Dostupni linkovi

logo-print

Preti li Balkanu domino efekat?


RSE: Analitičari se razilaze u tome da li bi raspad zajednice Srbije i Crne Gore uticao na status Kosova. Jedni kažu da bi to ubrzalo nezavisnost Kosova, dok su drugi mišljenja da se te dve stvari ne mogu povezivati. Kakvo je vaše mišljenje, gospodine Samardžiću?

SAMARDŽIĆ: Svi dogadjaji na Balkanu koji su vezani za potencijalna odvajanja i secesije imaju uticaj na okolinu. Tu postoji, tako da kažem, nekoliko kandidata za razne vrste nezavisnosti, secesije i odvajanja i svako pojedinačno dogadjanje direktno bi uticalo na neko drugo. Pomenuo bih Kosovo, Zapadnu Makedoniju, Crnu Goru, odnosno državnu zajednicu Srbije i Crne Gore, i konačno i Bosnu i Hercegovinu kao državu koja nije sasvim stabilna i nepovratna u nekom svom teritorijalnom sastavu. Politički gledano, nesumnjivo bi došlo do medjusobnih uticaja, do igre spojenih sudova, do onoga što se metaforički naziva domino efektom.

RSE: Da li to znači da vi mislite da bi eventualno odvajanje Crne Gore ubrzalo odnosno podstaklo tendencije ka nezavisnosti Kosova?

SAMARDŽIĆ: Te tendencije su toliko jake već deset i više godina medju albanskom većinom da one nemaju više kud da se podstaknu. Naime, Albanci na Kosovu i Metohiji smatraju da je ta stvar istorijski završena, oni doživljavaju Kosovo i Metohiju kao potencijalno nezavisnu državu. Tako da ja mislim da to ne bi podstaklo tu vrstu političkih apetita, ali bi u svakom slučaju pojačalo zahteve prema UNMIK-u, Evropskoj uniji i medjunarodnoj zajednici uopšte da se ubrza taj proces.

BOJOVIĆ: Ja mislim da je pitanje Kosova, to jeste odnos izmedju Kosova i Srbije, jedna politička priča, dok je pitanje pozicije Crne Gore sasvim druga priča. Mislim da se osamostaljenje Crne Gore može u odredjenoj mjeri reflektovati na ono što se zbiva u okruženju, pa samim tim i na poziciju Kosova, ali ono se nikako ne može uzimati kao presudni i noseći argument u priči o Kosovu. Mislim da osamostaljenje Crne Gore nije stvar koja može presudno uticati na dinamiku kosovskog procesa.

RSE: Oni koji se zalažu za nezavisnost Crne Gore često tvrde da Crna Gora nema veze sa Kosovom, da je to isključivo problem Srbije i da Crna Gora ne može biti večiti talac nerešenog kosovskog problema.

SAMARDŽIĆ: Mislim da je to poruka jedne političke garniture u Crnoj Gori, ove koja je sada na vlasti. Oni pokušavaju da pokažu da su to, regionalno gledano, čista posla, da Crne Gore nema nikakve obaveze prema Kosovu, niti da postoji opasnosti od toga da bi odvajanje Crne Gore imalo loš efekat na Kosovo. To da je Crna Gora talac Kosova, to je već stvar koju je teže dokazati, jer odnosi izmedju Beograda i Podgorice nisu direktno posredovani postojanjem Kosova i Metohije, koje je, ustavno gledano, autonomna pokrajina unutar Srbije. Ako se budu rešavali odnosi Srbije i Crne Gore u smislu statusa, to neće imati nikakve direktne veze da pitanjem Kosova, pogotovo sada kada je ta pokrajina pod medjunarodnim protektoratom. Medjutim, u političkom smislu stvari izgledaju ovako. Vladajuća ekipa u Crnoj Gori koja zahteva nezavisnost hoće da kaže da je Crna Gora potencijalno ili virtualno već nezavisna i da ona sa Kosovom nema veze, pa prema tome nije ni odgovorna za ono što se na Kosovu dogadja. S druge strane, ima dosta političkih partija i snaga u Crnoj Gori koje smatraju da je Kosovo, i pored toga što je formalno unutar Srbije, zajednički državni problem. Sve zavisi od toga kojoj političkoj grupaciji pripadate.

BOJOVIĆ: Ne mislim da je Crna Gora talac neriješenog kosovskog problema. Mislim da je odluka o statusu Crne Gore prije svega vezana za odnose u Crnoj Gori. Ali jeste činjenica da se pitanje Kosova koristilo kao argument protiv samostalnosti Crne Gore, kako od strane odredjenih političkih krugova u Briselu prilikom konstruisanja ove po mnogo čemu fantomske i virtualne tvorevine kakva je sadašnja zajednica Srbije i Crne Gore, tako i od strane političkih stranaka u Srbiji i njihovih političkih saveznika u Crnoj Gori. Takodje je činjenica da su u Crnoj Gori oko toga podijeljena mišljenja. S jedne strane, imamo independističku većinu koja smatra da pitanje Kosova apsolutno treba odvojiti od pitanja Crne Gore, a s druge strane imamo unionističke partije, mi ih ovdje u Crnoj Gori često nazivamo prosrpskim partijama, koje podržavaju onaj stav koji je dominantan u Srbiji.

RSE: Ima mišljenja da bi crnogorska nezavisnost bila logičan kraj procesa raspada bivše Jugoslavije, koji po tim mišljenjima nije doveden do kraja. Odvojile su se Slovenija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska i Makedonija, samo su Srbija i Crna Gora ostale u takozvanoj krnjoj Jugoslaviji.

SAMARDŽIĆ: To je za mene jako nategnuta konstrukcija. Po kom to zakonu bi Jugoslavija morala da se raspara na sve svoje jedinice? Ja mislim da je tu u pitanju jedna druga stvar, da je reč o refeudalizacija ovog prostora, o užasnoj političkoj fragmentaciji koja je rukovodjena skučenim interesima lokalnih oligarhija koje svom stanovništvu obećavaju nekakav dobar život i svakakva čuda. Ako neko misli da je proces raspada bivše Jugoslavije nedovršen, kako zamišlja završetak tog procesa, gde se on zaustavlja? Da se razumemo, ja smatram da je legitiman svačiji zahtev za nezavisnošću, ali je veoma važno da se, nakon svih iskustava koje smo imali, ustanovi način kako se on rešava. Da je bilo zdrave pameti i dobre volje kod političkih vodja u bivšoj Jugoslaviji, ta država bi se razložila na jedan legitiman način i ne bi ostavila svu onu pustoš za sobom, a to se desilo upravo zbog želja da se vrše secesije i da se one nasilno zaustavljaju. I nije mi jasno zbog čega bi se, posle svih tih lekcija, proces raspada nastavio. Ponavljam, svaka grupacija nastanjena na nekoj teritoriji ima pravo da postavlja zahteve, čak i one najviše vezane za nezavisnost, ali moramo se ponašati kao civilizovani ljudi. Podsetiću vas da je Kvebek pre pet-šest godina imao referendum o nezavisnosti, odnosno o odvajanju od Kanade, i da taj referendum nije uspeo. Posle toga je Ustavni sud Kanade doneo mišljenje na sto stranica o proceduri odvajanja Kvebeka. Nije rečeno da Kvebek ne može da se odvoji, to je legitiman zahtev, ali da se to mora učiniti na način koji predvidja učešće svih zainteresovanih u tom procesu. Mi nismo uspeli da dostignemo taj nivo političke zrelosti i da ustanovimo procedure. Mi hoćemo nešto i to hoćemo ultimativno i odmah, a to prosto tako ne ide.

BOJOVIĆ: Ja nemam nikakve dileme da je riječ o nezavršenim procesima, prosto zato što stanje, odnosi na političkoj sceni i, ako hoćete, i raspoloženje gradjana u pojedinim dijelovima bivše Jugoslavije govore o tome da procesi nijesu završeni. Kad to govorim, prije svega mislim na situaciju u Crnoj Gori. Odmah da kažem, crnogorska priča nije uporediva sa Kanadom i Kvebekom. Crna Gora i Srbija su dvije najstarije jugoslovenske države, u pitanju je državotvorna tradicija i državna ideja koja je po svom specifukumu malo uporediva čak i sa bilo čim u Evropi. S druge strane, pogledajmo odnose snaga. Šezdeset posto poslanika u crnogorskom parlamentu pripada independističkim strankama, što dovoljno govori o političkoj legitimnosti sadasnje zajednice Srbije i Crne Gore. U Crnoj Gori već tri godine postoji nesporna suverenistička većina. Da je došlo referenduma o nezavisnosti u Crnoj Gori nemam nikakve dileme oko toga za šta bi se izjasnila većina. Pri tome se podrazumijeva da crnogorsko državno pitanje može da se razriješi samo kao demokratsko i da procedura mora biti ispoštovana.

SAMARDŽIĆ: Poslednjih meseci u Crnoj Gori je bilo dosta inicijativa da se referendum o nezavisnosti održi godinu dana ranije, dakle za dve a ne za tri godine kako je to piše u Ustavnoj povelji zajednice Srbije i Crne Gore. Istovremeno, svi političari iz vladajuće crnogorske garniture govore da ne treba organizovati neposredne izbore za parlament državne zajednice, iako je ta obaveza predvidjena Ustavnom poveljom. Zašto ovo pominjem? Zato što ovo insistiranje izaziva sumnju da u Crnoj Gori nisu tako čista posla sa odnosima većine i manjine. Blisko je zdravoj pameti da bi sadašnja crnogorska vladajuća ekipa, ukoliko je sigurna u svoju većinu, imala dovoljno strpljena da sačeka još godinu dana da bi održala referendum i da ne bi izbegavala obavezu o održavanju neposrednih izbora. Nekome se, znači, žuri da sada brže-bolje iskoristi neku političku konstelaciju ili odnos snaga. Osim toga, ja bih vas podsetio da je Zakon o referendumu u Crnoj Gori, po kome je Milo DJukanović hteo da raspiše referendum 2001. godine, predvidjao prostu većinu kao osnov za odluku o nezavisnosti. Po tom zakonu za uspeh referenduma bilo je dovoljno da izadje 50 posto birača i da se 50 posto plus jedan izjasni za nezavisnost. Dakle, teoretski gledano, 25 posto plus jedan moglo je da odluči o nezavisnosti Crne Gore. Sve su to pravno i zakonski gledano nečiste stvari, ako želimo da nakon refernduma imamo situaciju u kojoj ni crnogorska opozicija, ni medjunarodna zajednica, ni Beograd ne bi imali primedbe na njegov ishod.

BOJOVIĆ: Podsjetio bih vas da je 1992. godine, kad je donesen čuveni Žabljački ustav, Crna Gora je imala referendum koji je po svojoj tehničko-pravnoj proceduralnoj ravni izgledao kao nekakav komunalni referendum. Rokovi su bili kratki, referendum se održavao u ratnim okolnostima, a zakon je omogućio da 25 procenata plus jedan glas oduzme Crnoj Gori državni suverenitet. Znači, Crna Gora se u momentu raspada one Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije na krajnje dubiozan i problematičan način odrekla dijela svog suvereniteta i postala sastavni dio tadašnje Miloševićeve Jugoslavije. To jedno. Drugo, kad je riječ o sadašnjem raspoloženju, podsjetio bih gospodina Samardžića da rezulati svih izbora, što na republičkom, što na lokalnom nivou, kao i svih istraživanje javnog mnijenja koji su organizovani u poslednje tri godine pokazuju da u Crnoj Gori postoji stabilna independistička većina. Kad je riječ o neposrednim izborima za Skupštinu Srbije i Crne gore, treba imati u vidu da većina koja je za nezavisnu Crnu Goru ima averziju prema svim oblicima zajedništva, pa je sasvim realna procjena da bi došlo do velike apstinencije independističkih birača i velike mobilizacije unionističkih pristalica što bi kao posljedicu imalo nerealno predstavljanje Crne Gore u parlamentu državne zajednice. Postojala bi mogućnost da se ponovi situacija iz Miloševićevog perioda kada je manjina iz Crne Gore bila većinski zastupljena u saveznom parlamentu. Zbog toga, independistička većina očekuje da se raspiše referendum i da se čitava stvar konačno riješi na referendumu. Postoje tu i dodatni problemi. Prije svega, problem konfrontacije izmedju vladajuće politike u Srbiji i one u Crnoj Gori. Period dobre saradnje dvije vlade u vrijeme dok je Djindjić bio premijer Srbije je za nama, sada su dvije vlade konfrontirane oko državnog pitanja. Oficijelna Podgorica ne može imati partnera u sadašnjem premijeru Srbije Koštunici i sve to usložnjava odnos izmedju Srbije i Crne Gore.

SAMARDŽIĆ: Ovo što je kolega Bojović rekao o referendumu iz 1992. godine zapravo govori u prilog mojoj tezi, a ne njegovoj. Ako je to bilo loše, onda ga ne treba ponoviti. Ali ne treba ni zaboraviti da se je na tom referendumu, koji je imao zakonske karakteristike slične onima predvidjenim za nesudjeni referendum 2001. godine, 62 posto od onih koji su izašli na glasanje izjasnilo za dvočlanu federaciju. Znači, referendum je odslikao raspoloženje ogromne većine biračkog tela u Crnoj Gori i nekorektno bi bilo stavljati zamerke na odluku naroda koji izadje na referendum. Ma kakva bila, ona je legitimna, zato što je većinski donesena. Ako bi se to činilo, onda bi se mogla dovesti u pitanje i odluka crnogorskog biračkog tela na referendumu koji će se, pretpostavimo, organizovati 2006. godine.

To je prva stvar. Drugo, ja ne vidim da postoji konfrontacija izmedju dve vlade. Te vlade, istina, ne saradjuju bog zna kako usko na pitanjima rešenja problema državne zajednice, ali problem je u Crnoj Gori pošto ona hoće da se odvoji. Srbija je tu manje-više neutralna i više sklona da se održi status quo. Vlada premijera Koštunica ne upućuje nikave političke invektive prema Crnoj Gori. Toj vladi je jedino stalo da se poštuje zakon i da se poštuje Ustavna povelja. Ona se ne bavi odnosima većine i manjine u Crnoj Gori, to bi bilo direktno mešanje, već joj je važno da se poštuje ono što je zajednički usvojeno. Beogradski sporazum bio je težak politički sporazum, godinu dana je trebalo da se napravi Ustavna povelja, ali kada je napravljena onda je treba sprovoditi. Medjutim, cela garnitura oko DJukanovića je jako sklona oportunističkim političkim igrama, oportunističkim u bukvalnom smislu reči - kakve su prilike, tako se ponašamo, naročito u odnosu na Beograd.

BOJOVIĆ: Ako se Crna Gora na referendumu iz 1992. godine odrekla dijela svog suvereniteta na osnovu zakona koji je predvidjao jedan vrlo nizak cenzus, onda je potpuno apsurdno i paradoksalno za budući refrendum o nezavisnosti postavljati nerealne kvorume s ciljem da se spriječi independistički proces. Zbog toga mislim da je klasični demokratski standard 50 posto plus jedan jedini primjeren i prihvatljiv kao pravno i demokratski nesporan. A što se tiče instiranja na poštovanju Ustavne povelje, što je prema gospodinu Samardžiću prioritet sadašnje vlade Srbije, čini mi se da gospodin Koštunica vrlo često pribjegava nečemu što ima obrise populističkog legalizma. Insistira se, recimo, na klauzuli o neposrednim izborima, a pri tome se zaboravlja da postoji isto tako eksplicitna klauzula u kojoj se kaže da Ministarstvo odbrane i Ministarstvo spoljnih poslova ne mogu da pripadaju istoj državi članici, već ministri moraju biti iz različitih država članica. Medjutim, to nije tako. Oba ministra su iz Srbije i to je gospodin Koštunica lako prihvatio.

RSE: Zamolio bih vas da se na kraju vratimo regionalnom aspektu, takozvanom domino efektu koji je pomenuo gospodin Samardžić. Znači li to, gospodine Samardžiću, da vi smatrate da bi se eventualna nezavisnost Crne Gore po principu domino efekta odrazila i na Kosovo, i na Bosnu i Hercegovinu, i na Makedoniju?

SAMARDŽIĆ: Takve stvari se ne mogu lako predvideti, ali mislim da bi sve okolnosti išle u prilog domino efekta. Dobro je poznato koliko se je Evropska unija trudila da sačuva Saveznu Republiku Jugoslaviju i da je pretvori u državnu zajednicu Srbije i Crne Gore. Jedini razlog je bio bezbednosni. Ekonomski motivi tu nisu igrali nikakvu ulogu jer Evropska unija nema tako razvijene ekonomske odnose s tim delom Balkana. Upravo zbog bezbednosnih razloga Evropska unija je shvatila da strateški mora da udje na taj prostor i već je 1999. godine formulisala politiku stabilizacije i pridruživanja. Onda se 2001. godine pojavio ultimativni zahtev crnogorskih vlasti da se raspiše referendum o nezavisnosti. Ne znam da li se razmišlja o tome zašto je baš Evropska unija stopirala taj proces. Nije ga stopirao Beograd. Koštunica je tada - sećam se, bio je to oktobar 2001. godine - posle ne znam koje runde razgovora sa crnogorskim rukovodstvom, izašao na konferenciju za štampu i rekao: "Ovaj problem ne možemo zajedno da rešimo, njega treba da reši Crna Gora na svom referendumu". Samo nekoliko dana kasnije intervenisao je Solana i rekao: "Pokušaćemo nešto da učinimo". Zašto je Solana to učinio? Zato što Evropska unija procenjuje da će, ukoliko krene taj proces, nužno doći do domino efekta, pa će nastati situacija u kojoj ona ne može nista da učini jer nema mehanizme da rešava jače konflikte. U tom slučaju Evropska unija ispada iz igre i na scenu stupaju jači igrači koji to završavaju jednostavnije, ponekad i bombama, i onda imamo, ne samo tapkanje u mestu, nego i vraćanje unazad. To je kontekst o kojem moramo da razmišljamo i mi u regionu, a ne samo oni van regiona. I mene jako čudi uskogrudost koja ne vodi računa o konsekvencama. Jer, ako Evropska unija vodi računa o bezbednosnom aspektu na Balkanu, onda bismo i mi morali itetkako da razmišljamo o posledicama naših poteza. Zbog toga ne može biti reči o suverenosti u onom smislu u kojem kolega Bojović govori. Suverenost u ovim prilikama jednostavno ne postoji. Sve te teritorije, države, državice, entiteti i tako dalje, zapravo nisu suvereni. I priča o tome da je neko nekom uzeo suverenost i da se neko odrekao suverenosti u nečiju korist - to je čista magla. Naime, problem je zajednički i on se zajednički mora rešavati i to uz pomoć Evropske unije. Sve i da se osnuju nove države, one moraju imati pristanak okolnih država, i to direktan pristanak. Jer to nije pitanje samo gradjana te teritorije nego i stabilnosti regiona.

RSE: Znači li to da vi smatrate da bi nezavisnost Crne gore dovela do lančanih zahteva u regionu za novim osamostaljenjima, što bi se, možda, na kraju završilo i konfliktima?

SAMARDŽIĆ: Bilo bi još i gore. Mislim da bi lančana reakcija zahteva nastupila automatski, a unutar Crne Gore bi vrlo verovatno došlo do sporova i do sukoba, ukoliko bi se cela stvar izvela na zakonski nekorektan način. Osnovni problem u Crnoj Gori jeste kakav će biti zakon o referendumu i ja mislim da ga Crna Gora neće ni pisati. Ili, ako se formalno bude i pisao u Crnoj Gori, odobravaće ga nekakva stručna komisija, recimo OEBS-a, a Evropska unija će u tome imati značajan uticaj. Zato u Beogradskom sporazumu i Ustavnoj povelji i piše da referendum mora biti po evropskim standardima. Ne zna se jasno koji su evropski standardi referenduma o samostalnosti, jer toga nije bilo u Evropi, ali se time ostavlja prostor za političko arbitriranje Brisela ili nekog drugog medjunarodnog činioca o tome kakav će biti zakon o referendumu. Prema tome, Crna Gora neće odlučivati o tome kakva će biti većina ili će u najmanju ruku odlučivati zajedno s još nekim.

RSE: Gospodine Bojoviću, po vama, da li bi nezavisnost Crne Gore dovela do lančane reakcije u regionu i do daljih prekrajanja granica?

BOJOVIĆ: Teorijski ispada da bi se to moglo dogoditi, medjutim praktično to nije tako. Sve su to nedovršene političke priče odvojene jedna od druge. Ne znam na koga je gospodin Samaržić mislio kada je pomenuo uskogrudost, ali mislim da je Crna Gora dobrim dijelom potrošila svoju istoriju na širokogrudnost i krajnje je vrijeme da povede računa o sopstvenim interesima. Naravno da je Crnoj Gori u interesu da region u kome živimo bude područje saradnje i razmjene pozitivnih iskustava, a ne konfrontacije, ali je isto tako i činjenica da ovog puta niko neće moći nametati rješenja Crnoj Gori. Ne vjerujem da će neko sjutra moći da napiše zakon koji će postaviti limite kojima bi se onemogućila većina koja ovdje postoji već tri godine. Nemam nikakve dileme oko toga da je suverenistički proces u Crnoj Gori nezaustavljiv. Napomenuo bih samo još jednu stvar. Posljednja odbrana unionističkih ideja je priča o bezbijednosti i stabilnosti. Mislim da je to vrijeme iza nas. Nešto što je bilo vrlo realno u Miloševićevom periodu, kada je sve ovdje bilo na ivici sukoba i rata, sada je nazamislivo. Kad je Crna Gora u pitanju, mislim da bez obzira na svu retoriku, emocije i razmjenu vrlo žestokih riječi u parlamentu i van njega ne postoji nikakvi realni uslovi da dodje do konfrontacija koje bi nosile onu vrstu opasnosti o kojoj je govorio gospodin Samardžić i koju on naslućuje. To prosto nije moguće osim ukoliko neko sa strane ne želi da bude involviran kao potencijalni vojni ili paravojni faktor.
XS
SM
MD
LG