Dostupni linkovi

logo-print

Kad je srušen Miloševićev režim, trebalo je zameniti svakog šefa smene u svakoj stanici milicije


Gost Press kluba je Miloš Vasić, novinar lista „Vreme“.

RSE: Gospodine Vasiću, jako je bio neobičan ovaj sastanak Vrhovnog saveta odbrane. To je prosto ličilo na jednu predstavu za narod, jer ničeg novog nije bilo, niti se vidio razlog zašto je to bilo tako hitno sazvano. /ta je vaše uverenje ili šta su vaše informacije?

VASIĆ: Po onome što znam, taj sastanak Vrhovnog saveta odbrane zapravo je bio jedna vrsta ćapavanja političkih poena pred javnošću. Oni se svi jako neugodno osećaju zbog toga što se tamo desilo, umesto da istražuju kako treba to što se tamo desilo. Onda su oni formirali tu nekakvu komisiju za koju teško da ima pravnih, a pogotovo nema pravosudnih osnova, jer se na taj način prvo derogira funkcionisanje normalnih vojnih istražnih organa koji su mogli da učine greške. Ali se to sve da izvesti i ispraviti čak i bez gromopucateljnih državnih komisija, u kojima sede ljudi koji nemaju tamo šta da traže, recimo ministar unutrašnjih poslova Jočić ili direktor Bezbednosno-informativne agencije Bulatović, apsolutno ne znam šta će oni tamo, iz kog razloga. Nisam nešto ni primetio da se mnogo trude oko toga. Pitanje je još uvek u svojoj kriminalističkoj fazi, dakle u fazi onoga što se u pravosuđu zove prethodni postupak. Jednostavno imam utisak da je napravljena neka vrsta javne galame, da se pokaže da eto mi tu nešto postupamo. Onda se sastane Vrhovni savet odbrane, sedi četiri-pet sati iza zatvorenih vrata i donese zaključak koji se od prilike svodi na to da nikad tamo Ratka Mladića nije bilo. Pa niko ih za to nije ni sumnjičio, osim blesavih tabloida, u šta neću da ulazim. I na kraju šta je bilo, ništa. Sad će ponovo da ekshumiraju, a ni dve nedelje nije prošlo. Možda je ta ekshumacija potrebna. Ja mogu da zamislim situaciju u kojoj je potrebna i verovatno jeste potrebna, jer to se ne radi bez potrebe.

RSE: Da li vi verujete da ćemo mi kao javnost saznati šta je ustvari bilo?

VASIĆ: Jednog dana ćemo svakako saznati. Samo treba pustiti prvo stručnjake – kriminalističare, balističare, sudske medicinare, forenzičare, da urade svoj posao kako treba, pa na osnovu onoga što imamo, imamo.

RSE: A ova spekulacija da je sve to napravljeno da bi se Krga, načelnik, skinuo s te funkcije, a zna se da on krajem godine ide redovno u penziju.

VASIĆ: Pa da, Krga dozreva za penziju i ja ne verujem da bi sad neko pravio neki skandal i da mu je toliko strašno stalo da skine nekog Branka Krgu, koji je jedan vojni činovnik kao i svaki drugi. Čovjek je tu odradio šta je odradio i ja ne kupujem te priče po kojima je Vojska Srbije i Crne Gore sad nekakav strašan, moćan igrač iza kulisa, da Vojna služba radi ovo ili ono. Te priče se sistematski šire iz određenih centara za crne operacije, kako se to kaže.

RSE: Šta je onda u pitanju, zbunjivanje javnosti?

VASIĆ: Da, zbunjivanje, izvođenje ovakvih ili onakvih političkih intriga i uglavnom podvala usmerenih da se podrije nečiji autoritet. To će se odvijati samo od sebe onako kako treba da se odvija, a to je na žalost u skladu sa tužnom sudbinom tužne državne tvorevine koja se zove Srbija i Crna Gora. To jedino od toga zavisi.

RSE: Imate li nekih informacija, pošto se i o tome govori u javnosti, da Rade Blatović, koji je na čelu Bezbednosno-informativne agencije, odlazi, i to neki kažu da odlazi na poziciju ambasadora, što je onda brže bolje demantovano.

VASIĆ: Sam Rade Bulatović je gore po Banjici, po Institutu bezbednosti, gde je trenutno sedište direkcije BIA-e, u više navrata pričao da mu je svega toga dosta, da hoće da ide natrag u diplomatiju i tako dalje. Za Atinu ne znam, znam samo da se ambasador u Atini, Bataković, jako uznemirio oko toga, iako i njemu također curi mandat. Ali slutim nešto drugo. Kad tabloidi i određena vrsta medija počnu da razvlače tu priču – smenjuju jednog, ističu pet kandidata za novog direktora Bezbednosne informativne agencije i tako dalje, ja puno lakše mogu da zamislim jednog Voju Koštunicu koji će da pozove Radeta k sebi i da kaže – šta god ti mislio, ima da sediš još narednih šest meseci njima u inat, neće meni da smenjuju direktora Agencije kojekakve novine.

RSE: Hoćete da kažete da je Voja Koštunica inadžija?

VASIĆ: Ja mislim da jeste, da je to jedna od crta njegovog karaktera. Pošto je on sada onako jadan tužan i zamišljen i permanentno uvređen, onda uz to inat normalno spada.

RSE: Uvređen premijer, šta to znači za zemlju čije vlade je on na čelu?

VASIĆ: Premijer koji nešto radi, pa kad ga onda razni kritikuju, a kritikuju ga recimo neopravdano, on ima pravo da se uvredi. I pokojni Zoran Đinđić se vređao tu i tamo, ali ga nije dugo držalo. Ali problem, ne samo sa Vojislavom Koštunicom, nego sa kompletnom Demokratskom strankom Srbije je da su oni permanentno, stalno i od početka uvređeni i ponašaju se kao nabusita deca, lupaju nogama i vrište. Nisu uradili ništa, setili su se posle šest-sedam meseci da bi ipak možda bilo dobro da imaju ministra privrede. Mislim, to je jedna stranka koja u celom svom postojanju, od samog početka, prvo sedi na ogradi, maše nogama i gleda šta se događa, a sve u svom nekakvom pravedničkom habitusu i navici. Pa se onda eto nekako dokopaju te vlasti „do koje im zapravo i nije bilo stalo i ne znaju tačno šta bi s njom, ali eto moraju“ i onda se taj njihov talent, koji je od početka vidljiv u Demokratskoj stranci Srbije, a to je da kad god postoji i najudaljenija mogućnost da se povuče pogrešan potez, oni će ga povući. Recimo da postave gospođu Čolić za ministra prosvete, a isti slučaj je bio i s onim svadljivim doktorom Obrenom Joksimovićem u bivšoj vladi.

RSE: Dobro, sad je Vuksanović ministar prosvete.

VASIĆ: To je još „bolje“ rešenje od gospođe Čolić. Dovesti za ministra prosvete nekoga koga su ubedljivo na svim izborima na kojima je učestvovao statističari stalno mešali sa statističkom greškom, onom od 0,1-0,2 posto. I sad je on naravno strašno važan, zato što tu nešto neki njegovi odborničići po provincijama mogu da utiču na nešto. Uopšte ne razumem, ko tog čoveka izdržava, ko plaća njegove kampanje, bilborde i ostale stvari. On je jedna pojava vrlo otmeno gubitnička.

RSE: Dobro, ali kadrovska politika nije tipična samo za Demokratsku stranku Srbije. Kako koja vlada dođe, ona promeni sve, od direktora veterinarskih stanica do direktora škola i slično, ne obazirući se na profesionalnost i stručnost tih ljudi, nego je bitna ta podobnost. Mi se još ustvari vrtimo u tim komunističkim odrednicama.

VASIĆ: Tu treba napraviti razliku. Kad smo srušili Miloševićev režim, e onda je stvarno trebalo zameniti svakog šefa smene u stanici milicije i ja se s tim potpuno slažem.

RSE: Dobro, milicija je milicija.

VASIĆ: Ne, ne, kad to kažem, mislim i na upravnika veterinarske zadruge, u principu s izuzetcima. Međutim, situacija se za vreme DOS-a koliko-toliko stabilizuje i imamo situaciju u kojoj to nije potrebno raditi, međutim to je problem ideološke dogme Demokratske stranke Srbije po kojoj je Zoran Đinđić bio najveći kriminalac, pa prema tome je kriminalna i kompletna Vlada Srbije i administracija, sve do opet nekog šefa smene u stanici milicije. Znači, pošto je on bio na čelu „zlikovačke organizacije“, automatski su svi koje je vlada DOS-a ikad postavila „zlikovci“, pa ćemo morati to sad da menjamo. Ko nam je preostao? Preostao nam je onaj sloj populacije koji se kod Demokratske stranke Srbije naziva nacionalno odgovornim, pa su svi oni drugi nacionalno neodgovorni i onda to tako ide. Pri tom je Demokratska stranka Srbije naglo zaboravila iz kojih slojeva, odnosno iz kojih vrsta nekakve društvene pseudoelite se regrutovalo ono njihovo grdno članstvo, koje je posle oktobra navalilo unutra. Postoje naime statistike koliko je bivših članova JUL-a ili SPS-a ulazilo u koje opštinske odbore i tako dalje.

RSE: Kad govorimo o toj kadrovskoj politici, Danica Drašković želi po svaku cenu da bude direktorka Instituta za bezbednost. Koalicioni partner Srpskog pokreta obnove Velja Ilić, recimo, je protiv toga, kao i neki drugi. Mislite li da se kod nje radi, ne samo o želji da reformiše taj Institut, koji je bitan, već da je reč i o ličnoj, porodičnoj povređenosti – i ona i muž zatvarani, tučeni, njen brat je poginuo, atentat na Vuka… Dakle, ima li i osvetničkog u tome ili samo želje i svesti da ona može nešto da uradi u tom Institutu?

VASIĆ: Pre svega stav Vuka i Dane Drašković po pitanju Službe državne bezbednosti je apsolutno legitiman i ja za to imam puno razumevanje. Čoveka su dva puta pokušali da ubiju i stvarno ga je Bog sačuvao. Ali ovo je pogrešno mesto. Da je Srpski pokret obnove dobio Ministarstvo unutrašnjih poslova i mesto direktora Agencije, pa da onda tu krenu odnosno ja bih rekao čak da nastave reforme koje su u onom kratkom, ali vrlo efikasnom periodu od godine i nešto dana sproveli Miša Miličević i Goran Živaljević kao direktor i zamenik, dakle da nastave u tom pravcu, to bih razumeo, ali mislim da je Institut bezbednosti verovatno najpogrešnije moguće mesto.

RSE: Zašto?

VASIĆ: Zato što je trenutna funkcija načelnik Instituta. Načelnik instituta nema, niti može da ima po prirodi stvari i po statutu tog Instituta i po njegovim svim karakteristikama koje ga krase, nikakav uvid ni u kakva prisluškivanja, ni u kakve dosjee, ni u šta tog tipa. Taj Institut je užasno dragocena ustanova koja je, na žalost, upropaštena tokom Miloševićevog vremena, jer Miloševića kriminalistika i forenzika uopšte nisu zanimali. To je prvo i pre svega naučno-istraživačka i obrazovna ustanova i tom Institutu je potreban odličan menadžer sa velikom političkom podrškom, koji će taj Institut da ga vrati na noge i da učini od njega ono što je bio do 1990. godine, znači jedan od centara moderne naučne kriminalistike u ovom delu Evrope.

RSE: Dakle nema veze s dosjeima?

VASIĆ: Ma s nikakvim dosjeima, s prisluškivanjem ima veze utoliko da su se ranije bavili naučno-istraživačkim razvojem sredstava koje je posle neko drugi proizvodio, ali su se isto tako bavili i dizajniranjem i istraživanjem svih mogućih policijskih tehnologija, od magnetskih vrata za aerodrome, rendgena za prtljag, suzavaca, gumenih metaka, palica zaštitnih prsluka, šlemova, sve što treba policiji, kompjuterske kriptografije, gde su oni bili daleko otišli. I uzgred budi rečeno, Institut je sjajno zarađivao na prodaji svojih roba i usluga.

RSE: Sada to više nije slučaj?

VASIĆ: Pa nije. Kažem, u Miloševićevom režimu taj Institut nije bio potreban ni za šta. Kad bi Danica Drašković ušla unutra sa ambicijom da ga dovede na ono što je bio, dakle na jedan cenjeni, naučno-istraživački centar za kriminalistiku, forenziku i ostale srodne nauke, čak i kriptografiju i kompjutere u policiji i sve ostalo, ja bih to podržao. Međutim, Dana koja kaže: „Kad uletim, ja ću da otvorim sve dosjee“, e pa dosjei nisu pod nadležnošću Instituta.

RSE: Upravo to hoću da vas pitam. Ona zna sve to što i vi govorite...

VASIĆ: Nisam siguran da zna.

RSE: To što ona kaže da će otvoriti sve dosjee, prema ovome što vi govorite ispada da nije moguće.

VASIĆ: Dosjee drži 5. uprava BIA-e, to jest Uprava za analitiku. Stari gospodin Miša Teodorović sedi tamo, čovek koji sve to zna napamet i sve je u redu. On je čak počeo da ustupa ta dosjea Istorijskom arhivu, konkretno Branki Prpi i sada se na tome radi. Čak ni direktor Agencije nije baš obavešten kako treba, jer on je u jednom intervjuu u „Ninu“ izjavio da su dosjei zatrpani u ruševinama zgrade Instituta na Banjici. Ne, nisu. Kompletna arhiva je izneta krajem 1998. godine, kad je Slobodan Milošević planirao rat s NATO paktom, i posakrivan u okolini Beograda na raznim lokacijama koje sad neću da pominjem. Doduše u donekle haotičnom stanju, ali se to da srediti. Dakle, to nije tamo. To je direktno i jedino u rukama 5. uprave Bezbednosno-informativne agencije.

RSE: Ali očigledno nekome ne ide u prilog da se otvore dosjei. U svim bivšim komunističkim zemljama, čim je srušen Berlinski zid, dosjei su otvarani. Ovde očigledno neko ne da. Ko je toliko moćan da to ne dozvoljava?

VASIĆ: Tu sad moramo malo da uđemo u neke detalje. Nije u svim zemljama rađeno isto. Savezna Republika Nemačka je otišla najdalje sa dosjeima bivše Demokratske Republike Nemačke, ali je osnovana jedna strašno ugledna komisija koju čine moralne gromade u društvu i koja radi vredno, jako strogo i to drži pod kontrolom nemački pedantno. Otvaranje dosjea nije bila popularna mera, nikad, ni kod koga i nigde. Zašto? Zato što ljudi ne znaju kako se to radi? Ta dosjea se formiraju od onoga što služba uhvati, ulovi, dobije, po svojim saradničkim vezama, po kontroli pošte i telefona i presretanja komunikacija, ali ogromna većina tih podataka ulazi u ta dosjea i referencira se kroz sistem arhive bez ikakve provere. Dakle tu padaju čaršijska olajavanja kojima smo mi, kao što je poznato, skloni, iako ni više, ni manje od drugih naroda, ali čaršijsko olajavanje je jednostavno čaršijsko olajavanje i to je materijal koji mora biti tajan i s kojim se mora postupati sa velikom opreznošću, da ne bi iscurilo u javnost. Prvi put se to desilo u slučaju „Vojko i Savle“ 1987. godine, koji sad Antić pokušava kao nešto da opere, ali ne može da se opere od toga nikako ma šta god pričao. Kada su ljudi potpali pod iskušenje da zgrabe šaku papira iz dosjea Vojka Nikolića i Paje Savića, pa da od tog naprave nekakvu paskvilu, kasnije se to razvlačilo na razne načine. Znam da su se detalji i iz mog operativnog dosjea pojavljivali u „Nedeljnom telegrafu“. Ja sam tada rekao ljudima iz Službe i rekao sam javno: „Ljudi, pravite o meni dosjee koliko hoćete, samo nemojte da izlaze po novinama, ljubim vas“. Čemu služi dosje? Sistem arhiviranja dosjea je kolektivna memorija svake policije i tajne i obaveštajne službe, bez toga ne može da funkcioniše, to je vitalan, najvitalniji deo službe. Kad se neko pojavi u operativnom opticaju kao potencijalno sumnjiv za ovo ili ono, iz onoga što znate o njemu, po uslovnom da vam je bezbednosno interesantan, kako se to kaže u žargonu, možete da napravite neku rekonstrukciju o prošlosti, da vidite njegove kontakte, veze i ostale stvari, ali se to radi u operativnim akcijama u kojima se tu nešto stvarno događa. Recimo cure poverljivi podaci odnekud na kontraobaveštajnom sektoru, pa onda da vidimo ko bi nam mogao biti sumnjiv, pa ko ima kakav životni stil, ko troši više para nego što zarađuje, ko je u kontaktu s poverljivim informacijama, pa se tako eliminiše gomila sumnjivih, dok na kraju ne nađemo nekoga ko nam je stvarno sumnjiv i s razlogom, pa onda tražimo za njega mere prisluškivanja, praćenja i ostalo, pa ga ulovimo ili ga ne ulovimo. Ili se ispostavi da smo pogrešili, kao što se ispostavi u devedeset i devet posto slučajeva u kontraobaveštajnom radu. Ali krug osumnjičenih u takvim stvarima je obično dosta širok, osim u nekakvim strašno retkim legendarnim slučajevima.

RSE: Vraćam se ponovo na prvog čoveka BIA-e, Rade Bulatović je nedavno izjavio da su njihovi ljudi u svim sferama društva. Verujete li vi u tu izjavu?

VASIĆ: Mislim da je tu gospodin Bulatović tu onako malo popustio poetskoj širini cele priče. Sve segmete društva su mogle da obuhvate nemačka „Stazi“ i rumunska „Sekuritate“, ako se ne varam, čak ni ruski KGB nije mogao. To je pogrešno formulisan odgovor na isto tako krivo formulisano pitanje. Ono što je Rade Bulatović zapravo htio reći je drugi deo rečenice – da saradnici službe treba da rade za službu a ne služba za njih, kao što je bio slučaj u vreme Miloševićeve Državne bezbednosti. On je, koliko ja mogu da shvatim i koliko se ja u to razumem, mislio na ono takozvano srastanje službe i kriminala, gde su u jednom trenutku kriminalci počeli da vaćare službu, pa je onda Jovica Stanišić morao da organizuje da se to lepo i polako pobije, jer da ih izvedeš na sud, ne vredi, ispričaće svašta. Dakle, Rade je mislio na to da služba i saradnici službe služe državnom interesu, a ne interesu pojedinaca i privatnika. Mislim, ja bih to tako preveo na neki malo logičniji jezik.

RSE: Običan svet me pita da li to znači da su svuda neki ljudi koji će da nas prijavljuju, dojavljuju…? Odgovaram im da to sigurno nije tako, već da se želi dati značaj službi.

VASIĆ: Također mislim da postoji i taj jedan propagandni segment u toj izjavi. Znate šta bi značilo održavati takozvane registrovane saradničke veze, kako se kaže u žargonu? To je gnjavaža. Ti ljudi moraju da prođu proveru, da potpišu jednu izvesnu izjavu, da održavaju kontakt, da traže novce, da dobiju novce, da traže usluge, da dobiju usluge… Mislim, to je petljavina nebeskih razmera. Ni desetina te petljavine ne bi mogla da stane u kompletan budžet BIA-e. Potrebni su analitičari koji će sad to nešto da čitaju i da iz toga donose zaključke. To je neopevana gnjavaža i mislim da je to jednostavno dalje podstrekivanje, podsticanje ove naše potpuno slaboumne, balkanske mistifikacije tajnim službama, prisluškivanjima, špijunima… To su budalaštine. Znate li vi koliko košta jedno prisluškivanje? Dok se vi nekome nakačite na telefonsku liniju, pa da se to nešto snima, ranije na magnetofone, sad na hard diskove, ali to neko treba da presluša. Pa onda, pošto oni još nisu navikli da rade na ekranu, treba nekakva cura da sedne, da stavi slušalice, pa da prekucava, pa to ide šesto-sedamsto strana dnevno nekome, pa onda taj neko mora da razdvoji bitno od nebitnog, jer znate da se devedeset i devet posto telefonskih razgovora sastoji od devedeset i devet posto potpuno irelevantnih budalaština. Onda tu treba neko ko se jako dobro razume u recimo organizovani kriminal, da se ne bavimo sad politikom, kotrašpijunažom i tim, dakle neko ko treba da zna šta se događa između koga, zašto ovaj ovome kaže to, pa da to bude relevantno, a ne obrnuto. Tu su potrošene desetine hiljada radnih sati da bi se recimo stisnula Makina grupa za ubistvo Boška Buhe. Stotine hiljada štampanog materijala, papira, desetine hiljada radnih sati stručnih, dobro plaćenih, poverljivih ljudi, jer vi ne možete da zapošljavate bilo koga, samim tim što taj neko potpisuje obavezu čuvanja službene tajne, ima operativni dodatak, beneficije na radni staž, dakle košta duplo više od običnog državnog činovnika na nekakvom približnom mestu.

RSE: Hoću da vas pitam o jednom fenomenu. Vi kao Miloš Vasić, novinar „Vremena“, otkrili ste nešto što je jako ekskluzivno – stenogram razgovora Bagzija, koji je u zatvoru u Grčkoj, i njegove advokatice Kajganićke. Dva dana se pričalo samo o tome i zaboravljeno je.

VASIĆ: Nije baš zaboravljeno. Policije vodi određene istražne radnje.

RSE: Da, ali to prosto kao da je nestalo, kao da je to svima nebitna stvar. Mislim, to je strašno krupna stvar.

VASIĆ: To jeste krupna stvar i njima je bilo strašno neprijatno zbog toga i zato se Okružno javno tužilaštvo u Beogradu više bavi problemom kako je to stiglo do mene, nego akutnim, gorućim i veoma bolnim problemom da se tu sad preko telefona pakuje neko lažno svedočenje. Bagzi je u tom trenutku bio na slobodi. No najsmešnije od svega mi je to što su i Bagzi i Biljana Kajganić poverovali da ih se ne sluša ako razgovaraju iz jedne telefonske govornice s drugom.

RSE: Preko javnog telefona?

VASIĆ: Da, preko javne govornice. Vrlo dobro se zna da nije nikakav problem prisluškivati razgovor koji se odvija između dvije telefonske govornice. Digitalna centrala vam je jedan kompjuter za mnogo korisnika i nije nikakav problem preusmeriti određene kontakte, po statistici, učestalosti i tako dalje. U slučaju Make su oni u jednom trenutku ozvučili sve telefonske govornice na Novom Beogradu, jer su znali da se Makina sestra s njim kontaktira odatle. Uopšte nije nikakav problem, problem je samo u radnim satima, kao što sam rekao. Dakle, očito više nikog ne zanima to što se sa Bagzijem pravi neki dil i nagodba da on tu nešto lažno svedoči. Zašto da lažno svedoči? Zato što je neko obećao Voji Koštunici da će dokazati kako je Vlada DOS-a preko svojih ljudi, kao što je na primjer Čume, ubila Gavru. Zašto? Zato što je Gavra došao da se poveri Koštunici. Ljudi, čovek kao što je Momir Gavrilović je sebi u svojoj vrlo bogatoj karijeri stvorio toliko neprijatelja da jednostavno ova normalna policijska istraga nije stigla nikud. Istraga je završena na nekoliko meseci. Predmet je predat na Javno tužilaštvo, ali Javno tužilaštvo nije u stanju da podigne optužni predlog ni protiv koga, jer jednostavno nema nikakvih dokaza. Što se Gavre tiče, tu ćemo sačekati. Ali nekom je bilo jako stalo da dokaže kako je DOS ubio Gavru, pa ćemo onda, ako ništa drugo, da nagovorimo Bagzija. Pa će Bagzi nešto da kaže. To sve spada u ono mućenje vode i ono prosipanje magle koje traje od početka suđenja Đinđićevim ubicama, to je sve umešano u istu priču, da mi stalno ljuljamo optužnicu, da dovodimo u sumnju dokazni postupak…

RSE: Treći metak.

VASIĆ: Da, treći metak, pa šta ćemo s Kumom i Dućom, kao ubilo ih pa ih donelo, to su budalaštine, to je potpuno jasno. Ali paradoksalno rečeno, ja sam optimista, vidim da je tih afera i tih pokušaja ljuljana sve manje.

RSE: Kako manje, ja imam utisak da ih je sve više?

VASIĆ: Ne, sve ih je manje, zato što se odjednom ta priča o trećem metku negdje izgubila, pa onda više niko ne pravi više pitanje ni o Dući i Kumu, sad se čeka Bagzi, a kad Bagzi stigne i progovori, Srbija će progledati, kao što se čekalo da stigne Legija. Ono čega se ja plašim, taman kad taj Bagzi stigne i progovori i Srbija treba da progleda, pa se ispostavi da Bagzi normalno laže kao džukela, jer šta bi drugo radio u svom položaju, dakle nekoga ko je preti četrdeset godina zatvora, a ne može da postane svedok-saradnik ni na koju varijantu, onda će da se pojavi Miloš Simović, pa će da se pojavi Vlada Budala, pa će onda da se razvlači suđenje, jer svako od njih ima pravo po postupku da iznova saslušava svedoke, da postavlja pitanja. Moj je generalni utisak, kad su u pitanju ta suđenja, i Zemunskom klanu i zaverenicima u ubistvu Đinđića, da se stvar razvlači, sve čekajući da se nešto desi.

RSE: Šta da se desi?

VASIĆ: U policijskim i obaveštajnim krugovima je već jedno mesec dana raširena teorija da će verovatno Legija biti oslobođen ili da će pobeći pre ili kasnije, jer se, kažem, dokazni postupak sve više sužava, nema više mnogo mesta za vrdanje, uskoro će Zvezdan Jovanović videti sebe na televizijskom ekranu kako daje onu izjavu za koju ovi tvrde da je nepropisno uzeta i tako dalje, pa će se tamo videti da sede istražni tužilac, istražni sudija, javni tužilac i branitelj i čovek lepo i uredno potpisao sve to, nije nikakav problem, pa će da se vidi šta je bilo i kako je bilo i sve ono što je svima nama koji imamo imalo zdrave pameti, što je svakom čoveku na ulici jasno. Ubili čoveka. Zašto su ga ubili? Imali su sve potrebne resurse, a bogami su imali, koliko ja vidim, i svu potrebnu motivaciju, tako da ja nisam siguran da bi iza toga trebalo tražiti sad neku širu zaveru, neke naručioce i koješta. S obzirom na aroganciju, bezobrazluk i nasilničku prirodu tih zlikovaca, kao što su Legija, Duća, Kum i cela ekipa, s obzirom na njihove neverovatne ambicije koje se sada polako vide iz iskaza optuženih i svedoka, svi stvarno misle da će nešto da svrše ako ubiju Zorana. A sad to što se mnogima u ovoj državi dopalo što je Zoran ubijen, to s ovim krivičnim predmetom nema veze.
XS
SM
MD
LG