Dostupni linkovi

logo-print

Dobro bi bilo da imamo deset, petnaest Mila


Naš gost je dr. Ljubica Beba Džaković, dugogodišnji poslanik Demokratske partije socijalista u crnogorskom parlamentu. Britka jezika, direktna u polemikama sa političkim oponentima, koji pak za nju kažu da je u Parlamentu oštra, ali u privatnom druženju „lavica“. Ljekar je predan pacijentima. U partiju je ušla zbog Mila Đukanovića.

RSE: U Demokratskoj stranci Srbije Vojislava Koštunice danas upravo smatraju da je u međudržavnim razgovorima Srbije i Crne Gore o mogućem razdruživanju poželjno učešće opozicionih predstavnika. Kao jedan od poslanika Demokratske partije socijalista s najdužim stažom u Parlamentu što mislite o tome, kao i u povratku opozicije u Parlament?

DŽAKOVIĆ: Svakako se mora razgovarati o razdruživanju, to je samo razgovor, a suštinski se sve to naravno mora potvrditi referendumom, mislim da je to jedino ustavno i da ne može drugačije. Ali ni referendum ne bi značio ništa ako se prije toga ne pripremimo, i mi i Srbija, na nešto što stvarno želimo, šta hoćemo, ako ne budemo ubijeđeni da je to dobro, da svaki rezultat trebamo da poštujemo. Tako da mislim da će i Koštunica i svi drugi pristati na neki takav razgovor koji je inicirao naš predsednik Milo Đukanović, što je sasvim logično i razumno. Oni su u početku govorili kako od tog razgovora nema ništa. Ja mislim da svaki razgovor samo može da bude pozitivan, nikako ne može da bude ništa negativno, a Crna Gora – bar tako naš predsednik kaže – sasvim sigurno neće povući nikakav jednostran potez, nego ćemo sačekati da se kroz razgovore dođe do pravog trenutka za referendum i sve što bude na referendumu će onda poštovati i Srbija i Crna Gora.

RSE: Zašto sad, po Vama, Koštunica insistira na tome da se i opozicija uključi u razgovore?

DŽAKOVIĆ: Ja dovoljno ne poznajem Koštuničinu politiku. To je pomalo, ovako, jedan nacionalista, za kojeg nije sasvim sigurno da je naklonjen nama u tim razgovorima. Iako on kaže da je legalista i demokrata - možda jeste, neću da sudim o čovjeku - ali u svakom slučaju očekuje da naša opozicija neće prihvatiti te razgovore i da će imati suprotno mišljenje, zapravo da će imati mišljenje suprotno od našeg, a da će se vjerovatno slagati sa Koštunicom. Pored toga što je sasvim sigurno da je Koštunica na strani opozicije, da on ne želi nikakvo razdruživanje, bar ne za sada, posebna je priča kakvo razdruživanje ili osamostaljivanje. Oni naime kažu da se želimo odcijepiti. Mi se ni od koga ne odcjepljujemo, jer smo mi već država. Što bismo se odcjepljivali, mi smo Crna Gora, stara i priznata država, već je samo pitanje da li ćemo živjeti i nekoj uniji ili ne, da procijenimo šta je sad bolje. I normalno da Koštunica očekuje da ga opozicija podrži.

RSE: Je li Vama nedostajala crnogorska opozicija u Parlamentu, s obzirom na Vaš veoma oštar jezik u replikama. Mora da Vam je bilo pomalo dosadno bez njih.

DŽAKOVIĆ: Moram iskreno da kažem da mi je na neki način nedostajala, zato što je to djelovalo kao jednopartijski sistem, iako smo mi sastavljeni iz dva-tri koaliciona partnera. Ali sve je bilo usklađeno i na neki način, suštinski, ovako praktično, bolje je što je nema. Donijeli smo niz vrlo važnih reformskih zakona koje, da je tu bila opozicija, ne bi bilo moguće donijeti, jer oni o svakoj tačci raspravljaju po petnaest dana, a svi do jednog apsolutno znamo šta će se usvojiti, a šta se neće usvojiti. Pretakali smo hiljadu puta jednu istu stvar, o crkvi, o državi, jesmo li Srbi, jesmo li Crnogorci. Ali svejedno, nedostaje ta opozicija, ipak je drugačije i interesantnije kad je tu. Na kraju krajeva, svi možemo da dođemo da izražaja kad je tu opozicija, i oni i mi možemo na neki način da kažemo šta mislimo.

RSE: Ali, vi se decidno konstantno izjašnjavate kao Srpkinja, ne mijenjate kolosijeke, kažete da govorite srpski jezik, odani ste od početka Demokratskoj partiji socijalista. A danas je ta partija za razdruživanje sa Srbijom. Kako se sad Vi uklapate u ovu priču?

DŽAKOVIĆ: Da, ja se deklarišem kao Srpkinja. Već treća generacija moje porodice živi u Beogradu, a oni se pišu Crnogorcima. Vidite kako je sve to zapetljano. Ja nikoga ni ne pitam, po meni je to ko se kako piše lična stvar, neka lična osjećanja. To sam slučajno saznala od porodice, inače ih nikad nisam pitala, to je njihova stvar, a kažem, već treća generacija je tamo. Ja naravno govorim srpski sve dotle dok je to naš zvaničan jezik. Zvaničan jezik je prvo bio srpskohratski, pa su Hrvati, normalno, uzeli svoj hrvatski, Srbijanci srpski, Bošnjaci su napravili neki novi jezik – bosanski, i mislim da je potpuno prirodno da se naš jezik zove crnogorski, ali ne na ovaj način. Ne smatram da je ispravno to što Bošnjaci sada prave neke kovanice i izmišljaju neki novi jezik. To je u osnovi, po meni, sve jedan isti jezik, po meni. Ja sam naravno ljekar, nisam lingvista, pa ne mogu o tome da govorim. Ja sam svakako pristalica nauke, da ne pričamo napamet o jeziku, već kad budemo samostalni, a pretpostavljam da ćemo biti, da se ovo zove crnogorski jezik, pod državi u kojoj se koristi, kao i sve drugo. Nisam pristalica nekih kovanica, izmišljotina, sad da pravimo neki novi jezik samo da bi se zvao crnogorski, nego da to bude zvančni, državni, crnogorski jezik. A ne da pravimo kovanice, ubacujemo tuđe riječi. Mislim da ovo više nije jezik, a jezik je vrlo važan za jedan narod, kroz jezik ocjenjujete čitave populacije naroda, šta smo, ko smo, kako smo. Mislim da bi tu trebalo napraviti neki red i dovesti to pod zakon. A ovo je sad samo politizovano i nikakve veze nema.

RSE: Toliko o jeziku koji je uzburkao strasti u Crnoj Gori. A sada jedna jako važna tema koja će biti zanimljiva slušaocima iz Vašeg ugla. Stručnjaci Organizacije ujedinjenih nacija za obrazovanje, kulturu i nauku, uputili su Vladi Crne Gore jedno vrlo oštro upozorenje da odustane od potapanja Tare i najavili dolazak eksperata te organizacije u Podgoricu. Vi ste se također usprotivili potapanju Tare.

DŽAKOVIĆ: Ja sam i rekla u jednom intervjuu da sam potpuno sigurna da Milo Đukanović, naš predsjednik, nikada ne bi potopio Taru prije nego što dobije sve relevatne činjenice. Odnosno ne da potopi Taru, nego jedan dio Tare blizu Bosne, što možda ništa ne bi škodilo Tari, ljepotici Evrope, kakva jeste. Ja sam se naravno suprotstavila tome da diramo nešto što nam je sam Bog dao, što je prosto jedna nestvarna ljepota. To se toliko ne vidi kad ljudi pored Tare samo prolaze. Ja sam recimo splavarila Tarom, to je prosto nešto nezamislivo. Preporučila bih svima, i rukovodiocima i političarima i turistima, da tri-četiri dana splavare Tarom i da vide tu prosto nestvarnu ljepotu. Od najmirnije vode, gdje golim okom vidite oblutke, gdje ribu možete rukom da uhvatite, gdje bezbrižno možete da pijete tu vodu, a onda vidite neke nemoguće litice... To je prosto nestvarna ljepota. Ništa ne potiče od nas i mi nemamo pravo to dirati. Ovo nam je dala neka višta sila ili Bog, kako hoćete, ovoliko ljepote u Crnoj Gori i nijedna generacija apsolutno ne smije to dotaći prije nego što se ubijedi da neće učiniti ništa loše toj ljepoti, ekologiji Crne Gore. Mi smo ekološka država. U isto vrijeme su nam naravno potrebne i hidroelektrane i struja i sve to, sa svim tim se ja slažem, ali to je sve prolazno. I hidroelektrane i struja i termoelektrane i putevi, to sve bude i prođe, ali ako se uništi jedna takva ljepota kao što je Tara, onda više nema povratka.

RSE: Recite mi iskreno, da li je tačno ono što sam čula da ste dobili cvijeće od nevladinih organizacija, jer ste se usprotivili potapanju dijela Tare?

DŽAKOVIĆ: Ja nisam bila na Skupštini, ali su me zvali telefonom i sekretarica mi je rekla: „Bebo, dobila si divno cvijeće“, a ja kažem: „Pročitaj mi što piše?“, i tamo je bila jedna predivna poruka: „Ljudi i rijeke vrijede samo ako su slobodni, prvi da govore, a druge da teku“. Vidite koliko je simbolike u svemu tome, ja sam bila na to ponosna, potpis je bio: „Tara“.

RSE: Jedan me detalj u Vašoj briljantnoj političkoj karijeri uvijek zbunjivao. Zašto stalno stavljate gospodina Mila Đukanovića iznad partije?

DŽAKOVIĆ: Iskreno da kažem, ja sam ušla u ovu partiju jer sam se oduševila Milom Đukanovićem, još kao dječakom, kad je bio na nekom komitetu, onako u džemperu. Za mene dječak, ja sam od njega starija preko trideset godina. Ja sam tad prvi put shvatila da sam živjela, kao i svi mi do tada, ne razmišljajući. Smatram sebe dosta inteligentnom osobom, ali svakako sam bila pomalo ispranog mozga i nisam znala da može čovjek da misli sam i da može da se usprotivi nekom komitetu, nekoj partiji. Taj čovjek me jednostavno oduševio, tako mlad, a toliko energičan, toliko pametan i elokventan i ja sam zbog njega, isključivo zbog njega, pristala na nagovaranje da uđem u ovu partiju. I potpuno sam sigurna, vjerujte mi, da ova Demokratska partija socijalista, najbrojnija, najveća, ja poštujem njen program, ali potpuno sam ubijeđena, s mojim ogromnim iskustvom, i životnim i političkim, da je Milo jedini koji može da vodi ovu partiju. To zapravo nije dobro, bolje bi bilo da imamo deset ili petnaest Mila. Međutim, jedan je Milo Đukanović. Nema potreba da budem pristrasna, mene lično ništa ne veže za Mila, veže me to što ga do tančina poznajem, jer sam se u ovih petnaest godina u politici orijentisala i na to da ga upoznam do kraja, i kao političara i kao čovjeka, vjerujem mu beskonačno i potpuno sam sigurna da nema Mila Đukanovića, ovakvog kakav jeste, ovakvog energičnog – britva, kako ga zovu, a u isto vrijeme emotivnog, dobrog i poštenog čovjeka, bezgranično mu vjerujem, mislim da više ne bi bilo Demokratske partije socijalista, bar sigurno ne u ovom broju.

RSE: Vi ste ljekar. Recite mi kako se sa te Vaše oštrine u političkim nastupima prebacujete na, pretpostavljam, jako osjetljiv odnos prema svojim pacijentima?

DŽAKOVIĆ: Ja sam jako emotivna, po prirodi humana, to sam naslijedila od oca i majke. Izuzetno poštujem porodicu i mislim da sve potiče od gena. Kad bi čovjek imao malo vremena, kad bi društvo imalo malo vremena, mogao bi izanalizirati ko smo, šta smo, odakle smo, kakvi smo, zbog čega smo. Svaki postupak ljudi bi se mogao objasniti ponašanjem njihovih predaka. Ja sam odrastala u jednoj porodici intelektualaca, dosta patrijarhalnoj, ali koja je poštovala prije svega ljudski život, demokratiju, prava ljudi. A ljekar ako ne poštuje ljude, ako ne poštuje bar pravo na život, ima toliko nepravdi u životu, pa ako ne poštujete bar to da svaki čovjek podjednako, mlad ili star, siromah ili bogataš, ima potpuno jednako pravo da živi, bar onoliko koliko može, onda je to stvarno katastrofa, onda nijedan čovjek ne bi smio da bude ljekar. Ja sam u osnovi uvijek ostala ljekar, bila ljekar, četrdeset i tri godine sam radila kao ljekar. Za mene nikad, ni u jednom trenutku nije postojao niko drugi osim čovjeka. Uvijek sam imala divne odnose s pacijentima, ali ne vještački. Emotivno sam proživljavala svaku nesreću, svaku bolest, neimaštinu kod ljudi i to me je ovako koštalo dosta živaca.
XS
SM
MD
LG