Simbol izvinjenja o kojima je reč postao je Vili Brant (Willy Brandt) i to zahvaljujući jednom dirljivom gestu: 7. decembra 1970. tadašnji kancelar Savezne Republike Nemačke spontano je u Varšavskom getu kleknuo pred spomenikom hiljadama Jevreja – žrtvama nacističkog pogroma.
Vili Brant je ličnost koja je čitavog života bila aktivni antifašista, osoba je koja se u ime svoje zemlje odrekla pretenzija na teritoriju Poljske, čovek je koji je potpisao sa istočnom Nemačkom sporazum o priznanju i praktično isposlovao članstvo obeju Nemački u Ujedinjenim nacijama. Ipak, prva asocijacija na pomen njegovog imena širom sveta je fotografija koja se urezuje u pamćenje – kišni dan, jedan čovek kleči pred spomenikom, vencem i gardistima. Taj čin doneo je Viliju Brantu godinu dana kasnije, 1971. Nobelovu nagradu za mir.
Sezona novinarskog lova na balkanskog Vilija Branta je počela odmah iza rata. 1995, 1996. i 1997. čak četiri ličnosti, tada ili kasnije vodeći političari u svojim zemljama, stavile su više ili manje otvoreno u ovom programu na znanje da pitanje o spremnosti na gestove poput onog Brantovog iz Varšavskog geta smatraju neumesnima.
Prvo izvinjenje, prvo kajanje za počinjeno delo upućeno je iz usta jednog političara koji u vreme kada je to izrekao nije bio na kakvom visokom položaju. Novak Kilibarda, danas diplomatski predstavnik Srbije i Crne Gore u Sarajevu, početkom devedesetih čelnik Narodne stranke Crne Gore, jedne od političkih partija koje su predstavljale perjanicu velikosrpske politike, kajanje je izrazio javno na sednici Skupštine Crne Gore čiji je bio poslanik. Proletos, sedam godina kasnije taj gest je opisao Radiju Slobodna Evropa.
"To je bila Skupština. Ja poslanik u Skupštini Crne Gore sam tokom jedne diskusije rekao: 'Ako je dozvoljeno upoređivati malo s velikim, što bi se latinski reklo - Si parva licet componere magnis -, nek mi bude dozvoljeno da sebe poredim sa Vilijem Brantom koji je imao snage da klekne na koljena ispred Spomenika žrtvama fašizma, da digne ruke u nebo i da moli i Boga i čovječanstvo da oproste njemačkom narodu što je produkovao fašizam. Ja kažem, pored sve neskromnosti da sebe poredim sa Vilijem Brantom, molim i Boga i ljude da oproste Narodnoj stranci za sve ono što je radila'. A iz Narodne stranke poginulo je desetine nedužnih mladića oko Dubrovnika, po Konavlima, po Hercegovini, po Vukovaru, itd.
Onda je to bila javna sablazan. Tada sam postao izdajnik srpstva i Srpske pravoslavne crkve. Tada sam ja bio prokaženi čovjek. Sad ću opet malo metaforično kazati: kad sam to uradio, znate kako sam se osećao - kao čovjek koji je sav znojav i prljav, kada negde radi neki teški posao, pa kad se okupa nekom divnom vodom – tako sam se, vjerujte, osjetio tada kad sam to rekao tada u Skupštini: 'da mi Bog oprosti što sam u zabludi bio'."
Nekoliko godina nakon ovog čina, počela je serija izvinjenja i izražavanja kajanja. Logično, prva izjava žaljenja žrtava usledila je sa one strane sa koje je, koliko god prebrojavanje žrtava bilo neumesno, žrtava bilo najviše, a zločina najmanje.
12. maja 2000. Alija Izetbegović, tada predsedavajući Predsedništva Bosne i Hercegovine izrazio je žaljenje zbog zločina počinjenih u vreme rata u delu zemlje pod kontrolom armije BiH prema Srbima i Hrvatima.
Mesec i po dana kasnije, 24. juna, Milo Đukanović, tadašnji predsednik Crne Gore je u Cavtatu, u Hrvatskoj.
"Ja bih želio da ovu priliku iskoristim da se u svoje ime i u ime građana Crne Gore, posebno onih građana koji dijele moja moralna i šira politička uvjerenja, dakle da uputim jedno iskreno žaljenje svim građanima Republike Hrvatske, posebno građanima Konavala, građanima Dubrovnika, građanima Neretvanske županije za svu bol, za sva stradanja, za sve materijalne gubitke koje im je nanio makar bilo koji predstavnik Crne Gore u sastavu Jugoslovenske narodne armije tokom tih tragičnih događaja".
Beogradska režimska štampa i njene varijante u Crnoj Gori ovaj čin su dočekale na nož. "Politika" je objavila, da je izjava izazvala "ogorčenje ogromnog dela stanovnika Crne Gore i Srbije". Najdalje su otišle "Večernje novosti" komentarom da vlast u Crnoj Gori ne "odstupa ni korak od ideje ustaških poklonika Sekule Drljevića i Savića-Markovića Štedimlije, koji su 1941. godine zauzeli čelna mesta u stroju poglavnika Nezavisne države Hrvatske Ante Pavelića, ne bi li istrebili tamošnji srpski narod i razorili prvu jugoslovensku državu".
U Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini sa posebnom pažnjom su se u jesen 2000. iščekivali eventualni gestovi nove, postmiloševićevske vlasti u Srbiji. Prilika se ukazala već 22. oktobra 2000. Vojislav Koštunica, tada sa dvonedeljnim stažom predsednika tadašnje Savezne Republike Jugoslavije bio je u Bosni i Hercegovini i to u Trebinju. U povratku je sleteo u Sarajevo, na aerodromu se sastao sa bosanskoherrcegovačkim i međunarodnim zvaničnicima. Mesec dana kasnije, 24. novembra u Zagrebu je organizovan samit država Evropske unije i zemalja regije. Tadašnji hrvatski ministar spoljnih poslova Tonino Picula je izjavio da njegova zemlja očekuje da Vojislav Koštunica u Zagrebu učini ono što je nekoliko meseci ranije Đukanović učinio u Cavtatu. Čovek koji je na izborima pobedio Slobodana Miloševića je međutim razvejao nade onih koji su očekivali gestove, odnosno onih koji ga nisu dovoljno dobro poznavali.
"Na ovim prostorima se mnogo štošta dešavalo, ne u proteklih desetak godina, nego u poslednjih pola veka i više. Bilo je nesreća, bilo je patnje, bilo je ljudskog bola, bilo je zločina na raznim stranama, bilo je žrtava. Ja ne delim ni zločine, ni žrtve, ni ljudsku patnju prema tome od koga potiče. Mislim da je pitanje jednostranog izvinjenja pitanje koje ne rešava to krupno pitanje. O tome sam govorio u Sarajevu, ponoviću to u Zagrebu. Samo nas istina oslobađa. A istina je, kao što znate, istina u onom starozavetnom i novozavetnom smislu reči. A istina je mnogo složenija. I zato naravno jednostranim, unilateralnim, formalnim izvinjenjem se ništa ne može postići".
"Niti je Koštunica Brant, niti je Srbija Njemačka", prokomentarisaće ove reči nakon samita Stjepan Mesić, predsednik Hrvatske koji će nešto manje od godinu dana kasnije, 31. oktobra 2001. u Izraelu sopstvenim gestom morati da anulira antisemitske izjave i postupke svog prethodnika Franje Tuđmana.
"Kao predsjednik Republike Hrvatske izražavam duboko i iskreno žaljenje zbog zločina nad Židovima počinjenim u Drugom svjetskom ratu na području kvislinške tvorevine koja se zvala Nezavisna država Hrvatska, a koja nije bila ni nezavisna ni hrvatska".
Krajem 2001. Goran Svilanović, ministar spoljnih poslova tadašnje Savezne Republike Jugoslavije u prvoj je zvaničnoj poseti Zagrebu. Kaže novinarima da želi da "podeli jednu emociju".
"To je iskreno žaljenje zbog stradanja kojima su bili izloženi državljani Republike Hrvatske, Hrvati i Srbi, pa i državljani Republike Jugoslavije u proteklih nekoliko godina. Za istoričare je posao da objasne zašto se dogodilo to što se dogodilo. Za političare je da učine korak koji vodi ka pomirenju.
Strah je nešto što nagoni ljude na najveće zločine. I u njihovom sećanju je Jasenovac ili neka druga stratišta. I to je ono što ih je učinilo manje ljudima nego što je trebalo, i to je ono što ih je navelo na zločine".
Izjava je kritikovana u Hrvatskoj i tada i kasnije kao nedovoljno otvorena. Ministar Svilanović je govorio da smatra da legitimitet za čin izvinjenja ima samo onaj političar koji bi bio direktno izabran.
Njegov domaćin Tonino Picula pozdravio je izjavu gosta iz Beograda.
"Doista iz pozicije ministra Svilanovića ipak je nešto lakše govoriti o tim tragičnim vremenima za Hrvatsku jer on doista je cijelo vrijeme pokazivao otvoreno neslaganje s politikom koju je Slobodan Milošević i njegova vrhuška provodila ne samo prema Hrvatskoj nego i Bosni i Hercegovini, a kasnije i Kosovu. Prema tome riječi koje je izgovorio ministar Svilanović moguće je interpretirati samo na jedan način kao jedno doista iskreno očitovanje o onome što se desilo u proteklih deset godina".
Vojislav Koštunica još jednom će se tih godina obreti u Sarajevu. 15. juli 2002, novinari ponovo pitaju: šta je sa izvinjenjem? Usledila je repriza odgovora iz Zagreba datog pola godine ranije.
"Zločina je bilo na svim stranama, bio je to težak rat, bilo je odgovornosti na svim stranama".
Novinari traže makar odgovor na pitanje da li će predsednik tadašnje SR Jugoslavije pozvati Radovana Karadžića, srpskog ratnog vođu u Bosni na predaju Haškom tribunalu gde je optužen za ratne zločine uključujući i genocid.
"Ne vidim zašto bih se ja time bavio. Znate, ima mnogo drugih stvari koje zaokupljaju moju pažnju i nije posao predsednika jedne države kada je reč o nečemu što se tiče druge države, a tiče se Bosne i Hercegovine, da se u te stvari meša. Mesto na kome se ja nalazim mi ne dopušta, i moje shvatanje o pravu i o vrednosti prava mi ne dopušta da izvan tih okvira izlazim".
Predsedniku Hrvatske Stjepanu Mesiću na tom, trojnom sastanku čelnika BiH, Hrvatske i tadašnje SR Jugoslavije, ovakva pitanja nisu postavljana. Uostalom, predsednik Mesić je i pre toga dolazio u Sarajevo, i u vreme rata i neposredno nakon što je preuzeo predsedničku dužnost. Njegovi jasni stavovi i osuda politike Franje Tuđmana prema Bosni i Hercegovini i pogotovo izjava upućena sunarodnicima u Bosni da je Sarajevo, a ne Zagreb adresa na koju treba da se obrate, učinili su da od njega u Bosni nikada niko nije očekivao ni izvinjenje niti bilo kakav sličan gest.
Sarajevo, 23. mart 2000, arhivski snimak Radija Slobodna Evropa:
Skandiranja: "Stipe, Stipe", aplauzi
Građani na ulici:
"Ovo je do sada najbolja posjeta koja se mogla očekivati. Hrvatska je sretna sa dolaskom Stipa Mesića".
"Pravi čovjek došao na pravo mjesto. Da je živ i zdrav puno godina".
"To je jedan od najdražih gostiju koji je vjerovatno poslije rata došao u Sarajevo. Ovo je velika stvar za Bosnu i Hercegovinu. Pazite, kada dobijete jednog običnog prijatelja to je puno. A kada dobijete za prijatelja jednog ovakvog čovjeka onda je to još više".
"Veoma ga cijenimo i poštujemo i volimo i drago nam je da je tu i vrlo smo srećni".
"Ja se divim i njemu i hrvatskom narodu koji je glasao za promjene i željela bih da bude to nas što prije".
"Gledam da je to ipak pozitivan pomak. I na našeg Aliju da će bit... Mislim za ove prilike političke da je pozitivnije, da su se narodi ovdje počeli otrežnjavati."
Septembra 2002. jedna izjava Vojislava Koštunice u Malom Zvorniku, na samoj granici Srbije i Bosne i Hercegovine predstavljala je gest koji je ponovo podsetio na početak devedesetih.
"Ja ću gledati na Republiku Srpsku kao sve ovo vreme: kao deo porodice koja nam je draga, bliska, privremeno odvojena, ali uvek naša i u našem srcu".
Izjava je izazvala oštre reakcije u Bosni i Hercegovini. Koštuničnin zamenik u stranci, kasnije ministar u Vladi Srbije i kandidat za predsednika Srbije Dragan Maršićanin svog šefa dva dana nakon izjave u Malom Zvorniku brani sledećim rečima.
"Pa to može biti sporno njima, ne može valjda biti sporno u Srbiji kao neki cilj, kao neka ideja, kao nešto čemu se stremi, kao što su nekad Istočna i Zapadna Nemačka stremile da se ujedine. Eto to je nešto što je dugoročni istorijski interes srpskog naroda. Da li će ikada biti realizovan, to je sasvim drugo pitanje. Zavisi od okolnosti, političkih prilika, odnosa snaga i tako dalje."
10. septembra 2003. u Beogradu je u prvoj zvaničnoj poseti neki predsednik Hrvatske. Sjajna prilika za iskaze žaljenja iskorišćena je.
Ako je izjava Svetozara Marovića, predsednika zajednice Srbije i Crne Gore bila u neku ruku očekivana, odgovor predsednika Hrvatske iznenadio je mnoge u Zagrebu.
"Želim da iskoristim ovu posetu da se kao predsednik Državne zajednice u ime prošlosti, koju ne možemo zaboraviti niti ispraviti, izvinim za sva zla koja je bilo koji građanin Crne Gore i Srbije učinio ili pričinio ili uradio bilo kome u Hrvatskoj".
"Koristim priliku da prihvatim ovu simboličku ispriku, a ja sa moje strane mogu reći da se ispričavam svima onima kome su građani Hrvatske u bilo koje vrijeme, bilo kada nanijeli bol ili štetu zloupotrebljavajući ili radeći protivno zakonu i zloupotrebljavajući svoju poziciju. Govorim, u bilo koje vrijeme i bilo kada".
Gotovo istovetne reči predsednik Marović ponoviće nešto više od godinu dana kasnije, 13, novembra 2003. u Sarajevu.
"U svoje lično ime i u ime onih koje predstavljam želim da kažem da je ovo vrijeme u kojemu izvinjenja nijesu samo kurtoazne riječi nego su riječi iskrenih namjera. Ja želim ovu priliku da iskoristim da se za svako zlo ili nesreću koju je bilo ko u Bosni i Hercegovini pretrpio od bilo koga iz Srbije i Crne Gore izvinim i da kažem da narodi nemaju pravo i da ne smiju da trpe krivicu i zla koja su napravili pojedinci. Oni treba da odgovaraju za to".
U ovom pregledu gestova valja svakako izdvojiti i dva vezana za verske praznike ili crvene velikodostojnike.
Poglavar Crnogorske pravoslavne crkve, arhiepiskop cetinjski i mitropolit crnogorski Mihailo (Dedeić) položio je 9. aprila 2003. venac u Vukovaru.
"Kao poglavar obnovljene Crnogorske pravoslavne crkve došao sam da se poklonim i da položim vijenac ovim našim mučenicima, koji nisu samo vaši, nego su i naši mučenici"
6. januara 2004, na pravoslavno Badnje veče, predsednik Vlade Hrvatske Ivo Sanader posetio je predstavnike srpske manjine.
"Nije ni vrijeme ni prigoda za velike političke govore, nego želim svim pravoslavnim vjernicima i danas ovdje čestitati i Badnjak i sretan Božić sa - Hristos se rodi."
Tri i po meseca kasnije premijer Sanader je u Jasenovcu, kako je rekao, jednom od najstrašnijih stratišta.
"Ne smijemo dopustiti da se zločini počinjeni u Jasenovcu i drugdje za vrijeme ustaškog režima u NDH zaborave. Nemamo pravo na zaborav. Važno je reći osobito naraštajima rođenima poslije Drugog svjetskog rata da se vremenskim protokom povijest ne briše".
Predsednik Republike Srpske Dragan Čavić objavio je u utorak 23. juna 2004. preko televizije Republke Srpske da su srpske snage 1995. počinile teške ratne zločine u Srebrenici i da to predstavlja "crnu stranu u istoriji srpskog naroda".
"Ne mogu znati da li će srodnicima postradalih Bošnjaka koji su žrtve ratnih zlodjela počinjenih od strane Srba ovo moje obraćanje značiti bilo kakvo olakšanje. Razumijem i saosjećam bol onih koji još uvijek traže svoje najbliže. Svi imaju pravo na pravdu. A vjerovaće u pravdu ako saznaju istinu o sudbini svojih najbližih i ako budu kažnjeni oni koji su počinili zlodjela."
Bio je ovo prvi put da neki visoki zvaničnik tog bosanskohercegovačkog entiteta i zvanični predstavnik srpskog naroda u BiH izrekne jedno ovakvo priznanje.
I konačno, u ponedeljak, 8. novembra 2004. ministar inostranih poslova Crne Gore Miodrag Vlahović počeo je zvaničnu posetu Bosni i Hercegovini polaganjem venca u Memorijalnom centru u Potočarima kod Srebrenice.
"Večeras smo se poklonili nevinim žrtvama Srebrenice, Srebrenice koja predstavlja simbol bespotrebne ljudske patnje i zločina koji pritiska sve generacije koje žive na ovim prostorima. Mi živimo u vremenu u kojem još uvijek na žalost, na našu veliku žalost, i ponekad i sramotu postoje ljudi koji još uvijek žele da ovaj zločin, ovaj magnum crimen kakav je bio u Srebrenici, i druge zločine širom Bosne i Hercegovine na prostorima na kojima su se dešavala ratna zbivanja da zaborave, da prekriju, da time izazovu konfuziju i zabunu i da spriječe da individualizujemo krivce i da slobodno i jasno kažemo da ti koji su to učinili nijesu prijatelji svog naroda nego njegovi najveći i definitivni neprijatelji."
U petak, 12. novembra 2004. tri dana pred posetu hrvatskog premijera Iva Sanadera Beogradu u intervjuu predsednika Vlade Srbije Vojislava Koštunice Hrvatskoj televiziji ponovo se pokrenula stara tema, i ponovo je direktan odgovor izbegnut.
Snimak Hrvatske televizije:
"Novinarka Ivana Dragičević Veličković: Hoće li ovaj Vaš susret s premijerom Sanaderom imati jednu simboličku razinu, dakle moje pitanje je da li ste zbog daljnjeg unapređenja dobrosusjedskih odnosa spremni, što mnogi građani Hrvatske očekuju, dati neku ispriku?
Koštunica: Kao što znate, ja sam imao prilike ranije da se sretnem više puta sa predsednikom Mesićem u ono vreme kada sam bio predsednik Savezne Republike Jugoslavije. Pripremajući ovaj susret sa ovog puta premijerom Sanaderom na više skupova evropske narodne stranke u Dablinu, u Solunu u Briselu pre koji dan zaključili smo da se treba okrenuti budućnosti."
U ovom pregledu gestova izvinjavanja i kajanja valja pomenuti još da Balkan i primer Vilija Branta nisu jedini slučajevi izvinjenja. Samo u proteklih nekoliko godina na desetine slučajeva traženja izvinjenja bilo je u svetu. Slovačka je pre sedam godina tražila izvinjenje Češke jer je tadašnji češki premijer Vaclav Klaus nazvao svog slovačkog kolegu Vladimira Mečijara paranoikom, Vatikan se ogradio od svoje uloge u Holokaustu, američki državni sekretar Kolin Pauel (Colin Powell) se nedavno izvinio zbog zlostavljanja iračkih zatvorenika u zatvoru Abu Graib, a predsednik Sjedinjenih Američkih Država (SAD) Džordž Buš (George Bush) je izrazio žaljenje zbog toga.
Na kraju pregleda dodajmo još tri gesta, tri iskaza – sva tri data pred Haškim tribunalom.
2. oktobar 2003.
"Izjašnjavam se da sam kriva."
Ovih pet reči Biljane Plavšić, člana srpskog ratnog vođstva u Bosni, iako plod nagodbe sa Tužilaštvom, po svojim su dometima i reperkusijama na ostala suđenja svakako najvažniji iako ne i najupečatljiviji.
U seriji od nekoliko desetina naknadnih iskaza pokajanja izrečenih proteklih godina u Hagu izdvajaju se ono Jadranka Prlića, bivšeg ministra spoljnih poslova od 6. aprila 2004. BiH jer predstavlja jedini takav iskaz nekog visokorangiranog Hrvata iz te zemlje, kasnije optuženog u Hagu, kao i ono od 27. januara 2004. Milana Babića, ratnog vođe krajinskih Srba, koje je toliko upečatljivo da je teško poverovati da nije makar delimično iskreno.
Prlić: "Želio sam dodati da sam suosjećao sa Bosnom i Hercegovinom i sa svim njenim žrtvama koje su spomenute u ovoj optužnici."
Babić: "Izlazim pred ovaj tribunal sa dubokim osećanjem sramote i kajanja. Dozvolio sam sebi da učestvujem u progonu najgore vrste protiv ljudi samo zato što su bili Hrvati, a ne Srbi. Nevini ljudi su bili proganjani, nevini ljudi su bili su nasilno isterivani iz svojih kuća, nevini ljudi su ubijani.
Ovi zločini i moje učešće u njima nikada ne mogu biti opravdani. Ostajem bez reči kada treba da izrazim dubinu mog kajanja za ono što sam učinio i za uticaj mojih grehova na druge. Mogu jedino da se nadam da iznoseći istinu, priznavanjem krivice i izražavanjem mog kajanja mogu poslužiti kao primer onima koji još pogrešno veruju da takva nečovečna postupanja mogu ikada biti opravdana.
Ja se nadam da svojim kajanjem mogu bar malo olakšati patnje onima koji su patili.
Molim moju braću Hrvate da oproste svojoj braći Srbima. Preklinjem moj srpski narod da ostavi prošlost iza sebe i okrene se budućnosti gde će dobro saosećanje i pravda na neki način olakšati rezultate zla u kome sam i sam učestvovao.
I na kraju, bezrezervno stavljam sebe na raspolaganje ovom Tribunalu i međunarodnom pravu."
Dvojica od ljudi o čijim je gestovima bila reč u ovom pregledu – onaj koji je to učinio prvi, i onaj koji je to do sada učinio poslednji – iznose Radiju Slobodna Evropa utiske sa najgoreg stratišta balkanskih ratova devedesetih. Novak Kilibarda koji je u Srebrenici bio 2000. i Miodrag Vlahović koji je u ime Crne Gore Potočare posetio novembra 2004.
Kilibarda: "Pored puta smo gledali da se peče prase, i izlijeću naučena đeca da udaraju tri prsta na ovu kolonu. Kad dođemo tamo, ta se masa okupila i nešto se događa jedinstveno, tužno jedno. Ja mislim da je bilo preko sto autobusa koji su dovezli samo žene – bez muževa, bez očeva, bez sinova. Onda ta ogromna masa žena, koje su došle iz raznih gradova, iz raznih logora, iz raznih muka njihovih, je došla na to stratište. Taj ženski svijet nije naglas jaukao, kao što se to radi u mojoj Crnoj Gori: u nas su poznati leleci, prolamaju se nebesa u tim katastrofama. Tamo su bili potmuli jecaji. Osjetio sam veliku muku i užasni stid, jer ja sam oficijelno pripadao, kao predsjednik Narodne stranke, politici na čijem je čelu stajao Slobodan Milošević.
I onda sam odstojao sve to, vidio sam sve to, impresioniran sam tom tihom tugom koja vas razara kada slušate te ogromne mase žena kojima su pobijeni muškarci. Nešto neobičnije, dostojanstvenije i tužnije ja nijesam našao ni u literaturi ni u životu nego to što sam vidio i doživio toga dana u Potočarima."
Vlahović: "Smatram da nisam zbunjive prirode i da me relativno teško izbaciti iz kolosijeka i dovesti u neku situaciju da ne znam što i kako da kažem, međutim to je jedno teško i dramatično i strašno mjesto i čovjek jednostavno teško može da ostane miran, da to na njega ne izazove neku vrstu jedne teške mučnine. To je zaista stravično mjesto, pada neki snijeg, hladno vrijeme, pomrčina, već je bio pao mrak, čitav je mizanscen, čitava je atmosfera bila prilično teška i mučna i uopšte taj zločin, najgori od svih u Bosni koji je postao eto simbol svih tih razaranja i nepotrebnih ljudskih žrtava je takav da sam imao muke, i sada kad se setim tog trenutka, da kažem to što mislim.
To je za mene, ta veče, ta noć u Srebrenici, u Potočarima bila neka vrsta zatvaranja kruga ličnog, jer, moram da kažem, ja osjećam neku ličnu satisfakciju, ako mogu tako da kažem jer ja sam želio tamo i lično da pođem. Za mene je to bilo značajno. Za Mića Vlahovića je bilo značajno da bude tamo. Tako da nisam mogao da izbjegnem tu ličnu crtu i ličnu notu u cijeloj stvari i prilično mi je to teško palo. Jednostavno nisam očekivao da će me to tako pogoditi. To je jedno stravično mjesto - imate primarne grobnice, sekundarne, rekli su mi čak da je tijelo jednog nesretnika nađeno u tri različite grobnice, naravno putem DNK analize to je utvrđeno... To što sam mislio svih ovih godina o tom ratu odjedanput mi se vratilo te večeri u Potočarima. Kažu mi da se vidjelo da sam bio uzbuđen."
Niko nije uslovio u Bosni i Hercegovini Vašu posetu time da Vi odete u Potočare?
"Naravno ne. Niko nije naravno uslovio. Meni je čast što sam ja bio tamo u ime Crne Gore. To je želja Crne Gore da iskoči iz ovog začaranog kruga zločina, apologetike zločina, konfuzije oko zločina, nedostatka želje i nespremnosti da se do kraja izvedu neke stvari koje su vezane za ratove na području bivše Jugoslavije. To je jednostavno Crna Gora koja želi da se od toga distancira, da to osudi i da na tim osnovama jasnog razlikovanja i jasne osude gradi svoju i budućnost sa drugima u regionu".
Kolika je težina ovakvih gestova? O tome Radiju Slobodna Evropa govore tri ličnosti koje su tokom proteklih petnaestak godina, pogotovo tokom godina ratova i sukoba bile izraziti zagovornici mira i protivnici nasilja - Žarko Korać, profesor psihologije na Univerzitetu u Beogradu, Vehid Šehić, sudija i predsednik Foruma građana Tuzle i Pajazit Nuši (Nushi) profesor psihologije na Univerzitetu u Prištini i predsednik Odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda Kosova.
Vehid Šehić i Žarko Korać kažu Radiju Slobodna Evropa da generalno izvinjenja imaju svrhu samo ako su iskrena.
Korać: "To uvek ima određenu težinu moralnu, naravno i emotivnu i psihološku za žrtve i za druge ljude koji nisu žrtve ali saosećaju sa žrtvama. Međutim efekat toga je naravno veći ako vi verujete da je to izvinjenje iskreno, znači da nije politički obojeno, da nije pragmatično, da nije rezultat nekih vaših ličnih političkih ambicija. Po mom mišljenju izvinjenje je veoma važno, ali naravno nije dovoljno. Ono što je najvažnije to je vaše osećanje da većina pripadnika, moram na žalost reći jedne nacije, jednog naroda, misli isto tako kao onaj koji se izvinio. Vama ništa ne bi značilo izvinjenje Vilija Branta, koje se uvek uzima kao gotovo paradigmatsko za sve ovo, da nisu i Jevreji i naravno svi ostali ljudi širom sveta mislili da ipak Nemačka koju je on tada predstavljao u većini, ili najveći broj građana Nemačke misli isto kao Vili Brant – da su oni učinili užasan zločin i da je potrebno izviniti se.
Mi imamo sad prve korake i prve gestove izvinjenja, ali sa druge strane ostaje veliko i krupno pitanje da li u ovom trenutku većina pripadnika te nacije ili građana te zemlje iz koje je osoba koja se izvinila zapravo tako misli. I konačno ostaje ono najvažnije – da li se o tome uopšte razgovara, da li su kažnjeni krivci. Možete se vi izviniti, ali krivci da se šetaju nekažnjeni i slično – koja je onda svrha."
Šehić: "Nakon deset godina od prestanka rata polako istina dolazi na svjetlost dana, pojavljuju se mnogi koji se izvinjavaju, koji priznaju. Međutim, opšti problem na ovim prostorima je činjenica da ja još nikad nisam čuo ni od jednog zvaničnika da kaže: 'Mi želimo, mi hoćemo da sarađujemo sa Haškim tribunalom. Mi želimo i hoćemo da utvrdimo sve one činjenice koje su se desile u ratovima na ovim prostorima kako bi svi oni, bez obzira iz kojeg naroda dolazili, bili izvedeni pred lice pravde i ukoliko se dokaže da budu sankcionisani zakonom.'
Činjenica da svi ovdje kažu da mi moramo da sarađujemo ukazuje na jedan veliki problem da na žalost ni nakon deset godina ovdje nije afirmisana spremnost da se suočimo sa prošlošću. Biću najsrećniji čovjek kada iz riječi i predsjednika Hrvatske, državne zajednice Srbije i Crne Gore, članova Predsjedništva Bosne i Hercegovine ili drugih visokih zvaničnika čujem da kažu mi želimo da sarađujemo sa Haškim tribunalom, mi želimo da svi oni budu kažnjeni.
Činjenica da je izvještaj o svemu što se događalo u Srebrenici, eto dobio neke pohvalne ocjene za mene ne predstavlja ništa posebno i vrijedno iz jednog prostog razloga jer smo svjesni činjenice da je ovaj izvještaj od iste vlade urađen zato što se morao uraditi, zato što je neko drugi, što se kaže u narodu, podastro sve dokaze da se desio jedan stravičan zločin u Srebrenici. Znači još uvijek među liderima u Republici Srpskoj, pa možemo reći i u čitavoj BiH kad su u pitanju neki drugi ratni zločinci, ne radi se zato što oni žele, nego zato što moraju, zato što je neki interes ili nekog ugrožen. Tako da i to izvinjenje koje stoji u izvještaju za mene u onom moralnom smislu ne predstavlja nikakav poseban kvalitet. Za razliku od toga, posjeta ministra vanjskih poslova Crne Gore Bosni i Hercegovini ima nešto što mene kao čovjeka posebno dirnulo. Njegov prvi kontakt sa Bosnom i Hercegovinom je bio odlazak u Srebrenicu, u Memorijalni centar u Potočarima. Znači prije bilo kakvog službenog kontakta sa predstavnicima vlasti Bosne i Hercegovine, on je prvo otišao u Srebrenicu, poklonio se žrtvama i onda je otišao da razgovara radi čega je i došao u Bosnu i Hercegovinu. I taj njegov čin ja doživljavam kao ljudski, kao jedan moralan čin i ja mu se zahvaljujem kao građanin ne samo Bosne i Hercegovine jer mene interesuje daleko širi prostor, jer sam u njegovom gestu vidio stvarnu iskrenost kad se izvinjavao za ono što su neki u njegovo ime uradili."
Profesor Pajazit Nuši kaže Radiju Slobodna Evropa da duboko veruje da traženje izvinjenja za delo koje je nekada učinjeno može najpre da ublaži, a zatim i potpuno eliminiše antagonističke odnose poput srpsko-albanskih na primer:
"Traženje izvinjenja za delo koje je nekada učinjeno može na početku da ublaži, i vrlo brzo može i da eliminiše antagonističke odnose. Jer izvinjenje traži stvaranje sistema novih vrednosti, koje su vezane za promenu posebnih ponašanja, koje isključuju nekadašnje antagonizme i na taj način se te vrednosti podižu na mnogo viši nivo humanosti.
Izvinjenje sa sobom povlači promenu ponašanja pojedinca. Kada su u pitanju albansko-srpski odnosi imamo potrebe da menjamo naše opšte ponašanje te promene mogu da počnu tek onda kada za osnov imaju izvinjenje za ono što se dogodilo. Kao posledica tog izvinjenja mogu se povratiti neki elementi koji su bili pozitivni, vremenom se mogu stvoriti posebna pozitivna ponašanja i odnosi koji doprinose pravilnom razvoju nacionalne individualnosti određene nacije i doprinose većem integritetu i ljudskom povezivanju između pojedinca koji pripadaju različitim nacijama.
Ja se sećam efekta koji je imao potez Vilija Branta. Taj potez je ocenjen kao visoko etički potez, dok je Brant ocenjen političarem visokog nivoa jer je znao da oceni kada, gde i kako treba da se traži izvinjenje."
Zašto proces ovakvih gestova ipak najteže ide u Srbiji?
Korać: "Ako imate na čelu Vlade Republike Srbije čoveka, Vojislava Koštunicu, koji je mnogo puta rekao da je Hag 'poslednja rupa na svirali', da je do u suštini 'nepravedan sud', koji je rekao da 'nema izručenja', ako njegov ministar pravde to ponavlja svaki dan, onda nema koga da podstakne ljude da učine nešto jako teško – da se konfrontiraju sa svojom odgovornošću. I moram gospodine, prijatelju, kolega Kusovac da Vam kažem nešto – najteže će se konfrontirati sa svojom savešću oni koji imaju najveći udeo u svemu tome. Ipak je taj program, ja ne kažem da nije bilo i zločina drugde, ne kažem da nije bilo pomagača i odgovornih na drugim stranama, ali ipak, epicentar te priče je Beograd i režim Slobodana Miloševića i njegova plebiscitarna podrška koju je on dobio. Naravno da će najteže ići u Srbiji jer ovde najveći broj ljudi mora da se suoči sa vlastitom odgovornošću, sa zločinima koji su se desili na sto ili dvesta kilometara od Beograda i naravno da ovde postoje i najveći otpori."
Sada jedno pitanje koje će možda biti po malo neprijatno, ali moram da Vam ga postavim: Zašto Vlada u kojoj ste i Vi bili nije pokušala da napravi jedan takav gest? Je li bila reč o strahu od gubitka popularnosti ili je reč o nečem drugom?
"Ja sam jednom, sedeli smo u Sarajevu, mog jednog druga Bošnjaka pitao: 'Pa dobro je l' ja treba da se izvinim?' On kaže: 'Pa ja to od tebe i ne tražim.' Dakle imate taj paradoks da je ovde očekivanje ustvari da se izvine oni koji su na neki način ipak bliži toj priči, ajde da ne kažem izvršioci – oni se retko izvinjavaju. Ja iskreno od Slobodana Miloševića koji meni objektivno već deluje kao jedan klinički paranoik, od njega to zaista ne očekujem.
Činjenica je da je naša vlada u početku pokušavajući da konsoliduje jednu zemlju koja se bukvalno raspadala na naše oči u smislu ekonomskom, društvenom, zločini, da ona u tom trenutku nije to postavila kao neki svoj prioritet. Sigurno je da je takav gest izostao i za to na žalost nema nekog stvarnog opravdanja, ali ja želim ipak da Vas podsetim da je Zoran Đinđić bio u Sarajevu, da je prošao Ulicom Vase Miskina, da je čak stao ispred Vječne vatre i mesta gde su granatirani ljudi... U jednom trenutku dok je išao nesretni Zoran Đinđić, jedan pravi, tipičan onako Sarajlija, baš mi je izgledao arhetipski, onako zavaljen u stolicu dobacio mu je, znao sam da beztoga neće proći, doviknuo mu je: 'Kako onaj pečeni vo sa Pala?' I sećam se da je Zlatko Lagumdžija bio sav bled, valjda je mislio da je to incident, ja sam mu rekao: 'Znaš šta je Zlatko, ipak je morao neko to da mu dobaci, ne u smislu da je on to zaslužio, nego je to prirodno.' Ali i taj čovek mu je to rekao na jedan prijateljsko-prekorni način. Hteo je da kaže: "Evo ipak ja sam živ, mnogi su preživeli, Sarajevo je tu, došli smo ovde i nije ti to Zorane valjalo.' Znači to je bilo tipično tako sarajevski, bosanski, u njihovom stilu.
Mislim da bi on, Zoran Đinđić, da je ta vlada duže trajala, da je on uspeo u svojim reformama koje su brutalno zaustavljene, mislim da bi on došao do te tačke.
Ali za kraj, ne zaboravite ipak jedno što je najvažnije od svega: On je Slobodana Miloševića uhapsio, on ga je isporučio Hagu, i to posle svega pet meseci svoje vladavine, i on je u nekom simboličkom i stvarnom smislu najdalje otišao u raskidu sa tom prošlošću, i po mom dubokom ubeđenju, zato je i izgubio život."
Da sam čin izvinjenja najčešće nije dobro, ispravno ili pošteno shvaćen najpre u sredini iz koje dolazi potvrđuje i primer arhetipa ovog čina - Vilija Branta. Vest iz Osla o tome da je dobio Nobelovu nagradu nemačkog kancelara je 21. oktobra 1971. zatekla u Saveznom parlamentu u jeku žučne rasprave o budžetu.
Poslanici su, kako su saznavali informaciju plasiranu od uha do uha, jedan po jedan ustajali i ovacijama pozdravljali svog kancelara, novog nobelovca. Vili Brant, vidno uzbuđen odgovorio je da će činiti sve da dokaže da je dostojan nagrade. Poslanici opozicionih demohrišćana ostali su da sede.
Vili Brant je ličnost koja je čitavog života bila aktivni antifašista, osoba je koja se u ime svoje zemlje odrekla pretenzija na teritoriju Poljske, čovek je koji je potpisao sa istočnom Nemačkom sporazum o priznanju i praktično isposlovao članstvo obeju Nemački u Ujedinjenim nacijama. Ipak, prva asocijacija na pomen njegovog imena širom sveta je fotografija koja se urezuje u pamćenje – kišni dan, jedan čovek kleči pred spomenikom, vencem i gardistima. Taj čin doneo je Viliju Brantu godinu dana kasnije, 1971. Nobelovu nagradu za mir.
Sezona novinarskog lova na balkanskog Vilija Branta je počela odmah iza rata. 1995, 1996. i 1997. čak četiri ličnosti, tada ili kasnije vodeći političari u svojim zemljama, stavile su više ili manje otvoreno u ovom programu na znanje da pitanje o spremnosti na gestove poput onog Brantovog iz Varšavskog geta smatraju neumesnima.
Prvo izvinjenje, prvo kajanje za počinjeno delo upućeno je iz usta jednog političara koji u vreme kada je to izrekao nije bio na kakvom visokom položaju. Novak Kilibarda, danas diplomatski predstavnik Srbije i Crne Gore u Sarajevu, početkom devedesetih čelnik Narodne stranke Crne Gore, jedne od političkih partija koje su predstavljale perjanicu velikosrpske politike, kajanje je izrazio javno na sednici Skupštine Crne Gore čiji je bio poslanik. Proletos, sedam godina kasnije taj gest je opisao Radiju Slobodna Evropa.
"To je bila Skupština. Ja poslanik u Skupštini Crne Gore sam tokom jedne diskusije rekao: 'Ako je dozvoljeno upoređivati malo s velikim, što bi se latinski reklo - Si parva licet componere magnis -, nek mi bude dozvoljeno da sebe poredim sa Vilijem Brantom koji je imao snage da klekne na koljena ispred Spomenika žrtvama fašizma, da digne ruke u nebo i da moli i Boga i čovječanstvo da oproste njemačkom narodu što je produkovao fašizam. Ja kažem, pored sve neskromnosti da sebe poredim sa Vilijem Brantom, molim i Boga i ljude da oproste Narodnoj stranci za sve ono što je radila'. A iz Narodne stranke poginulo je desetine nedužnih mladića oko Dubrovnika, po Konavlima, po Hercegovini, po Vukovaru, itd.
Onda je to bila javna sablazan. Tada sam postao izdajnik srpstva i Srpske pravoslavne crkve. Tada sam ja bio prokaženi čovjek. Sad ću opet malo metaforično kazati: kad sam to uradio, znate kako sam se osećao - kao čovjek koji je sav znojav i prljav, kada negde radi neki teški posao, pa kad se okupa nekom divnom vodom – tako sam se, vjerujte, osjetio tada kad sam to rekao tada u Skupštini: 'da mi Bog oprosti što sam u zabludi bio'."
Nekoliko godina nakon ovog čina, počela je serija izvinjenja i izražavanja kajanja. Logično, prva izjava žaljenja žrtava usledila je sa one strane sa koje je, koliko god prebrojavanje žrtava bilo neumesno, žrtava bilo najviše, a zločina najmanje.
12. maja 2000. Alija Izetbegović, tada predsedavajući Predsedništva Bosne i Hercegovine izrazio je žaljenje zbog zločina počinjenih u vreme rata u delu zemlje pod kontrolom armije BiH prema Srbima i Hrvatima.
Mesec i po dana kasnije, 24. juna, Milo Đukanović, tadašnji predsednik Crne Gore je u Cavtatu, u Hrvatskoj.
"Ja bih želio da ovu priliku iskoristim da se u svoje ime i u ime građana Crne Gore, posebno onih građana koji dijele moja moralna i šira politička uvjerenja, dakle da uputim jedno iskreno žaljenje svim građanima Republike Hrvatske, posebno građanima Konavala, građanima Dubrovnika, građanima Neretvanske županije za svu bol, za sva stradanja, za sve materijalne gubitke koje im je nanio makar bilo koji predstavnik Crne Gore u sastavu Jugoslovenske narodne armije tokom tih tragičnih događaja".
Beogradska režimska štampa i njene varijante u Crnoj Gori ovaj čin su dočekale na nož. "Politika" je objavila, da je izjava izazvala "ogorčenje ogromnog dela stanovnika Crne Gore i Srbije". Najdalje su otišle "Večernje novosti" komentarom da vlast u Crnoj Gori ne "odstupa ni korak od ideje ustaških poklonika Sekule Drljevića i Savića-Markovića Štedimlije, koji su 1941. godine zauzeli čelna mesta u stroju poglavnika Nezavisne države Hrvatske Ante Pavelića, ne bi li istrebili tamošnji srpski narod i razorili prvu jugoslovensku državu".
U Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini sa posebnom pažnjom su se u jesen 2000. iščekivali eventualni gestovi nove, postmiloševićevske vlasti u Srbiji. Prilika se ukazala već 22. oktobra 2000. Vojislav Koštunica, tada sa dvonedeljnim stažom predsednika tadašnje Savezne Republike Jugoslavije bio je u Bosni i Hercegovini i to u Trebinju. U povratku je sleteo u Sarajevo, na aerodromu se sastao sa bosanskoherrcegovačkim i međunarodnim zvaničnicima. Mesec dana kasnije, 24. novembra u Zagrebu je organizovan samit država Evropske unije i zemalja regije. Tadašnji hrvatski ministar spoljnih poslova Tonino Picula je izjavio da njegova zemlja očekuje da Vojislav Koštunica u Zagrebu učini ono što je nekoliko meseci ranije Đukanović učinio u Cavtatu. Čovek koji je na izborima pobedio Slobodana Miloševića je međutim razvejao nade onih koji su očekivali gestove, odnosno onih koji ga nisu dovoljno dobro poznavali.
"Na ovim prostorima se mnogo štošta dešavalo, ne u proteklih desetak godina, nego u poslednjih pola veka i više. Bilo je nesreća, bilo je patnje, bilo je ljudskog bola, bilo je zločina na raznim stranama, bilo je žrtava. Ja ne delim ni zločine, ni žrtve, ni ljudsku patnju prema tome od koga potiče. Mislim da je pitanje jednostranog izvinjenja pitanje koje ne rešava to krupno pitanje. O tome sam govorio u Sarajevu, ponoviću to u Zagrebu. Samo nas istina oslobađa. A istina je, kao što znate, istina u onom starozavetnom i novozavetnom smislu reči. A istina je mnogo složenija. I zato naravno jednostranim, unilateralnim, formalnim izvinjenjem se ništa ne može postići".
"Niti je Koštunica Brant, niti je Srbija Njemačka", prokomentarisaće ove reči nakon samita Stjepan Mesić, predsednik Hrvatske koji će nešto manje od godinu dana kasnije, 31. oktobra 2001. u Izraelu sopstvenim gestom morati da anulira antisemitske izjave i postupke svog prethodnika Franje Tuđmana.
"Kao predsjednik Republike Hrvatske izražavam duboko i iskreno žaljenje zbog zločina nad Židovima počinjenim u Drugom svjetskom ratu na području kvislinške tvorevine koja se zvala Nezavisna država Hrvatska, a koja nije bila ni nezavisna ni hrvatska".
Krajem 2001. Goran Svilanović, ministar spoljnih poslova tadašnje Savezne Republike Jugoslavije u prvoj je zvaničnoj poseti Zagrebu. Kaže novinarima da želi da "podeli jednu emociju".
"To je iskreno žaljenje zbog stradanja kojima su bili izloženi državljani Republike Hrvatske, Hrvati i Srbi, pa i državljani Republike Jugoslavije u proteklih nekoliko godina. Za istoričare je posao da objasne zašto se dogodilo to što se dogodilo. Za političare je da učine korak koji vodi ka pomirenju.
Strah je nešto što nagoni ljude na najveće zločine. I u njihovom sećanju je Jasenovac ili neka druga stratišta. I to je ono što ih je učinilo manje ljudima nego što je trebalo, i to je ono što ih je navelo na zločine".
Izjava je kritikovana u Hrvatskoj i tada i kasnije kao nedovoljno otvorena. Ministar Svilanović je govorio da smatra da legitimitet za čin izvinjenja ima samo onaj političar koji bi bio direktno izabran.
Njegov domaćin Tonino Picula pozdravio je izjavu gosta iz Beograda.
"Doista iz pozicije ministra Svilanovića ipak je nešto lakše govoriti o tim tragičnim vremenima za Hrvatsku jer on doista je cijelo vrijeme pokazivao otvoreno neslaganje s politikom koju je Slobodan Milošević i njegova vrhuška provodila ne samo prema Hrvatskoj nego i Bosni i Hercegovini, a kasnije i Kosovu. Prema tome riječi koje je izgovorio ministar Svilanović moguće je interpretirati samo na jedan način kao jedno doista iskreno očitovanje o onome što se desilo u proteklih deset godina".
Vojislav Koštunica još jednom će se tih godina obreti u Sarajevu. 15. juli 2002, novinari ponovo pitaju: šta je sa izvinjenjem? Usledila je repriza odgovora iz Zagreba datog pola godine ranije.
"Zločina je bilo na svim stranama, bio je to težak rat, bilo je odgovornosti na svim stranama".
Novinari traže makar odgovor na pitanje da li će predsednik tadašnje SR Jugoslavije pozvati Radovana Karadžića, srpskog ratnog vođu u Bosni na predaju Haškom tribunalu gde je optužen za ratne zločine uključujući i genocid.
"Ne vidim zašto bih se ja time bavio. Znate, ima mnogo drugih stvari koje zaokupljaju moju pažnju i nije posao predsednika jedne države kada je reč o nečemu što se tiče druge države, a tiče se Bosne i Hercegovine, da se u te stvari meša. Mesto na kome se ja nalazim mi ne dopušta, i moje shvatanje o pravu i o vrednosti prava mi ne dopušta da izvan tih okvira izlazim".
Predsedniku Hrvatske Stjepanu Mesiću na tom, trojnom sastanku čelnika BiH, Hrvatske i tadašnje SR Jugoslavije, ovakva pitanja nisu postavljana. Uostalom, predsednik Mesić je i pre toga dolazio u Sarajevo, i u vreme rata i neposredno nakon što je preuzeo predsedničku dužnost. Njegovi jasni stavovi i osuda politike Franje Tuđmana prema Bosni i Hercegovini i pogotovo izjava upućena sunarodnicima u Bosni da je Sarajevo, a ne Zagreb adresa na koju treba da se obrate, učinili su da od njega u Bosni nikada niko nije očekivao ni izvinjenje niti bilo kakav sličan gest.
Sarajevo, 23. mart 2000, arhivski snimak Radija Slobodna Evropa:
Skandiranja: "Stipe, Stipe", aplauzi
Građani na ulici:
"Ovo je do sada najbolja posjeta koja se mogla očekivati. Hrvatska je sretna sa dolaskom Stipa Mesića".
"Pravi čovjek došao na pravo mjesto. Da je živ i zdrav puno godina".
"To je jedan od najdražih gostiju koji je vjerovatno poslije rata došao u Sarajevo. Ovo je velika stvar za Bosnu i Hercegovinu. Pazite, kada dobijete jednog običnog prijatelja to je puno. A kada dobijete za prijatelja jednog ovakvog čovjeka onda je to još više".
"Veoma ga cijenimo i poštujemo i volimo i drago nam je da je tu i vrlo smo srećni".
"Ja se divim i njemu i hrvatskom narodu koji je glasao za promjene i željela bih da bude to nas što prije".
"Gledam da je to ipak pozitivan pomak. I na našeg Aliju da će bit... Mislim za ove prilike političke da je pozitivnije, da su se narodi ovdje počeli otrežnjavati."
Septembra 2002. jedna izjava Vojislava Koštunice u Malom Zvorniku, na samoj granici Srbije i Bosne i Hercegovine predstavljala je gest koji je ponovo podsetio na početak devedesetih.
"Ja ću gledati na Republiku Srpsku kao sve ovo vreme: kao deo porodice koja nam je draga, bliska, privremeno odvojena, ali uvek naša i u našem srcu".
Izjava je izazvala oštre reakcije u Bosni i Hercegovini. Koštuničnin zamenik u stranci, kasnije ministar u Vladi Srbije i kandidat za predsednika Srbije Dragan Maršićanin svog šefa dva dana nakon izjave u Malom Zvorniku brani sledećim rečima.
"Pa to može biti sporno njima, ne može valjda biti sporno u Srbiji kao neki cilj, kao neka ideja, kao nešto čemu se stremi, kao što su nekad Istočna i Zapadna Nemačka stremile da se ujedine. Eto to je nešto što je dugoročni istorijski interes srpskog naroda. Da li će ikada biti realizovan, to je sasvim drugo pitanje. Zavisi od okolnosti, političkih prilika, odnosa snaga i tako dalje."
10. septembra 2003. u Beogradu je u prvoj zvaničnoj poseti neki predsednik Hrvatske. Sjajna prilika za iskaze žaljenja iskorišćena je.
Ako je izjava Svetozara Marovića, predsednika zajednice Srbije i Crne Gore bila u neku ruku očekivana, odgovor predsednika Hrvatske iznenadio je mnoge u Zagrebu.
"Želim da iskoristim ovu posetu da se kao predsednik Državne zajednice u ime prošlosti, koju ne možemo zaboraviti niti ispraviti, izvinim za sva zla koja je bilo koji građanin Crne Gore i Srbije učinio ili pričinio ili uradio bilo kome u Hrvatskoj".
"Koristim priliku da prihvatim ovu simboličku ispriku, a ja sa moje strane mogu reći da se ispričavam svima onima kome su građani Hrvatske u bilo koje vrijeme, bilo kada nanijeli bol ili štetu zloupotrebljavajući ili radeći protivno zakonu i zloupotrebljavajući svoju poziciju. Govorim, u bilo koje vrijeme i bilo kada".
Gotovo istovetne reči predsednik Marović ponoviće nešto više od godinu dana kasnije, 13, novembra 2003. u Sarajevu.
"U svoje lično ime i u ime onih koje predstavljam želim da kažem da je ovo vrijeme u kojemu izvinjenja nijesu samo kurtoazne riječi nego su riječi iskrenih namjera. Ja želim ovu priliku da iskoristim da se za svako zlo ili nesreću koju je bilo ko u Bosni i Hercegovini pretrpio od bilo koga iz Srbije i Crne Gore izvinim i da kažem da narodi nemaju pravo i da ne smiju da trpe krivicu i zla koja su napravili pojedinci. Oni treba da odgovaraju za to".
U ovom pregledu gestova valja svakako izdvojiti i dva vezana za verske praznike ili crvene velikodostojnike.
Poglavar Crnogorske pravoslavne crkve, arhiepiskop cetinjski i mitropolit crnogorski Mihailo (Dedeić) položio je 9. aprila 2003. venac u Vukovaru.
"Kao poglavar obnovljene Crnogorske pravoslavne crkve došao sam da se poklonim i da položim vijenac ovim našim mučenicima, koji nisu samo vaši, nego su i naši mučenici"
6. januara 2004, na pravoslavno Badnje veče, predsednik Vlade Hrvatske Ivo Sanader posetio je predstavnike srpske manjine.
"Nije ni vrijeme ni prigoda za velike političke govore, nego želim svim pravoslavnim vjernicima i danas ovdje čestitati i Badnjak i sretan Božić sa - Hristos se rodi."
Tri i po meseca kasnije premijer Sanader je u Jasenovcu, kako je rekao, jednom od najstrašnijih stratišta.
"Ne smijemo dopustiti da se zločini počinjeni u Jasenovcu i drugdje za vrijeme ustaškog režima u NDH zaborave. Nemamo pravo na zaborav. Važno je reći osobito naraštajima rođenima poslije Drugog svjetskog rata da se vremenskim protokom povijest ne briše".
Predsednik Republike Srpske Dragan Čavić objavio je u utorak 23. juna 2004. preko televizije Republke Srpske da su srpske snage 1995. počinile teške ratne zločine u Srebrenici i da to predstavlja "crnu stranu u istoriji srpskog naroda".
"Ne mogu znati da li će srodnicima postradalih Bošnjaka koji su žrtve ratnih zlodjela počinjenih od strane Srba ovo moje obraćanje značiti bilo kakvo olakšanje. Razumijem i saosjećam bol onih koji još uvijek traže svoje najbliže. Svi imaju pravo na pravdu. A vjerovaće u pravdu ako saznaju istinu o sudbini svojih najbližih i ako budu kažnjeni oni koji su počinili zlodjela."
Bio je ovo prvi put da neki visoki zvaničnik tog bosanskohercegovačkog entiteta i zvanični predstavnik srpskog naroda u BiH izrekne jedno ovakvo priznanje.
I konačno, u ponedeljak, 8. novembra 2004. ministar inostranih poslova Crne Gore Miodrag Vlahović počeo je zvaničnu posetu Bosni i Hercegovini polaganjem venca u Memorijalnom centru u Potočarima kod Srebrenice.
"Večeras smo se poklonili nevinim žrtvama Srebrenice, Srebrenice koja predstavlja simbol bespotrebne ljudske patnje i zločina koji pritiska sve generacije koje žive na ovim prostorima. Mi živimo u vremenu u kojem još uvijek na žalost, na našu veliku žalost, i ponekad i sramotu postoje ljudi koji još uvijek žele da ovaj zločin, ovaj magnum crimen kakav je bio u Srebrenici, i druge zločine širom Bosne i Hercegovine na prostorima na kojima su se dešavala ratna zbivanja da zaborave, da prekriju, da time izazovu konfuziju i zabunu i da spriječe da individualizujemo krivce i da slobodno i jasno kažemo da ti koji su to učinili nijesu prijatelji svog naroda nego njegovi najveći i definitivni neprijatelji."
U petak, 12. novembra 2004. tri dana pred posetu hrvatskog premijera Iva Sanadera Beogradu u intervjuu predsednika Vlade Srbije Vojislava Koštunice Hrvatskoj televiziji ponovo se pokrenula stara tema, i ponovo je direktan odgovor izbegnut.
Snimak Hrvatske televizije:
"Novinarka Ivana Dragičević Veličković: Hoće li ovaj Vaš susret s premijerom Sanaderom imati jednu simboličku razinu, dakle moje pitanje je da li ste zbog daljnjeg unapređenja dobrosusjedskih odnosa spremni, što mnogi građani Hrvatske očekuju, dati neku ispriku?
Koštunica: Kao što znate, ja sam imao prilike ranije da se sretnem više puta sa predsednikom Mesićem u ono vreme kada sam bio predsednik Savezne Republike Jugoslavije. Pripremajući ovaj susret sa ovog puta premijerom Sanaderom na više skupova evropske narodne stranke u Dablinu, u Solunu u Briselu pre koji dan zaključili smo da se treba okrenuti budućnosti."
U ovom pregledu gestova izvinjavanja i kajanja valja pomenuti još da Balkan i primer Vilija Branta nisu jedini slučajevi izvinjenja. Samo u proteklih nekoliko godina na desetine slučajeva traženja izvinjenja bilo je u svetu. Slovačka je pre sedam godina tražila izvinjenje Češke jer je tadašnji češki premijer Vaclav Klaus nazvao svog slovačkog kolegu Vladimira Mečijara paranoikom, Vatikan se ogradio od svoje uloge u Holokaustu, američki državni sekretar Kolin Pauel (Colin Powell) se nedavno izvinio zbog zlostavljanja iračkih zatvorenika u zatvoru Abu Graib, a predsednik Sjedinjenih Američkih Država (SAD) Džordž Buš (George Bush) je izrazio žaljenje zbog toga.
Na kraju pregleda dodajmo još tri gesta, tri iskaza – sva tri data pred Haškim tribunalom.
2. oktobar 2003.
"Izjašnjavam se da sam kriva."
Ovih pet reči Biljane Plavšić, člana srpskog ratnog vođstva u Bosni, iako plod nagodbe sa Tužilaštvom, po svojim su dometima i reperkusijama na ostala suđenja svakako najvažniji iako ne i najupečatljiviji.
U seriji od nekoliko desetina naknadnih iskaza pokajanja izrečenih proteklih godina u Hagu izdvajaju se ono Jadranka Prlića, bivšeg ministra spoljnih poslova od 6. aprila 2004. BiH jer predstavlja jedini takav iskaz nekog visokorangiranog Hrvata iz te zemlje, kasnije optuženog u Hagu, kao i ono od 27. januara 2004. Milana Babića, ratnog vođe krajinskih Srba, koje je toliko upečatljivo da je teško poverovati da nije makar delimično iskreno.
Prlić: "Želio sam dodati da sam suosjećao sa Bosnom i Hercegovinom i sa svim njenim žrtvama koje su spomenute u ovoj optužnici."
Babić: "Izlazim pred ovaj tribunal sa dubokim osećanjem sramote i kajanja. Dozvolio sam sebi da učestvujem u progonu najgore vrste protiv ljudi samo zato što su bili Hrvati, a ne Srbi. Nevini ljudi su bili proganjani, nevini ljudi su bili su nasilno isterivani iz svojih kuća, nevini ljudi su ubijani.
Ovi zločini i moje učešće u njima nikada ne mogu biti opravdani. Ostajem bez reči kada treba da izrazim dubinu mog kajanja za ono što sam učinio i za uticaj mojih grehova na druge. Mogu jedino da se nadam da iznoseći istinu, priznavanjem krivice i izražavanjem mog kajanja mogu poslužiti kao primer onima koji još pogrešno veruju da takva nečovečna postupanja mogu ikada biti opravdana.
Ja se nadam da svojim kajanjem mogu bar malo olakšati patnje onima koji su patili.
Molim moju braću Hrvate da oproste svojoj braći Srbima. Preklinjem moj srpski narod da ostavi prošlost iza sebe i okrene se budućnosti gde će dobro saosećanje i pravda na neki način olakšati rezultate zla u kome sam i sam učestvovao.
I na kraju, bezrezervno stavljam sebe na raspolaganje ovom Tribunalu i međunarodnom pravu."
Dvojica od ljudi o čijim je gestovima bila reč u ovom pregledu – onaj koji je to učinio prvi, i onaj koji je to do sada učinio poslednji – iznose Radiju Slobodna Evropa utiske sa najgoreg stratišta balkanskih ratova devedesetih. Novak Kilibarda koji je u Srebrenici bio 2000. i Miodrag Vlahović koji je u ime Crne Gore Potočare posetio novembra 2004.
Kilibarda: "Pored puta smo gledali da se peče prase, i izlijeću naučena đeca da udaraju tri prsta na ovu kolonu. Kad dođemo tamo, ta se masa okupila i nešto se događa jedinstveno, tužno jedno. Ja mislim da je bilo preko sto autobusa koji su dovezli samo žene – bez muževa, bez očeva, bez sinova. Onda ta ogromna masa žena, koje su došle iz raznih gradova, iz raznih logora, iz raznih muka njihovih, je došla na to stratište. Taj ženski svijet nije naglas jaukao, kao što se to radi u mojoj Crnoj Gori: u nas su poznati leleci, prolamaju se nebesa u tim katastrofama. Tamo su bili potmuli jecaji. Osjetio sam veliku muku i užasni stid, jer ja sam oficijelno pripadao, kao predsjednik Narodne stranke, politici na čijem je čelu stajao Slobodan Milošević.
I onda sam odstojao sve to, vidio sam sve to, impresioniran sam tom tihom tugom koja vas razara kada slušate te ogromne mase žena kojima su pobijeni muškarci. Nešto neobičnije, dostojanstvenije i tužnije ja nijesam našao ni u literaturi ni u životu nego to što sam vidio i doživio toga dana u Potočarima."
Vlahović: "Smatram da nisam zbunjive prirode i da me relativno teško izbaciti iz kolosijeka i dovesti u neku situaciju da ne znam što i kako da kažem, međutim to je jedno teško i dramatično i strašno mjesto i čovjek jednostavno teško može da ostane miran, da to na njega ne izazove neku vrstu jedne teške mučnine. To je zaista stravično mjesto, pada neki snijeg, hladno vrijeme, pomrčina, već je bio pao mrak, čitav je mizanscen, čitava je atmosfera bila prilično teška i mučna i uopšte taj zločin, najgori od svih u Bosni koji je postao eto simbol svih tih razaranja i nepotrebnih ljudskih žrtava je takav da sam imao muke, i sada kad se setim tog trenutka, da kažem to što mislim.
To je za mene, ta veče, ta noć u Srebrenici, u Potočarima bila neka vrsta zatvaranja kruga ličnog, jer, moram da kažem, ja osjećam neku ličnu satisfakciju, ako mogu tako da kažem jer ja sam želio tamo i lično da pođem. Za mene je to bilo značajno. Za Mića Vlahovića je bilo značajno da bude tamo. Tako da nisam mogao da izbjegnem tu ličnu crtu i ličnu notu u cijeloj stvari i prilično mi je to teško palo. Jednostavno nisam očekivao da će me to tako pogoditi. To je jedno stravično mjesto - imate primarne grobnice, sekundarne, rekli su mi čak da je tijelo jednog nesretnika nađeno u tri različite grobnice, naravno putem DNK analize to je utvrđeno... To što sam mislio svih ovih godina o tom ratu odjedanput mi se vratilo te večeri u Potočarima. Kažu mi da se vidjelo da sam bio uzbuđen."
Niko nije uslovio u Bosni i Hercegovini Vašu posetu time da Vi odete u Potočare?
"Naravno ne. Niko nije naravno uslovio. Meni je čast što sam ja bio tamo u ime Crne Gore. To je želja Crne Gore da iskoči iz ovog začaranog kruga zločina, apologetike zločina, konfuzije oko zločina, nedostatka želje i nespremnosti da se do kraja izvedu neke stvari koje su vezane za ratove na području bivše Jugoslavije. To je jednostavno Crna Gora koja želi da se od toga distancira, da to osudi i da na tim osnovama jasnog razlikovanja i jasne osude gradi svoju i budućnost sa drugima u regionu".
Kolika je težina ovakvih gestova? O tome Radiju Slobodna Evropa govore tri ličnosti koje su tokom proteklih petnaestak godina, pogotovo tokom godina ratova i sukoba bile izraziti zagovornici mira i protivnici nasilja - Žarko Korać, profesor psihologije na Univerzitetu u Beogradu, Vehid Šehić, sudija i predsednik Foruma građana Tuzle i Pajazit Nuši (Nushi) profesor psihologije na Univerzitetu u Prištini i predsednik Odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda Kosova.
Vehid Šehić i Žarko Korać kažu Radiju Slobodna Evropa da generalno izvinjenja imaju svrhu samo ako su iskrena.
Korać: "To uvek ima određenu težinu moralnu, naravno i emotivnu i psihološku za žrtve i za druge ljude koji nisu žrtve ali saosećaju sa žrtvama. Međutim efekat toga je naravno veći ako vi verujete da je to izvinjenje iskreno, znači da nije politički obojeno, da nije pragmatično, da nije rezultat nekih vaših ličnih političkih ambicija. Po mom mišljenju izvinjenje je veoma važno, ali naravno nije dovoljno. Ono što je najvažnije to je vaše osećanje da većina pripadnika, moram na žalost reći jedne nacije, jednog naroda, misli isto tako kao onaj koji se izvinio. Vama ništa ne bi značilo izvinjenje Vilija Branta, koje se uvek uzima kao gotovo paradigmatsko za sve ovo, da nisu i Jevreji i naravno svi ostali ljudi širom sveta mislili da ipak Nemačka koju je on tada predstavljao u većini, ili najveći broj građana Nemačke misli isto kao Vili Brant – da su oni učinili užasan zločin i da je potrebno izviniti se.
Mi imamo sad prve korake i prve gestove izvinjenja, ali sa druge strane ostaje veliko i krupno pitanje da li u ovom trenutku većina pripadnika te nacije ili građana te zemlje iz koje je osoba koja se izvinila zapravo tako misli. I konačno ostaje ono najvažnije – da li se o tome uopšte razgovara, da li su kažnjeni krivci. Možete se vi izviniti, ali krivci da se šetaju nekažnjeni i slično – koja je onda svrha."
Šehić: "Nakon deset godina od prestanka rata polako istina dolazi na svjetlost dana, pojavljuju se mnogi koji se izvinjavaju, koji priznaju. Međutim, opšti problem na ovim prostorima je činjenica da ja još nikad nisam čuo ni od jednog zvaničnika da kaže: 'Mi želimo, mi hoćemo da sarađujemo sa Haškim tribunalom. Mi želimo i hoćemo da utvrdimo sve one činjenice koje su se desile u ratovima na ovim prostorima kako bi svi oni, bez obzira iz kojeg naroda dolazili, bili izvedeni pred lice pravde i ukoliko se dokaže da budu sankcionisani zakonom.'
Činjenica da svi ovdje kažu da mi moramo da sarađujemo ukazuje na jedan veliki problem da na žalost ni nakon deset godina ovdje nije afirmisana spremnost da se suočimo sa prošlošću. Biću najsrećniji čovjek kada iz riječi i predsjednika Hrvatske, državne zajednice Srbije i Crne Gore, članova Predsjedništva Bosne i Hercegovine ili drugih visokih zvaničnika čujem da kažu mi želimo da sarađujemo sa Haškim tribunalom, mi želimo da svi oni budu kažnjeni.
Činjenica da je izvještaj o svemu što se događalo u Srebrenici, eto dobio neke pohvalne ocjene za mene ne predstavlja ništa posebno i vrijedno iz jednog prostog razloga jer smo svjesni činjenice da je ovaj izvještaj od iste vlade urađen zato što se morao uraditi, zato što je neko drugi, što se kaže u narodu, podastro sve dokaze da se desio jedan stravičan zločin u Srebrenici. Znači još uvijek među liderima u Republici Srpskoj, pa možemo reći i u čitavoj BiH kad su u pitanju neki drugi ratni zločinci, ne radi se zato što oni žele, nego zato što moraju, zato što je neki interes ili nekog ugrožen. Tako da i to izvinjenje koje stoji u izvještaju za mene u onom moralnom smislu ne predstavlja nikakav poseban kvalitet. Za razliku od toga, posjeta ministra vanjskih poslova Crne Gore Bosni i Hercegovini ima nešto što mene kao čovjeka posebno dirnulo. Njegov prvi kontakt sa Bosnom i Hercegovinom je bio odlazak u Srebrenicu, u Memorijalni centar u Potočarima. Znači prije bilo kakvog službenog kontakta sa predstavnicima vlasti Bosne i Hercegovine, on je prvo otišao u Srebrenicu, poklonio se žrtvama i onda je otišao da razgovara radi čega je i došao u Bosnu i Hercegovinu. I taj njegov čin ja doživljavam kao ljudski, kao jedan moralan čin i ja mu se zahvaljujem kao građanin ne samo Bosne i Hercegovine jer mene interesuje daleko širi prostor, jer sam u njegovom gestu vidio stvarnu iskrenost kad se izvinjavao za ono što su neki u njegovo ime uradili."
Profesor Pajazit Nuši kaže Radiju Slobodna Evropa da duboko veruje da traženje izvinjenja za delo koje je nekada učinjeno može najpre da ublaži, a zatim i potpuno eliminiše antagonističke odnose poput srpsko-albanskih na primer:
"Traženje izvinjenja za delo koje je nekada učinjeno može na početku da ublaži, i vrlo brzo može i da eliminiše antagonističke odnose. Jer izvinjenje traži stvaranje sistema novih vrednosti, koje su vezane za promenu posebnih ponašanja, koje isključuju nekadašnje antagonizme i na taj način se te vrednosti podižu na mnogo viši nivo humanosti.
Izvinjenje sa sobom povlači promenu ponašanja pojedinca. Kada su u pitanju albansko-srpski odnosi imamo potrebe da menjamo naše opšte ponašanje te promene mogu da počnu tek onda kada za osnov imaju izvinjenje za ono što se dogodilo. Kao posledica tog izvinjenja mogu se povratiti neki elementi koji su bili pozitivni, vremenom se mogu stvoriti posebna pozitivna ponašanja i odnosi koji doprinose pravilnom razvoju nacionalne individualnosti određene nacije i doprinose većem integritetu i ljudskom povezivanju između pojedinca koji pripadaju različitim nacijama.
Ja se sećam efekta koji je imao potez Vilija Branta. Taj potez je ocenjen kao visoko etički potez, dok je Brant ocenjen političarem visokog nivoa jer je znao da oceni kada, gde i kako treba da se traži izvinjenje."
Zašto proces ovakvih gestova ipak najteže ide u Srbiji?
Korać: "Ako imate na čelu Vlade Republike Srbije čoveka, Vojislava Koštunicu, koji je mnogo puta rekao da je Hag 'poslednja rupa na svirali', da je do u suštini 'nepravedan sud', koji je rekao da 'nema izručenja', ako njegov ministar pravde to ponavlja svaki dan, onda nema koga da podstakne ljude da učine nešto jako teško – da se konfrontiraju sa svojom odgovornošću. I moram gospodine, prijatelju, kolega Kusovac da Vam kažem nešto – najteže će se konfrontirati sa svojom savešću oni koji imaju najveći udeo u svemu tome. Ipak je taj program, ja ne kažem da nije bilo i zločina drugde, ne kažem da nije bilo pomagača i odgovornih na drugim stranama, ali ipak, epicentar te priče je Beograd i režim Slobodana Miloševića i njegova plebiscitarna podrška koju je on dobio. Naravno da će najteže ići u Srbiji jer ovde najveći broj ljudi mora da se suoči sa vlastitom odgovornošću, sa zločinima koji su se desili na sto ili dvesta kilometara od Beograda i naravno da ovde postoje i najveći otpori."
Sada jedno pitanje koje će možda biti po malo neprijatno, ali moram da Vam ga postavim: Zašto Vlada u kojoj ste i Vi bili nije pokušala da napravi jedan takav gest? Je li bila reč o strahu od gubitka popularnosti ili je reč o nečem drugom?
"Ja sam jednom, sedeli smo u Sarajevu, mog jednog druga Bošnjaka pitao: 'Pa dobro je l' ja treba da se izvinim?' On kaže: 'Pa ja to od tebe i ne tražim.' Dakle imate taj paradoks da je ovde očekivanje ustvari da se izvine oni koji su na neki način ipak bliži toj priči, ajde da ne kažem izvršioci – oni se retko izvinjavaju. Ja iskreno od Slobodana Miloševića koji meni objektivno već deluje kao jedan klinički paranoik, od njega to zaista ne očekujem.
Činjenica je da je naša vlada u početku pokušavajući da konsoliduje jednu zemlju koja se bukvalno raspadala na naše oči u smislu ekonomskom, društvenom, zločini, da ona u tom trenutku nije to postavila kao neki svoj prioritet. Sigurno je da je takav gest izostao i za to na žalost nema nekog stvarnog opravdanja, ali ja želim ipak da Vas podsetim da je Zoran Đinđić bio u Sarajevu, da je prošao Ulicom Vase Miskina, da je čak stao ispred Vječne vatre i mesta gde su granatirani ljudi... U jednom trenutku dok je išao nesretni Zoran Đinđić, jedan pravi, tipičan onako Sarajlija, baš mi je izgledao arhetipski, onako zavaljen u stolicu dobacio mu je, znao sam da beztoga neće proći, doviknuo mu je: 'Kako onaj pečeni vo sa Pala?' I sećam se da je Zlatko Lagumdžija bio sav bled, valjda je mislio da je to incident, ja sam mu rekao: 'Znaš šta je Zlatko, ipak je morao neko to da mu dobaci, ne u smislu da je on to zaslužio, nego je to prirodno.' Ali i taj čovek mu je to rekao na jedan prijateljsko-prekorni način. Hteo je da kaže: "Evo ipak ja sam živ, mnogi su preživeli, Sarajevo je tu, došli smo ovde i nije ti to Zorane valjalo.' Znači to je bilo tipično tako sarajevski, bosanski, u njihovom stilu.
Mislim da bi on, Zoran Đinđić, da je ta vlada duže trajala, da je on uspeo u svojim reformama koje su brutalno zaustavljene, mislim da bi on došao do te tačke.
Ali za kraj, ne zaboravite ipak jedno što je najvažnije od svega: On je Slobodana Miloševića uhapsio, on ga je isporučio Hagu, i to posle svega pet meseci svoje vladavine, i on je u nekom simboličkom i stvarnom smislu najdalje otišao u raskidu sa tom prošlošću, i po mom dubokom ubeđenju, zato je i izgubio život."
Da sam čin izvinjenja najčešće nije dobro, ispravno ili pošteno shvaćen najpre u sredini iz koje dolazi potvrđuje i primer arhetipa ovog čina - Vilija Branta. Vest iz Osla o tome da je dobio Nobelovu nagradu nemačkog kancelara je 21. oktobra 1971. zatekla u Saveznom parlamentu u jeku žučne rasprave o budžetu.
Poslanici su, kako su saznavali informaciju plasiranu od uha do uha, jedan po jedan ustajali i ovacijama pozdravljali svog kancelara, novog nobelovca. Vili Brant, vidno uzbuđen odgovorio je da će činiti sve da dokaže da je dostojan nagrade. Poslanici opozicionih demohrišćana ostali su da sede.
