Dostupni linkovi

logo-print

Ezan na Vltavi


PORTRET GOŠĆE: Našu večerašnju gošću često čitate u dnevnim novinama, časopisima ili pak specijalnim publikacijama za životinje na srpskom ili češkom jeziku. Takođe je slušate na nekoj od domaćih radio ili TV stanica, kao što je to bilo, iz večeri u veče, u vreme katastrofalnih poplava u Češkoj pre dve godine.

''Pošto su reke poplavile poznate pivare, Česi, kao iz rukava, hrle viceve: Vodostaj Pilsnera kod Plzenja - 656 centimetara, Budvajzer kod Budjejovica ne prelazi kritičnu granicu sedam metara. Pena na oba pivna toka bez vidljivih nečistoća. Iz Praga, dopisnik Bete, Daša Pavlović.''

Sve je počelo, piše naša gošća u neformalnom CV-u, ''Trećeg maja 1960. godine u Beogradu kada su otac Dragomir, novinar TANJUG-a, i majka Milada, prevodilac i novinarka Radio Jugoslavije, mogli da u Nušićevskom stilu uzviknu - Bolje da smo to zatukli pre nego što je propištalo''. Naša gošća je diplomirala orjentalistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu, studirala arapski i turski jezik, a nedosanjani san su joj studije etologije kod profesora Konrada Lorenca.

Prošla je od češkog obdaništa u Sofiji, sovjetske škole u Pragu, post diplomskih studija u Beogradu, magistarskog rada na kairskom univerzitetu. Govori arapski, turski, engleski, češki, ruski, poljski. Radila kao prevodilac sa arapskog u Tripoliju sredinom osamdesetih, zatim se zarazila novinarstvom u Radio Jugoslaviji, vodila arapsku redakciju, primljena u rusku, bila domaćin jutarnjeg programa emisije Zov prirode. U radiju je uređivala centralni dnevnik, ali karijera joj je bila u tom trenutku prekinuta jer se našla u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, 1991. - 1992., pa je sve kratko trajalo i završilo se, kako se to inače tada događalo sa onima koji se nisu dali upregnuti u Miloševićevu propagandnu mašineriju.

U Češku odlazi 1993. godine, domovinu svoje majke Milade. Narednu godinu naziva godinom dokonog posmatrača češke tranzicije. Iz te dokonosti je otrže nova nezavisna agencija Beta za koju počinje da radi kao dopisnica iz Češke i Slovačke. Ako se nađete izgubljeni u Pragu, u nepoznatoj zemlji, čiji jezik učini vam se da ponešto i razumete, dok ne natrčite na minu kakva je, na primer, kada vam neko kaže da ste užasni, a vi se naljutite, ne znajući da ste dobili upravo najveći kompliment – nekome se učinilo da ste divni. Ako se nađete u takvoj neprilici, verujte mi na reč, Daša vas nikada neće ostaviti bez pomoći. Daša sve zna, sve hoće. Pitajte njene dve pašinice, Žužu i Arzu, dva rundava psa iz porodice Čau-čau, koje imaju negu kakvu bi svaki četveronožac poželeo, izuzev mog.

RSE: Kada si poslednji put imala prilike da govoriš arapski jezik?

PAVLOVIĆ: Vrlo nedavno i to zato što sam za onu svoju drugu ljubav, za pseću temu, tražila u biblioteci Filozofskog fakulteta Karlovog univerziteta u Pragu neke podatke o položaju psa u islamu. U poslednjih deset godina imam minimalno prilike da koristim i arapski i turski. Turski mi ostaje za to da dajem imena štencima koji se rode u leglu moje odgajivačnice koja se zove, u prevodu sa turskog, Nebeski lavovi. Svi imaju turska imena, svi su paše i pašinice.

RSE: Kako je došlo do toga da se opredeliš za orjentalistiku?

PAVLOVIĆ: Mene je interesovala etologija. To je moj nedosanjani san. Filologija, iako na prvi pogled to ne izgleda tako, ima jednu vrlo veliku dodirnu tačku sa etologijom. Etologija je nauka o ponašanju životinja. Za nju se dobija Nobelova nagrada. Dobio je profesor Konrad Lorenc za medicinu i fiziologiju, zato što je njegovo proučavanje ponašanja životinja dalo doprinos tim naukama. I etologija i filologija te uče kako da komuniciraš sa jednim svetom koji ti je nepoznat, bilo zato što je to druga životinjska vrsta a filologija te uči da komuniciraš sa istom životinjskom vrstom, ali sa potpuno drugačijom kulturom i tradicijom. Tako da taj moj nedosanjani san etologije i dosanjani san orjentalne filologije imaju dosta sličnosti, vrlo mnogo dodirnih tačaka i vrlo često se prepliću.

RSE: Taj drugi svet si upoznala neposredno živeći u Kairu. Pretpostavljam da si ga upoznala na potpuno drugačiji način nego što ga upoznaju turisti.

PAVLOVIĆ: Naravno. Da zaista znaš arapski dokaz je onda kada kairski taksista prestane da ti daje komplimente kako lepo govoriš arapski nego odmah počne sa tobom da raspreda jednu priču o vremenu, politici, skupoći, o svemu. Znanje arapskog jezika ti otvara jedan potpuno drugačiji svet. Arapi svoj književni jezik, koji se razlikuje od dijalekata kao staroslovenski od modernih slovenskih jezika, uče tek u školi. Oni ga slušaju na radiju, na televiziji, čitaju ga u knjigama, ali to nije njihov maternji jezik. Njihov maternji jezik je dijalekt. Oni su navikli na jako mnogo stranaca koji nauče arapski boraveći u Kairu, ali koji nauče njihov egipatski dijalekt. Vrlo je malo stranaca koji se obraćaju na književnom jeziku. Automatski kada zapitaš nešto na ulici na književnom arapskom jeziku dobiješ bujicu odgovora na dijalektu koji ne razumeš. Oni to jako cene kada znaš književni arapski. Za njih više nisi stranac, nisi turista koga će da uvuku u radnju i da mu nude suvenire. Pozvaće te na priču, na kafu, na čaj. U Gizi je omiljena razonoda Evropljana jahanje oko piramida na arapskim konjima, najbolje u smiraj dana ili u osvit zore. Za dolar-dva iznajmiš na sat konja i dobiješ vodiča koji treba da pripazi da sa konja ne padneš ili da ga suviše ne izmoriš. Kada sve to zatražiš na engleskom, ubace te u grupu. Ukoliko to tražiš na pristojnom književnom arapskom, dobijaš vodiča koji ti ne da uzengije i ne dozvoljava da uzdu držiš sa obe ruke, kako se drži u sportskom jahanju, već samo sa jednom rukom. Pitam ga zašto. On me pogleda zaprepašćeno i kaže: ''Da ti desna ruka ostane slobodna za sablju, kao što jaše svaki pravi Arapin''. Umjesto da pazi da ne padneš sa konja, jer nemaš uzengije, on počinje da ti peva iz svog grla pesme Um Kulsum samo zato što sam rekla da je njen glas božanstven i divan i da bih je i ja vagala zlatom.

RSE: Za takvo poznavanje jedne zemlje nije dovoljno samo znanje jezika. Potrebno je i nemati predrasuda. Čini mi se da je u tom smislu dobar primer tebe i tvoga brata.

PAVLOVIĆ: Potekli smo iz iste porodice, dobili uglavnom isto vaspitanje, ali od studija smo krenuli nekim drugačijim putevima. Moj brat je hemičar. Nama se desi da ponekada prođemo istim predelima, recimo Istambulom u Turskoj. Simptomatično je da moj brat vidi nešto sasvim drugo, a ja nešto sasvim deseto. On nikada neće preći na azijsku stranu Istambula, a meni je to prva stvar čim se pozdravim sa Plavom džamijom koja je preko puta Aje Sofije, krenem brodićem na azijsku stranu, jer tamo je prava Turska. Prava Turska nije onaj evropski, turistički, deo Istambula. Jedan češki pesnik Jirži Volker ima stih koji to sasvim precizno izražava. On kaže: ''Imala je strašno zlatne oči. Gledale su, a nisu videle. Kao dva izloga zlatarske radnje što viču na prosjačku i pljačkašku ulicu''. Meni se čini da se neizmenično Orijent i Zapad smenjuju u ulozi ta dva izloga zlatarske radnje koja gledaju na neke prosjake, na neke varvare, na neku bagru, a istovremeno ne vide i ne nalaze u tome nikakav smisao i lepotu. Mislim da tu dobar deo krivice pada na nas novinare, koji nekada, u površnosti svoga posla, kada nemamo mogućnosti da stvari proveravamo, šaljemo i štancujemo vesti. Drugi veliki krivac za to su i orjentalisti, moje kolege, koji bi trebali da predstavljaju jedan filter kroz koji prolaze te informacije o nečem nepoznatom. Koje se kroz taj filter približavaju domaćoj javnosti. Orjentalisti su, što je pokazao primer naše sarajevske i beogradske orjentalističke škole, bili vrlo radi da koriste nauku u dnevno-političke svrhe.

RSE: Pretpostavljam da si u prednosti, da si vrlo osetljiva na predrasude i da ih lako prepoznaješ, lakše nego ostali, kada je u pitanju odnos Zapada i islamskog sveta, pogotovo poslednjih godina.

PAVLOVIĆ: Naravno, ali sve je to pitanje za Nobelovu nagradu. Mislim da bi neko ko bi rešio način da se odstrane predrasude, u vreme kada se stalno govori o toleranciji, dobio, ne samo Nobelovu nagradu za mir, nego i Nobelovu nagradu za hemiju, jer bi ostvario onaj magijski alhemičarski san da pretvori kamen u zlato. To počinje od nekih sitnica. Šta ti prvo pomisliš kada čuješ ime Usama?

RSE: Naravno, bin Ladin.

PAVLOVIĆ: Vidiš, meni kada pomeneš ime Usama, padne na pamet Usama Ibn Munkiz veliki Usama arapske istorije koji nam je ostavio autobiografiju, formu potpuno atipičnu za klasičnu arapsku književnost. Ostavio nam je sećanje na Krstaške ratove i vreme kada je orijent gledao kroz ta dva zlatarska izloga neke grabežljive i prosjačke krstaške horde. To se dešavalo i sa Srbima prilikom raspada bivše Jugoslavije. Bilo je to u vreme Miloševića. U češkoj štampi se pojavo jedan članak o tome kako su Srbi krvoločan narod zato što njihova deca uče u srednjoj školi kako da rastave i sastave pušku. Novinar koji je pisao taj članak uopšte nije znao da je to relikt iz Titovih vremena, kada smo svi imali časove opštenarodne odbrane i društvene samozaštite. Sećam se da smo i mi u gimnaziji na tom času rastavljali i sastavljali neku pušku ili mitraljez i da su nas vodili na gađanje na Bubanj potok. Kad ne znaš kontekst i kada ne poznaješ stvari onda vrlo lako možeš da izvučeš, i kao potpuno lažni argument, baš stvar koja nije istinita.

RSE: Postoji još jedna asocijacija koja je kod tebe veoma zanimljiva. Kada čuješ hodžu i poziv na molitvu, ezan, to te podseća na …

PAVLOVIĆ: … Vltavu, ali ne svaki ezan. Obično pri ezanu najbolje čuješ mujezina sa minareta koji ti je najbliži, a ostali su u daljini. Sredinom osamdesetih, u Kairu, u najstarijoj džamiji Ahmeda Ibn Tuluna iz IX veka, bio je mujezin koji je imao dubok glas, dublji nego što obično mujezini imaju. Popodnevni ezan počinje na minaretu te džamije. Ostali, njih tri hiljade, se pridružuju sa po nekoliko sekundi zakašnjenja. Molitvu počinje taj mujezin sa najdubljim glasom. Još nije stigao da izgovori ''Alah je veliki'' kada mu se, kao vodopad sa obližnje citadele, sliva drugi mujezin, pa treći, pa četvrti. Kada prvi mujezin stigne do poziva na spasenje, javlja se onaj tri hiljaditi sa kairskih džamija. I to se sve sliva u neku neverovatnu simfonijsku poemu, bez namere, bez želje, potpuno nesvesno, potpuno iz nesklada, isto kao što kreće Vltava, kapljicu po kapljicu, pa se onda uliva u korito dečije pesmice, zatim propleše u slovenskim ritmovima po kaskadama Slapa, kojih više nema, protutnji u svečanim tonovima teškog oružja pod Višehradom, da bi se na kraju ulila u Labu.

U Kairu sam našla neku vest da žele da unište tu lepu simfonijsku ezansku poemu koja lebdi nad njihovim gradom i da ujednače sve mujezine, da počinju ezan po centralnoj komandi sa svih tri hiljade džamija u Kairu u jednom trenutku.

RSE: Šta ovih dana javljaš zanimljivo iz Češke?

PAVLOVIĆ: Trenutno sam više preokupirana Slovačkom, jer su se Slovaci upustili u vrlo radikalne ekonomske reforme. Slovake hvali Svetska banka i Međunarodni monetarni fond. S druge strane, opozicija viče da nisu tigrovi ispod Tatri, nego da su ofucane tatranske ovce a širom Slovačke marširaju neki gladni koji protestuju ispred sedišta vlade.

RSE: Možeš li Češku da porediš sa davnom Čehoslovačkom iz sedamdesetih, kada si prvi put došla u Pragu?

PAVLOVIĆ: Osnovni ton sedamdesetih godina je sivilo, mada, moram da priznam, Pragu kao gradu to sivilo uopšte nije smetalo. I češki komunisti su poštovali ono davno proročanstvo kneginje Libuše, koja je u osvit češke istorije proglasila da na mestu, gde danas stoji Prag, vidi grad čija će slava dotaći zvezde. Nisu komunisti mnogo pokvarili arhitekturu grada, osim par čeličnih i betonskih monstruma. Ono za šta bi trebalo poslati čehoslovački režim u zatvor je to što su kroz sam centar Praga, iznad Vaclavaka, provukli autoput koji protiče kao reka oko zgrade radija Slobodna Evropa. Neko je rekao da je to zbog toga da tenkovi mogu lakše da uđu u samo srce grada ukoliko Česima ponovo padne na pamet da pridaju ljudski lik socijalizmu. Druga stvar je praški metro. Ne znam odakle se našla da fama da su ga Česima izgradili Rusi. Nisu. To su Česi pošteno platili od svojih para. Za Kremlj je to bio dobar biznis, jer su u taj mali praški metro poslali svoje teške ruske vagone koji su ozbiljno narušili statiku nekih starih praških palata i kuća na Staromnjestskom trgu i onom starom istorijskom jezgru grada. Sve u svemu, nisu mnogo uništavali i nisu mnogo kvarili. Mogu da kažem i da su vodili računa o fasadama. Prag, kao stalni epitet, ima da je zlatni – Zlata Praha. Mislim da taj epitet nije na mestu, jer je Prag grad vitkih gotskih tornjeva i kula koje dosežu Libušine zvezde i koje su sada crne. Danas me, u nekim momentima, Prag podseća na šećerlemu, a posebno je tragično tamo gde su pokušali da očiste tu patinu vekova koja se nanela i nataložila na pešćaniku i koja daje to tipično praško crnilo gotskim kulama. Po čišćenju ostaje neki ružičasti pešćanik. To je direktni demantij stupidne teze iz naših ratova - Izgradićemo starije i lepše. Kada očistiš taj kamen, ne moraš da ga uništavaš i da gradiš novi, nestaje lepota.

RSE: Da li to govoriš da socijalizam nije uništio Prag, a kapitalizam ga je načeo?

PAVLOVIĆ: Ne. Možda je tako zazvučalo. Sam grad i arhitekturu komunizam u Pragu nije uništio. Ono što jeste bila tragedija i što je uništavalo Prag kao grad je bilo sivilo u ljudima. Sedamdesete su godine normalizacije, kako su ih oni nazivali, posle Praškog proleća. Tada je sve trebalo da se dovede u red i pod konac, onako kako Kremlj kaže. One su značile jedan strah od toga ko te sluša, šta ćeš da kažeš, ko je cinkaroš, ko sarađuje sa zloglasnom STB, sa tajnom policijom. Redovi za to da kupiš pola kilograma jagoda kao zmija vuku se po Malostranskom trgu. Redovi za neku novu knjigu koja nije sovjetska propaganda. Svuda neki zaista smrknuti likovi, i mladi i stari. Najveću, najlepšu i najfascinantniju promenu danas unose mladi. To je sada neka potpuno nova generacija Pražana. Oni su nasmejani, oni parlaju jezike, putuju u svet bez zazora i bez kompleksa. Oni napune festival filmova o ljudskim pravima, Jedan svet, koji po definiciji ne bi trebalo da privlači veliku pažnju, jer to nije komercijala, nije interesantno. Izbeglica iz Bosne, Igor Blažević, koji je idejni otac tog festivala i koji mu je udahnuo život, ima potpuno rasprodate sale. Sve su pune nekog mladog, nasmejanog, veselog, vedrog sveta bez kompleksa koji po svemu podseća na stare Evropljane.

RSE: To je jedno lice Češke. Drugo lice Češke, o kome se dosta govori, je ksenofobija i rasizam.

PAVLOVIĆ: Mislim da mnogo bolje, nego bilo kakva duboka i ozbiljna sociološka analiza, to izražava ono češko – Mala, ali naša. Često se ta fraza pojavljuje u reklamama. Prošle godine je izbila u prvi plan kada je nađen dinosaurus, kada je otkriveno da se u ovoj maloj, ljupkoj, češkoj kotlini šetao pravi nepatvoreni dinosaurus. Bio je omanji i zakržljali, ali je bio pravi. Kao po dogovoru, sve novine su osvanule sa istim, ogromnim, naslovom na prvoj strani – Mali je, ali je naš. Nema veze što je patuljasti, prenosni, što je portabl. Svaki Čeh je bio ponosan što je u Češkoj nađen dinosaurus. Plišana revolucija - Mala je, ali je naša. To – mala - ima konotaciju ljupka, uređena, bezbedna zemlja. Zemlja gde se zna da će gradski autobus stići tačno za tri minuta, baš onako kako piše u redu vožnje. Češka je mesto dobrog življenja jer Prag već danas spada u nadprosečno bogatu evro-regiju i sasvim sigurno neće dobiti ni evro iz Briselske kase. To - naša - izražava i jedno pozitivno rodoljublje, ali i nacionalizam, taj strah od nepoznatog, ksenofobiju jedne zemlje koja se polako u istoriji etnički čistila bez svoje volje, jer je prvo Hitler poslao češke Rome i Jevreje u gasne komore. Onda su Česi, Benešovim dekretima, uz blagoslov velikih sila, deportovali svoju brojnu nemačku manjinu iz Sudeta. Na kraju su se, 1993. godine, razveli od Slovaka. De fakto, ako zanemarimo onih oko 200 hiljada stranaca, su postali etnički najčistija zemlja u Evropi.

RSE: Česi problem našeg Kosova neretko gledaju kroz prizmu problema sudetskih Nemaca i sudetske oblasti.

PAVLOVIĆ: Iz tih vremena problema oko Sudeta i Minhenske izdaje, kako je oni zovu, iz 1938. godine, kada su velike sile pretpostavile pogrešno da će biti dovoljno da Hitleru daju Sudete i da će nacistička ajkula ostavi ostatak Evrope na miru, potiče i to - Mala je, ali je naša. Kada je pokuljala reka izbeglica u vreme kada su anektirani Sudeti, 1938. godine, pojavili su se plakati i u novinama je osvanula mapa Čehoslovačke koja više nije imala 140 hiljada kvadratnih kilometara, nego svega sto hiljada, uz natpis - Mala je, ali je naša. Taj češko-nemački problem je i danas živa trauma i vrlo teško možeš naći Čeha koji će ti otvoreno reći da je deportacija sudetskih Nemaca, proterivanje skoro tri miliona građana Čehoslovačke, po principu kolektivne krivice, bila etničko čišćenje, kako se to danas naziva. Česi smatraju da je za etničko čišćenje Nemaca i konfiskaciju njihove imovine dovoljno opravdanje divljanje nacista. Već davno propagiraju tezu koja se opet pojavila povodom Kosova kada je završeno bombardovanje i kada su Albanci počeli da rade Srbima ono za šta su optuživali Albanci Srbe da rade njima. Ovde sve vreme stoji neka latentna teza ”razumljive osvete”.

RSE: Ne samo da su Albanci govorili šta su im radili Srbi, ali su im Srbi to i radili.

PAVLOVIĆ: Naravno, apsolutno se slažem. Češke kolege koje operišu pojmom razumljive osvete, kada nastoje da objasne prosečnom Čehu zašto Srbi ne daju Kosovo, posegnu za primerom Sudeta i sudetskih Nemaca. Prosečnom Čehu je onda malo jasnije kada mu oslikaju tu malu, ali našu, od koje je štrpnuta i planina Ržip na koju je mitski praotac Čeh doveo svoj narod u zemlju meda i mleka.

RSE: Proces pomirenja?

PAVLOVIĆ: Ovde se vodi jedna zanimljiva polemika. Započela su je dva Vaclava, sadašnji predsednik Vaclav Klaus i bivši predsednik Vaclav Havel. Započeo ju je Klaus prošle godine na godišnjicu Plišane revolucije. Klaus je disidentima prišao tek kada su počeli protesti iz sive zone. On nije bio član partije. U potpunosti marginalizuje doprinos disidenata padu komunističkog režima. U autorskom članku, u dnevniku Mlada fronta Dnes, je napisao sledeće: ''Ne slažem se sa onima koji zameraju običnim ljudima što su kolaborirali sa totalitarnim režimom, što se nisu bunili, nisu demonstrirali. Otpor, neefikasnost, rezervne individualne aktivnosti, atomizacija društva, puko, pasivno preživljavanje u kulisama propagande kojoj više niko nije verovao.'' Klaus time smatra da je režim oborila ona ćuteća većina. Disident, jedan od ljudi oko Havelove povelje 77, sadašnji predsednik Senata češkog parlamenta, Petar Pithart, mislim da ima teoriju koja je najpribližnija istini i koja objašnjava zašto je taj antikomunizam trajao tako kratko i zašto se pojavio grafit posle pola godine, ili godinu, dana posle u praškom metrou: Komunisti vratite se - sve vam je oprošteno. Pithart tvrdi da je uzrok tog traljavog mučnog i teškog pomirenja sa prošlošću, ili obračuna sa zločinima komunizma, neobično dugo razdoblje totalitarne prošlosti od čitave četiri decenije i veliko, iako u svakoj od tih post-komunističkih zemalja različito učešće velikog dela stanovništva u zločinačkom sistemu. Za zločine totalitarne prošlosti optuženo je 187 Čeha, 48 je oslobođeno zbog nedostatka dokaza. Nisu nađeni dokazi ni za presudu poslednjem, genseku Jakešu, koji je zvao sovjetske tenkove da uguše Praško proleće 1968. godine. Samo 18 ljudi je završilo u zatvoru. Od krupnih riba na početku, u euforiji Plišane revolucije, šef praške partijske organizacije, Štjepan, je odsedeo dve godine u zatvoru kao jedan od najeksponiranijih predstavnika režima u danima Plišane revolucije. Nedavno, 80-godišnji Karel Hofman, kome nisu dokazali izdaju domovine, ili bilo šta zločinačko, je osuđen na nekoliko godina zbog sabotaže, jer je isključio predajnike da nacija ne čuje da se rukovodstvo, na čelu sa Dubčekom, protivi okupaciji, da nije zvalo te tenkove. Otišao je u zatvor u pratnji vernih koji su mu pevali Internacionalu i pretili ''Biće nas više kada budeš izlazio''. Izašao je ravno za mesec dana zbog zdravstvenih tegoba.

RSE: Zanimljiv je odnos Čeha prema bivšem predsedniku Havelu, koji je simbol češke revolucije. Od obožavanja, vrlo brzo javnost je postala prema njemu rezervisana.

PAVLOVIĆ: Havel je rekao nešto, u svom prvom obraćanju naciji, za Novu 1990. godinu, kada je ceo Vaclavak iz petnog grla vikao - Da živi Havel. Rekao je jednu vrlo bitnu stvar koja je tipična za njega. On je taj govor počeo rečenicom: ''Nadam se da me niste izabrali da vam lažem. Naša zemlja ne cveta''. Koliko god to godilo Česima, u toj prvoj godini posle Plišane revolucije, ta Havelova navika da im ne laže, nego da ih upozori na stvari koje su po njegovom mišljenju negativne, da ih upozori na probleme, da kao onaj dobri Masarikovski tatica pohvali svoju građansku decu i da im poneku ćušku, recimo, upravo kada iskazuju svoj latentni rasizam, je smanjila Havelovu popularnost. Interesantno je da kada je odlazio sa čela države, posle dugih 13 godina, uz pola godine pauze kada je podneo ostavku na mesto čehoslovačkog predsednika, a za pola godine izabran na čelo Češke, 1993. godine, Mlada fronta dnes je zamolila čitaoce da mu daju svedočanstvo za tu dugu školsku trinaestogodišnju godinu. Njegov uspeh je bio vrlo dobar, a petice je dobio baš za one predmete gde su se Česi suprostavljali njegovom mišljenju, kao što je spoljna politika. Havel, dosledno veran svom kredu da se zlu treba suprotstaviti silom i da ne treba oklevati, bio je jedan od zagovornika upotrebe sile i bombardovanja Jugoslavije, dok su dve trećine češke nacije bile kategorično protiv.

RSE: Kada je reč o Češkoj i muzici, ne može se zaobići klasična muzika i brojne dvorane koje su uvek prepune.

PAVLOVIĆ: Česi imaju zaista sjajnu klasičnu muziku koja je tradicija. Kada su ulazili u Evropsku uniju, po stranim listovima, jedini koji je zaista Čeh a koji je uspeo da se uvrsti u ono najpoznatije što je Češka dala Evropi je bio kompozitor Antonjin Dvoržak. Drugi je bio Sigmund Frojd i Franc Kafka. Upravo ovih dana je sjajna meco-sopranistkinja, Magdalena Kožena, u prestižnoj britanskoj anketi proglašena za umetnicu godine.

RSE: Da li se oporavlja češki film?

PAVLOVIĆ: Češki film se ne oporavlja, već tapka u mestu, iako je činjenica da su se u poslednje vreme dva filma probila u prestižnu nominaciju za onih pet filmova koji konkurišu u kategoriji Oskara za strani film. To su filmovi Hžebejkov ''Moramo da se pomažemo'' i Trojanov ''Želari''. Nema nekih izrazitih ličnosti. Jan Svjerak je dobio Oskara za film ''Kolja'' sredinom devedesetih. Dobio je i studentskog Oskara za svoja bića koja jedu naftu, jednu horor bajku. Posle Tamnoplavog sveta, nije snimio ništa.

RSE: Šta je sa češkim humorom? Da li je on vidljiv u svakodnevnom životu za jednog stranca?

PAVLOVIĆ: Jeste za stranca koji komunicira sa Česima, koji ima prijatelje među Česima. I kada pišem o Češkoj kao dopisnik, primećujem razlike između zemalja. Kada pišeš o Turskoj, to su sve neke pregoleme emocije, Balkan isto ima takve neke strasti. A ovde, sve ti se nameće i pokušava da uvuče u neke trezvene tekstove ono što kod nas u Beti, ide pod šifru zanimljivosti. Jedan primer vezan je i za nas. Sa Kosova se svojevremeno, posle polugodišnjeg turnusa, vratio prvi komandant češke čete KFOR-a. Na konferenciji za novinare pričao je o svim tim užasima, o svom tom očaju i svoj toj bedi, sve ozbiljne stvari. A pošto je on češki čovek, sa češkim osećajem za humor, iz svega toga izvuče jednu lepu priču i jedan pozitivan primer kako su vojnici pokušali da pomognu Albancima i Srbima da bar razmene stoku koja je prilikom bombardovanja, što pokradena, što se razbežala po šumama i vrletima Kosova. Priča o tome, a to zvuči potpuno apsurdno, jer on izvlači kao najgori trenutak i najgori doživljaj kada se licem u lice obreo sa nekom ogromnom krmačom u šumi koja je junački branila svoje prasiće. To je taj mali češki humor u svakodnevnim prilikama. On iz svoga boravka u zemlji o kojoj odlučuju drugi bez njih, izvuče mogućnost za izmotavanje, za ironiju, često na svoj račun.

RSE: Kako je Česima u Evropskoj uniji?

PAVLOVIĆ: Česi su se bojali Evropske unije, ali mislim, da nema Evropske unije, Česi bi je izmislili, jer su opet dobili neki Brisel, nekoga ko će kao da odlučuje o njima bez njih i da onda mogu da preusmere svoj gnev i svale krivicu na odluke iz Brisela. To je greška koja ne bi smela da se ponovi nama. Mislim da bi Srbija i Crna Gora, kao i Balkan, trebali da pripaze na neke stvari koje bi trebali da ubace u svoje zakone. Česi su ubacivali stvari u zakone koje apsolutno nisu imale veze sa smernicama i sa naređenjima iz Brisela, kazivajući narodu da tako Brisel kaže. Vrlo je tipična priča o pakovanim krofnama u Češkoj. U nekoj uredbi vlade, u nekom higijenskom propisu, se pojavilo da ne možeš da kupiš u samousluzi krofnu koja nije upakovana u celofan. Kada su se Česi pobunili da su te krofne spljoskane, nikakve, da gube svoju svežinu, rečeno im je - Tako Brisel kaže. Posle se evropski komesar za proširenje, Ginter Ferhojgen, Nemac kome bi Česi trebali da podignu spomenik jer se borio kao lav da Česi uđu u EU, ubio objašnjavajući da Brisel nikada ne bi tražio da se pakuju krofne i da on sam nikada upakovanu krofnu ne bi kupio. Česi su s jedne strane evro-skeptični i Ferhojgen tvrdi da bi trebali da dobiju za tu skepsu Nobelovu nagradu, kada bi se dodelivala u toj oblasti. S druge strane, uvereni su da zaista pripadaju Evropi i Evropskoj uniji, da je to sasvim u redu i da su se samo vratili tamo gde im je mesto. Češka je mesto gde se dobro živi, tako da će polako, tokom vremena, najverovatnije i dosegnuti prosek koji ima EU.

RSE: Za sada Česi nemaju Šengeski režim, ali zato ga imaju neki stanovnici Češke.

PAVLOVIĆ: Postoji jedan šengenski ljudski prostor i postoji šengenski prostor kućnih ljubimaca. Svi oni prelaze granice sa pravim pasošima. To je jedan ozbiljni pasoš na kome je pseća slika, ime i prezime, na kome su karakteristični znaci, na kome je broj pasoša koji odgovara broju mikro čipa koji je ugrađen u vrat životinje. Tako je kućni ljubimac ozbiljan putnik. Nesrećnici koji su ostali van šengenskog prostora, Hrvati to nisu, mi nesrećnici iz Srbije i Crne Gore, moramo da vadimo vize. Vize su test da je posle vakcinacije stvoreno dosta antitela na opako besnilo.
XS
SM
MD
LG