Dostupni linkovi

logo-print

Ko misli da preživi, ne bira posao


Ljudi u Srbiji su tokom privatizacije, odnosno otpuštanja viška radne snage, dobijali veoma simbolične otpremnine – u proseku 100 evra po godini staža. Čak i ako ste radili 30 godina, sa 3000 evra, bez kredita za otvaranje privatnog biznisa, nije se moglo mnogo učiniti. Svedočanstvo iz Kragujevca i Branko Vučković:

Pre tri godine kragujevačka „Zastava“ je dekomponovana i poput velikog zapuštenog imanja podeljena na manje celine, kako bi lakše ušla u proces privatizacije i krenula ka boljoj budućnosti. Tom prilikom skoro 14 hiljada radnika proglašeno je za tehnološki višak, ali je država obećala da će njihov status biti rešen na obostrano zadovoljstvo i da će do 2005. godine u Kragujevcu biti dovoljno malih i srednjih preduzeća i još više povoljnih kredita za razvoj malog biznisa. Polovina prekobrojnih radnika koji su poverovali tim obećanjima, i dalje se nalazi na plaćenom odsustvu i uz mesečnu nadoknadu od pet-šest hiljada dinara, čeka povratak na svoja radna mesta. Ona druga polovina uzela je otpremninu od sto eura po godini radnog staža i krenula u neizvesnu tranzicionu budućnost. Gde su oni danas i šta rade? Na to pitanje, Mirjana Milutinović, Slobodan Stanković i Dragan Mrdaković, bivši „Zastavini“ radnici ovako odgovaraju:

„Rade po buvljacima, kopaju kanale, beru grožđe po Crnoj Gori, po Vojvodini… Ne biraju posao. Onaj ko misli da preživi, ne bira posao. Onaj ko neće da radi, on traži pomoć.“

„Neki su trenutno na buvljoj pijaci. Ali sve je to minimalno, sve je to oskudno, jedva se preživljava.“

„Devedeset posto je ostalo na ulici, bez socijalnog, bez penzionog i tako dalje. Ovi što su uzeli otpremninu, kao što sam i ja uradio, nalaze se na buvljaku. Držim tu tezgicu i radim malo tu na pijaci. A ovi ostali su maltene skoro na ulici. Onaj ko je nešto počeo, pa propao. Malo poljoprivreda, malo ovo ili ono, to je propalo i eto su na ulici.“

Dragan Mrdaković, bivši regler fabrike „Zastava - oružje“ kaže da mu je otpremnina u vrednosti od 2900 eura bila premala za pokretanje nekog ozbiljnijeg posla. Dio je potrošio za obnovu dotrajalih kućnih aparata, a ostatak uložio u kupovinu robe za tezgu koju drži na Šarenoj pijaci:

„Otpremnina mi je bila za 29 godina – dvesta maraka po godini radnog staža. Od tih 29 godina, onih zadnjih deset godina utrošeno je maltene sve na kuću, stvari su bile dotrajale, propale, nešto se kupilo novo, nešto se popravilo, nešto sam malo uložio u tu robicu i faktički sam ostao bez dinara.“

Državne kredite za pokretanje privatnog biznisa tražilo je oko pet stotina „Zastavinih“ radnika koji su uzeli otpremnine, ali je kredit dobilo samo njih pedesetak. Jedan od njih bio je i Dragan Gatar, koji je kredit i otpremninu uložio u radionicu za proizvodnju čarapa. On je pre dve godine sa optimizmom ušao u novi posao:

„Odlučio sam se za proizvodnju čarapa iz krajnje nužde, ušao sam u nešto neizvesno, ali opet, optimista sam u životu, borim se i nadam se da ću uspeti. Ja se nadam da ću moći time da obezbedim egzistenciju, ukoliko budem uspeo da plasiram tu robu koju proizvedem. To nije velika proizvodnja, to je jako skromna proizvodnja, ali nadam se da ću uspeti da obezbedim egzistenciju.“

Gatar je u međuvremenu zatvorio svoju radionicu i preselio se u drugi grad u potrazi za poslom. Mirjana Milutinović, bivši radnik fabrike „Zastava – automobili“, kaže da je većina radnika prošla još gore, jer su otpremnine bez kredita bile nedovoljne za pokretanje bilo kakvog biznisa, pa su pare koje su dobili potrošili na otplatu starih komunalnih dugova:

„Te otpremnine koje smo mi dobili, narod je više uzeo da izmiri neke svoje dugove, obaveze za komunalije i već kome su sve dugovali. Znači, to je više bilo za vraćanje dugova nego da je mogao da se počne neki posao s tim novcem, jer su to bile male pare da bi s tim neko počeo nešto sam da radi, da se bavi nečim. Ja s tim parama nisam mogla ništa. Čak čovek i u selo da se vrati da pokrene neku proizvodnju, treba da kupi traktor ili priključne mašine ako je već imao traktor. Mi smo primili mrvice.“

Slobodan Stanković, mašinski inženjer, koji je do pre tri godine radio u fabrici „Zastava – automobili“, danas prodaje Pampers pelene, toalet papir i sredstva za higijenu na kragujevačkoj Šarenoj pijaci. Od otpremnine koju je dobio, nije ostalo ništa:

„To je minimalna otpremnina. To je trebalo da bude hiljadu do dve hiljade maraka po godini staža da bi čovek mogao da pokrene neki privatni biznis i da posle zaposli još par radnika i tako dalje. Dati dvesta maraka po godini staža, pa to je stvarno utopija. Ja sam uzeo šest hiljada maraka, pošto su tad još uvek figurirale marke za trideset godina radnog staža. Od tog sam uložio pet hiljada maraka da bih uradio krov na kući. I sad idem na varijantu preživljavanja.“

A kako danas izgleda preživljavanje na kragujevački način, objašnjava Mirjana Milutinović:

„Imam četvero dece, iza sebe dvadeset godina staža, muž dvadeset i pet, nijedno ne radimo. Radimo na pijaci. Nijednom nam ne ide staž, nemamo od čega da uplaćujemo, na birou smo. Jedno dete mi je student, treća godina, dvoje su srednjoškolci, a najmlađe je predškolac. Znači, četiri đaka u kući.“

O pojedinačnim sudbinama i perspektivi ovde se nerado govori, zaključuje Dragan Mrdaković:

„Deca mi ne rade, obadvojica su završili srednju školu, žena mi je ostala u firmi. Ja radim ovde na pijaci, a žena radi u firmi. Znači da jedva preživljavamo. Perspektiva mi je nikakva, perspektiva mi je na buvljaku. Ako sad zatvore i ovaj buvljak, ja sam faktički na ulici. Eto to je moja perspektiva.“

Prema procenama stručnjaka i sindikalnih predstavnika, isplata dvadeset i četiri zarade nije dobar način rešavanja egzistencijalnih problema osoba koje ostanu bez radnih mesta kao višak radne snage. Kao osnovni razlozi se navode: suviše mala sredstva s jedne i velike dugove (najčešće prema državi) sa druge strane. O tome iz Podgorice Esad Krcić:

Institucija dvadeset i četiri plate se u Crnoj Gori intenzivnije koristi u posljednje dvije-tri godine i može se reći da nije opravdala razvojni aspekt, već služi za trenutno smirivanje socijalne tenzije, rekao je za naš radio Božidar Šišević, profesor Ekonomskog fakulteta i rukovodilac Nacionalne opservatorije, specijalizovane institucije za proučavanje problematike u vezi zapošljavanja i obrazovanja radne snage, naglasivši da je to rješenje isključivo na kratak rok, što po njemu predstavlja opasnost, zbog neizvjesnog odgovora na pitanje – šta kada se ta sredstva potroše? „Ja se plašim da značajan dio njih može da završi kao socijala“, rekao je profesor Šišević:

„Vrlo je važno šta ljudi s tim sredstvima rade. Ako žele da pokrenu nekakav biznis, neku privrednu aktivnost, onda je to u redu. Plašim se da ljudi skloni potrošnji, ta sredstva koja dobiju potroše za razne potrebe, računajući da će tako moći da nastave. Međutim, to su vrlo mala sredstva i relativno brzo se potroše i onda ostaje šta? Ti ljudi, ako nisu uložili u biznis, ako nisu uložili u gazdinstvo, onda oni postaju socijalni slučajevi.“

Pošto se u Crnoj Gori ne radi o višku radne snage koji se pojavio kao rezultat tehnoloških unapređenja, već nazadovanjem ukupne privrede, logičnije bi bilo koristiti izraz „ekonomski višak“. Ipak odnedavno se kao kompromisno rješenje i uglavnom preko predstavnika državnih organa koristi izraz „tehno-ekonomski višak“. U Zavodu za zapošljavanje skreću pažnju da dvadeset i četiri zarade nisu predviđene za takozvano oslobađanje radnih mijesta, kako se često u javnosti može čuti, već upravo za zaposlene koje zadesi status tehno-ekonomskog viška. Zanimljivo je da u ranoj fazi primjena ovog modela korisnik nije imao pravo da se pojavi u evidenciji Zavoda za zapošljavanje naredne dvije godine. Danas to ne važi. O pravima korisnika naknade od dvadeset i četiri zarade, Slavica Radusinović, savjetnik u Zavodu za zapošljavanje:

„Ta prava su informisanje o mogućnostima i uslovima zapošljavanja, posredovanje u zapošljavanju i radnom angažovanju, uključivanje u određene programe finansiranja odnosno sufinansiranja novih radnih mijesta, refundacija doprinosa za socijalno osiguranje poslodavcima za jedan određeni vremenski period, prekvalifikacija, dokvalifikacija, stručno osposobljavanje, novčana naknada u iznosu od šezdeset odsto najniže cijene rada do penzionisanja ili do novog zapošljavanja, imaju pravo na zdravstveno osiguranje i novčanu pomoć, ukoliko ne primaju novčanu naknadu, a nalaze se na stručnom usavršavanju.“

Srđa Keković, predsjednik podgoričkog Sindikata, kaže da je Sindikat svojevremeno podržao ideju o naknadi od dvadeset i četiri zarade za lica koja bi ostala bez posla kao tehno-ekonomski višak. Ta ideja nije našla utemeljenje u samoj praksi, jer ljudi nisu razvijali preduzetništvo, između ostalog, i jer se radi o novčanim sredstvima koja su tako mala da se ne može govoriti o započinjanju novog posla, rekao je Keković i dodao da radnici u sopstvenom beznađu prihvataju dvadeset i četiri zarade, jer je to zapravo jedino rješenje uz ništavilo koje im se nudi kao alternativa:

„Imajući u vidu da se najavljuje jedan novi talas tehnološkog viška, ovdje posebno ističem nekih četiri-četiri i po hiljade koji se pominju van privrede, da ne govorim o višku koji se očekuje nakon privatizacije ovih velikih sistema, poput Telekoma, ,Plantaže‘ i da ne nabrajam dalje. Mislim da se zaista mora naći neki socijalni program za te ljude i ne mislim da je adekvatan odgovor na to dvadeset i četiri zarade u visini šest prosječnih zarada ili nekom nominalnom iznosu od dvije hiljade eura koje u ovom trenutku daje Ministarstvo rada.“

Taj novac se uglavnom potroši na dugove koje su ti radnici napravili prema državi. Srđa Keković, podgorički Sindikat:

„Govorim o struji, komunalijama, porezu i svim drugim obavezama koje su dužni da izmiruju. Dakle, to je samo jedan trenutak relaksacije, koji je vremenski veoma kratak i nakon toga mi opet imamo radnika i njegovu porodicu koji su socijalni slučajevi. Zašto? Država Crna Gora nema adekvatan odgovor.“

Iako ne postoje istraživanja koja bi preciznije sagledala strukturu ovog dijela društva, jasno je da je jedan značajan dio ljudi koji su nekada imali stalna zaposlenja, dvadeset i četiri zarade koje su dobili nakon gubitka radnog mjesta, uložili u pijačnu prodaju. Iskusni pijačni prodavac Vojo Drobnjak kaže da ni ovaj vid trgovine više ne predstavlja dobar način za ulaganje, a da se samim tim viškovi zaposlenih ne mogu nadati ni pijačnoj tezgi kao načinu za obezbjeđivanje egzistencije:

„Sada je došlo vrijeme da se na pijacama zaista samo preživljava. Mnogi samo preživljavaju, a mnogi čak ne uspijevaju ni to, nego ulaze čak i u razne kredite kod raznih banaka i tako dalje i tako dalje. Dakle, oni koji su investirali prošle godine, može se reći da im je taj novac na neki način propao. Taj novac im je otišao samo na to da izvrše svoje obaveze prema državi.“

Od ukupnog broja pijačnih prodavaca, koliko je, prema vašoj slobodnoj proceni, upravo tih ljudi koji su na ovakav način oslobodili svoje radno mjesto?

„Prema mojoj procjeni jedno trideset posto ljudi koji rade na pijacama su upravo sa tih pozicija.“

Na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje nalazi se 942 hiljade ljudi. Od toga aktivno traži posao njih oko 840 hiljada. Ostali ga i ne traže, već za birou sede zbog zdravstvene zaštite ili nekih drugih prava. Za prvih devet meseci oko dvadeset hiljada ljudi ostalo je bez posla zbog tehnološkog viska ili stečaja preduzeća. To su samo prijavljeni, a sigurno ih ima više, kaže Slavica Kurtović, iz Nacionalne službe za zapošljavanje:

„Ono što je karakteristično za postojeći socijalni program, to je da od sto posto lica koja ostaju bez posla kao višak po socijalnom programu, oko 95 posto se opredeljuje za isplatu jednokratne novčane naknade, a to je šest hiljada dinara po godini staža. Znači, od prilike, za jedno lice koje ima trideset godina staža, to je nekih 180 hiljada dinara. Ono što smo mi zapazili u komunikaciji s licima, a rađeno je i jedno malo istraživanje kao pilot projekat u našoj filijali u Pančevu, uglavnom ta sredstva lica iskoriste za ličnu potrošnju. To su uglavnom lica koja dolaze iz preduzeća koja godinama nisu primala lične dohotke, ljudi koji su prezaduženi, ljudi koji imaju porodice, decu, tako da im ta sredstva prosto služe da vrate neke dugove, da nešto kupe deci, da nešto obnove u porodici. Po istraživanju, oko dva posto tih lica ulaže ta sredstva u otvaranje nekih malih radnji ili preduzeća.“

Osim nedostatka preduzetničkog duha, ljudi imaju i objektivne probleme. Rado bi otvorili neki biznis, ali im je svaki dinar potreban da bi preživeli:

„Svi ističu da su prosto prezaduženi i da moraju da vrate dugove. Sredstva nisu velika, ona jesu neka podsticajna sredstva, ali za to da otvorite radnju ili preduzeće ipak treba malo više od poslovnog prostora pa nadalje.“

Novca za socijalne programe sada nema, tako da će oni koji ostanu bez posla teško moći da računaju i na ovolika sredstva, priznao je nedavno i ministar za rad Slobodan Lalović. Osim promene Zakona o radu, predviđena je i promena koncepta socijalnih programa, kaže Slavica Kurtović:

„S obzirom da se taj socijalni program pokazao neefikasnim, jer su sredstva uglavnom potrošena za ličnu potrošnju, a ideja je bila da se ta sredstva usmere ka malom biznisu, ka nekakvoj stimulaciji da se ti ljudi zapošljavaju, da znači otvaraju svoja preduzeća ili radnje ili da se zapošljavaju kod drugih poslodavaca, međutim praksa pokazuje nešto potpuno drugo. Ja očekujem da će budući socijalni program koji će biti donet, ići ka tome da se prosto rešava problem zapošljavanja tih ljudi, a ne da se ta sredstva potroše na ovakav način.“

Nije reč samo o tome da ljudi nemaju inicijativu. Pitanje je i šta znaju da rade, odnosno, mogu li se prekvalifikovati u neko traženije zanimanje. Međutim, i tu postoji problem, kaže Slavica Kurtović iz Nacionalne službe zapošljavanja:

„Moram da vam kažem da ne znam koje je zanimanje sada u Srbiji deficitarno. Toliko je svega na evidenciji, svih zanimanja, svih profila, svih struka, da se zaista možda veoma mali broj svrstava u tu grupu deficitarnih zanimanja.“

Zanimljivo je pitanje ima li ljudi kojima biro pronađe posao, a oni ga odbiju, iako nemaju bolji, ali smatraju da ga zaslužuju:

„Iskreno rečeno, sve zavisi od čoveka. Mislim da ljudi koji ostaju bez posla nisu veliki probirači, za razliku od nezaposlenih, mladih ili ljudi koji su tek završili školu, oni se drugačije ponašaju. Oni sebi dozvoljavaju i da ne prihvate svaki posao, interesuje ih zarada, interesuje ih radno vreme.“

Kao što imaju problem da sami započnu posao, mnogi radnici takođe ne zadovoljavaju ni nove standarde koje traže drugi poslodavci kod kojih bi se mogli zaposliti:

„Kad je u pitanju tehnološki višak, to su ljudi koji su naučeni da rade. Ne mogu sad generalno da kažem da svi ne biraju, ima i onih koji ponekad ne prihvataju sve što se nudi, ali naše iskustvo govori da ipak lica koja ostaju bez posla nisu veliki probirači. Problem je druge vrste, što mi zaista nemamo toliko slobodnih radnih mesta da im ponudimo. Uglavnom su to ljudi između četrdeset i pedeset godina života, a poslodavci kada nam se obraćaju, uglavnom traže mlađe ljude, traže ljude s nekakvim dodatnim znanjima, traže ljude koji obavezno znaju rad na računaru, traže ljude koji govore i neki svetski jezik, a ljudi koji imaju između četrdeset i pedeset godina, pa i preko pedeset, to su ljudi koji su radili u neko drugo vreme i naprosto im nije ni pružena mogućnost da se informatički obrazuju, nije se baš mnogo poklanjala velika pažnja ni znanju jezika. Bila su neka drugačija vremena.“

Radnici koji ostaju bez posla prepušteni su sami sebi, čak i ministar za rad kaže da moraju računati najviše na sebe, a najmanje na državu. Da li je realno očekivati od nekoga ko je proveo ceo radni vek u drugom sistemu, da sad promeni način razmišljanja i posveti se privatnom biznisu, pitali smo sociologa Srećka Mihajlovića:

„Sigurno je da je veoma teško očekivati da će neko ko je radni vek ili znatan deo radnog veka proveo u jednom sistemu, gde se od njega nije tražila nikakva inicijativa, već samo poslušnost, snaći u drugom sistemu, gde je u prvom planu upravo ta preduzetnost, inicijativnost, to poverenje u sebe. Dakle, to je jedna prilična iluzija. Jednostavno, ljudi su se navikli na nešto sasvim drugo, nemaju dovoljno poverenja u sebe i svoje mogućnosti. Na kraju, nemaju ni razvijene sposobnosti koje bi im omogućavale da se snađu u jednom tako drukčijem vremenu kao što je sada ovo.“

Država baš i nije do sada pokazala naročito raspoloženje da ljudima otvoreno objasni kakva je prava situacija i bar ih liši lažne nade da im može pomoći, već se sve završavalo na isplati otpremnina i na pričama o otvaranju novih radnih mesta. Mihajlović smatra da je iluzija očekivati od države da ona i dalje brine o pojedincima koji ostaju bez posla, već da ljudi moraju sami sebi obezbediti uslove za neki privatni biznis. Ali, nije država jedina odgovorna:

„Zašto se ne zapitamo šta tu radi to takozvano civilno društvo, šta rade nevladine organizacije, zašto se oni bave nekim efemernim stvarima, ne tako važnim kao što je ova. Zašto bi uostalom to očekivali od države, a ne od sindikata, od političkih stranaka, a nadasve od civilnog društva. Država kad se umeša, to je ono mešanje koje liči na ponašanje slona u staklarskoj radnji. Dakle, ne treba puno očekivati od države, ona treba samo da stvori neke pogodne uslove, pogodno okruženje u kojem čovjek svojim snagama, svojom pameću, svojom voljom može da zaradi.“

Pojedini sindikati su, ipak, i odmagali radnicima, dajući im lažne nade i pokušavali demagoški da ih izvode na ulice kad im je to bilo potrebno. Da li i sindikati radnicima koji su zbog gubitka posla ionako očajni i bespomoćni, čine medveđu uslugu, pitali smo Mihajlovića:

„Čini mi se da je reč o medveđoj usluzi. Takvo ponašanje je kratkog daha i ono izgleda efektno samo na kratke staze, a dugoročno ono nema nikakvog socijalnog smisla. Umesto da ljude uče da love ribu, oni se bave idejom da im obezbede dovoljno novca da oni kupe pet kilograma ribe. A kad se tih pet kilograma ribe potroši, oni i dalje ostaju gladni.“

Podaci pokazuju da ljudi preko četrdesete godine starosti teže nalaze novo zaposlenje, pošto poslodavci traže uglavnom mlađu radnu snagu. Onda ispada da su oni po definiciji gubitnici tranzicije – niti više mogu da žive kao sto su navikli, niti su u stanju da se odjednom promene. Mihajlović, međutim, kaže:

„Pa nisam siguran da li su baš to ta godišta, ali oni koji imaju preko pedeset, koji su na kraju svog radnog veka, oni su nesporno žrtve tranzicije i mogu od malo koga da očekuju iole ozbiljniju pomoć.“

Ipak, neki su, uprkos malim otpremninama, uspeli da počnu iznova, pa čak i opstanu, o čemu svedoči reportaža Novke Ilić iz Užica:

Tokom privatizacije nekoliko užičkih fabrika, oko tri hiljade radnika, kao tehnološki višak, napustilo je radna mesta uz određenu otpremninu. Mali broj radnika započeo je neki novi posao. Među njih spada i mašin-bravar Radovan Radovanović, koji je posle dvadeset i četiri godine rada u Valjaonici bakra, otvorio kovačku radnju u prizemlju porodične kuće. Mesarske kuke koje pravi u svojoj radnji, Radovan plasira na skandinavsko tržište:

„Meni je ovaj posao zaista lakši, radim iz zadovoljstva i ovdje sam svoj na svom, u Valjaonici sam uvek nekog morao da slušam. Više radim, ali iz svog interesa. Valjda je svrha u tome – raditi, živeti, napredovati. Jedino se kajem što to nisam ranije uradio. Bolje i bez para, nego čekati da dođu bolji dani, a nikako da dođu. Pre deset godina je krenulo sve lošije i lošije, osećao sam da ne može da bude bolje s onolikim brojem zaposlenih. Proizvodim mesarsku opremu, razne vrste kojekakvih kuka, kotrljajućih klizni… Sad mi je otišla jedna serija za Norvešku, ali ima šanse da se proširim.“

Livac Milija Kulašević, po odlasku iz Valjaonice bakra, kupio je polovne italijanske mašine i otvorio je radionicu za proizvodnju čarapa. U njoj je zaposlio i svoje nezaposlene kćerke:

„S obzirom da imam dvoje nezaposlene dece, jedini način da im pomognem, da ih koliko-toliko uhlebim bio je da uzmem otpremninu iz valjaonice bakra i da uložim u jednu malu firmicu koja se bavi proizvodnjom čarapa. S obzirom da u ovoj zemlji još uvek ne vlada tržišna ekonomija, ne postoji potpuna kontrola nad proizvodnjom, znači uvozi se sve i svašta, buvlje pijace su prava konkurencija proizvodnji, kako u svemu tome čovek može sam sebe da pronađe s nekom proizvodnjom, to će pokazati vreme.“

Posle višegodišnjeg fabričkog rada, Miladin Marković se odlučio za stočarstvo. Za početak je kupio sto ovaca i zakupio veliki pašnjak. Sa zadovoljstvom, dok hrani ovce, priča o budućim planovima.

„Radio sam u društvenim firmama, u Valjaonici i na kraju u ,Partizanu‘. Kad sam napustio te društvene firme, okrenuo sam se stočarstvu i nameravam da proširim na dvesta grla, da pravim nekoliko vrsta sireva i kiselog mleka. Ja bih voleo kad bi mi neko pomogao u ovome, zaposlio bih možda i pet-šest radnika koji bi radili. Ovaj posao je jako dobar i sigurno će da donese dobru zaradu. Ali ljudima koji su ostali bez posla treba veliki ulog da bi dostigli neki kapital od kojeg onda mogu da prave novac. Država ti ne garantuje ništa, ni gde ćeš proizvod da prodaš, ali ovaj proizvod ima tržište. Od 150 ovaca dobiješ dvije tone sira. Hoću da pravim vunene tepihe, unikate, da perem vunu, redim i naći ću neke žene koje će ručno da tkaju te vunene tepihe, jer je tako veća zarada nego da dajem vunu za džabe. Lepšeg, boljeg i sigurnijeg posla nema. Kad ustaneš izjutra, vidiš svoju budućnost pred sobom, znaš sve šta si uradio i koliko ćeš zaraditi. U fabrici sam bio najbolji radnik, to svi znaju, i u Valjaonici i u ,Partizanu‘, postizao sam rekord u radu koji niko nije mogao da postigne, ali na kraju nisam bio plaćen onoliko koliko sam radio. A ovo je idealan posao, gdje ljudi mogu da zarade dobro i dobro da žive.“

Nisu se svi snašli u ni u drugim zemljama tranzicije, koje su sada već članice Evropske unije. I tamo je plaćena visoka socijalna cena godina transformacije.

Naš sagovornik, poznati češki sociolog Ivan Gabal, kaže da su sa stanovišta socijalne dinamike, Čehoslovačka, a kasnije Češka i Slovačka, imale veoma velike socijalne troškove u prvim godinama tranzicije:

„Transformacija je bila praćena relativno velikom dinamikom. Češka tranzicija bila je veom brza, nagla,razantna. Pritisak tranzicije imao je robusnije socijalne posledice u Slovačkoj – u obliku nezaposlenosti, padu industrijskog rasta i opšteg životnog standarda. S gledišta društvene dinamike, češko društvo je prošlo kroz izrazite strukturalne promene, s obzirom na to da pre tranzicije zemlja nije uopšte imalo privatni sektor. Naglo se sada pojavljuje privatni sektor, sektor usluga i sve ostalo što je nosila tranzicija. Sve je to bilo praćeno dotad neviđenom socijalnom mobilnošću, dramatičnim promenama individualnih životnih stilova, ali i velikim pritiscima na porodicu koju je sve to destabilizovalo. To se očituje u povećanom broju razvoda i niskoj reproduktivnoj stopi. S demografske tačke gledišta, češko društvo je u dubokoj stagnaciji, što je jednim delom i posledica pritiska i stresa tranzicije.“

Ljude koji su uspeli u tranziciji, Ivan Gabal deli u dve grupe:

„Ljude koji su sa radošću dočekali otvaranje privatnog sektora i uložili ogromne napore i žrtve u biznis koji je zatim i urodio plodom. Tu je bila i veoma opsežna privatizacija, koja je često imala i karakter lutrije. U tom procesu je neretko uspevala i druga grupa koju predstavljaju kadrovi iz bivše komunističke nomenklature. Oni su posedovali kapital koji drugi nisu imali – statistike, informacije, veze, a često i sredstva. Ipak, privatizacija je pružila šansu mnogo širem krugu ljudi. Bivši komunistički kadrovi su u međuvremenu propali na novostečenim menadžerskim pozicijama, na kojima sada sedi nova, u mđuvremenu stasala, generacija mladih ljudi koja je uspela da u privatnom sektoru i opstane.“
XS
SM
MD
LG