Rezultati najveće ankete o standardu stanovništva Srbije, koju je u saradnji sa stručnjacima Svetske banke uradio Stratedžik marketing (Strategic Marketing) 2002. godine, za vreme Vlade Zorana Đinđića, otkrili su da je u Srbiji siromašan svaki deseti građanin, odnosno, osam stotina hiljada ljudi. Njihova potrošnja bila je u proseku manja od 4.489 dinara po potrošačkoj jedinici, odnosno manja od sedamdeset i dva američka dolara mesečno ili 2,4 dolara dnevno. Isti broj ljudi je te godine registrovan kao nezaposlen – osam stotina hiljada. Nezaposleni, pored penzionera i poljoprivrednika, najviše rade u sivoj ekonomiji – gotovo trećina nezaposlenih, procenjeno je, ima „sive“ prihode, kao i dvanaest odsto zaposlenih.
Regionalna analiza siromaštva pokazala je da je siromaštvo u Vojvodini i Beogradu ispod proseka, jer stopa siromaštva u njima iznosi 8,8 odsto, odnosno 7,1 odsto. Najveći broj siromašnih ima jugoistočna Srbija – 16,6, a slede zapadna, sa 13,5 odsto i centralna Srbija gde je siromašan svaki deseti stanovnik.
Može se učiniti da deset odsto siromašnih i nije neka dramatična brojka, ali ne treba se zavaravati – velika je koncentracija ljudi oko ove granične linije siromaštva.
Pokojni predsednik srpske Vlade rekao je pre dve i po godine da Vlada strategiju za smanjenje siromaštva ne smatra humanitarnim problemom, nego izgradnjom društva jednakih šansi.
„U Srbiji danas postoje dva paralelna društva – jedno koje počiva na zdravim modernim principima i drugo koje počiva na starim i ne može da opstane. Mi moramo da stvorimo iste šanse za pojedince, ali ne redistribucijom dobara, jer bismo time demotivisali tržište i konkurenciju“, rekao je pre dve i po godine Zoran Đinđić.
Uprkos ovim podacima, najavama i obećanjima, od donošenja strategije borbe protiv siromaštva – u Srbiji nije gotovo ništa urađeno. Nema čak ni saglasnosti o definiciji i broju siromašnih. Biljana Stepanović:
Srbija ni po kom osnovu ne može da dokaže da je siromašnija od drugih zemalja u regionu, tvrdi Srđan Bogosavljević, direktor agencije Stratedžik marketing, koja se bavi istraživanjem javnog mnjenja:
„Mi apsolutno ne odstupamo od velikog dela zemalja u regionu, dakle nismo ništa siromašniji. Uopšte ne možemo ni na koji način da pokažemo da smo siromašniji od Bugara ili Rumuna koji ulaze u Evropsku uniju 2007. godine. Možemo da dokažemo da smo siromašniji od Hrvata, ali ne možemo da dokažemo da smo siromašniji od Bosanaca i Makedonaca, čak je možda obrnuto. Kako god hoćete, s objektivnim ili sa subjektivnim pokazateljima. Nešto što ova država stalno radi, što ima dugoročnu tradiciju, to je duplo izveštavanje o ekonomskim pokazateljima. S jedne strane izveštavate dobre ekonomske pokazatelje kad hoćete da se pravite važni, a s druge strane pokazujete loše kad hoćete da tražite pomoć. To naprosto ne funkcioniše.“
Pojedini ekonomisti tvrde da srpska statistika ima jako staromodan model za izračunavanje društvenog proizvoda i plata. Ona pre svega ne obuhvata privatni sektor, već samo radi po šemama društvene privrede, koja gotovo više ne postoji. Drugo, statistika ne pita ljude koliko su zaradili, kao svuda u svetu, već preduzeća koliko su isplatila, i to samo društvena preduzeća. Tako se dobijaju sasvim iskrivljeni podaci u odnosu na stvarno stanje. Bogosavljević, koji je radio istraživanje o siromaštvu za potrebe Svetske banke, navodi konkretne primere:
„Imamo evidecije Nemačke da je šezdeset i devet hiljada njihovih penzionera u Srbiji. Imamo evidencije Slovenije da je dvadeset hiljada njihovih penzionera u Srbiji. Naša procena u ovom svemu je da oko dve-dve i po milijarde keš para godišnje uđe u Srbiju, što je idealno za razgranavanje sive ekonomije. Nije samo u pitanju tih sto pedeset hiljada domaćinstava koja imaju strane penzionere koji žive dobro, nego se zavrti čitava siva ekonomija na keš novcu. Plus na primer od sto dvadeset hiljada vikendica u Hrvatskoj, proda se svakog meseca po hiljadu, i odjednom imate užasnu količinu izgradnje kuća koju uopšte ne možete da sastavite s našom ekonomijom.“
Ni procene koje se mogu čuti o tome koliko u Srbiji ima siromašnih ljudi nisu tačne, smatra Bogosavljević:
„Pojavljuju se neke procene od pedeset posto siromašnih u Srbiji. Da je pedeset posto siromašnih u Srbiji, niko ko je pristojno obučen ne bi smeo da se šeta ulicom. Ne bi bilo tri i po hiljade kafana u Beogradu, niti osam hiljada taksija. Na Menhetnu ima sedam i po hiljada taksija, cena prosečne vožnje je dva dolara, a kod nas je dolar i po, dakle to je tu.“
Rezultati do kojih je došlo istraživanje Stratedžik marketinga, pokazuju da u Srbiji ima oko deset odsto stvarno siromašnih ljudi:
„Kad idemo na cenu korpe hrane, dođemo do toga da bar deset posto stanovništva nema para da obnovi svoju težinu u istom kvalitetu hrane. Moraju da idu ili na varijantu da jedu hranu slabije kvalitete, znači da urušavaju zdravlje, ili na varijantu da manje jedu, pa da smršaju. Bar dvadeset posto je u zoni ugroženosti. Dakle, u suštini nemaju problem s prehranjivanjem, ali imaju problem s bilo kakvim investicijama. I drugo, tih dvadeset posto i još jedan procent imaju veliki problem s neizvesnošću.“
Neizvesnost je ključni problem koji stvara nezadovoljstvo u Srbiji:
„Mi imamo problem ljudi koji su u suštini ne tako loše plaćeni, ali su u svoj ekonomiji i uopšte nisu sigurni da li će sutra imati ponovo platu. Oni generišu jezivo nezadovoljstvo, plus se nezadovoljstvo generiše – to smo ispitivali – time što ljudi ne porede svoje sadašnje stanje sa svojim prethodnim stanjem, nego porede sa svojim željenim stanjem, znači svojim očekivanjima i sa stanjem nekih oko njih. A u tranziciji uvek postoje oni koji su prošli bolje od vas i onda kažete – čekaj, ako Pera može da kupi auto, a ja ne mogu, onda sam ja sirotinja.“
Ljudi su u istraživanju pitani da li bi, prema sopstvenoj proceni, svoju porodicu srvstali u bogatije, prosečne ili siromašne:
„Odjednom dobijemo da nam pedeset posto kaže da su sitomašni, četrdeset i pet posto da su prosečni, a svega pet posto kaže da je iznad proseka. Dakle, ljudi nisu skloni da za sebe kažu da su iznad proseka. Doživljavaju prosek mnogo većim od onoga što oni imaju. Prosečna plata je petnaest hiljada, što je daleko od realno prosečnog primanja, zato što je jako mnogo ljudi – oko sedamsto hiljada – angažovano u sivoj ekonomiji i jako mnogo ljudi radi dupli posao.“
Pitanje se može postaviti i obrnuto – ko u Srbiji nema problem sa preživljavanjem, kaže Bogosavljević:
„Nemojte mi reći da devedeset hiljada vlasnika radnji u Srbiji ima problem s preživljavanjem. Ne možete imati prodavnicu hrane, a da imate problem s tim kako ćete preživeti. Četrdeset hiljada vlasnika prodavnica hrane moraju biti bogati. To su ljudi koji nikad nisu u stanju da vam kažu kolike imaju plate, jer to ne znaju. Oni zapravo platu i nemaju, oni uzimaju iz kase koliko im treba. Šezdeset hiljada privatnih preduzeća imaju bar troje ljudi u proseku – u nekim preduzećima deset, u nekim dvoje, u nekim jedan; govorim o preduzećima koja iskazuju dobitak.“
Ako uzmemo u obzir sve koji, što zbog privatnog biznisa, što zbog doznaka iz inostranstva žive dobro, dobija se računica da u Srbiji trećina stanovništva nema ekonomskih problema:
„Trideset posto ljudi je van tog problema, trideset posto ljudi je realno u tom problemu, od čega je deset posto veoma siromašno, a dvadeset posto vrlo ugroženo, i trideset posto ljudi su ta sving populacija koja zapravo nije sigurna kako će živeti sutra.“
Zašto se ova poslednja kategorija svrstava u grupu ugroženih:
„Sećamo se, veoma su dobro živeli ljudi u sivoj ekonomiji koji su prodavali benzin. Takvih je bilo preko sto pedeset hiljada. Međutim, jednog dana je država normalizovala stanje s benzinom i u jednom danu je sto pedeset hiljada ljudi ostalo bez izvora prihoda koji ih je do tad veoma dobro držao iznad vode i oni su postali ugroženi, što do tad nisu bili. E sad, posle tog sećanja, posle sećanja na sve razne vrste švercova koje smo imali, ljudi se pitaju – jeste da sam u sivoj ekonomii i imam prihod, ali da li ću ja to imati sutra? „
Siva ekonomija bila je ozbiljan socijalni amortizer, koji je ljudima pomagao da kako-tako prežive, a neki čak i više od toga. Zato borba države protiv sive ekonomije kod tih ljudi neće naići na dobar odjek:
„Sivu ekonomiju hoćete da iskorenite, a niste obezbedili zapošljavanje. Ja znam da je za državu veoma škakljiva ta operacija – u redu, skidamo porez da bi se svi koji su u sivoj ekonomiji zaposlili. I to na dugi rok verovatno radi. Ali ako država ostane recimo šest meseci bez poreza, kako onda vlada, koja sada treba da se odrekne prihoda, da uđe u izborni ciklus, a stalno su izborni ciklusi. Dakle, ona neće da se odrekne poreza, pa makar se dugoročno odrekla većeg novca i boljeg sistema, ona kratkoročno ne sme to sebi da dozvoli.“
Broj siromašnih u Srbiji bitno je smanjen u odnosu na 2000. godinu, kad smo imali trećinu stanovnika ispod linije siromaštva, tvrdi Mirosinka Dinkić iz Instituta G-17. Nećemo moći dalje da smanjujemo tako brzo stopu siromaštva kao u prethodne tri godine, jer smo do sada imali velike donacije. Skoro sva zaostala davanja, od socijalnih, preko dečjih dodataka, penzija, do stare štednje, isplaćivana su iz donacija:
„Tako da je to dovelo do smanjenja broja siromašnih, mereno prema tekućem dohotku po članu domaćinstva koji su ta domaćinstva primala. Prema anketi koju je radio Republički zavod za statistiku za prošlu godinu, dakle prema tim podacima, stopa siromaštva iznosi negde oko petnaest posto, a to znači da smo imali nešto preko milion siromašnih stanovnika.“
Za Srbiju je, tvrdi Mirosinka Dinkić, karakteristično da nikad nije imala preveliki broj ekstremno siromašnih ljudi, jer je postojao dobar sistem socijalne zaštite:
„Taj procent se kretao negde oko dva, tri, četiri posto, nikad nije bio veći. Šta znači ekstremno siromašni ljudi? To su ona domaćinstva koja imaju za pedeset posto manji prihod po članu od linije siromaštva. Kao liniju siromaštva sam ja u svojim istraživanjima uzimala ono što inače uzimaju druge zemlje, a to su kategorije potrošnje kao što su ishrana, zatim odeća, stanovanje, higijena. „
Osim opšteg siromaštva, devedesetih godina došlo je i do velikog raslojavanja. Dotadašnji srednji sloj, koji je bio najbrojniji, gotovo je nestao:
„Ono što je bilo karakteristično za tu 2000. godinu i ranije godine, a naročito 2000. godinu, to je da je bila velika koncentracija oko linije siromaštva. Dakle, nismo imali srednju klasu. Potpuno nam se devedesetih godina bio izgubio srednji sloj. Oko sedamdeset posto ljudi – trideset i tri ispod i nešto manje od četrdeset posto neposredno iznad linije siromaštva, bilo je te 2000. godine. Dakle, jedna zaista nepovoljna distribucija domaćinstava prema visini dohotka po članu domaćinstva.“
Saša Đogović iz Instituta za tržišna istraživanja kaže da u Srbiji zaista ima puno siromašnih ljudi, ali da svakako treba imati u vidu ispomaganje kroz sivu ekonomiju, to jest neevidentirane prihode:
„I dalje se naravno može reći da je životni standard stanovništva dosta nizak, imajući u vidu zvanične statističke podatke, a to podrazumeva i zvanična legalna primanja stanovništva, upoređena sa troškovima života, odnosno sa onim izdvajanjima koja je neophodno istrpiti za pokriće bilo standardne ili minimalne potrošačke korpe. Za ono što na neki način daje privid, recimo puni kafići, dosta toga se kupuje po buticima i tako dalje, može se reći da se jedan deo sredstava koristi na bazi dobijenih doznaka iz inostranstva od bliže rodbine, a jedan veći deo sredstava potiče ustvari od sive ekonomije i obavljanja dopunskih poslova koji se nalaze najvećim delom upravo u domenu sive ekonomije. Upravo zato kažem da je to jedan privid koji, naročito u većim gradskim centrima poput Beograda, Novog Sada, Subotice, govori o tome da nam je možda i veći životni standard nego što to zvanični statistički podaci govore. „
Prethodna Vlada usvojila je strategiju za smanjenje siromaštva, a sadašnja Vlada upravo formira tim koji treba da je realizuje. Glavni cilj je smanjenje siromaštva putem razvoja. To znači otvaranjem novih radnih mesta, a ne usmeravanjem novca u potrošnju. To bi bila zdrava borba za smanjenje siromaštva. Prema sadašnjem planu, potrebno je oko pet godina da se ovaj cilj ostvari, kaže Mirosinka Dinkić:
„Međutim, malo se bilo zastalo zbog promena koje smo imali posle smena Vlade. Ova Vlada je imala preča posla, u smislu da se izbori sa zaokruživanjem zakonske regulative u ekonomskoj sferi.“
Priča o siromaštvu u Srbiji na kraju se svodi na priču o haosu u podacima, ali i u realnosti, koja je i sama haotična, smatra Srđan Bogosavljević i objašnjava:
„Uzmite, trećina je beznadežna, trećina je u redu i jedna trećina je u ozbiljnom problemu. E sad, ako vi imate jednu trećinu ljudi koji su u problemu tranzicije i trećinu ljudi koji su u beznadežnom problemu, dakle ne bi bi im bilo bolje ni da jeste, ni da nije tranzicija, onda dođete do toga da se ljudi loše osećaju. A pogotovo se loše osećaju ako uzmete prosečnu starost na primer automobila – četrnaest-petnaest godina, frižidera – šesnaest godina, poslednji put je krečeno pre deset godina, poslednji put obnovljen nameštaj pre dvadeset i pet godina… Kad imate platu deset maraka i prazne radnje jeste problem, ali nije strašno. Međutim, kada imate platu dvesta pedeset eura i to sve dostupno, nije dostupno sve odjednom, već samo ponešto, a radnje pune. Pojavili se krediti, međutim ne možete sve da izdržite. Onda vaša nervoza postaje još veća. Vi možete nešto od toga, ali ne možete sve, a sve vam treba. I onda ste nervozniji nego kad ste imali deset puta manje, pa ste znali da ne možete ništa.“
Verovatno je, više nego sve statistike, autentičnije svedočanstvo samih građana. Do koje mere se Čačani osećaju siromašnima i kako se dovijaju da prežive.
Iako je dugo vremena bila aktuelna fama o Čačku kao gradu u kojem se živi bolje nego u mnogim drugim delovima Srbije, opšti trend osiromašenja građana lako je primetan i u ovom gradu. Prateći lošu materijalnu situaciju svojih sugrađana, preduzimljivi su došli na ideju na koji način da zarade, a da istovremeno izađu i u susret potrošačima sa sve plićim džepom. Tako je u Čačku za kratko vreme otvoreno dvadesetak radnji koje posluju po principu – sve za dvesta dinara. Međutim:
„Ovo više nije sve po 199 dinara, cene idu naviše. Ali ako cene idu naviše, manja je i kupovna moć. Narodu je ovo stvarno odgovaralo, međutim sada je promet mnogo opao, što znači da narod nema novca.“
Kaže vlasnica jednog od objekata u kojem navodno svaki artikl košta 199 dinara. I takozvane prodavnice carinske robe, koje je zbog popularnih cena i relativno kvalitetnih proizvoda posećivao veliki broj ljudi, sada su uglavnom poluprazne, pogotovo – kako ističu vlasnici – od uvođenja fiskalnih kasa:
„Skupe su im patike i od petsto dinara, a kamoli neke od hiljadu i po ili dve što se ovde kod nas u radnji prodaju, da ne govorim o onim od sedam-osam hiljada.“
I veliki i moćni trgovinski sistemi također grcaju, pa tako saznajemo da je u ovdašnjem „C Marketu“ značajno opao promet. Postavlja se pitanje šta onda mogu očekivati oni u manjim prodajnim objektima? Vaš reporter se boravkom u jednoj od boljih čačanskih kasapnica uverio da se uglavnom kupuju pojedinačno manje količine mesa nego što je doskora bio standard:
„Oseća se pad kupovne moći u odnosu na prošlu godinu, da ne govorim o pretprošloj. Pala je kupovna moć, a cene otišle nagore. Oseća se pad standarda, siromaštvo… Manje je novca, manje se kupuje. Kupuje se dvesta-trista grama, gro ljudi kupuje tako na malo. Ranije su kupovali kilo, dva, tri… Međutim, sada toga više maltene nema. „
Loša ekonomska situacija se naravno održava i na one koji bi sutra trebali da postanu stup društva. Učenici u čačanskim školama tako su sve češće, usled nedostatka novca, primorani na propuštanje generacijskih ekskurzija. To potvrđuje i direktor srednje tehničke škole Branko Maksimović:
„Mi smo u toku oktobra meseca organizovali ekskurzije za učenike trećeg i četvrtog razreda. Procenat odziva učenika je negde oko pedeset odsto. Imamo odeljenja koja čak uopšte neće slati svoje učenike na ekskurziju, znači nisu bili zainteresovani, bolje reći nisu bili u mogućnosti da plate. Zainteresovani bi svakako bili da su u boljoj materijalnoj situaciji.“
Maksimović dodaje:
„Recimo možemo proći hodnicima za vreme velikih odmora, kada je u principu vreme za doručak ili za ručak, i možemo videti da su hodnici puni učenika. To znači da se čak i neki obroci izbegavaju ili se na neki lep, diskretan način prođe bez tog obroka. To pokazuje da su deca u poprilično velikoj materijalnoj krzi.“
Posle svega, ima li nade da će u Srbiji u dogledno vreme zaista biti bolje? O tome građani Čačka kažu:
„Pa za jedno trideset godina, ne pre.“
„Za sada ne vidim izlaz.“
„Mora biti bolje, ne može valjda ovo još dugo da traje.“
„Plate su male, ako uopšte dođu. Ne vidim nikakvo dobro.“
„Moramo se nadati. Ako čovek izgubi nadu, onda se pretvara u čudovište.“
„Ja se nadam da će biti bolje, ali slabi su izgledi.“
„Loše je. Firme ne rade, para nema. Iz ovog tunela se ne vidi izlaz. Sve je gore igore.“
Vesna Laloš iz Subotice poslala je priču o siromašnoj porodici iz svog grada, koja se lavovski bori da ne potone u toj socijalnoj kategoriji:
Etela Petrakanović već deset godina radi kao ulični prodavac novina. Radno mesto joj je montažni kiosk, zatvoren samo sa tri strane, bez struje i grejanja tokom zime. Njen suprug Josip, po zanimanju mašinski tehničar, napustio je posao u fabrici vagona zbog male plate i prešao u privatnu firmu, gde radi kao bravar i varilac po potrebi. Primanja im, kažu, nisu dovoljna da pokriju sve troškove, te se i jedno i drugo bave dodatnim poslovima. Etela je krojačica po zanimanju i to joj omogućava da zaradi koji dinar više:
„Sašijem jako puno stvari. Šila sam i zimske kapute. Sinu pantalone ne kupujemo gotove, već ih ja šijem. Šijem kćerkama, šijem sebi. Čak i jakne umem sašiti. I štrikam ponešto. Dovijavam se kako znam i umem.“
„Radim od pola osam do četiri, a po potrebi i duže. Po potrebi moram raditi i noću. Zdravstveno i socijalno sam osiguran. Međutim, godišnji odmor, topli obrok, slobodne subote, to nam je sve ukinuto.“
Kućni budžet spašava i baštica u kojoj porodica Petrakanović obezbeđuje važan deo provijanta:
„Posadimo povrća, imamo i nekoliko drveta s voćem, pa pravimo kompot, pekmez i te stvari. Ima prostora da mogu odgajati piliće za ličnu upotrebu, tako da mi izađu upola jeftiniji kad ih ja odgajam. Znači treba samo raditi.“
Kako izgleda jedan radni dan porodice Petrakanović?
„Da dan ima dvadeset i sedam sati ja bih dvadeset i osam radila. Ustajem ujutro oko šest, a liježem oko ponoći.“
Etela i Josip imaju troje skoro odrasle dece i nedavno se dvoje od njih zaposlilo, ali:
„Nisu se skinuli s kućnog budžeta. Obezbeđuju svoje lične potrebe, a hranu, stran struju i sve to plaćamo mi.“
Gotovo celokupna porodična zarada odlazi na hranu i struju:
„Hrana i struja nas pojedu. Ne uspevamo platiti sve na vreme. U zadnjih sedam-osam godina smo imali tri puta isključenje. Nismo uspeli platiti, ogromna nam je rata i jednostavno ne uspevamo sve platiti svakog meseca. Uvek se dodaje duga. Trenutno nam je dug oko deset hiljada.“
Na koji se način grejete preko zime?
„Na drva i ugalj, ali ložimo samo na jednom mestu. To su četiri tone uglja za jednu sezonu i još nešto drva.“
Petrakanovići su odavno prestali da putuju, da odlaze na zabave ili godišnje odmore. Posljednji put su bili na moru u Poreču 1986. godine:
„Nikakve priredbe, nikakva pozorišta, ništa. Nisam putovao nigde i ne znam hoću li uskoro. Ujutro odem na posao, radim do četiri. Od četiri idem na drugi posao i opet radim. Znači s jednog posla na drugi, samo da bih uhvatio kraj s krajem.“
A kako sa zdravljem?
„Da mi je dati bolesnim ljudima malo mog zdravlja. Ja imam ludu sreću što sam zdrava.“
Na kraju, kada se sve sabere, i nakon redovnog i dodatnog posla, zajednički kućni budžet porodice Petrakanović ne prelazi dvadeset hiljada dinara. Podeljeno na sada tročlanu porodicu, to svakako ne daje prostora da se prave bilo kakvi planovi.
Siromaštvo u Crnoj Gori je sveprisutno i očigledno. Prema zvaničnim podacima četrdesetak posto građana spada u kategoriju najsiromašnijeg ili ekonomski ugroženog sloja. Rezultat istraživanja nevladinog sektora je da je preko polovine ukupnog stanovništva u zoni siromaštva.
Snažno promovisana Strategija razvoja i redukcije siromaštva, koju je crnogorska Vlada usvojila prije skoro godinu dana, još nije dala vidljive rezultate, što je rezultiralo oštrim kritikama i optužbama dijela nevladinog sektora.
Prvi podaci o rezultatima dosadašnje primene Strategije za smanjenje siromaštva u Crnoj Gori, znaće se tek prvom polovinom naredne godine.
Podaci da u Crnoj Gori preko dvanaest posto građana živi ispod apsolutne linije siromaštva, koja je postavljena na 116 eura po potrošačkoj jedinici, a da se više od jedne trećine stanovništva svrstava u kategoriju ekonomski ugroženih jer žive ispod nivoa od 150 posto od apsolutne linije siromaštva, čine suštinu rezultata istraživanja vršenih u okviru pripreme dokumenta Strategija razvoja i redukcije siromaštva, koji je crnogorska Vlada usvojila prije skoro godinu dana.
Novembra prošle godine, učestvujući u radu konferencije upriličene zbog prezentacije finalnog dokumenta Strategije, crnogorski premijer Milo Đukanović je rekao da se Crna Gora kroz istoriju suočavala sa raznim neprijateljima, a da su danas zaostajanje i siromaštvo njeni jedini neprijatelji:
„Strategijom razvoja i redukcije siromaštva, koju danas zvanično promoviše, Crna Gora objavljuje rat siromaštvu. „
Nakon usvajanja Stategije, izražavana su očekivanja da Crna Gora može u naredne tri godine od stranih donatora obezbijediti 132 miliona eura bespovratne pomoći za realizaciju prioritetnih projekata. Ukupni troškovi realizacije strategije su projektovani na oko 440 miliona eura za prve tri godine, a njima nisu obuhvaćeni svi predloženi projekti čija je funkcija smanjenje siromaštva, već samo prioriteti.
Rezultati dosadašnje primjene Strategije razvoja i redukcije siromaštva biće poznati u aprilu ili maju naredne godine, kada se završi izrada prvog izveštaja, rekla nam je Snežana Mijušković pomoćnik ministra za rad i socijalno staranje, koja kaže da Ministarstvo koje je Vlada odredila kao koordinaciono tijelo za praćenje cjelokupnog procesa primjene strategije, pored svojih redovnih aktivnosti, radi na institucionalizaciji trajnog praćenja procesa smanjenja siromaštva. Mijuškovićeva nam je rekla da su pored priprema za usaglašavanje Strategije za smanjenje siromaštva s ostalim strateškim dokumentima, naročito sa dokumentima koji će biti rađeni u smislu priključivanja Evropskoj uniji, u toku i intenzivne aktivnosti i realizacija konkretnih projekata po različitim ministarstvima:
„U toku je realizacija programa koji su iz oblasti zdravstvene zaštite, pogotovo primarne zdravstvene zaštite, za šta je postignut dogovor i već je potpisan sporazum i sa Svjetskom bankom o finansiranju tih aktivnosti i u sektoru zdravstvene zaštite. Ono što već izvjesno znamo, to je da će Svjetska banka podržati i projekte u oblasti obrazovanja, u oblasti poljoprivrede. Zatim to su oni projekti koji se tiču zaštite životne sredine i ekologije. Također određeni donatori podržavaju određene projekte po sektorima koji su dati u Strategiji. Također su u toku aktivnosti koje se tiču prepoznavanja konkretnih projekata, koji će biti finansirani iz sopstvenih sredstava. Također se radi i prioritizacija projekata, dakle prepoznavanje svih onih projekata koje je zaista neophodno najhitnije i najnužnije realizovati.“
Nijedna od politika koje je Vlada sprovodila nije orijentisana ka siromašnima, već ka onoj maloj grupi pojedinaca koji posjeduju većinu novca u Crnoj Gori, rekla je za naš Radio Vanja Ćalović, koordinator mreže za afirmaciju nevladinog sektora, dodajući da prema podacima do kojih su došli komparativnom metodom, u Crnoj Gori ima oko petnaest posto apsolutno siromašnih, a da preko pedeset posto građana spada u kategoriju ekonomski ugroženih:
„Nijedan zakon koji se sprovodi, pa na kraju krajeva nijedna strategija privatizacije velikih preduzeća, ne sadrži procjenu socijalnih troškova, znači ne sadrži procjenu na koji način će se sprovođenje takvih politika odraziti na standard najsiromašnijih kategorija u Crnoj Gori. Ovo je posebno značajno iz razloga što se u Crnoj Gori ogroman broj ljudi nalazi u zoni takozvane ekonomske ugroženosti. Odnosno, to su ljudi koji se kao posljedica bilo koje neadekvatne politike mogu naći u zoni apsolutnog siromaštva, odnosno praktično u zoni gladi.“
Snežana Mijušković, pomoćnik ministra za rad i socijalno staranje, odbija optužbe i kaže da takve konstatacije uopšte ne stoje, što je obrazložila tvrdnjom da postoje konkretni projekti koji su finansirani dijelom iz domaćih izvora, a dijelom od donatora.
„Neke paušalne ocjene zaista ne stoje. Da li smo možda negdje svi u krajnjem zadovoljni dinamikom kojom to ide i da li smo možda i sami očekivali veću podršku donatora i da je ona bila zaista u tom obimu i najavljivana, to je već nešto drugo. Ali kažem, i u tom dijelu, dok ne budemo imali konkretna istraživanja koja će pokazati da li je za ovu godinu dana postojanja ovog dokumenta siromaštvo i u najmanjem smanjeno, koliko je od projekata realizovano, onda ćemo konkretno. Ali aktivnosti vezane za ovaj dokument su stalno u toku.
Mentalitetske barijere s kojima se suočavaju istraživači su, prema riječima Vanje Ćalović, jedan od razloga nepotpunih ili nedovoljno kvalitetnih podataka koji govore o dimenzijama crnogorskog siromaštva:
„Svakako jeste jedan od uzroka nepreciznih podataka to što crnogorski mentalitet negdje ne dozvoljava ljudima da kažu da su siromašni. Ono što je sam proces izrade strategije za smanjenje siromaštva donio, to je makar da se danas konačno kaže da u Crnoj Gori ima siromašnih ljudi. Ja ću vas podsjetiti da prije dvije godine riječ ,siromaštvo‘ niste mogli čuti od bilo kog od državnih zvaničnika, pa čak i veoma rijetko od strane samih građana.“
I sami suočeni sa neuspjehom u nastojanju da tonski zabilježimo priču nekog od najsiromašnijih građana Crne Gore, u potrazi za objašnjenjem mentalitetskog fenomena – stida zbog teške materijalne situacije zbog sopstvene nesposobnosti ili krivice, obratili smo se podgoričkom Centru za centru za socijalni rad. Psiholog Senana Bahović:
„Ne prihvatanje realnosti siromaštva i nerealno viđenje situacije, jer ljudi imaju strah da će biti neprihvaćeni, odbačeni. Dešava se da ih obaci rodbina, porodica…“
Stručnjak Svetske banke, Branko Milanović, ocenjuje da stepen nejednakosti u Srbiji nije značajno veći od zemalja u okruženju, s tim što u Srbiji deset odsto najbogatijih troši sedam puta više nego isti procenat najsiromašnijih stanovnika. Prosečna potrošnja u Srbiji iznosi hiljadu i šest stotina dolara po stanovniku godišnje, što je tek polovina sume koju godišnje prosečno potroši građanin susedne Hrvatske. Milanović kaže da bi se broj siromašnih godišnje smanjio za jedan odsto, potrebno je dati jedan odsto ukupnog društvenog proizvoda, a da se isti efekat postiže i godišnjim rastom od dva odsto.
U zemljama koje su ranije počele proces tranzicije nego Srbija i Crna Gora, situacija, iako je bolja, ne da se uopštiti. I ovde je prisutna demarkaciona linija – istok-zapad, odnosno, sever-jug. Otprilike po onoj: što južnije, to tužnije.
Češka Republika ne spada u zemlje koje objektivno pripadaju grupi država u kojima je izraženo siromaštvo:
„Uvek smo bili zemlja koja se nekako izmicala da padne u tu kategoriju. Razume se, subjektivni osećaj siromaštva ima nekih petnaest-dvadeset odsto stanovništva, zato sto se stalno porede sa onima koji su iznad njih“, kaže za naš program profesor sociologije Petr Matjeju.
„Naravno, takozvana ekonomska elita veoma drži do toga da pokaže da ima najviše, da je elita. Dakle, subjektivni osećaj siromaštva stvara se time što ljudi imaju sve izrazitiji osećaj da nikad neće imati koliko ima ekonomska elita najbogatijih“, kaže Matjeju.
Na pitanje da li naš sagovornik sugeriše da objektivno siromašan sloj u Češkoj Republici ne postoji, Petr Matjeju odgovara:
„Ne kažem da ne postoji, ali mi smo zemlja Istočne Evrope u kojoj je ta grupa najneizrazitija.“
Nas sagovornik kaže da je, kad je reč o broju siromašnih među srednjoevropskih zemljama, najdrastičnija situacija u Poljskoj i Mađarskoj, ali da se ona ipak ne može porediti sa ozbiljnošću problema u Jugoistočnoj Evropi, u kojoj postoji zastrašujuća stopa nezaposlenosti. Što se više ide na istok, odnosno, jug – situacija je sve dramatičnija.
Na pitanje da li je savremena socio-ekonomska nejednakost pravedna, Petr Matjeju kaže da je nejednakost uvek na određeni način i pravedna i nepravedna. Nikad se na to pitanje ne da uopšteno odgovoriti. Ako se društvo doživljava kao otvoreno društvo u kome postoje jednake šanse za uspeh, nejednakosti se mogu oceniti kao pravedne. Međutim, ako velika grupa ljudi, što je slučaj kako u Poljskoj, Mađarskoj, ali i u Češkoj Republici, misli da ne postoje jednake šanse za uspeh, onda se društveno-ekonomske nejednakosti ne doživljavaju kao sasvim legitimne.
Šanse, kaže nas sagovornik, u tranzicijskim zemljama nisu bile i još nisu iste i to delimično objašnjava procesom transformacije koji je tako komplikovan i kompleksan da nije bilo moguće ni očekivati jednakost polaznih pozicija i šansi:
„Neki su imali povoljnije startne pozicije i šanse već i zbog same činjenice da su u prethodnom režimu imali bolje startne pozicije, a oni koji nisu ništa imali u bivšem režimu, ostali su među onima koji nemaju ništa ni danas. To je, razume se, nepravedno, ali ustalom, koje društvo na svetu je potpuno pravedno?“
Na pitanje da li se u češkom društvu javlja stari zov uravnilovke, Petr Matjeju kaže da je češko društvo jedno od društava u kojima se takve tendencije najviše iskazuju, što se može objasniti i istorijskim korenima koji su se oduvek odlikovali takvim socijalnim tendencijama:
„Svoju elitu smo izgubili već davno – u 16. i 17. veku, što je veoma ojačalo glasove uravnilovke, a onda imamo iza sebe i komunizam. Sve je to doprinelo tome da je kod nas uravnilovka duboko ukorenjena. Problem vidim u tome sto zov uravnilovke postaje sve jači. Kad ljudi postanu svesni da žive u društvu nejednakih šansi, onda radije biraju uravnilovku jer u njoj, kako god mali da im je deo kolača, on je zagarantovan“, kaže za naš program ekspert iz praškog Instituta za sociologiju Petr Matjeju.
Regionalna analiza siromaštva pokazala je da je siromaštvo u Vojvodini i Beogradu ispod proseka, jer stopa siromaštva u njima iznosi 8,8 odsto, odnosno 7,1 odsto. Najveći broj siromašnih ima jugoistočna Srbija – 16,6, a slede zapadna, sa 13,5 odsto i centralna Srbija gde je siromašan svaki deseti stanovnik.
Može se učiniti da deset odsto siromašnih i nije neka dramatična brojka, ali ne treba se zavaravati – velika je koncentracija ljudi oko ove granične linije siromaštva.
Pokojni predsednik srpske Vlade rekao je pre dve i po godine da Vlada strategiju za smanjenje siromaštva ne smatra humanitarnim problemom, nego izgradnjom društva jednakih šansi.
„U Srbiji danas postoje dva paralelna društva – jedno koje počiva na zdravim modernim principima i drugo koje počiva na starim i ne može da opstane. Mi moramo da stvorimo iste šanse za pojedince, ali ne redistribucijom dobara, jer bismo time demotivisali tržište i konkurenciju“, rekao je pre dve i po godine Zoran Đinđić.
Uprkos ovim podacima, najavama i obećanjima, od donošenja strategije borbe protiv siromaštva – u Srbiji nije gotovo ništa urađeno. Nema čak ni saglasnosti o definiciji i broju siromašnih. Biljana Stepanović:
Srbija ni po kom osnovu ne može da dokaže da je siromašnija od drugih zemalja u regionu, tvrdi Srđan Bogosavljević, direktor agencije Stratedžik marketing, koja se bavi istraživanjem javnog mnjenja:
„Mi apsolutno ne odstupamo od velikog dela zemalja u regionu, dakle nismo ništa siromašniji. Uopšte ne možemo ni na koji način da pokažemo da smo siromašniji od Bugara ili Rumuna koji ulaze u Evropsku uniju 2007. godine. Možemo da dokažemo da smo siromašniji od Hrvata, ali ne možemo da dokažemo da smo siromašniji od Bosanaca i Makedonaca, čak je možda obrnuto. Kako god hoćete, s objektivnim ili sa subjektivnim pokazateljima. Nešto što ova država stalno radi, što ima dugoročnu tradiciju, to je duplo izveštavanje o ekonomskim pokazateljima. S jedne strane izveštavate dobre ekonomske pokazatelje kad hoćete da se pravite važni, a s druge strane pokazujete loše kad hoćete da tražite pomoć. To naprosto ne funkcioniše.“
Pojedini ekonomisti tvrde da srpska statistika ima jako staromodan model za izračunavanje društvenog proizvoda i plata. Ona pre svega ne obuhvata privatni sektor, već samo radi po šemama društvene privrede, koja gotovo više ne postoji. Drugo, statistika ne pita ljude koliko su zaradili, kao svuda u svetu, već preduzeća koliko su isplatila, i to samo društvena preduzeća. Tako se dobijaju sasvim iskrivljeni podaci u odnosu na stvarno stanje. Bogosavljević, koji je radio istraživanje o siromaštvu za potrebe Svetske banke, navodi konkretne primere:
„Imamo evidecije Nemačke da je šezdeset i devet hiljada njihovih penzionera u Srbiji. Imamo evidencije Slovenije da je dvadeset hiljada njihovih penzionera u Srbiji. Naša procena u ovom svemu je da oko dve-dve i po milijarde keš para godišnje uđe u Srbiju, što je idealno za razgranavanje sive ekonomije. Nije samo u pitanju tih sto pedeset hiljada domaćinstava koja imaju strane penzionere koji žive dobro, nego se zavrti čitava siva ekonomija na keš novcu. Plus na primer od sto dvadeset hiljada vikendica u Hrvatskoj, proda se svakog meseca po hiljadu, i odjednom imate užasnu količinu izgradnje kuća koju uopšte ne možete da sastavite s našom ekonomijom.“
Ni procene koje se mogu čuti o tome koliko u Srbiji ima siromašnih ljudi nisu tačne, smatra Bogosavljević:
„Pojavljuju se neke procene od pedeset posto siromašnih u Srbiji. Da je pedeset posto siromašnih u Srbiji, niko ko je pristojno obučen ne bi smeo da se šeta ulicom. Ne bi bilo tri i po hiljade kafana u Beogradu, niti osam hiljada taksija. Na Menhetnu ima sedam i po hiljada taksija, cena prosečne vožnje je dva dolara, a kod nas je dolar i po, dakle to je tu.“
Rezultati do kojih je došlo istraživanje Stratedžik marketinga, pokazuju da u Srbiji ima oko deset odsto stvarno siromašnih ljudi:
„Kad idemo na cenu korpe hrane, dođemo do toga da bar deset posto stanovništva nema para da obnovi svoju težinu u istom kvalitetu hrane. Moraju da idu ili na varijantu da jedu hranu slabije kvalitete, znači da urušavaju zdravlje, ili na varijantu da manje jedu, pa da smršaju. Bar dvadeset posto je u zoni ugroženosti. Dakle, u suštini nemaju problem s prehranjivanjem, ali imaju problem s bilo kakvim investicijama. I drugo, tih dvadeset posto i još jedan procent imaju veliki problem s neizvesnošću.“
Neizvesnost je ključni problem koji stvara nezadovoljstvo u Srbiji:
„Mi imamo problem ljudi koji su u suštini ne tako loše plaćeni, ali su u svoj ekonomiji i uopšte nisu sigurni da li će sutra imati ponovo platu. Oni generišu jezivo nezadovoljstvo, plus se nezadovoljstvo generiše – to smo ispitivali – time što ljudi ne porede svoje sadašnje stanje sa svojim prethodnim stanjem, nego porede sa svojim željenim stanjem, znači svojim očekivanjima i sa stanjem nekih oko njih. A u tranziciji uvek postoje oni koji su prošli bolje od vas i onda kažete – čekaj, ako Pera može da kupi auto, a ja ne mogu, onda sam ja sirotinja.“
Ljudi su u istraživanju pitani da li bi, prema sopstvenoj proceni, svoju porodicu srvstali u bogatije, prosečne ili siromašne:
„Odjednom dobijemo da nam pedeset posto kaže da su sitomašni, četrdeset i pet posto da su prosečni, a svega pet posto kaže da je iznad proseka. Dakle, ljudi nisu skloni da za sebe kažu da su iznad proseka. Doživljavaju prosek mnogo većim od onoga što oni imaju. Prosečna plata je petnaest hiljada, što je daleko od realno prosečnog primanja, zato što je jako mnogo ljudi – oko sedamsto hiljada – angažovano u sivoj ekonomiji i jako mnogo ljudi radi dupli posao.“
Pitanje se može postaviti i obrnuto – ko u Srbiji nema problem sa preživljavanjem, kaže Bogosavljević:
„Nemojte mi reći da devedeset hiljada vlasnika radnji u Srbiji ima problem s preživljavanjem. Ne možete imati prodavnicu hrane, a da imate problem s tim kako ćete preživeti. Četrdeset hiljada vlasnika prodavnica hrane moraju biti bogati. To su ljudi koji nikad nisu u stanju da vam kažu kolike imaju plate, jer to ne znaju. Oni zapravo platu i nemaju, oni uzimaju iz kase koliko im treba. Šezdeset hiljada privatnih preduzeća imaju bar troje ljudi u proseku – u nekim preduzećima deset, u nekim dvoje, u nekim jedan; govorim o preduzećima koja iskazuju dobitak.“
Ako uzmemo u obzir sve koji, što zbog privatnog biznisa, što zbog doznaka iz inostranstva žive dobro, dobija se računica da u Srbiji trećina stanovništva nema ekonomskih problema:
„Trideset posto ljudi je van tog problema, trideset posto ljudi je realno u tom problemu, od čega je deset posto veoma siromašno, a dvadeset posto vrlo ugroženo, i trideset posto ljudi su ta sving populacija koja zapravo nije sigurna kako će živeti sutra.“
Zašto se ova poslednja kategorija svrstava u grupu ugroženih:
„Sećamo se, veoma su dobro živeli ljudi u sivoj ekonomiji koji su prodavali benzin. Takvih je bilo preko sto pedeset hiljada. Međutim, jednog dana je država normalizovala stanje s benzinom i u jednom danu je sto pedeset hiljada ljudi ostalo bez izvora prihoda koji ih je do tad veoma dobro držao iznad vode i oni su postali ugroženi, što do tad nisu bili. E sad, posle tog sećanja, posle sećanja na sve razne vrste švercova koje smo imali, ljudi se pitaju – jeste da sam u sivoj ekonomii i imam prihod, ali da li ću ja to imati sutra? „
Siva ekonomija bila je ozbiljan socijalni amortizer, koji je ljudima pomagao da kako-tako prežive, a neki čak i više od toga. Zato borba države protiv sive ekonomije kod tih ljudi neće naići na dobar odjek:
„Sivu ekonomiju hoćete da iskorenite, a niste obezbedili zapošljavanje. Ja znam da je za državu veoma škakljiva ta operacija – u redu, skidamo porez da bi se svi koji su u sivoj ekonomiji zaposlili. I to na dugi rok verovatno radi. Ali ako država ostane recimo šest meseci bez poreza, kako onda vlada, koja sada treba da se odrekne prihoda, da uđe u izborni ciklus, a stalno su izborni ciklusi. Dakle, ona neće da se odrekne poreza, pa makar se dugoročno odrekla većeg novca i boljeg sistema, ona kratkoročno ne sme to sebi da dozvoli.“
Broj siromašnih u Srbiji bitno je smanjen u odnosu na 2000. godinu, kad smo imali trećinu stanovnika ispod linije siromaštva, tvrdi Mirosinka Dinkić iz Instituta G-17. Nećemo moći dalje da smanjujemo tako brzo stopu siromaštva kao u prethodne tri godine, jer smo do sada imali velike donacije. Skoro sva zaostala davanja, od socijalnih, preko dečjih dodataka, penzija, do stare štednje, isplaćivana su iz donacija:
„Tako da je to dovelo do smanjenja broja siromašnih, mereno prema tekućem dohotku po članu domaćinstva koji su ta domaćinstva primala. Prema anketi koju je radio Republički zavod za statistiku za prošlu godinu, dakle prema tim podacima, stopa siromaštva iznosi negde oko petnaest posto, a to znači da smo imali nešto preko milion siromašnih stanovnika.“
Za Srbiju je, tvrdi Mirosinka Dinkić, karakteristično da nikad nije imala preveliki broj ekstremno siromašnih ljudi, jer je postojao dobar sistem socijalne zaštite:
„Taj procent se kretao negde oko dva, tri, četiri posto, nikad nije bio veći. Šta znači ekstremno siromašni ljudi? To su ona domaćinstva koja imaju za pedeset posto manji prihod po članu od linije siromaštva. Kao liniju siromaštva sam ja u svojim istraživanjima uzimala ono što inače uzimaju druge zemlje, a to su kategorije potrošnje kao što su ishrana, zatim odeća, stanovanje, higijena. „
Osim opšteg siromaštva, devedesetih godina došlo je i do velikog raslojavanja. Dotadašnji srednji sloj, koji je bio najbrojniji, gotovo je nestao:
„Ono što je bilo karakteristično za tu 2000. godinu i ranije godine, a naročito 2000. godinu, to je da je bila velika koncentracija oko linije siromaštva. Dakle, nismo imali srednju klasu. Potpuno nam se devedesetih godina bio izgubio srednji sloj. Oko sedamdeset posto ljudi – trideset i tri ispod i nešto manje od četrdeset posto neposredno iznad linije siromaštva, bilo je te 2000. godine. Dakle, jedna zaista nepovoljna distribucija domaćinstava prema visini dohotka po članu domaćinstva.“
Saša Đogović iz Instituta za tržišna istraživanja kaže da u Srbiji zaista ima puno siromašnih ljudi, ali da svakako treba imati u vidu ispomaganje kroz sivu ekonomiju, to jest neevidentirane prihode:
„I dalje se naravno može reći da je životni standard stanovništva dosta nizak, imajući u vidu zvanične statističke podatke, a to podrazumeva i zvanična legalna primanja stanovništva, upoređena sa troškovima života, odnosno sa onim izdvajanjima koja je neophodno istrpiti za pokriće bilo standardne ili minimalne potrošačke korpe. Za ono što na neki način daje privid, recimo puni kafići, dosta toga se kupuje po buticima i tako dalje, može se reći da se jedan deo sredstava koristi na bazi dobijenih doznaka iz inostranstva od bliže rodbine, a jedan veći deo sredstava potiče ustvari od sive ekonomije i obavljanja dopunskih poslova koji se nalaze najvećim delom upravo u domenu sive ekonomije. Upravo zato kažem da je to jedan privid koji, naročito u većim gradskim centrima poput Beograda, Novog Sada, Subotice, govori o tome da nam je možda i veći životni standard nego što to zvanični statistički podaci govore. „
Prethodna Vlada usvojila je strategiju za smanjenje siromaštva, a sadašnja Vlada upravo formira tim koji treba da je realizuje. Glavni cilj je smanjenje siromaštva putem razvoja. To znači otvaranjem novih radnih mesta, a ne usmeravanjem novca u potrošnju. To bi bila zdrava borba za smanjenje siromaštva. Prema sadašnjem planu, potrebno je oko pet godina da se ovaj cilj ostvari, kaže Mirosinka Dinkić:
„Međutim, malo se bilo zastalo zbog promena koje smo imali posle smena Vlade. Ova Vlada je imala preča posla, u smislu da se izbori sa zaokruživanjem zakonske regulative u ekonomskoj sferi.“
Priča o siromaštvu u Srbiji na kraju se svodi na priču o haosu u podacima, ali i u realnosti, koja je i sama haotična, smatra Srđan Bogosavljević i objašnjava:
„Uzmite, trećina je beznadežna, trećina je u redu i jedna trećina je u ozbiljnom problemu. E sad, ako vi imate jednu trećinu ljudi koji su u problemu tranzicije i trećinu ljudi koji su u beznadežnom problemu, dakle ne bi bi im bilo bolje ni da jeste, ni da nije tranzicija, onda dođete do toga da se ljudi loše osećaju. A pogotovo se loše osećaju ako uzmete prosečnu starost na primer automobila – četrnaest-petnaest godina, frižidera – šesnaest godina, poslednji put je krečeno pre deset godina, poslednji put obnovljen nameštaj pre dvadeset i pet godina… Kad imate platu deset maraka i prazne radnje jeste problem, ali nije strašno. Međutim, kada imate platu dvesta pedeset eura i to sve dostupno, nije dostupno sve odjednom, već samo ponešto, a radnje pune. Pojavili se krediti, međutim ne možete sve da izdržite. Onda vaša nervoza postaje još veća. Vi možete nešto od toga, ali ne možete sve, a sve vam treba. I onda ste nervozniji nego kad ste imali deset puta manje, pa ste znali da ne možete ništa.“
Verovatno je, više nego sve statistike, autentičnije svedočanstvo samih građana. Do koje mere se Čačani osećaju siromašnima i kako se dovijaju da prežive.
Iako je dugo vremena bila aktuelna fama o Čačku kao gradu u kojem se živi bolje nego u mnogim drugim delovima Srbije, opšti trend osiromašenja građana lako je primetan i u ovom gradu. Prateći lošu materijalnu situaciju svojih sugrađana, preduzimljivi su došli na ideju na koji način da zarade, a da istovremeno izađu i u susret potrošačima sa sve plićim džepom. Tako je u Čačku za kratko vreme otvoreno dvadesetak radnji koje posluju po principu – sve za dvesta dinara. Međutim:
„Ovo više nije sve po 199 dinara, cene idu naviše. Ali ako cene idu naviše, manja je i kupovna moć. Narodu je ovo stvarno odgovaralo, međutim sada je promet mnogo opao, što znači da narod nema novca.“
Kaže vlasnica jednog od objekata u kojem navodno svaki artikl košta 199 dinara. I takozvane prodavnice carinske robe, koje je zbog popularnih cena i relativno kvalitetnih proizvoda posećivao veliki broj ljudi, sada su uglavnom poluprazne, pogotovo – kako ističu vlasnici – od uvođenja fiskalnih kasa:
„Skupe su im patike i od petsto dinara, a kamoli neke od hiljadu i po ili dve što se ovde kod nas u radnji prodaju, da ne govorim o onim od sedam-osam hiljada.“
I veliki i moćni trgovinski sistemi također grcaju, pa tako saznajemo da je u ovdašnjem „C Marketu“ značajno opao promet. Postavlja se pitanje šta onda mogu očekivati oni u manjim prodajnim objektima? Vaš reporter se boravkom u jednoj od boljih čačanskih kasapnica uverio da se uglavnom kupuju pojedinačno manje količine mesa nego što je doskora bio standard:
„Oseća se pad kupovne moći u odnosu na prošlu godinu, da ne govorim o pretprošloj. Pala je kupovna moć, a cene otišle nagore. Oseća se pad standarda, siromaštvo… Manje je novca, manje se kupuje. Kupuje se dvesta-trista grama, gro ljudi kupuje tako na malo. Ranije su kupovali kilo, dva, tri… Međutim, sada toga više maltene nema. „
Loša ekonomska situacija se naravno održava i na one koji bi sutra trebali da postanu stup društva. Učenici u čačanskim školama tako su sve češće, usled nedostatka novca, primorani na propuštanje generacijskih ekskurzija. To potvrđuje i direktor srednje tehničke škole Branko Maksimović:
„Mi smo u toku oktobra meseca organizovali ekskurzije za učenike trećeg i četvrtog razreda. Procenat odziva učenika je negde oko pedeset odsto. Imamo odeljenja koja čak uopšte neće slati svoje učenike na ekskurziju, znači nisu bili zainteresovani, bolje reći nisu bili u mogućnosti da plate. Zainteresovani bi svakako bili da su u boljoj materijalnoj situaciji.“
Maksimović dodaje:
„Recimo možemo proći hodnicima za vreme velikih odmora, kada je u principu vreme za doručak ili za ručak, i možemo videti da su hodnici puni učenika. To znači da se čak i neki obroci izbegavaju ili se na neki lep, diskretan način prođe bez tog obroka. To pokazuje da su deca u poprilično velikoj materijalnoj krzi.“
Posle svega, ima li nade da će u Srbiji u dogledno vreme zaista biti bolje? O tome građani Čačka kažu:
„Pa za jedno trideset godina, ne pre.“
„Za sada ne vidim izlaz.“
„Mora biti bolje, ne može valjda ovo još dugo da traje.“
„Plate su male, ako uopšte dođu. Ne vidim nikakvo dobro.“
„Moramo se nadati. Ako čovek izgubi nadu, onda se pretvara u čudovište.“
„Ja se nadam da će biti bolje, ali slabi su izgledi.“
„Loše je. Firme ne rade, para nema. Iz ovog tunela se ne vidi izlaz. Sve je gore igore.“
Vesna Laloš iz Subotice poslala je priču o siromašnoj porodici iz svog grada, koja se lavovski bori da ne potone u toj socijalnoj kategoriji:
Etela Petrakanović već deset godina radi kao ulični prodavac novina. Radno mesto joj je montažni kiosk, zatvoren samo sa tri strane, bez struje i grejanja tokom zime. Njen suprug Josip, po zanimanju mašinski tehničar, napustio je posao u fabrici vagona zbog male plate i prešao u privatnu firmu, gde radi kao bravar i varilac po potrebi. Primanja im, kažu, nisu dovoljna da pokriju sve troškove, te se i jedno i drugo bave dodatnim poslovima. Etela je krojačica po zanimanju i to joj omogućava da zaradi koji dinar više:
„Sašijem jako puno stvari. Šila sam i zimske kapute. Sinu pantalone ne kupujemo gotove, već ih ja šijem. Šijem kćerkama, šijem sebi. Čak i jakne umem sašiti. I štrikam ponešto. Dovijavam se kako znam i umem.“
„Radim od pola osam do četiri, a po potrebi i duže. Po potrebi moram raditi i noću. Zdravstveno i socijalno sam osiguran. Međutim, godišnji odmor, topli obrok, slobodne subote, to nam je sve ukinuto.“
Kućni budžet spašava i baštica u kojoj porodica Petrakanović obezbeđuje važan deo provijanta:
„Posadimo povrća, imamo i nekoliko drveta s voćem, pa pravimo kompot, pekmez i te stvari. Ima prostora da mogu odgajati piliće za ličnu upotrebu, tako da mi izađu upola jeftiniji kad ih ja odgajam. Znači treba samo raditi.“
Kako izgleda jedan radni dan porodice Petrakanović?
„Da dan ima dvadeset i sedam sati ja bih dvadeset i osam radila. Ustajem ujutro oko šest, a liježem oko ponoći.“
Etela i Josip imaju troje skoro odrasle dece i nedavno se dvoje od njih zaposlilo, ali:
„Nisu se skinuli s kućnog budžeta. Obezbeđuju svoje lične potrebe, a hranu, stran struju i sve to plaćamo mi.“
Gotovo celokupna porodična zarada odlazi na hranu i struju:
„Hrana i struja nas pojedu. Ne uspevamo platiti sve na vreme. U zadnjih sedam-osam godina smo imali tri puta isključenje. Nismo uspeli platiti, ogromna nam je rata i jednostavno ne uspevamo sve platiti svakog meseca. Uvek se dodaje duga. Trenutno nam je dug oko deset hiljada.“
Na koji se način grejete preko zime?
„Na drva i ugalj, ali ložimo samo na jednom mestu. To su četiri tone uglja za jednu sezonu i još nešto drva.“
Petrakanovići su odavno prestali da putuju, da odlaze na zabave ili godišnje odmore. Posljednji put su bili na moru u Poreču 1986. godine:
„Nikakve priredbe, nikakva pozorišta, ništa. Nisam putovao nigde i ne znam hoću li uskoro. Ujutro odem na posao, radim do četiri. Od četiri idem na drugi posao i opet radim. Znači s jednog posla na drugi, samo da bih uhvatio kraj s krajem.“
A kako sa zdravljem?
„Da mi je dati bolesnim ljudima malo mog zdravlja. Ja imam ludu sreću što sam zdrava.“
Na kraju, kada se sve sabere, i nakon redovnog i dodatnog posla, zajednički kućni budžet porodice Petrakanović ne prelazi dvadeset hiljada dinara. Podeljeno na sada tročlanu porodicu, to svakako ne daje prostora da se prave bilo kakvi planovi.
Siromaštvo u Crnoj Gori je sveprisutno i očigledno. Prema zvaničnim podacima četrdesetak posto građana spada u kategoriju najsiromašnijeg ili ekonomski ugroženog sloja. Rezultat istraživanja nevladinog sektora je da je preko polovine ukupnog stanovništva u zoni siromaštva.
Snažno promovisana Strategija razvoja i redukcije siromaštva, koju je crnogorska Vlada usvojila prije skoro godinu dana, još nije dala vidljive rezultate, što je rezultiralo oštrim kritikama i optužbama dijela nevladinog sektora.
Prvi podaci o rezultatima dosadašnje primene Strategije za smanjenje siromaštva u Crnoj Gori, znaće se tek prvom polovinom naredne godine.
Podaci da u Crnoj Gori preko dvanaest posto građana živi ispod apsolutne linije siromaštva, koja je postavljena na 116 eura po potrošačkoj jedinici, a da se više od jedne trećine stanovništva svrstava u kategoriju ekonomski ugroženih jer žive ispod nivoa od 150 posto od apsolutne linije siromaštva, čine suštinu rezultata istraživanja vršenih u okviru pripreme dokumenta Strategija razvoja i redukcije siromaštva, koji je crnogorska Vlada usvojila prije skoro godinu dana.
Novembra prošle godine, učestvujući u radu konferencije upriličene zbog prezentacije finalnog dokumenta Strategije, crnogorski premijer Milo Đukanović je rekao da se Crna Gora kroz istoriju suočavala sa raznim neprijateljima, a da su danas zaostajanje i siromaštvo njeni jedini neprijatelji:
„Strategijom razvoja i redukcije siromaštva, koju danas zvanično promoviše, Crna Gora objavljuje rat siromaštvu. „
Nakon usvajanja Stategije, izražavana su očekivanja da Crna Gora može u naredne tri godine od stranih donatora obezbijediti 132 miliona eura bespovratne pomoći za realizaciju prioritetnih projekata. Ukupni troškovi realizacije strategije su projektovani na oko 440 miliona eura za prve tri godine, a njima nisu obuhvaćeni svi predloženi projekti čija je funkcija smanjenje siromaštva, već samo prioriteti.
Rezultati dosadašnje primjene Strategije razvoja i redukcije siromaštva biće poznati u aprilu ili maju naredne godine, kada se završi izrada prvog izveštaja, rekla nam je Snežana Mijušković pomoćnik ministra za rad i socijalno staranje, koja kaže da Ministarstvo koje je Vlada odredila kao koordinaciono tijelo za praćenje cjelokupnog procesa primjene strategije, pored svojih redovnih aktivnosti, radi na institucionalizaciji trajnog praćenja procesa smanjenja siromaštva. Mijuškovićeva nam je rekla da su pored priprema za usaglašavanje Strategije za smanjenje siromaštva s ostalim strateškim dokumentima, naročito sa dokumentima koji će biti rađeni u smislu priključivanja Evropskoj uniji, u toku i intenzivne aktivnosti i realizacija konkretnih projekata po različitim ministarstvima:
„U toku je realizacija programa koji su iz oblasti zdravstvene zaštite, pogotovo primarne zdravstvene zaštite, za šta je postignut dogovor i već je potpisan sporazum i sa Svjetskom bankom o finansiranju tih aktivnosti i u sektoru zdravstvene zaštite. Ono što već izvjesno znamo, to je da će Svjetska banka podržati i projekte u oblasti obrazovanja, u oblasti poljoprivrede. Zatim to su oni projekti koji se tiču zaštite životne sredine i ekologije. Također određeni donatori podržavaju određene projekte po sektorima koji su dati u Strategiji. Također su u toku aktivnosti koje se tiču prepoznavanja konkretnih projekata, koji će biti finansirani iz sopstvenih sredstava. Također se radi i prioritizacija projekata, dakle prepoznavanje svih onih projekata koje je zaista neophodno najhitnije i najnužnije realizovati.“
Nijedna od politika koje je Vlada sprovodila nije orijentisana ka siromašnima, već ka onoj maloj grupi pojedinaca koji posjeduju većinu novca u Crnoj Gori, rekla je za naš Radio Vanja Ćalović, koordinator mreže za afirmaciju nevladinog sektora, dodajući da prema podacima do kojih su došli komparativnom metodom, u Crnoj Gori ima oko petnaest posto apsolutno siromašnih, a da preko pedeset posto građana spada u kategoriju ekonomski ugroženih:
„Nijedan zakon koji se sprovodi, pa na kraju krajeva nijedna strategija privatizacije velikih preduzeća, ne sadrži procjenu socijalnih troškova, znači ne sadrži procjenu na koji način će se sprovođenje takvih politika odraziti na standard najsiromašnijih kategorija u Crnoj Gori. Ovo je posebno značajno iz razloga što se u Crnoj Gori ogroman broj ljudi nalazi u zoni takozvane ekonomske ugroženosti. Odnosno, to su ljudi koji se kao posljedica bilo koje neadekvatne politike mogu naći u zoni apsolutnog siromaštva, odnosno praktično u zoni gladi.“
Snežana Mijušković, pomoćnik ministra za rad i socijalno staranje, odbija optužbe i kaže da takve konstatacije uopšte ne stoje, što je obrazložila tvrdnjom da postoje konkretni projekti koji su finansirani dijelom iz domaćih izvora, a dijelom od donatora.
„Neke paušalne ocjene zaista ne stoje. Da li smo možda negdje svi u krajnjem zadovoljni dinamikom kojom to ide i da li smo možda i sami očekivali veću podršku donatora i da je ona bila zaista u tom obimu i najavljivana, to je već nešto drugo. Ali kažem, i u tom dijelu, dok ne budemo imali konkretna istraživanja koja će pokazati da li je za ovu godinu dana postojanja ovog dokumenta siromaštvo i u najmanjem smanjeno, koliko je od projekata realizovano, onda ćemo konkretno. Ali aktivnosti vezane za ovaj dokument su stalno u toku.
Mentalitetske barijere s kojima se suočavaju istraživači su, prema riječima Vanje Ćalović, jedan od razloga nepotpunih ili nedovoljno kvalitetnih podataka koji govore o dimenzijama crnogorskog siromaštva:
„Svakako jeste jedan od uzroka nepreciznih podataka to što crnogorski mentalitet negdje ne dozvoljava ljudima da kažu da su siromašni. Ono što je sam proces izrade strategije za smanjenje siromaštva donio, to je makar da se danas konačno kaže da u Crnoj Gori ima siromašnih ljudi. Ja ću vas podsjetiti da prije dvije godine riječ ,siromaštvo‘ niste mogli čuti od bilo kog od državnih zvaničnika, pa čak i veoma rijetko od strane samih građana.“
I sami suočeni sa neuspjehom u nastojanju da tonski zabilježimo priču nekog od najsiromašnijih građana Crne Gore, u potrazi za objašnjenjem mentalitetskog fenomena – stida zbog teške materijalne situacije zbog sopstvene nesposobnosti ili krivice, obratili smo se podgoričkom Centru za centru za socijalni rad. Psiholog Senana Bahović:
„Ne prihvatanje realnosti siromaštva i nerealno viđenje situacije, jer ljudi imaju strah da će biti neprihvaćeni, odbačeni. Dešava se da ih obaci rodbina, porodica…“
Stručnjak Svetske banke, Branko Milanović, ocenjuje da stepen nejednakosti u Srbiji nije značajno veći od zemalja u okruženju, s tim što u Srbiji deset odsto najbogatijih troši sedam puta više nego isti procenat najsiromašnijih stanovnika. Prosečna potrošnja u Srbiji iznosi hiljadu i šest stotina dolara po stanovniku godišnje, što je tek polovina sume koju godišnje prosečno potroši građanin susedne Hrvatske. Milanović kaže da bi se broj siromašnih godišnje smanjio za jedan odsto, potrebno je dati jedan odsto ukupnog društvenog proizvoda, a da se isti efekat postiže i godišnjim rastom od dva odsto.
U zemljama koje su ranije počele proces tranzicije nego Srbija i Crna Gora, situacija, iako je bolja, ne da se uopštiti. I ovde je prisutna demarkaciona linija – istok-zapad, odnosno, sever-jug. Otprilike po onoj: što južnije, to tužnije.
Češka Republika ne spada u zemlje koje objektivno pripadaju grupi država u kojima je izraženo siromaštvo:
„Uvek smo bili zemlja koja se nekako izmicala da padne u tu kategoriju. Razume se, subjektivni osećaj siromaštva ima nekih petnaest-dvadeset odsto stanovništva, zato sto se stalno porede sa onima koji su iznad njih“, kaže za naš program profesor sociologije Petr Matjeju.
„Naravno, takozvana ekonomska elita veoma drži do toga da pokaže da ima najviše, da je elita. Dakle, subjektivni osećaj siromaštva stvara se time što ljudi imaju sve izrazitiji osećaj da nikad neće imati koliko ima ekonomska elita najbogatijih“, kaže Matjeju.
Na pitanje da li naš sagovornik sugeriše da objektivno siromašan sloj u Češkoj Republici ne postoji, Petr Matjeju odgovara:
„Ne kažem da ne postoji, ali mi smo zemlja Istočne Evrope u kojoj je ta grupa najneizrazitija.“
Nas sagovornik kaže da je, kad je reč o broju siromašnih među srednjoevropskih zemljama, najdrastičnija situacija u Poljskoj i Mađarskoj, ali da se ona ipak ne može porediti sa ozbiljnošću problema u Jugoistočnoj Evropi, u kojoj postoji zastrašujuća stopa nezaposlenosti. Što se više ide na istok, odnosno, jug – situacija je sve dramatičnija.
Na pitanje da li je savremena socio-ekonomska nejednakost pravedna, Petr Matjeju kaže da je nejednakost uvek na određeni način i pravedna i nepravedna. Nikad se na to pitanje ne da uopšteno odgovoriti. Ako se društvo doživljava kao otvoreno društvo u kome postoje jednake šanse za uspeh, nejednakosti se mogu oceniti kao pravedne. Međutim, ako velika grupa ljudi, što je slučaj kako u Poljskoj, Mađarskoj, ali i u Češkoj Republici, misli da ne postoje jednake šanse za uspeh, onda se društveno-ekonomske nejednakosti ne doživljavaju kao sasvim legitimne.
Šanse, kaže nas sagovornik, u tranzicijskim zemljama nisu bile i još nisu iste i to delimično objašnjava procesom transformacije koji je tako komplikovan i kompleksan da nije bilo moguće ni očekivati jednakost polaznih pozicija i šansi:
„Neki su imali povoljnije startne pozicije i šanse već i zbog same činjenice da su u prethodnom režimu imali bolje startne pozicije, a oni koji nisu ništa imali u bivšem režimu, ostali su među onima koji nemaju ništa ni danas. To je, razume se, nepravedno, ali ustalom, koje društvo na svetu je potpuno pravedno?“
Na pitanje da li se u češkom društvu javlja stari zov uravnilovke, Petr Matjeju kaže da je češko društvo jedno od društava u kojima se takve tendencije najviše iskazuju, što se može objasniti i istorijskim korenima koji su se oduvek odlikovali takvim socijalnim tendencijama:
„Svoju elitu smo izgubili već davno – u 16. i 17. veku, što je veoma ojačalo glasove uravnilovke, a onda imamo iza sebe i komunizam. Sve je to doprinelo tome da je kod nas uravnilovka duboko ukorenjena. Problem vidim u tome sto zov uravnilovke postaje sve jači. Kad ljudi postanu svesni da žive u društvu nejednakih šansi, onda radije biraju uravnilovku jer u njoj, kako god mali da im je deo kolača, on je zagarantovan“, kaže za naš program ekspert iz praškog Instituta za sociologiju Petr Matjeju.
