Subota 6. novembar 2004. godine
Subota je, čini mi se, oduvek dan za duga pešačenja. To je tradicija Sarajeva. Sarajevo je grad opkoljen planinama koje vas pozivaju da idete u šetnju. Mislim da je za sve nas u Sarajevu vreme opsade bilo još teže jer smo bili zatvoreni, bez mogućnosti da se popnemo na ta brda. Danas sam sa Nanom Štraus i Markom Bešovićem išla na Kozju ćupriju. Oko dva sata hoda. Možemo mi i više, ali dan je bio oblačan i pomalo preteći.
Marko sa oduševljenjem govori o novom rukopisu Jasne Šamić – Uspomene teže od stijenja. Porodična hronika čiji je glavni junak majka. Dao mi je jedan odlomak za Sarajevske sveske. Izaći će u broju devet. Čudnovata proza. Potresna priča o majci, neobičnoj, hirovitoj, obrazovanoj, očigledno majci koja je ostavila dubok trag na autora. Celo vreme sam očekivala da se majka pretvori u gavrana i počne da leti po sobama po kojima se i onako viore njeni svileni kombinezoni.
Nana, kao i obično, najviše govori o Asiji Džebar koju prevodi. Prevela je do sada tri njena romana. Ime Asije Džebar, jedne alžirske književnice, se već drugu godinu pominje kada počnu špekulacije oko Nobelove nagrade. Beskrajno volim arapske pisce iz Magreba, na kraju, dosta sam ih i prevodila.
Ja, kao i obično, samo o časopisu. Broj devet je praktično gotov. Tema broja je nacionalni kanon u književnosti. Tema broja deset je savremena književnost i iskustvo novih jezika. Govoriće o tome i pisci i lingvisti iz regiona. Marko je na jednu svoju knjigu prevoda napisao: ''Prevedena sa srpsko-hrvatskog, crnogorskog i bosanskoga jezika''.
Veoma često u našim šetnjama skačemo sa književnosti i časopisa na hranu, što je moja omiljena tema. Čini mi se da je u tim prvim zajedničkim šetnjama Marko bio zapanjen mojim interesom za kuhinju, valjda to nije očekivao. Polako sam ga uvukla u čari tih priča o kuvanju i recepata raznih naroda. Na jednoj svojoj knjizi Mihajlo Pantić mi je napisao posvetu koju vrlo volim: ''Vojki bez čije bi kokošpice moj život bio siromašniji''. Imamo u redakciji mladog saradnika Edina Hodžića koji je općenito veoma kritički raspoložen, kao i svi mladi ljudi. Kada sam mu rekla da me je Mirjana Rakela pozvala da pravim ovaj Dnevnik, odmah mi je rekao: ''Nemojte da govorite o časopisu i da kukate kako nemate para. Pišite o vašoj kuhinji''. Naravno, najviše volim da govorim o časopisu. Časopis je sve što radim i o čemu mislim.
Nedelja 7. novembar 2004. godine
Nedelja je osvanula tmurna i kišovita. Od šetnje ništa. Celi dan čitam tekstove i odlomak iz novog romana Dževada Karahasana. Drugačiji je od njegovih dosadašnjih knjiga, uzbudljiv kao i sve što piše. To je tekst za broj devet. Daša Trdić je poslala izvanredan Dnevnik. U broju devet je i Saša Hemon. U dijalogu je Hanifa Kapidžić i Enver Kazaz. Biće dobre proze, poezije. Biće i nove poezije Asmira Kujevića. Andrej Medved predstavlja slovenačog slikara Bernarda. Slobodan Šnajder ima blok ''Hitler moj brat'', što će biti eho broja koji je bio posvećen intelektualcima koji su podržali ideju nacionalizma kod nas devedesetih.
Došla je na večeru Drinka Gojković iz Beograda, jedan od prvih urednika Sarajevskih sveski. Izašla je iz redakcije i to ne mogu da prebolim. Došli su da je pozdrave Zdravko Grebo i njegova lepa Ognjenka, žena sa najlepšom kosom u Sarajevu. Malo previše politike, ali šta da se radi. Tako je sada na svim večerama, bez obzira da li služite pitu ili sarmice u vinovom lišću koje sam spremila Drinki. Grebo je doneo slike sa poslednjeg sastanka redakcije koje je napravila Ognjenka. Tu su Šnajder, Velikić, i drugi. Stalno čeznem da u jedan broj stavim te fotografije sa naših sastanka i promocija, ali časopis je uvek prevelik i tako slike otpadaju. Znam da ću to uraditi u jednom od narednih brojeva. Ima nešto u tim fotografijama: grupa prijatelja koja se okupila oko jednog posla i obavila ga. To kao da vidite na tim slikama. Taj časopis je neko malo čudo, a biće još veće čudo ako se održi. Razočarani smo da zemlje regiona nisu više zainteresovane za njega. Samo nas nešto pomaže Hrvatska. Sada smo dobili od Fondacije Soroš jednu namensku donaciju da bi smo mogli putovati kroz region, obići sve te gradove i predstaviti prvih deset brojeva koje smo napravili. Nadamo se da će region da se probudi.
Bio je u Sarajevu David Albahari. Bilo ga je divno videti posle svih tih godina, a i nestvarno. Tako se neki ljudi pojave iz mraka pa ne znate da li su oni utvare ili vi. Doneo mi je na poklon svoje dve knjige. Na posveti knjige Teret mi je napisao: ''Vojki ovaj teret koji ne prestajem da nosim''. To je teret koji sada svi nosimo. Svi smo postali izgnanici, neko u dalekim zemljama, neko u svojoj vlastitoj. Interesantno je da su svi ti pisci razasuti po svetu česti autori Sveski: i Mirko Kovač i Slavenka Drakulić i Ugrešić i Bora Ćosić i Saša Hemon, Predrag Matvejević, Mirza Stevanović, Vladimir Pištalo i mnogi drugi. Naravno, volela bih da među njima bude i Ranko Sladojević i Vladimir Albahari, ali nekako sam ih izgubila. Ranko Sladojević je negde u Kanadi, a Vladimir Albahari u Londonu. Kaže da niko ne može razumeti njegovu poeziju.
Šteta što je Dnevnik kratak. Kada sam već počela da ga pišem vidim da imam puno toga da kažem. Završila sam svoju novu knjigu poezije Prevođenje mora. Pošto sam mnogo prevodila, i prozu i poeziju, sada sam pokušala da prevedem život, tačnije, ono što je ostalo od naših života posle ovoga rata na jezik mora koji jedini znam dobro. U Sarajevu su dani Ramazana koje volim mnogo, i zbog Sarajeva i zbog Alžira. Pred iftar, kada se grad ispuni mirisom toplih somuna, kao da se vratim u detinjstvo.
Četvrtak, 11. novembar 2004. godine
Bio je vrlo dobar koncert u crkvi svetog Ante. Posle koncerta sam sa Franćeskom i Čakom išla na večeru u Sarajevsku pivaru. To je novi restoran. Zove se Pivnica. Postao je jako popularan. Tamo se veoma dobro jede.
Subota je, čini mi se, oduvek dan za duga pešačenja. To je tradicija Sarajeva. Sarajevo je grad opkoljen planinama koje vas pozivaju da idete u šetnju. Mislim da je za sve nas u Sarajevu vreme opsade bilo još teže jer smo bili zatvoreni, bez mogućnosti da se popnemo na ta brda. Danas sam sa Nanom Štraus i Markom Bešovićem išla na Kozju ćupriju. Oko dva sata hoda. Možemo mi i više, ali dan je bio oblačan i pomalo preteći.
Marko sa oduševljenjem govori o novom rukopisu Jasne Šamić – Uspomene teže od stijenja. Porodična hronika čiji je glavni junak majka. Dao mi je jedan odlomak za Sarajevske sveske. Izaći će u broju devet. Čudnovata proza. Potresna priča o majci, neobičnoj, hirovitoj, obrazovanoj, očigledno majci koja je ostavila dubok trag na autora. Celo vreme sam očekivala da se majka pretvori u gavrana i počne da leti po sobama po kojima se i onako viore njeni svileni kombinezoni.
Nana, kao i obično, najviše govori o Asiji Džebar koju prevodi. Prevela je do sada tri njena romana. Ime Asije Džebar, jedne alžirske književnice, se već drugu godinu pominje kada počnu špekulacije oko Nobelove nagrade. Beskrajno volim arapske pisce iz Magreba, na kraju, dosta sam ih i prevodila.
Ja, kao i obično, samo o časopisu. Broj devet je praktično gotov. Tema broja je nacionalni kanon u književnosti. Tema broja deset je savremena književnost i iskustvo novih jezika. Govoriće o tome i pisci i lingvisti iz regiona. Marko je na jednu svoju knjigu prevoda napisao: ''Prevedena sa srpsko-hrvatskog, crnogorskog i bosanskoga jezika''.
Veoma često u našim šetnjama skačemo sa književnosti i časopisa na hranu, što je moja omiljena tema. Čini mi se da je u tim prvim zajedničkim šetnjama Marko bio zapanjen mojim interesom za kuhinju, valjda to nije očekivao. Polako sam ga uvukla u čari tih priča o kuvanju i recepata raznih naroda. Na jednoj svojoj knjizi Mihajlo Pantić mi je napisao posvetu koju vrlo volim: ''Vojki bez čije bi kokošpice moj život bio siromašniji''. Imamo u redakciji mladog saradnika Edina Hodžića koji je općenito veoma kritički raspoložen, kao i svi mladi ljudi. Kada sam mu rekla da me je Mirjana Rakela pozvala da pravim ovaj Dnevnik, odmah mi je rekao: ''Nemojte da govorite o časopisu i da kukate kako nemate para. Pišite o vašoj kuhinji''. Naravno, najviše volim da govorim o časopisu. Časopis je sve što radim i o čemu mislim.
Nedelja 7. novembar 2004. godine
Nedelja je osvanula tmurna i kišovita. Od šetnje ništa. Celi dan čitam tekstove i odlomak iz novog romana Dževada Karahasana. Drugačiji je od njegovih dosadašnjih knjiga, uzbudljiv kao i sve što piše. To je tekst za broj devet. Daša Trdić je poslala izvanredan Dnevnik. U broju devet je i Saša Hemon. U dijalogu je Hanifa Kapidžić i Enver Kazaz. Biće dobre proze, poezije. Biće i nove poezije Asmira Kujevića. Andrej Medved predstavlja slovenačog slikara Bernarda. Slobodan Šnajder ima blok ''Hitler moj brat'', što će biti eho broja koji je bio posvećen intelektualcima koji su podržali ideju nacionalizma kod nas devedesetih.
Došla je na večeru Drinka Gojković iz Beograda, jedan od prvih urednika Sarajevskih sveski. Izašla je iz redakcije i to ne mogu da prebolim. Došli su da je pozdrave Zdravko Grebo i njegova lepa Ognjenka, žena sa najlepšom kosom u Sarajevu. Malo previše politike, ali šta da se radi. Tako je sada na svim večerama, bez obzira da li služite pitu ili sarmice u vinovom lišću koje sam spremila Drinki. Grebo je doneo slike sa poslednjeg sastanka redakcije koje je napravila Ognjenka. Tu su Šnajder, Velikić, i drugi. Stalno čeznem da u jedan broj stavim te fotografije sa naših sastanka i promocija, ali časopis je uvek prevelik i tako slike otpadaju. Znam da ću to uraditi u jednom od narednih brojeva. Ima nešto u tim fotografijama: grupa prijatelja koja se okupila oko jednog posla i obavila ga. To kao da vidite na tim slikama. Taj časopis je neko malo čudo, a biće još veće čudo ako se održi. Razočarani smo da zemlje regiona nisu više zainteresovane za njega. Samo nas nešto pomaže Hrvatska. Sada smo dobili od Fondacije Soroš jednu namensku donaciju da bi smo mogli putovati kroz region, obići sve te gradove i predstaviti prvih deset brojeva koje smo napravili. Nadamo se da će region da se probudi.
Bio je u Sarajevu David Albahari. Bilo ga je divno videti posle svih tih godina, a i nestvarno. Tako se neki ljudi pojave iz mraka pa ne znate da li su oni utvare ili vi. Doneo mi je na poklon svoje dve knjige. Na posveti knjige Teret mi je napisao: ''Vojki ovaj teret koji ne prestajem da nosim''. To je teret koji sada svi nosimo. Svi smo postali izgnanici, neko u dalekim zemljama, neko u svojoj vlastitoj. Interesantno je da su svi ti pisci razasuti po svetu česti autori Sveski: i Mirko Kovač i Slavenka Drakulić i Ugrešić i Bora Ćosić i Saša Hemon, Predrag Matvejević, Mirza Stevanović, Vladimir Pištalo i mnogi drugi. Naravno, volela bih da među njima bude i Ranko Sladojević i Vladimir Albahari, ali nekako sam ih izgubila. Ranko Sladojević je negde u Kanadi, a Vladimir Albahari u Londonu. Kaže da niko ne može razumeti njegovu poeziju.
Šteta što je Dnevnik kratak. Kada sam već počela da ga pišem vidim da imam puno toga da kažem. Završila sam svoju novu knjigu poezije Prevođenje mora. Pošto sam mnogo prevodila, i prozu i poeziju, sada sam pokušala da prevedem život, tačnije, ono što je ostalo od naših života posle ovoga rata na jezik mora koji jedini znam dobro. U Sarajevu su dani Ramazana koje volim mnogo, i zbog Sarajeva i zbog Alžira. Pred iftar, kada se grad ispuni mirisom toplih somuna, kao da se vratim u detinjstvo.
Četvrtak, 11. novembar 2004. godine
Bio je vrlo dobar koncert u crkvi svetog Ante. Posle koncerta sam sa Franćeskom i Čakom išla na večeru u Sarajevsku pivaru. To je novi restoran. Zove se Pivnica. Postao je jako popularan. Tamo se veoma dobro jede.
