Dostupni linkovi

logo-print

Sjedinjene Države žele stabilnu Srbiju


Unija Srbije, Kosova i Crne Gore je možda najbolje rešenje, jer bi se na taj način sprečila dalja “balkanizacija” regiona i istovremeno omogućila brža integracija u Evropsku Uniju, kaže za Radio Slobodna Džon Sitilidis (John Sitilides), direktor vašingtonskog Centra za politiku Zapada. On smatra da bi se evenutalna namera međunarodne zajednice da izoluje Srbiju zbog nesaradnje sa Haškim tribunalom, loše odrazila na stabilnost čitavog regiona.

SITILIDIS: Najvažnije je da kosovski Albanci i Srbi pronađu mehanizam da ostvare istovremeno i standarde i status u bliskoj budućnosti. Međunarodna zajednica, tačnije UNMIK, biće najverovatnije u situaciji da sredinom 2005. godine oceni u kojoj meri su realizovani pomenuti standardi, odnosno u kojoj meri omogućavaju postavljanje pitanje statusa. Međutim, ova u mnogo čemu nekonzistentna forumula – standardi pre statusa, dovela je u priličnoj meri do blokade, bilo kada je reč o standardima, bilo o statusu. Građani Kosova i okolne zemlje, uključujući i Srbiju, direktno su pogođeni takvim stanjem stvari. Mislim da će međunarodna zajednica, predvođena Sjedinjenim Državama, jer Evropska Unija to nije u stanju, morati da se angažuje, kako bi predstavnici Srba i Albanaca zajedno pronašli kreativni put za rešenje statusa Kosova, istovremeno štiteći prava Srbije i ostalih zemalja u regiji koje su sada pogođene nestabilnošću u ovoj pokrajini.

RSE: Kako rešiti pitanje finalnog statusa Kosova, kada je ogromna većina Albanaca, bolje rečeno svi, za potpunu nezavisnost? Istovremeno, većina Srba želi da Kosovo ostane deo Srbije. To liči na zero sum game, tačnije pobeda jedne strane znači da druga automatski gubi.

SITILIDIS: To nije neminovan ishod. Moraće da se uvaži veoma komplikovana i teška stvarnost, ako se međunarodna zajednica opredeli za odlučan pristup, a ne da prepusti da se ovakva situacija razvlači godinu po godinu. To znači da kosovskim Albancima treba poslati jasnu poruku: ako nije moguće ispunjavanje standarda za uspostavljanje civilnog društva, demokratizaciju i integracione procese sa drugim zajednicama u regionu, uključujući i Srbiju, onda neće biti rešenja za finalni status, već će Kosovo unedogled ostati neka vrsta provincije. Bez takve snažne poruke, kosovski Albanci mogu smatrati da je vreme na njihovoj strani. Za međunarodnu zajednicu, koja je umorna od ovog problema, će to onda izgledati kao svršen čin. I dalje bi jačao pokret kosovskih Albanaca ka nezavisnosti, koji ne bi uzimao u obzir uticaj takvog razvoja događaja po Srbiju, kao i po druge zemlje koje bi bile pogođene jednostranim proglašenjem Deklaracije o nezavisnosti, koja bi se bazirala na idejama lansiranim tokom pobune OVK 1998 godine. To bi moglo da služi kao opasan presedan za mađarsku zajednicu u Vojvodini, kao i za regione van Balkana, kao što je Kavkaz. Dakle, međunarodna zajednica mora da deluje odlučno, nastojeći istovremeno da ubedi Beograd da postoje i druga rešenja osim insistiranja da kosovski Albanci žive u okviru Srbije protiv svoje volje, jer je teško zamisliti da će oni prihvatiti da se iz Beograda odlučuje o njihovom svakodnevnom životu. Možda bi neka varijanta federacije ili federalne unije Srbije, Kosova i možda čak Crne Gore, omogućila svima da zajedno krenu u reforme, pre svega u priključivanju Evropskoj Uniji. Kao članovi Evropske Unije, svi građani, bez obzira da li su iz Srbije, Crne Gore, kosovski Albanci ili Srbi, imaće na kraju mnogo veći uticaj na svoj život, mnogo više mogućnosti da deluju kao slobodni građani, nego ukoliko budu opsednuti pitanjem kakve će granice biti povučene, ko će ih odrediti i garantovati u ime međunarodne zajednice.

RSE: Mislite da će Albanci prihvati bilo kakvu uniju Srbije, Crne Gore i Kosova?

SITILIDIS: Da ponovim, na kraju će, bojim se, biti neophodna vodeća uloga Amerike. Nadam se da će se aktivno uključiti i nekoliko članica Evropske Unije, a ne da, kao u prošlosti, prepuste rešavanje problema Vašingtonu, bilo kada je reč o Kosovu, Bosni ili Makedoniji. Evropljani imaju lošu naviku da ostave problem nerešenim, a on se u međuvremenu samo pogoršava, i kada vide da ništa ne mogu učiniti pozivaju Sjedinjene Države u pomoć. Nažalost, kosovski Albanci ne veruju Evropljanima, već samo Amerikancima. Međutim, Sjedinjene Države moraju da poruče Albancima da nezavisnost nije opcija u doglednoj budućnosti, da je neophodno da im se obezbedi puna autonomija na lokalnom nivou, ali da će najverovatnije rešenje biti da se Kosovo uključi u Srbiju na putu ka evropskim integracijama. Evropska Unija bi garantovala sva politička i druga prava Kosovu, zbog bojazni da Beograd to ne bi obezbedio.

RSE: Pomenuli ste ulogu američke administracije. Kako će se ishod predsedničkih izbora u Sjedinjenim Državama odraziti na prilike na Balkanu. Mnogi u ovom regionu smatraju, ako pobedi Keri, da će se onda Kosovo i Crna Gora brže kretati ka nezavisnosti. To je razlog zašto vlasti u Srbiji priželjkuju pobedu Buša.

SITILIDIS: Ako Džon Keri pobedi, najverovatnije će Ričard Holbruk biti državni sekretar, koji bi u svom angažovanju na Balkanu bio opterećen osećanjem neprijateljstva prema srpskim liderima od pre pet-deset godina. Takav njegov pristup bio bi od koristi kosovskim Albancima, a na štetu Srba, i na Kosovu, i u Srbiji. Mislim da će biti teško naći političare u Srbiji koji će verovati sekretaru Holbruku da će delovati u interesu Srbije. S druge strane, ako pobedi Buš, ne može da ostavi pitanje Kosova nerešenim, jer se ne sme dozvoliti da konflikt traje unedogled. Međunarodna zajednica ne želi neodgovorno vođstvo na Kosovu, da se bivši pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova ponovo maše oružja protiv Srba, dakle da izazovu rat u cilju sticanja nezavisnosti.

RSE: Pomenuli ste na početku razgovora mogućnost da Srbija, Kosovo i Crna Gora formiraju neku vrstu unije. Međutim, i sadašnja unija Srbije i Crne Gore suočava se sa mnoštvo prepreka. Premijer Đukanović je nedavno predložio formiranje saveza dve nezavisne države. Ukoliko Beograd odbije ovaj predlog, on se zalaže za referendum. Može li međunarodna zajednica da “proguta” eventualnu nezavisnost Crne Gore ili je to još uvek povezano sa rešenjem kosovskog pitanja?

SITILIDIS: Crna Gora raspolaže legalnim mehanizmima da se odvoji od Srbije. To je utvrđeno pre nekoliko godina (Beogradskim sporazumom). Građani Crne Gore imaju pravo da se demokratski na referendumu izjasne o nezavisnosti. No, mislim da je od demonstriranja nečijih prava još važnije težiti ostvarivanju sopstvenih interesa. Američki i ostale međunarodne diplomate bi trebale da ubede političare u Srbiji, Crnoj Gori i na Kosovu da je njihova budućnost u zajedničkom putu ka Evropskoj Uniji, a ne u secesijama ili “balkanizaciji”, dakle nastavku procesa stvaranja sve manjih država. U tom slučaju, preti opasnost od novih sukoba, a to je scenario koji niko u međunarodnoj zajednici ne bi želeo da se ponovi.

RSE: Boris Tadić i Vojsilav Koštunica su se razišli oko kosovskog pitanja. Da li je skladan period kohabitacije završen, ili da će zbog raznih interesa koji su u igri prevazići sukob?

SITILIDIS: U mnogo čemu, ovo je zdrava demokratska debata u Srbiji. Građani sami treba da odluče o budućnosti svoje zemlje. Jedino je na taj način moguće ostvariti konsenzus. Ako jedna strana nametne svoj stav drugoj, kosovsko pitanje će i dalje biti izvor političkih podela u Srbiji, što će je sprečavati još dugo vremena da politički sazri, a to niko ne želi. Naprotiv, Srbija treba da se intergriše na Balkanu i postane punopravni član Evropske Unije. No, to neće biti moguće sve dok politička scena bude podeljena na one koji traže političko rešenje i na one koji tvrde da ne dolazi u obzir da se odreknu šesto godina starog nacionalnog dostojanstva.

RSE: Vlasti u Srbiji na neki način hodaju po žici kada je reč o saradnji sa Haškim tribunalom. Da li će Sjedinjene Države i Evropska Unija posegnuti za izolacijom, pa čak i sankcijama, ako Srbija i dalje ne bude ispunjavala svoje međunarodne obaveze?

SITILIDIS: Ima jedna dobra vest iz Vašingtona. Naime, ovde mnogi smatraju da je Srbija izručenjem Miloševića već dosta uradila i da se ne mogu kažnjavati milioni Srba i celo društvo zbog akcija manjeg broja ratnih zločinaca tokom devedesetih godina. Vlada Srbije bi trebala da se ubedi raznim podsticajima, a ne sankcijama, da nastavi da sarađuje sa Haškim tribunalom, da izruči preostale optužene i da kazni sve one koji pomažu Haškim beguncima da se skrivaju. Nije jedino važno da optuženi za ratne zločine budu uhapšeni, već i da Srbija, koja ima veoma važnu geostratešku poziciju na Balkanu, bude stabilna. To je možda i najvažnije. Ne zaboravite da Dunav teče značajnim delom njene teritorije, povezujući Crno more sa evropskim destinacijama i obrnuto. Drumski koridor vodi od Soluna kroz Srbiju do tržišta Centralne i Zapadne Evrope. Sve to čini Srbiju veoma važnom zemljom za političku, ekonomsku i društvenu stabilnost Centralne i Istočne Evrope. Srbija dakle ne može biti marginalizovana i izolovana, zato što neki ljudi, iz navodno moralnih razloga, insistiraju na pristupu koji može imati pogubne posledice. U Vašingtonu sve više sazreva takvo uverenje. Mislim da i Karla del Ponte to uviđa, prihvatajući da se neki procesi za ratne zločine vode pred domaćim sudovima, jer ne moraju svi koji su počinili strašne zločine da budu procesuirani pred međunarodnim sudom. Mislim da će takav pristup biti pozitivan za političku integraciju Srbije.
  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu “informacione mećave“ – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“ i „’Balkanizacija’ Interneta i smrt novinara“.

XS
SM
MD
LG