diplomate zastupaju i interese onoga ko ih je poslao, ali i češće i žešće i interese svoje uže zajednice.
Milan Roćen, ambasador SiCG u Moskvi ovako opisuje svoj rad Radiju Slobodna Evropa.

„Ja se zaista držim onoga što je suština Beogradskog sporazuma, ali kad god mi se ukaže prilika ne propustim tu priliku da kažem i svoje mišljenje“.

Petoro diplomata – po dvoje iz Bosne i Herecgovine i Srbije i jedan iz Crne Gore otkrilo je proteklih dana Radiju Slobodna Evropa uznemirujuće informacije o načinu funkcionisanja diplomatija ovih složenih država. U najkraćem: niko ne veruje nikome, sve se radi dvostruko – u slučaju Srbije i Crne Gore, ili čak trostruko kada je reč o Bosni i Hercegovini. Diplomate, kolege, međusobno se kontrolišu, zaključke javljaju centrali ali i svojoj užoj zajednici.

Jedan naš sagovornik kaže da je u mnogim diplomatskim misijama državne zajednice Srbije i Crne Gore baš zbog ove udvojenosti daleko više diplomatskog osoblja na visokim nivoima nego što je to uobičajeno.

„Imate primer jednog od najvećih diplomatskih predstavništava u svetu – ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Moskvi. Tamo je pet stotina ljudi, tek dvojica ili trojica su na nivou ministra-savetnika, a u nekoliko naših ambasada po trojica ili četvorica su u tom zvanju. To je naročito uočljivo u specifičnim diplomatskim predstavništvima poput misija u Njujorku, Briselu ili u Beču (pri Ujedinjenim nacijama, Evropskoj uniji ili Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju)“, rekao je Radiju Slobodna Evropa jedan diplomata Srbije i Crne Gore pod uslovom da mu ime ne objavimo.

Drugi izvor iz srpskocrnogorske diplomatije, i to iz njenog srpskog dela, kaže Radiju Slobodna Evropa da je diplomatija nove zajednice Srbije i Crne Gore strukturirana tako da je, gde je god to bilo moguće, uspostavljen paritet – ako je ambasador iz Srbije, onda je prvi sekretar iz Crne Gore i obrnuto. Njegov kolega, ali crnogorski kadar i državljanin Crne Gore, kaže da je to pravilo, ali da se ono uvek ne poštuje. On kaže da on i njegov kolega iz druge države-članice državne zajednice znaju da jedan drugome ne veruju, jer jedan je za nezavisnu Crnu Goru, a drugi je za očuvanje zajednice. „Ja znam njegove političke stavove, on zna moje. Znamo kako ko diše. Nema tu tajni.“ Kako u takvoj situaciji funkcioniše diplomatija, pitamo ga. Koga zastupate, koje stavove? Jedni jedne, drugi druge, ili zajedničke? „Diplomatija je pretvaranje, foliranje, sve uz smešak, naravno. E pa ja kažem u šali da smo mi – Srbi i Crnogorci diplomatiju doveli do vrhunca. Jer mi ne foliramo samo druge nego to činimo i međusobno“, kazao je ovaj diplomata našem radiju. On dodaje da bi obojica trebalo da predstavljaju politike vlada Srbije i Crne Gore, ali da u praksi svaki gura samo politiku svoje države. „On radi po svome, ja po svome“, kaže ovaj diplomata.

Koliko ljudima koji odu u diplomatiju vezuje ruke upravo činjenica da su i državljani jedne zemlje, ali i pripadnici određenog naroda ili dela te zemlje čije politike mogu biti, ako ne suprotne, ono makar ne baš istovetne politikama države? Na primer neko ko je kadar Crne Gore, trebalo bi da sprovodi politiku i Crne Gore – dakle opredeljenje za nezavisnost, ali i Srbije, dakle opredeljenje za državnu zajednicu.

Živorad Kovačević: „To je neodrživa pozicija. Ja sam se svojevremeno našao u toj poziciji kad je Milošević tražio praktično da budem njegov ambasador u Vašingtonu, a ne ambasador ondašnje Jugoslavije. To je pozicija krajnje neprijatna kojoj se mnogi ambasadori prilagođavaju, ali vlasti zemlje prijema to tačno znaju.

Poznati su slučajevi da su neki agremani bili otezani do neprihvatljivih rokova zbog prethodnih izjava da će taj i taj kandidat za ambasadora sprovoditi politiku svoje uže zajednice. Jednako neprihvatljivo je kada neko smatra da treba da vodi politiku svoje stranke. Imali smo ambasadore koji su priznavali recimo ministra kao svoga šefa nego su se za instrukcije obraćali predsedniku svoje stranke.

Verujte da je takva situacija postojala i u bivšoj SFRJ u odnosima između republika i pokrajina i federacije. Ali ne ovako komplikovana i ovako drastično izražena. Sada imate situaciju da se svojevremeno na sednici DOS-a, koordinacionog odbora DOS-a odredi ko će biti ambasador u Vašingtonu i predsednik Vlade koja treba to da utvrdi pročita informaciju sutradan u novinama.“

Jedan izvor opisuje Radiju Slobodna Evropa situaciju u kojoj se jedan uticajni zapadni državnik nedavno u Beogradu sastao sa predsednicima vlada Srbije i Crne Gore. Uz gosta je, kako je to u diplomatiji običaj, bio ambasador Srbije i Crne Gore akreditovan u sedištu gosta. Mimo uobičajenih pravila uz gosta je bio u zamenik šefa misije – ličnost iz druge države članice. Na sastancima zapadnog državnika sa premijerima - Vojislavom Koštunicom i Milom Đukanovićem nije bilo dopušteno prisustvo diplomate iz druge države članice Državne zajednice. Jednom je ispred vrata ostao diplomata iz Srbije, drugi put iz Crne Gore.

Dvojica sagovornika opisuju nam situacije u kojima ih je kolega, iz istog diplomatskog predstavništva, uklanjao sa lista učesnika sastanaka u državi-domaćinu. „To vam je non-stop ko će koga da prevari“, kaže jedan od naših sagovornika.

Svih pet ličnosti sa kojima smo razgovarali – i diplomate iz Srbije i Crne Gore i njihove kolege iz Bosne i Hercegovine kažu Radiju Slobodna Evropa da znaju da „druga strana“, odnosno njihove kolege iz druge države članice odnosno drugog naroda imaju mogućnosti da im čitaju elektronsku poštu i da im prisluškuju telefonske razgovore. I naši sagovornici iz Srbije i oni Crne Gore, međutim, odbacuju svojevremene spekulacije crnogorskih medija o tome da „srpska tajna policija“ uhodi crnogorske diplomate po svetu. „To nema veze, to su napisale neke neznalice. Ne funkcioniše to baš na takav način, ali ima raznih stvari od toga ko kontroliše kompjutere o ambasadama do toga čija je najvažnija osoba – šifrant. Ključni punkt svake ambasade je mesto kripto zaštite. Ko to kontroliše taj kontroliše informaciju“, kaže jedan diplomata.

Neki naši sagovornici kažu da razgovore sa „svojima“ vode isključivo preko lokalne telefonske mreže, a ne iz diplomatskog predstavništva. „Ako me ovdašnji slušaju baš me briga“, kaže jedan diplomata. Drugi kaže da smatra „manjom štetom“ curenje informacija u službe države u kojoj je akreditovan nego u „suprotan“ tabor države koja ga je akreditovala.

Mnoge diplomate pokušavaju da u ovakvoj situaciji u diplomatska predstavništva dovedu svoje proverene saradnike. Najčešće im to ne polazi za rukom već dolaze u situaciju u kojoj ih dočekuje postojeće stanje kadrova kojima uvek ne mogu da veruju. Neki od njih onda angažuju dodatnu lokalnu radnu snagu koja je plaćena iz crnih fondova, ali ne države koja ga je poslala nego uže zajednice koju diplomata zapravo služi. „Te ljude naravno plaćamo i to po cenovniku države u kojoj smo, a osoblje po ambasadi po čitav dan sedi, surfuje interenetom i ne radi ništa“, kaže jedan diplomata. U nekim državama čak postoje čitave paralelne paradiplomatske strukture. Ambasada odrađuje jedan posao, a neformalna grupa ljudi, iz države ili naroda iz kojega nije ambasador, odrađuje posao druge, odnosno u nekim slučajevima diplomatskih predstavništava Bosne i Hercegovine, čak treće strane.

Na kraju dvoje naših sagovornika opisuje stanje kakvo bi trebalo da bude, odnosno kako jeste u diplomatijama uređenih država.

Melek Sina Bajdur (Baydur), ambasadorka Turske u Bosni i Hercegovini: „Da biste postali turski ambasador, morate položiti prvo prijemni ispit Ministarstva, na koji se mogu prijaviti samo svršeni ekonomisti, pravnici ili oni koji su završili fakultete za političke nauke ili međunarodne odnose. Oni koji budu primljeni, počinju rad u ministarstvu na najnižoj funkciji i tek nakon devet godina mogu polagati ispit za prvog sekretara. Zatim ide dužnost savjetnika i tek nakon svega toga možete biti ambasador. Prije nego što sam došla na dužnost ambasadora, ja sam radila 25 godina u Ministarstvu vanjskih poslova.“

Živorad Kovačević: „Moram opet navesti svoj primer: Ja sam u Sjedinjenim Američkim Državama studirao, ja sam bio tamo bezbroj puta pre toga, ja sam bio predsednik Mešovitog komiteta za saradnju Jugoslavije i Sjedinjenih Američkih Država, ali sam bio na pripremama ovde godinu dana. Godinu dana sam ja ulazio u sve detalje američke istorije, američkog života, političkih institucija. Ja sam znao svakog važnog pojedinca u Americi, da tako kažem preko izvora, pre nego što sam došao tamo. Razume se, to je možda malo preterano – godinu dana, ali se ne može ići grlom u jagode. Da ne govorim bez odličnog znanja jezika i bez odgovarajuće pripreme.

Radilo se svojevremeno o jednoj uglednoj, iskusnoj i sigurno sposobnoj diplomatiji i o zemlji koja je imala, opravdano ili neopravdano, čak globalne pretenzije.

Ja ne bih hteo da komentarišem ni jedan sadašnji pojedinačni slučaj jer bih učinio možda nekome nepravdu iz nedovoljne informisanosti, ali vidim pošto sam predsednik i profesor Diplomatske akademije da mi sa jedne strane spremamo kroz jedan dvogodišnji korikulum mlade diplomate, a da sa druge strane ljudi direktno sa nekih domaćih funkcija idu u inostranstvo. Oni su sami dovedeni u lošu poziciju“.
XS
SM
MD
LG