Dostupni linkovi

logo-print

Regionalne ekonomske konferencije


Predsednici Hrvatske i Srbije Stjepan Mesić i Boris Tadić učestvovali su u ponedeljak 25. oktobra u Cavtatu na regionalnoj konferenciji o investiranju u zemlje jugoistočne Evrope. Tu konferenciju već četiri godine zaredom organizuje poslovni časopis „Euromoney“ čije je sedište u Londonu.

Obojica predsednika su tom prilikom istakla potrebe investicija u region, gladan svežeg zapadnog novca. Stjepan Mesić:

„Mora se ulagati u ovaj nerazvijeniji dio Evrope da bi dobili iste standarde, jer tek onda možemo biti izjednačeni, ako imamo i standarde izjednačene. Dakle, mi nikoga ne molimo, ne tražimo karitativnu pomoć, nego tražimo da se razvijamo, da steknemo sada novom brzinom standarde koje su oni već u ovom pređenom periodu postigli.“

Boris Tadić:

„Kada se okupi na jednom mestu dosta ekonomskih stručnjaka, potencijalnih investitora i ljudi koji kreiraju političke okolnosti, to je uvek dobra prilika da se postavi jedna platforma za investicije, za razvoj. Ovakvi skupovi su blagotvorni. Bilo bi dobro organizovati ih uvek, i u Srbiji i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, u svim zemljama zone slobodne trgovine, do jednog budućeg članstva u Evropskoj uniji.“

Gotovo istovetne poruke upućene su i sa sličnog skupa održanog u sredu 27. oktobra na Bledu.

Koliko zaista ovakvi skupovi mogu da budu delotvorni? O tome Radiju Slobodna Evropa govore učesnici i profesori ekonomije. Gordana Đurović, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom i za evropske integracije u Vladi Crne Gore:

„Mislim da je to jednostavno jedna normalna procedura kako sistem privlačenja investicija funkcioniše. A s obzirom na pojedinačne veličine zemalja regiona, mislim da je prijemčivo za veliki broj investitora da se naprave regionalne konferencije, što će reći da imaju priliku da saznaju osnovne podatke o investicionoj klimi za veći broj zemalja i da se uvjere kao prvo i da te zemlje među sobom komuniciraju i sarađuju, da su u projektu kreiranja zone slobodne trgovine Balkana i da su na putu ekonomskih reformi i evropskih integracija.“

Da li na takvom regionalnom pristupu insistira Zapad ili je to odluka samih država regije?

„Sve zavisi ko je organizator konferencije, mislim da tu nema preciznih pravila. Recimo konferencije koje se prave u regionu imaju i dimenziju regionalnog i dimenziju bilateralne saradnje između neke veće zemlje potencijalnog investitora i zemlje domaćina koja već ide onda znači u drugu fazu definisanja biznis partnera, do nivoa potpisivanja konkretnih ugovora. Imamo snažan recidiv političke nestabilnosti kao ključno ograničenje za veliki broj investitora. Jedino transparentnim procesima prezentacije, investicione klime i konkretnih projekata, sa delegiranjem adresa na kojima se konkretno dalje može razgovarati, možemo ostvariti taj targeting investitora. Politička nestabilnost je u svim analizama, i OECD-a i Pakta stabilnosti, ocijenjena kao jedan od najvećih ograničenja snažnije komunikacije s investitorima, zajedno sa takozvanim implementacionim jazom tih naših mnogih novih modernih zakona.“

Je li tu reč o skupovima na kojima se donose konkretne odluke, dakle odluke o nekakvim konkretnim investicijama ili je reč o skupovima na kojima se prvenstveno ljudi upoznaju, pogotovo stranci, sa mogućnostima regije?

„Opet bih rekla da tu nema pravila i da zavisi od ozbiljnosti i obima pripreme organizatora kakav profil konferencije žele, da li prezentacioni ili do nivoa pregovora oko projekata. Ono što je jako bitno za te konferencije, posebno ako je domaćin jedna razvijena zapadnoevropska ekonomija, to je da je to ustvari jedan snažan politički signal lokalnim biznismenima i investitorima da je u tu zemlju sada moguće investirati. Bitno je da zemlja koja emituje investicije, prvo da jasan politički signal svom biznisu da se tamo može i treba ići i onda obično takve jasne političke signale prate i finansijski instrumenti koji omogućavaju kako robne, povoljne kreditne linije, tako i druge oblike praćenja domaćeg biznisa u procesu finansiranja jednog konkretnog investicionog programa u zemlju u našem regionu.“

Ekonomista Miroslav Prokopijević, direktor Centra za slobodno tržište, nevladine organizacije iz Beograda i Dragoljub Stojanov, profesor na Ekonomskom fakultetu u Sarajevu, kažu Radiju Slobodna Evropa da su konferencije poput ovih pre svega političke manifestacije, ali da one same po sebi nisu dovoljne za privlačenje stranog kapitala koji ne stiže, jer za to ne postoji dobra ekonomska klima:

„Meni se čini da su one korisnije u političkom smislu, jer pokazuju da predstavnici nekih do jučer vrlo neprijateljski raspoloženih strana mogu da sede skupa i da pričaju čak i o nekim poslovnim inicijativama. Ali meni se ne čini da je to način da se privuku strana ulaganja, iz prostog razloga što strani ulagači, investitori, oni prosto reaguju prema poslovnom okruženju. Znači, u loše poslovno okruženje dolaze retki, zato što loše poslovno okruženje nudi velike rizike, ali i veliku šansu za zaradu. A u bolja poslovna okruženja naravno dolazi veća količina stranih ulaganja i onda je naravno u takvim okruženjima i zarada manja. Prema tome, tu što se tiče biznisa nema ništa. To je više ovako jedna politička manifestacija.“

„Ono što obično mi ovdje zaboravljamo i zbog čega po pravilu dolazi manje kapitala nego što mi očekujemo ili što neko priželjkuje, to je što je … na našim prostorima u biti minimalna, a strani kapital vrlo rado ide tamo – što su pokazale teorija i praksa kretanja međunarodnog kapitala – gdje se može očekivati veći profit. Izgubili smo puno vremena, trebali smo se prije reintegrirati na ovim prostorima. Bilo je ideja, koliko ja znam, još od 1995. godine da se ovaj prostor otvori, da se napravi neka vrsta regionalne ekonomske integracije, da se naprave kompaktne ekonomske cjeline, ne samo da bi stimulirale priliv stranog kapitala, nego da bi se prije svega uzajamno ojačale domaće ekonomije, prije svega temeljene na domaćim resursima, na koje bi onda strani kapital treba biti dopunski i dobrodošao faktor razvoja. Tako da još uvijek nisam siguran da same konferencije po sebi omogućavaju priliv stranog kapitala. Kapital je ekonomska kategorija, a mislim da su te konferencije još uvijek politička kategorija.“

Ovakve konferencije, makar bile prvenstveno političke manifestacije, ipak pomažu da države regije makar pokušaju međusobno da se približe i da definišu svoje ekonomske probleme.

Mia Mikić, čelnica Katedre za ekonomsku teoriju na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu, profesorica koja se među ostalim bavi međunarodnom ekonomijom i nacionalnom konkurentnošću kaže Radiju Slobodna Evropa da smatra važnim upravo dogovore država regije:

„Mi učimo naše studente da postojanje općenito institucija i međunarodnih organizacija u formalnom ili neformalnom smislu, kao što je recimo ovakvo nekakvo dogovaranje, svakako pomaže postizanju boljeg rezultata. U teoriji imate jedan problem koji se zove ,zatvorenička dilema‘, kada dolazi do nepostojanja suradnje i dogovora između tih sudionika u igri i rješenje koje dobivate na kraju je najlošije za svakoga od njih. Kad se oni mogu dogovarati o svojim željama i potrebama, onda se može dobiti puno bolje rješenje. Tako da već u teoriji imate jednu podlogu koja vam govori o tome da je potrebno organizirati skupove na kojima će se nosioci evropske politike nalaziti da bi mogli podastrijeti jedan drugome nekakve svoje dugoročne strategije, pravce razvoja, potrebe, ograničenja i ostalo. Dakako to ne znači da će se oni uspjeti na tim forumima dogovoriti i da će se svaki od njih ponašati na taj način da će uzimati u obzir interese drugih, nego se može i dalje nastaviti ponašati na jedan sebičan način i gurati samo svoje interese odnosno interese svoje zemlje ili svoje regije ispred drugih interesa. Tako da je ovo sigurno jedan poželjan način rješavanja problema koje imamo u regiji. E sad je drugo pitanje da li je odlazak političara i nosioca ekonomske politike iz zemalja regije na takve skupove rezultat vlastitog razmišljanja ili je on više potaknut zahtjevima Evropske komisije i pravcem kojim idu ove zemlje, a to je učlanjenje u Evropsku uniju. Motivacijski faktor za ove skupove je svakako Evropska komisija i ostale međunarodne organizacije koje zahtijevaju na neki način da se zemlje u regiji vježbaju u međusobnom komuniciranju, da se vježbaju i u drugim aspektima, dakle ne samo političkog i demokratskog već i ekonomskog života, i pripremaju se i na taj način za ulazak u Evropsku uniju i na svjetsku ekonomsku scenu.“

Političari se mogu sastajati i dogovarati i u drugim prilikama. Šta onda oni traže na ovakvim manifestacijama? Predstavlja li njihovo prisustvo tek znak podrške ili je u pitanju nešto drugo? Gordana Đurović:

„Svako ima svoju ulogu. I ako su ti ozbiljni investitori već došli, riješeni da rade i da razvijaju posao ili da obnove posao koji su imali – taj desetogodišnji ili petnaestogodišnji gep – sa svojim starim poslovnim partnerima, ja duboko vjerujem da su oni imali prethodne pažljive provjere političkog raspoloženja u svojoj državi i traženja podrške odnosno nekog oblika garancije da država stoji iza takvih transakcija. Naravno, rizik ulaganja povećava profitne stope i snažniju odluku investitora da negdje idu i bez toga. Ali generalno kako razvijene ekonomije funkcionišu i kako zahtijevaju transparentnost procedura, njima je svakako jednostavnije i mnogo sigurnije da ih na takvom putu prati njihova država i njihov bankarski sektor.“

Miroslav Prokopijević:

„Što se politike tiče, to još nema veze s biznisom. Oni treba da nastave da unapređuju odnose, onoliko koliko mogu. Kad je u pitanju biznis, tu postoji samo jedan način da privučete ulaganja, a to je poboljšanje poslovnog okruženja. To se na neki način u ovim balkanskim zemljama, nastalim raspadom bivše Jugoslavije, polako i dešava, ali taj proces je suviše polagan i tu je ustvari glavna stvar da bi to trebalo ubrzati. Tim pre što su oni zvanično imali šansu sada kada je ovih nekoliko tranzicionih zemalja ušlo u Evropsku uniju. Te zemlje više neke mehanizme, recimo subvencije, ne smiju da koriste, jer je to zabranjeno propisima Evropske unije. To je bila neverovatna šansa za sve balkanske zemlje, i za Bugarsku i za Rumuniju koje čekaju da uđu 2007. godine i za ove druge koje čekaju da uđu posle 2007. godine, da privuku mnogo više stranih ulaganja nego što su zapravo uradili. Prema tome, oni mogu i po meni i treba da se pojavljuju, jer će pokazivanjem da nema više političkih razloga za neprijateljstva na neki način sve te zemlje slati jednu pozitivnu poruku. Koliko će moći da valorizuju, to samo zavisi od ovih drugih stvari koje sam pominjao, znači koliko su dobri uslovi za ulaganje.“

Mia Mikić:

„Političari sigurno da nisu uvijek potrebni, jer mi iz primjera širom svijeta sasvim dobro razumijemo da su oni ponekad više balast nego što su nekakav koristan faktor u razvijanju ekonomske suradnje. Mi već dugi niz godina imamo bujanje ekonomske suradnje i u pogledu stranih investicija između Tajvana, Hong Konga i Kine, gdje uopće nemate diplomatske odnose između Tajvana i Kine. Prema tome, nije uvijek nužno da politički faktor bude prisutan u tome. U našoj regiji međutim je mislim on još uvijek dobro došao, zato što jednostavno daje signal poduzetnicima na svim stranama, u svim zemljama, da će političari učiniti sve kako bi osigurali sigurnost ulaganja tih poduzetnika, a oni dakako neće ići u bilo kakve investicije ukoliko izvjesnost njihovih ulaganja, u smislu osiguranja političkih rizika, nije osigurana. Prema tome, mislim da je još sada sasvim poželjno da su političari prisutni na takvim forumima, jednostavno zato što oni daju signal, ne samo domaćim poduzetnicima, nego i inozemnim ulagačima da postoji jedna dugoročna strategija integriranja ili razvijanja jedinstvenog tržišta. Da li će se ono prvo razviti u ovom dijelu i kao takvo ući u Evropu ili će se Evropa malo po malo širiti i jednostavno kao val preplavljivati sljedeći dio obale, to ćemo vidjeti. Za sada ispada da ta Evropa jednostavno preplavljuje samo onaj dio koji se pripremio da bude u tom jedinstvenom tržištu.“

Da li će ovakvi skupovi postati izlišni kada se još više povećaju razlike među državama regije? Hrvatska je, bez pogovora, najbliže Evropskoj uniji, Srbija i Crna Gora su na začelju, Bosna i Hercegovina je negde u sredini. Hoće li ostale zemlje regije kočiti Hrvatsku, tim pre što u nekim od njih još nisu rešeni ni suštinski problemi unutrašnjeg ustrojstva? Mia Mikić:

„Ja mislim da ne, mislim upravo suprotno, da Hrvatska može puno brže ući u Evropsku uniju ako pokaže da može uspostaviti obećavajuće i stabilne ekonomske i ostale odnose sa susjedima u regiji.“

Miroslav Prokopijević:

„To je kao kad se Grčka i Irska pojave na nekom recimo ekonomskom samitu. Grčka ne interesuje investitore dva posto jer je loše poslovno okruženje u odnosu na Irsku, a Irska ih vrlo zanima.“

Gordana Đurović:

„U svakom slučaju jeste malo konfuzno sve ovo što je još uvijek naša stvarnost na Balkanu s aspekta političkih i institucionalnih aranžmana pojedinih država, kao što je sad recimo sad slučaj sa Srbijom i Crnom Gorom. Ali znate kako, to je ambijentu kome mi živimo.“

Suštinu skupova o kojima smo govorili sumira profesor Dragoljub Stojanov, i to u činjenici da ni jedna od država regije zapravo ekonomski još uvek nije sposobna za članstvo u Evropskoj uniji:

„Sve ove zemlje se na neki način trude da ispune političke kriterije ulaska u Evropsku uniju – pišemo te dokumente, nominalno mi to nekako realiziramo, papiri su puni toga i prema papirima mi smo uspješni. Međutim, kad su ekonomski kriteriji u pitanju, mislim da nijedna zemlja na ovim prostorima, ni one koje su mnogo bliže Evropskoj uniji, kao Rumunija i Bugarska, ni blizu ne ispunjavaju neke od tih uvjeta. Drugim riječima, može nam se desiti da imamo jedan ulazak u Evropsku uniju tako tempiran da će Hrvatska vjerojatno biti prva, da će ulazak Hrvatske u Evropsku uniju u Bosni i Hercegovini izazvati određene probleme obzirom da će hrvatska populacija u Bosni i Hercegovini onda početi da žali što ne pripada Republici Hrvatskoj. To onda može napraviti male potrese i političke nevolje. K tome, ekonomska situaciju u Bosni i Hercegovini, a čini mi se ni u Srbiji, nimalo nije povoljna i biće potrebno jako puno kreativnih kapaciteta da se one promijene nabolje. Kosovo je vjerojatno u još lošijoj situaciji. Da podvučem, čini mi se da ekonomski mi ni slučajno nismo blizu ulaska u Evropsku uniju, osim ako nas iz određenih političkih ili drugih interesa Evropska unija ne odluči apsorbirati i prema tome na određen način značajno finansijski i idejno pomoći. Što je svakako moguće, to se i ranije dešavalo, te je moguće da se dogodi i sada. Međutim, sam realitet, dakle bez političke odluke Evropske unije da im se mi pridružimo u što kraćem roku, nas, čini mi se, čini dosta dalekim od Evropske unije.“
XS
SM
MD
LG