Dostupni linkovi

logo-print

Most između onih koji su patili i onih koji nisu dovoljno znali


PORTRET GOSTA: Naš večerašnji gost bi da u svojoj biografiji doda koju godinu. Čim je napunio 21. predstavlja se, ako baš mora, kao dvadesetdvo godišnjak. Kao, to izgleda malo ozbiljnije. Još je dovoljno mlad da strepi da će ono što radi izgledati značajnije ako to radi neko malo stariji. Ono što radi je tako značajno i tako retko za mladića tog uzrasta da je ova početna priča jedino što je detinjasto u vezi sa našim gostom, Andrejom Nosovim.

Rođen je u Prokuplju. Deda po ocu, jevrejski emigrant iz Rusije 1918. godine, prvo je živeo u Sloveniji da bi se 1945. preselio u Prokuplje. Majka iz Blaca, mesta u blizini Kosova. Naš gost, iako sasvim mlad, oprobao se u novinarstvu, u nekoliko redakcija nezavisnih glasila kao što su Danas, B92, Trnansition on line - Internet časopisa na engleskom jeziku. Mogao se čuti ponekada i na ovom radiju. Ali to nije razlog što gostuje u ovom terminu, već zato što je osnivač Inicijative mladih za ljudska prava, jedne takođe mlade nevladine organizacije koja je krenula putem kojim retko ko ide u Srbiji, pa i u Srbiji posle 5. oktobra - raščišćavanje sa prošlošću. Haški tribunal, Regionalni dijalog, Zastupanje žrtava rata, Obrazovanje, Sugestije za budućnost - samo su neki od naziva projekata na kojima rade, a o kojim će naš gost govoriti. Andrej to malo poetično naziva mostom između onih koji su patili i onih koji nisu dovoljno znali. Inicijativa mladih ima svoju kancelariju u Prištini. Andrej tamo provodi dane i dane. Odlazi i ovog petka u mesto gde ima puno prijatelja. Zvuči pomalo nestvarno. Sumnjičavci će možda odmah odmahnuti rukom - evo još jedne sladunjave priče o gorkom Kosovu. Postavljali smo pitanja i u vaše ime, u ime onih kojima je život nametnuo nepoverenje.

RSE: Posle ovog razgovora odlaziš u Prištinu. Šta je tamo tako važno?

NOSOV: Meni je i Beograd važan. Čini mi se da se sav kolosek ovoga što radimo dešava baš ovde. U Prištinu putujem jer trenutno radimo na jednom programu razmene studenata iz Beograda i Prištine. Idem da pripremim teren za studente iz Beograda koji će biti na nekoliko dana u Prištini i da sa kolegama vidim šta je to sledeće što moramo da uradimo na Kosovu, koji su to kosovski projekti koje moramo da pokrenemo.

RSE: Da li ta razmena studenata ima veze sa onim što se događalo prošle nedelje u Novom Sadu, sa jednom grupom mladih Albanaca koji su bili tamo?

NOSOV: Ima veze svakako. To je bio civilni dijalog, jedna inicijativa čiji smo mi deo. Uradio je Centar za regionalizam i Majka Tereza iz Prištine. Mi smo deo te inicijative i pokušavamo da povežemo mlade ljude ponovo, ili Jovo na novo, ili one ljude koji se nikada nisu upoznali. Pokušavamo da im damo priliku da opet sednu za isti sto i da razgovaraju o svemu onome u čemu su isti, ili o onome u čemu se razlikuju i da pravimo neke nove veze za budućnost.

RSE: Ova studentska razmena, kako je ti zoveš, je projekt susreta studenata Albanaca sa Kosova i studenata iz Beograda.

NOSOV: To je jedan poseban projekt koji ima direktne veze sa civilnim dijalogom. To je naš program koji radimo već neko vreme i koji sada dobija svoj epilog u konkretnim posetama. Radi se o jednoj grupi od pet ljudi. Sami studenti biraju šta će raditi na Kosovu ili u Srbiji. Sarađujemo sa Forumom iz Prištine koji je nevladina organizacija. Oni naprave sami svoju agendu, a mi im samo pomognemo tako što obezbedimo kontakte sa onima koje žele da vide. Za uzvrat oni nam napišu neke male članke koje ćemo krajem sledeće godine objaviti u jednoj publikaciji Partnerstva za mir.

RSE: Kako dođeš do pet beogradskih studenata koji žele da idu na Kosovo?

NOSOV: Stalno objavljujemo pozive na učešće u našim programima. Prethodno ti studenti prođu neku od naših radionica, kao što je Radionica o ratnim zločincima. Onda ih ti ljudi, koji rade za radionice, preporuče za ovaj program. Od decembra ćemo pozive ljudima da učestvuju u tom programu objavljivati preko štampanog medija u Srbiji i na Kosovu, tako da će to biti potpuno otvoreno i za one ljude koji možda nemaju slično mišljenje kao mi.

RSE: Ima li dosta mladih koji su zainteresovani da odu na Kosovo i da vide izbliza ono o čemu samo imaju prilike da čitaju ili vide u raznim medijima, što je prikazano na razne načine?

NOSOV: Postoji velika radoznalost. Učesnika našeg programa je stotine mladih iz Beograda i iz Srbije koji se zaista zanimaju za to šta se dešava na Kosovu. Nekada, kada pročitam novine, imam osećaj da će, čim prođem granicu sa Kosovom, da me sačeka grupa namrgođenih Albanaca koji će odmah da me ubiju. Ti mladi ljudi nisu opterećeni vremenom i prošlošću i nisu oni koji su u zadnjih deset godina morali da slušaju RTS i sve te druge medije koji su huškali, pa nam je lakše da sa njima radimo. Nemam odgovor na pitanje koliko ih čeka da ide na Kosovo. U ovom trenutku kod nas je petero ljudi. Što taj program bude veći i što se veći broj ljudi bude mogao sam da suoči sa time s čim treba da se suoči, mislim da će biti bolje.

RSE: Oni odlaze u Prištinu i tamo ih preuzimaju domaćini, albanski studenti.

NOSOV: Jeste, tamo ih oni preuzimaju. Mi im obezbeđujemo smeštaj. Oni su preko dana i uveče zajedno. Ovo sada će biti prva neviđena poseta koja će spojiti ljude koji se do sada nikada nisu sreli. Do sada su to uglavnom bili ljudi koji su ranije imali neke kontakte i komunikacije. Videćemo sledeće nedelje kakve će biti reakcije. Mislim da neće biti problema.

RSE: Kakav je program? Oni odlaze na fakultet, imaju neke susrete?

NOSOV: Težimo ka tome da povežemo pojedince. Mislimo da je vrlo važno da se uspostave lični kontakti. Neću da kažem prijateljstva, pošto prijateljstva ne mogu da se uspostave kroz projekt. Težimo ka tome da se povežu Artan iz Prištine i Miloš iz Beograda, a ne ljudi koji su deo nekog programa ili neke priče. Ciljamo da pronađemo po jednu osobu, ili dve, koji će biti domaćini.

RSE: Da li to znači da studenti iz Beograda odlaze u kuće svojih domaćina i tamo spavaju nekoliko dana?

NOSOV: Ne. Nemamo toliko razvijenu mrežu. Možda je to dobra ideja za budućnost. U ovom trenutku spavaju u iznajmljenim stanovima u Prištini, ali provode vreme zajedno. Trudimo se da sledeća njihova poseta bude upravo to, ako neko odluči da dođe u Beograd ili u Prištinu da spava u kući novog poznanika i da postoji njihovo međusobno druženje mimo nas. Mi pokušavamo da započnemo taj proces.

RSE: Znači da pretpostavljate da će biti i albanskih studenata koji će poželeti da dođu u Beograd?

NOSOV: Da. Već se priprema jedna grupa koja će doći u Beograd za nekoliko nedelja. Ne znamo tačno kada, jer rešavamo neke tehničke probleme, ali već postoji grupa ljudi koja to želi. I ranije smo imali ljude koji su dolazili u Beograd, mada ne tako organizovano. Pojedinačno je došlo puno mladih ljudi u Beograd kada je bio Exit. Isto tako kada je bio skup u Novom Sadu. Mnogo njih je izrazilo želju da dođe u Beograd. Mislim da komunikacija između Beograđana i Prištevaca postoji. Kada je dolazila jedna moja prijateljica Dona iz Prištine, koja radi na prištinskoj televiziji, htela je da vidi neku izložbu, da prošeta Knez Mihajlovom, da sretne ljude. Zaustavljali smo se kod beogradskih punktova sa knjigama gde je gledala knjige. To je jedna klasična turistička poseta jednom gradu. Ode se u muzej, pa na večeru. Družimo se. Posećujemo mnoga mesta u Beogradu koja su kultna mesta za mlade ljude. Znam da većina ljudi koji dođu iz Prištine požele da odu u beogradske bioskope, jer su oni nešto bolji, nešto drugačiji je repertoar od onoga u samoj Prištini. Poruka je da želimo da živimo u miru. Mislim da nas je više koji želimo mir.

RSE: Postoji jedna nevladina organizacija koja pravi most između mladih u Srbiji i mladih u Prištini. Da li su u to uključeni i mladi Srbi sa Kosova? Očigledno je da treba napraviti most između Mitrovice i Prištine.

NOSOV: Moram da kažem da je to vrlo teška stvar. Pokušavamo već mesecima tako nešto da uradimo. Uspeli smo samo u jednom slučaju. Postoji velika barijera pri tome jer oni misle - znam šta se dešava na drugoj strani - ništa što mene zanima. To nam je bio veliki problem. Onda smo u Beograd, na mali seminar, pozvali neke ljude sa Kosova, iz Prištine i Mitrovice. Nije ih bilo mnogo, po dvoje ljudi. Sedeli smo i razgovarali. Moram da priznam da su držali kosovsku stranu. Kada god bi se pričalo o odnosima Kosova i Srbije, i Mitrovčani i Prištevci su govorili o tome - šta vi iz Beograda hoćete više od nas sa Kosova. Čini mi se da je to mnogo teže uraditi nego spojiti Beograd i Prištinu jer Beograd i Priština nisu tako blizu, a Mitrovica i Priština su ipak Kosovo.

RSE: Da li u budućnosti planirate da u Mitrovicu dovedete mlade ljude iz Prištine, i obratno, u Prištinu mlade ljude iz Mitrovice?

NOSOV: Naravno, već sledeću godinu. To je jedna od ključnih stvari koju ćemo sledeću godinu pokušati da uradimo na Kosovu, da spojimo mlade ljude iz enklave, mlade ljude koji žive u Mitrovici sa mladima iz Prištine i nekih drugih delova Kosova. Želimo da radimo na dijalogu unutar samog Kosova.

RSE: Neobično je da se jedan mladić sa 21 godinu, ne mogu dodavati godine jer ne mislim da je to pametno, bavi time. Imam utisak da se time baviš od jutra do mraka. Zanima me kako si krenuo sa tim interesom za Kosovo, za ljude koji žive u Prištini? Šta je bio okidač da kreneš u to?

NOSOV: Ne znam precizno šta je bio okidač. Živeo sam u Prokuplju gde sam se i rodio i išao u srednju školu. Stalno sam slušao o tome kako su ti Albanci svakakvi, kako su nam doneli zlo, kako hoće svoju državu u našoj državi. To je jedna kontinuirana priča koja može mladog čoveka da navede samo u mržnju. Kada vas neko uči da treba da mrzite druge i drugačije uvek sam imao želju da saznam mnogo više o tome. Tokom NATO bombardovanja sam slušao Slobodnu Evropu, nešto što je drugačija priča od one koju sam slušao na RTS-u. Čini mi se da sam uvek pripadao onoj grupi ljudi koja se pitala šta se tamo dešava. Upravo posle NATO bombardovanja na lokalnoj radio stanici sam čuo jedan poziv, tražili su spikere. Zaposlio sam se tamo. Tako sam sa radija prešao na televiziju. Sa televizije sam krenuo da radim neke malo ozbiljnije novinarske priče, da pratim suđenja za ratne zločine i da se sve to povežem sa mojim odlascima na Kosovo. U Prištinu sam prvi put otišao u leto 2002. godine i tamo boravio nekoliko dana. Odseo sam u hotelu Grand. Bio sam potpuno sam. Svi su mi iz Beograda govorili da sam lud što sam došao u Prištinu, zašto spavam u hotelu Grand kada treba da idem u Čaglavu jer tamo obično spavaju novinari kada dođu u Prištinu. Zanimalo me šta će da se desi kada izađem da šetam Prištinom. Da li će neko da kaže - evo nekoga iz Srbije i sada ćemo da ga ubijemo. Imao sam takvu sliku iz medija. Desilo se potpuno suprotno. Priština se potpuno otvorila za mene. Počeo sam da se družim sa više ljudi koje sam prethodno upoznao, počelo je da se razvija moje prijateljstvo sa tim ljudima. Posle toga gotovo da više nikada nisam odseo u hotelu Grand, sem kada je neka konferencija, da ne bih nekome smetao. Uvek sam bio u kući nekog svog prijatelja i delio vreme sa njima, kao i ti ljudi kod mene.

RSE: Rekao si da si znao tri dana i tri noći bez spavanja da sediš i pričaš sa svojim novim prijateljima iz Prištine.

NOSOV: Spavali smo po malo. Jako sam želeo da saznam šta im se dešavalo od 1996. Čini mi se da nikada neću zaboraviti jednu noć u kući moga prijatelja Leona kada mi je njegova majka čitave noći pričala o danima u Prištini. Pričala mi je o nekom njenom rođaku koga je policija srela i pretukla na ulici kada je uveče krenuo da odnese čitulju u novine. I dan danas ima nekoliko slomljenih rebara. Zanima me sve ono što se tim ljudima dešavalo. Zanimalo me kako su komšije reagovale, zašto je njen prvi komšija okrenuo glavu i otišao na drugu stranu kada je ona morala da napusti zgradu početkom NATO bombardovanja. Čini mi se da sam ponekada znao u tim noćima da se zanesem i da postavim neka pitanja koja su ljude terala da više i više govore. Mislim da je to jako važno i da ljude iz Srbije treba da zanima šta se dešavalo ljudima na Kosovu i koliko je njima bilo teško u takvoj situaciji.

RSE: Tvoja priča odudara od uobičajene medijske slike i prosečne predstave o Kosovu. Razmišljam o tome kako je moguće da je tvoje iskustvo toliko različito? Da li je ključ u tome što si bio zainteresovan da čuješ njihovu priču i njihovu patnju? Postojalo je vreme kada se srpski nije mogao čuti na ulicama Prištine. To nije medijska priča, već stvarnost.

NOSOV: Ne znam. Govorim o onom što mi se dogodilo. Nikada mi se ništa loše nije dogodilo zato što sam govorio srpski. Možda sam uvek odlazio u vreme kada je to moglo da se radi. Možda je zaista ključ u tom slušanju o prošlosti, da vas zanima to što se njima dešavalo, da želite da znate koliko je to bilo teško. Tek onda, kada razgovaramo o onom što se desilo u rata, počinjete da gubite one razmere mi – oni. Znam još nekoliko mojih prijatelja koji isto kao i ja odlaze u Prištinu i koji rade u tim organizacijama. Mislim da je ključ u poverenju.

RSE: Kada si u Prištini, gde izlaziš?

NOSOV: Mislim da je lista duga. To su razna mesta. Volim kafe Evogolj. Tu su i neka klasična mesta u koja izlaze mladi, poput Depoa. Odlazim ponekada u diskoteku koja se zove Taj. Volim da odem u restoran Tifani u kojem je odlična tradicionalna hrana. Tu su i neka mala mesta kao kafić Punto gde su se i pre rata skupljali Albanci. Posebno volim da odem u Depo. To je mesto koje je jako interesantno, jedno alternativno mesto u kojem možete da pronađete i stripove iz Srbije, gde možete da vidite fin svet koji sedi i ispija kafu. Zaista izgleda dobro.

RSE: Da li to znači da mladi Albanci znaju srpski?

NOSOV: Ne mogu da kažem da svi znaju srpski. Ponekada se desi da bude problema u komunikaciji, pa onda malo pređemo na engleski. Prilikom jedne konferencije u Prištini skupilo se nas dosta iz regiona na terasi hotela Grand. Sedio sam za stolom sa nekim mladim ljudima iz Bosne. Konobar koji tu radi mene zna i uvek pričamo na srpskom. Bosanci su, ne znajući da ih razume, na engleskom naručili kafu. Konobar me pogledao i rekao: ''Da li ovi stranci hoće kafu?''. Ispalo je smešno. Rekao sam im da mogu da naruče na svom jeziku, jer čovek ne razume engleski. Nisam primetio da neko ko zna srpski ne želi da ga govori. Drage volje bih voleo da znam da govorim albanski. Polako ga učim Mislim da je to jako važno i da je to jedna od stvari koja gradi poverenje, da znamo jedni druge, da znamo šta je ono što donosimo iz tradicije.

RSE: Odlaziš li u Mitrovicu i u delove Kosova gde žive Srbi?

NOSOV: Ne odlazim tako često u Mitrovicu.

RSE: Da li im pričaš ovu priču o Prištini i kako oni reaguju?

NOSOV: Moram da priznam da je nekim ljudima koji žive u enklavama reakcija bila takva da verujem da mi nisu poverovali i verovatno su pomislili: ''Šta mi on priča. Valjda ja znam koliko mi je teško''. Jednom sam bio u nekom selu blizu Prištine gde su se vratili neki ljudi. Bilo je leto i meni je pukla cipela, pa sam morao u Prištinu da tražim papuče. Obzirom da nosim jako veliki broj, nisam ih našao. Šetao sam po prodavnicama u sadašnjem Sportskom centru, nekadašnji Boro i Ramiz. Na dva mesta me dve mlade devojke nisu razumele, pa sam morao da im objašnjavam na engleskom. Kada sam ljudima iz sela pokušavao da prepričam tu priču, oni su me gledali i rekli da to nije tačno. Rekao sam da jeste i pokušavao da im objasnim da mislim da je važno da se sami uvere u to, da moraju da probiju neke lične strahove i da pokažu drugima da im je stalo do toga da šetaju Prištinom.

RSE: Da li se nešto promenilo posle nasilja u martu?

NOSOV: Dole sam otišao osam dana posle tog incidenta. Tada su pričali kako je bilo strašno 1998. i 1999. i kako je strašno ovo martovsko nasilje. Kao da su hteli da mi kažu da je i njima stalo da razmišljaju o tome šta se dešavalo u martu. Otišao sam u Mitrovicu. Bio sam u južnom delu pored mosta gde su se sve te stvari dešavale. Sedeo sam s jednom aktivistkinjom, Albankom iz Mitrovice, koja je pokušala, koliko je mogla, da uradi 17. i 18. marta u njenoj potpunoj civilnoj nemoći.

RSE: Da li je sada priča obrnuta kada se vratiš u Srbiju? Pretpostavljam da odlaziš u svoje Prokuplje. I u Beogradu srećeš razne ljude iz raznih delova Srbije. Kako se u Srbiji prima ova tvoja priča?

NOSOV: Dešavalo mi se u početku da mi čak ni moji roditelji ne veruju. Kada sam im pričam o tome, govorili su mi da po meni tamo cveta cveće. Govorio sam da tamo cveće ne cveta, ali da hoću da im objasnim da veruju u pogrešne stvari. To mi se kontinuirano dešava čak i sa ljudima koji su iz nevladinih organizacija. Oni ne veruju, ili ne žele da veruju, ili ne mogu da veruju da neke stvari idu napred i da se nešto menja na bolje. Kada je bio 17. mart, poprilično emotivno urušen sam sedeo u nekom kafiću u Beogradu sa svojim prijateljima. Zvonio mi je mobilni telefon i zvali su me neki drugovi iz detinjstva s kojima stalno imam rasprave o Albancima i o Kosovu. Rekli su mi: ''Eto vidiš kakvi su ti tvoji Albanci. Ti nam stalno pričaš neku priču a vidi šta su oni uradili''. Osećao sam se jako loše. Nisam znao kako da im odgovorim, šta da im kažem, koji argument da iskoristim da im objasnim.

RSE: U vreme Exita si bio domaćin svom prijatelju iz Prištine.

NOSOV: Jesam. Mi smo se upoznali na jednoj konferenciji nevladinih organizacija iz regiona u Solunu i počeli da se dopisujemo. Petrit je studirao u Oslu. Vratio se iz Osla i došao u Beograd. U Beogradu je bio kod mene nekoliko dana. Zajedno smo išli po različitim nevladinim organizacijama. Išli smo da pratimo suđenje Nataši Kandić. Za Petrita je bilo fascinantno kako izgleda sud, kako se ništa nije promenilo, kako još uvek stoji grb SFRJ. Petrit ima 24 godine. On je jedan mlad, fin momak, jedno zaista jako pametno i drago stvorenje, koji uvek ima jedan stav koji je sličan mom. Jedne večeri smo sedeli i pričali, a onda ćutili jedno pola sata. Pitao sam ga zašto ništa ne priča. Rekao je: ''Šta da pričam kada mislimo isto''.

RSE: Baviš se onim najprovokativnijim temama danas u Srbiji. Druga tema je Hag. Bio si sasvim malo dete kada je bio rat devedesetih.

NOSOV: Neću da kažem koja su moja politička ubeđenja. Pripadam onoj novoj generaciji, generaciji kao posle Drugog svetskog rata u Nemačkoj, koja se oseća odgovornom za teško nasleđe koje su mi roditelji ostavili. To je glavni razlog što sada radim ovo što radim. Mislim da je to jedna teška stvar zbog koje će se i moja deca stideti, jer to je nešto što je ugrađeno u naše ime. Kosovo me odvelo do Haga, jedno domaće suđenje u Prokuplju za ratne zločine, za ubistvo žena i dece u Podujevu. Upoznao sam Matijasa Helmana, divnog čoveka, koji je radio neke programe u Srbiji i Crnoj Gori, sada je u Bosni i Hercegovini. Dobio sam od njega neke materijale kao novinar. Na osnovu toga sam posetio web strane Haškog tribunala i pročitao nekoliko optužnica, među kojima i optužnicu protiv Miloševića. Pomislio sam da ako je tačno da je ovaj čovek uradio sve ovo, da je kreirao, planirao i učestvovao u svemu tome, on je to radio u moje ime i moram nešto da uradim. To je nešto što se kod mene kristalisalo mesecima. To se desilo negde 2001. godine, bilo mi je skoro 18, završavao sam srednju školu.

RSE: Odrastao si u Prokuplju, u vreme rata, u porodici su otac i majka imali različite stavove. Prvi susret sa tim i postavljanje pitanja odgovornosti i suočavanja. To nije uobičajeno.

NOSOV: Bio sam mali devedesetih. Sećam se svog komšije iz Prokuplja koji je došao sa ratišta iz Vukovara i doneo u tegli ustaške uši, makar je tako govorio. Svi su se iz mog okruženja njemu divili. Nikada neću zaboraviti njegovo lice uokvireno bradom na kojem ste mogli videti samo mržnju. Izgledao je kao četnik iz onih filmova o četnicima i partizanima. Jako sam se plašio svaki put kada sam prolazio kraj njegove kuće. Nisam shvatao zašto je doneo te uši. Mislio sam da će iseći i moje. To je mizerna, grozna priča, ali čini mi se da se tada nešto desilo u meni, nešto što možda neki psiholog može da opiše, jer ja ne mogu da kažem šta je to. Ustao sam jednoga dana i shvatio da neću da ćutim i da mirno gledam, da hoću bar da pokušam da napišem nešto o tome, da pričam sa prijateljima o tome, da neću mirno da gledam kako svi ćute.

RSE: Kakva je bila situacija u tvojoj porodici?

NOSOV: Kada je počelo suđenje Ivanu Nikoliću u Prokuplju, seo sam sa svojom majkom i rekao joj da je suđenje počelo, da su ubijeni neki ljudi i da hoću o tome objektivno da izveštavam, da ne znam kako će drugi reagovati na to, ali da neću odustati od ovoga što pišem. Moja majka mi je rekla da će u potpunosti da me podrži, kao i u svemu do tada. Sudilo mu se prvo za ubistvo, pa je taj proces prerastao u suđenje za ratne zločine, za ubistvo dvojice Albanca na putu Podujevo – Priština. Nešto kasnije je krenula priča o ubistvu članova porodice Durići i Bogujevci u njihovoj porodičnoj kući u Podujevu. Baš 17. marta je izrečena presuda.

Kada bi došao neko iz komšiluka, prijatelji ili rođaci i kada bi me upitali zašto tako pišem, moja majka je znala da nađe neki pomirljivi odgovor, da ja ne odgovaram. Govorila je da zločinaca ima na svim stranama i ko zna šta su sve oni tamo radili jadnim ljudima. Kako sam sve više i više govorio o tome i moji roditelji su počeli da shvataju i prihvataju sve to. Jednom sam sedeo duboku u noć sa svojim ocem, njegovom ženom, pošto su moji roditelji razvedeni, sa bratom i sestrom po ocu. Mene je moj otac svojim uvredama na račun drugih i drugačijih doveo do plača. Počeo sam da im čitam šta je rekla Saranda Bogujevci pred sudom. Sedeo sam i čitao i nikada to neću zaboraviti. Tu je sedela i moja sestra kojoj je tada bilo devet godina, koja to verovatno sada ima u svojoj glavi i koja se osećala verovatno isto kao i ja kada sam prolazio pored kuće suseda. Kada sam to pročitao, žena moga oca je rekla: ''Ako su to sve oni uradili, to je stvarno strašno''. Moj otac je izašao iz sobe i ćutao. Mi i dan danas imamo različite stavove i gotovo se svaka naša diskusija završi slično. On se ljuti što o tome govorim javno, a ja to hoću, jer mi ostavlja na teret jedno veliko nasleđe, jer ne želi da shvati da nije baš sve to tako kao što je RTS rekao.

Mislim da je suđenje za Podujevo mene potpuno učvrstilo na ovom putu. Čini mi se da nikada neću zaboraviti oči Envera Durićija koji govori pred sudijom u Beogradu o svojoj ubijenoj porodici. Nikada neću zaboraviti njegovu ruku kako drhti dok se drži za pult i njegove male popreke poglede okrenute ka optuženom. Neću zaboraviti ni trenutak kada on govori sudiji o klikerima koje je pronašao pred kućom sa kojima se njegovo dete igralo pre nego što je ubijeno. Reči Sarande Bogujevci koja priča o jakom bolu kada su pucali na nju, kako je pala i videla oko sebe svoju braću i sestre pobijene, kako je neko određeno vreme tu ležala i nije se micala jer se plašila, mi zvone u glavi. Mislim da su to stvari koje ljudi u Srbiji moraju da znaju. Moraju da znaju da je neko ušao u kuću Sarande Bogujevci u Podujevu, izbacio te ljude iz kuće i pobio ih, a sve to radio u ime srpstva. Mislim da kada bih se našao u toj poziciji da nosim pušku i kada bih morao da pucam na nekog, pogotovo na dete, ja bih se ubio. U trenutku kada se u Mitrovici dešavalo to na mostu 17. marta, u beogradskom sudu jedan hrabri sudija, Biljana Sinanović, je stajala i gledala u oči optuženog i govorila mu: ''Krivi ste. Učinili ste najgnusnije delo, ubili ste decu''. Mislim da su to istorijski trenutci. Drugi ljudi oko mene to nisu hteli da prihvate. Mislim da će se za pedeset godina mnogo više govoriti o tome i mnogo više će se time ljudi baviti.

To ima veze sa Hagom. Komuniciramo sa majkama Srebrenice. Ne mogu da verujem da se niko u Srbiji ne pita šta je sa pravdom. Svi kažu kako su Srbi optuženi. Pitamo na raznim tribinama zašto uvek pitate samo za optužene a nikada ne pitate šta je sa srpskim žrtvama. Za mene je Nebojša Pavković kriv od glave do pete, možda nije kriv po pravu. U Srbiji se govori o tome kako taj Hag sud koji sudi samo Srbima, a nikada se ne govori o tome da je to sud koji donosi pravdu za neke žrtve, da je to ključ i da je to važno. Važno je da Zumra Šehomerović iz Srebrenice, koja sada živi u Sarajevu, dobije pravdu za svoga muža, da Sada Hotić dobije pravdu za sina i muža jer su ih odveli tog 11. jula. Zumra, kada o tome priča, kaže: ''Nisam ni ciknula, ni viknula a oni su ga odveli. Cijelog života ću kleti sebe što nisam rekla - Pustite ga, nemojte da ga vodite -, ali usta su mi bila suva''.

S jedne strane vidite ogromnu količinu patnje, ako patnja uopšte može da se meri, vidite bol koji su ljudi preživeli i o kojem i dan danas govore i spremni su da govore, da putuju da traže pravdu. S druge strane vidite masu oko sebe koja se vozi gradskim autobusom, razmišlja o nekim svojim problemima koji su verovatno veliki za njihov univerzum, a na dvesta kilometara od njih neke majke čeprkaju po nekim rovovima tražeći kosti svoje dece. To su paradoksi koje ne mogu da prihvatim i da shvatim.

RSE: Stalno mi je umu da imaš samo 21 godinu. Pitam se, da li si nekada poželeo pobeći od takve stvarnosti, od takvih sećanja, da živiš neki svoj život, život mladog čoveka u nekoj normalnoj zemlji gde te neće na svakom koraku sve podsećati na prošlost i gde se nećeš morati suočavati sa takvom prošlošću?

NOSOV: Dešavalo mi se ponekada da puknem i da kažem kako ne mogu više ovim da se bavim. Gotovo nikada mi se to nije desilo kada sam slušao žrtve, nego kada slušam ovu ''drugu stranu'' kako priča o tome da se to u Srebrenici i nije desilo. Hiljadu puta sam razmišljao šta mi to sve treba. Ponekada dok sedim sa prijateljima na kafi pričamo o tome kako bi bilo lepo da smo rođeni u nekoj američkoj državi, da smo sada na koledžu i da razmišljamo o tome gde ćemo na letovanje, hoće li nam mama i tata kupiti kola i dozvoliti da ih vozimo. Ponekada se pitam da li sam možda i rođen ovde jer sam osuđen da se time bavim. Kada pravim svo to poređenje i kada se setim svih ovih ljudi o kojima sam govorio, shvatim koliko je meni lako. Ja o tome samo govorim. Nikada se nisam probudio sa nadom da će moji roditelji ili moj brat da se pojave na vratima živi, jer je otišao u neki rat ili su ih neki oteli. Često se pitam da li sam nezahvalan što tražim i očekujem da živim normalno. Na neki odlazak se polako ali sigurno spremam, jer ako treba da čekam da se Koštunica probudi, stvarno idem. Između tog čekanja i ovoga što sada radim i neke možda drugačije budućnosti, mislim da sam na putu da ipak ostanem ovde. Čak i ako odem, celog ću života uvek slušati, razmišljati, čitati i pisati o onome što sam čuo od ljudi koji su patili jer mislim da je to ključ i da je to jedini način da sutradan neko moje potomstvo i neke buduće generacije ne zaborave nikada ono što se desilo kako bi mogli nešto da urade što moji roditelji, ili bilo ko iz moga okruženja, nisu mogli da urade, nisu znali, ili nisu hteli.
XS
SM
MD
LG