U subotu ćemo svi dakle u Idvor, gde će biti na najvišem nivou obeležena 150. godišnjica rođenja Mihajla Pupina, a večeras ćemo razgovarati o onome što je njegovo delo, pa da kažem i lik. Sa mnom u studiju je pomoćnik direktora Instituta „Mihajlo Pupin“ u Beogradu, gospodin Jovan Kon, a na telefonskoj vezi jei predsednik Saveza pronalazača Srbije, Milan Božić.
Počećemo s pričom iz Idvora koju je pripremio naš dopisnik Đorđe Vojinović. On je razgovarao sa Dragišom Matićem-Učom, jednim od zaposlenih u Muzeju „Mihajla Pupina“, a radi se o čeoveku koji važi za jednog od boljih poznavalaca života ovog velikog naučnika. Pre više od dvadeset godina Dragiša Matić-Učo je došao do saznanja da je Pupin rođen, ne 8. oktobra 1858. godine, kako stoji u zvaničnoj biografiji, već 9. oktobra 1854. godine:
„Kad sam slučajno preturao po Matičnoj knjizi, došao sam do Pupinovog imena i frapirao se. Jednostavno nisam verovao da je to sačuvano.“
Evo Učinog svedočenja, ne o korenima genijalnosti, već o pobudi nadahnućem Mihajla Idvorskog:
„U ono vreme je bila veoma popularna igra sa bricama. Naime, svaki čobanin je nosio sa sobom jedan specifičan nožić – banatski nož koji oni zovu brica. Trebao je da bude oštar kao brijač, pa su ga valjda zato tako zvali. Oni su te noževe zabadali u zemlju na određenom rastojanju i onda pravili lanac tih nožića, što nije bila tako jednostavna igra. Pa su sami izmišljali neku vrstu svojih znakova – jedan zabode nož, on vibrira, šalje različite znakove, koje drugi treba da protumači i signal pošalje sledećem, tako da se napravi čitav lanac od desetak nožića i ako onaj zadnji nije pogodio koja je poruka, da li treba da vrati stoku ili tako nešto, morao je da obavi neki zadatak. To je bilo vrlo zabavno, ali ustvari su idvorski čobani primetili, bez ikakvog učenja škole i fizike, da se zvuk lakše prenosi kroz čvrste materije nego kroz vazduh. Mihajlo se toga setio i mislim da je ta igra doprinela da dođe do svog epohalnog otkrića –
Pupinovih kalemova i čitavog tog procesa pupinizacije u telefoniji.“
Pupin je, to je pouzdan podatak, doktorirao u Berlinu, braneći rad na temu „Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji“, temu iz biologije, ali:
„On nije doktor fizike. Na njegovoj diplomi piše da je doktor filozofskih nauka. A to je zbog toga što je u ono vreme vrhunska fizika bila u domenu filozofije. On je doktorirao kod Helholca, čuvenog nemačkog fizičara, na Berlinskom univerzitetu, ali na diplomi mu piše: ,Mihajlo Idvorski Pupin, doktor filozofskih nauka‘.“
Još jedan manje poznat biografski podatak je da je u istoriji Njujorške akademije nauka Mihajlo Pupin bio jedini predsednik koji nije rođen u Americi, a za tu titulu i taj status, po rečima Dragiše Matića, izborio se ovako:
„Njegova dva prethodnika su iznosila svoje planove, obećavali razvoj nauke, njihov doprinos nauci u čitavoj Americi i svetu… Taj njihov program je bio prenaduvan. Kada je došao red na Mihajla Pupina, on je izašao i rekao: ,Gospodo, ja ću biti biti kratak. Vi ste čuli ove programe. Ja vam garantujem da mogu da ostvarim jednu trećinu tih programa.‘ I Mihajlo je bio izabran.“
Na drugoj strani, vezanost Pupina za rodni Idvor, prilično je eksploatisana biografska činjenica:
„Mi imamo pisma koje je slao građanima Idvora, gde se interesuje da li su se primile lipe u parku i za takve sitnice. Zamislite da jedna takva veličina kao što je on, koja se bavi tako velikim stvarima u nauci, ima vremena i za takve stvari.“
Pupinovo rodoljublje manifestovalo se i osnivanjem dva fonda. Jedan je nosio ime njegove majke Pijade i pomogao je školovanje više od dvadeset hiljada ratne siročadi (u pitanju je Prvi svetski rat). A drugom fondu Pupin je dao svoje ime i zamislio ga je kao podršku rodnom Idvoru, a namenu priloženih sredstava je pretočio u rukom pisanu, neuobičajenu naredbu:
„,Novac treba trošiti da se moji Idvorci nauče da se bave, ne sejanjem kukuruza, pšenice, ovsa i ječma, već da gaje voće i povrće i da to voće i povrće prerađuju i snabdevaju Evropu zdravom hranom‘. Molim vas, on to piše 1929. godine, a mi sad pričamo o nekakvoj zdravoj hrani.“
U Idvoru, rodnom selu Mihajla Pupina, za njegovog života, do 1935. godine, nije bilo telefona. A danas:
„Njegov Narodni dom, ni Muzej u kojem ja volontiram, nema telefon. Moram vam dati jedan frapantan podatak. I rodna kuća i Muzej i njegov Narodni dom i veliki, ogromni Dom kulture, zapošljavaju samo jedno jedino lice. To jedno jedino lice ima oko četiri hiljade i dvesta dinara mesečnu platu, a godinu i po dana platu nije dobilo. A sada za ovu proslavu će se potrošiti nekoliko miliona dinara.“
Neveselo, ali primereno vremenu i okolnostima. Isti je slučaj, ukazuje Dragiša Matić-Uča, i sa drugim „brendom“ Idvora – guskama, po kojima je ovo selo jednako poznato kao i po Mihajlu Pupinu:
„Propalo je i to. Nemamo šanse ni da guske pokažemo turistima. Ostale su samo pšenica i repa.“
* * * * *
RSE: Gospodine Kon, recite nam zašto Pupinov muzej nema telefon?
KON: Pa neobično je, zato što praktično kompletan razvoj telekomunikacije i ovo danas što imamo, i Internet i sve stvari vezane za eksploziju komunikacija, praktično počiva na Pupinovim pronalascima. On je faktički svojom pupinizacijom i Pupinovim kalemovima, napravio nešto što je omogućilo da se prvi put poveže Amerika sa Evropom, znači kabl koji je tada omogućio prenos telefonskih signala na velike daljine. Ostvario je jedan dramatičan pomak u telekomunikacijama, koji je doveo do povezivanja celog sveta. Njegov doprinos je tako veliki da ga je teško i izmeriti. On je u svojoj knjizi „Sa pašnjaka do naučenjaka“ zmeđu ostalog sam napravio jednu analizu, bila je to procena, koju su mu drugi izneli, da su samo u to vreme njegovi pronalasci uštedeli više stotina miliona dolara u realizaciji telekomunikacionih sistema.
RSE: On je postavio prvi telefonsku vezu između Bostona, Njujorka i Vašingtona. Odnosno, ta telefonska veza uspostavljena je na bazi njegovog pronalaska. Gospodine Božiću, možete li vi da zamislite kako bi telekomunikacije danas izgledale da nije bilo pupinizacije?
BOŽIĆ: Mislim da je za Pupina naročito značajno da je taj njegov glavni pronalazak rezultat izuzetno ozbiljnog naučno-istraživačkog rada. On je kao vrhunski naučnik, a u svetu su vrhunski naučnici oni koji imaju patente, kao što ih je Pupin imao, izučavajući Faradej-Maksvelovu teoriju i Langražovu analitičku mehaniku, tačno matematičkim putem došao do toga gde treba postaviti kalemove da bi telefonske struje mogle biti prenesene na veliku daljinu. Mnogi naučnici u svetu su pokušavali to da reše, ali nisu uspeli. Pupin je zahvaljujući znači jednom izuzetnom obrazovanju, matematičkim putem, precizno došao do tog rešenja.
RSE: Da li vi verujete da je on inspiraciju za svoje delo zaista pronašao u svom rodnom Banatu, među guskama?
BOŽIĆ: To i on sam ističe i ja u to verujem. On je bio zaljubljen u Idvor, obožavao je majku. On je bio jedan veliki čovek, vrlo skroman, vrlo emotivan, vezan za svoj kraj. On je voleo svoje dve domovine, i jednu i drugu je poštovao, i Ameriku i svoju zemlju. Mislim da smo mi učinili jedan napor da obeležimo 150 godina njegovog rođenja u jednoj teškoj situaciji u kojoj je naša zemlja već duže vremena, i Uča nije u pravu kada kaže da se za to potrošilo mnogo para, potrošilo se malo. Hteli smo tu Pupinovu rodnu kuću da obnovimo, Dom smo krajnjim naporima doveli u stanje da tu održimo ceremoniju posvećenu njegovoj 150. godišnjici…
RSE: Da li je Muzej dobio telefon?
BOŽIĆ: Dobio je. Na Srpskoj akademiji nauka i umetnosti se priprema veliki naučni skup u novembru, gde će biti preko tri hiljade ljudi, dakle na tom međunarodnom kongresu o telekomunikacijama u Sava centru. Uspeli smo da damo jedan značajan doprinos njegovoj autobiografiji. Imamo malo problema oko toga što nam malo Teslu prisvajaju, što nam malo Pupina prisvajaju. Doktor Pavle Mitrevski je napisao na makedonskom jednu značajnu knjigu…
RSE: Vratićemo se kasnije na priču o tome koliko smo uradili da bismo sačuvali uspomenu na Pupina. Gospodine Kon, pominjali smo da je Pupin bio izuzetno obrazovan. Podatak koji svakako inspiriše jeste da je on svoje obrazovanje počeo relativno kasno.
KON: On je imao vrlo interesantan život. Osnovnu školu je završio u svom Idvoru. Nižu gimnaziju, odnosno prva četiri razreda gimnazije, završio je u Pančevu. Kasnije je prešao u Prag, gde je nastavio gimnaziju, a zatim je, sticajem okolnosti, pošao u Ameriku sa dvadeset godina i sve do svoje dvadeset i četvrte godine radio razne poslove.
RSE: Što bi se reklo „fizikalisao“.
KON: Da. Počeo je da ide u večernju školu, da bi naučio pre svega jezik, i tamo je verovatno pokazao određenu bistrinu i inteligenciju, i uspeo je da se upiše 1879. godine na Kolumbija univerzitet sa pune dvadeset i četiri godine, što se stvarno može računati da je relativno kasno. Međutim, briljantno je završio osnovne studije sa dvadeset i osam godina i tako su mu bili dobri rezultati da je odmah nastavio studije na Kembridžu u Engleskoj. Posle studija na Kembridžu otišao je da radi doktorat u Berlinu, gde mu je mentor bio čuveni Helholc, tako da je ne samo nadoknadio, nego višestruko premašio to svoje relativno kasno uključenje u to akademsko, univerzitetsko obrazovanje.
RSE: I patentirao dvadeset i četiri pronalaska.
KON: To je sporno, pojavljuju se dve informacije: patentirao je dvadeset i četiri ili trideset i četiri pronalaska. Njegovi patenti su izuzetno značajni. Pored ovih najpoznatijih – Pupinovih kalemova i pupinizacije…
RSE: Drugi je metod brzog rendgenskog snimanja. O čemu se zapravo radi?
KON: Za taj metod brzog rendgenskog zračenja, tu je između ostalog iskoristio sekundarnu emisiju elektrona i to je omogućilo ovu modernu radiografiju danas. To je praktično zasnovano na tim njegovim radovima i patentima. Treći epohalni, njegov ključni pronalazak je električni rezonator, koji je faktički omogućio selekciju frekvencija u radio prijemnicima. On je taj svoj patent praktično prodao, ustupio ga je Markoniju i kroz to je ustvari došlo do eksplozije radiodifuzije. Znači, omogućio je ovo što mi danas imamo – izbor stanica na radio aparatu, a naravno kasnije je iz toga proizašlo i ovo što možemo da menjamo televizijske kanale. Ceo princip je baziran na rezonatoru. To su zaista kameni temeljci današnjih modernih telekomunikacija, dakle pupinzacija i električni rezonator. Pored toga, naravno, i svi ovi drugi njegovi patenti su dosta vredni i značajni, ali ova dva imaju uticaj na svakodnevni život i dan danas.
RSE: Vratićemo se ponovo na onu priču koja se odnosi na činjenicu da je Pupin bio Amerikanac, ali da je duboko verovao i nadao se da će Srbija krenuti putem kakvim je on zamišljao i puno je govorio o svom rodnom kraju. Čućemo deo iz njegove biografije „Sa pašnjaka do naučenjaka“, za koju je inače nagrađen i Pulicerovom nagradom, a u kojoj govori o svom selu, roditeljima i mogućnostima koje su se pred njim otvorile kada je stigao u Ameriku:
„Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austro-Ugarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i gospodin Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti. U Idvoru nijedna nacija, osim srpske, nije nikada živela. Stanovnici Idvora bili su oduvek zemljoradnici, a većina od njih bila je nepismena u doba moga detinjstva. Pa ni moj otac, ni moja majka nisu znali čitati, ni pisati. Tu se nameće pitanje: šta je mogao dečak od petnaest godina, rođen i odgojen pod takvim okolnostima, bez ikakvih sredstava doneti Americi ako bi se našle zakonske mogućnosti da mu se dozvoli useljenje? Ali ja sam tada verovao da nosim Americi takve vrednosti da će mi se dozvoliti useljenje, pa sam se prilično iznenadio kada sam primetio da na mene niko ne obraća posebnu pažnju kada sam se iskrcao.“
RSE: Gospodine Božiću, delite li moj utisak da se i sam Pupin čudio nad uspehom koji je postigao, s obzirom kako je krenulo – roditelji su mu bili nepismeni, on je došao iz jedne ruralne sredine u veliki svet i postigao ovakav neverovatan supeh?
BOŽIĆ: On je bio jedan izuzetno skroman čovek i sve to je doživljavao vrlo realno. On je bio čovek vrlo emotivan, voleo je majku i svoju porodicu. Malopre smo čuli o tim njegovim patentima oko rendgena, on da se nije bio razboleo zbog smrti svoje žene, velike bi rezultate baš u tom delu oko rendgena bio ostvario. Međutim, on je tad izgubio dosta snage. Malo smo govorili o tome da je on ustvari bio i veliki filozof, odnosno da na njegovoj diplomi tako piše. On je napisao jedno delo koje je manje poznato u javnosti, a koje je izvanredno, to je „Nova reformacija od fizičke do duhovne realnosti: romansa mašine“. On tu kao veliki hrišćanin i filozof veliča naučnike, veliča uopšte ulogu nauke i povezuje je s hrišćanskom filozofijom. Kaže da će naučnici koji otkrivaju „večne istine“ preko prirodnih zakona, daleko pre dovesti čovečanstvo do božanskog carstva nego razni teolozi i crkvene dogme. Mislim da je kroz to delo pokazao da je on zaista i veliki filozof i to veliki hrišćanski filozof, kojeg smo iz tog ugla malo izučavali i malo posmatrali.
RSE: Ono što je interesantno jeste da je uopšte mnogo više prostora u istoriji od njega dobio Nikola Tesla. Šta kaže biografija, da li su postojali kontakti između njih dvojice?
BOŽIĆ: Mislim da smo mi Srbi tu malo grešni. Ja sam ceo svoj život posvetio pronalazaštvu i mislim da, a to sam i više puta rekao, smo se daleko više odužili Tesli nego Pupinu. Pupin je nekako bio u senci Tesle, za što mislim da nema nikakvog razloga. To su dva diva, svaki na svoj način, s tim što je Pupin bio daleko raznovrsnija i kompletnija ličnost. On je bio i veliki naučnik i veliki pronalazač. Tesla je bio neosporni genije, ali je ovaj bio i veliki dobrotvor, humanista i filozof. Tako da mislim da smo daleko manje pažnje posvetili Pupinu. Doduše, obeležili smo i 125 godina Pupina, tad sam ja bio relativno mlad, ali sam i u tome učestvovao. Međutim, tad su bila bolja vremena, tad je postojala snažna država koja je pomogla celu tu aktivnost.
RSE: Nemojte tako. Koliko smo informisani, predsednik Srbije će biti na proslavi 150 godina Pupina.
BOŽIĆ: Hvala Bogu da se gospodin Tadić prihvatio pokroviteljstva. Od tog trenutka kad je on to prihvatio pre možda dva meseca, od tada je Odbor, na čijem je čelu predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, a ja sam generalni sekretar tog Odbora, upeo mnoge stvari da reši, ubrza i možemo da kažemo da ćemo 150. godišnjicu Pupina obeležiti na jedan dostojanstven način.
RSE: Gospodine Kon, da se vratimo na ovo pitanje odnosa Pupina i Tesle. Šta kaže biografija, koliko su se njih dvojica dobro poznavali?
KON: Oni su se poznavali i uvažavali, ali nisu bili u nekim prisnim odnosima. Možda je tu bilo malo konkurentnosti. S druge strane, kao što je gospodin Božić rekao, Tesla je bio malo čudak, a Pupin je bio društveno prilagodljiviji, tako da kažem, i pretpostavljam da iz tog razloga nisu bili kao ličnosti baš sasvim kompatibilni, iako su zaista obojica divovi. Sad razgovaramo o Pupinu, pa nema smisla govoriti o Tesli, ali on je isto tako dao nemerljiv doprinos razvoju moderne tehnike pre svega.
RSE: To su bila dva velika naučnika toga doba, da li se to moglo zvati nekom srpskom naučničkom školom u emigraciji?
KON: Bilo bi to malo pretjerano. Bez obzira što smo mi ponosni na našu istoriju, pre svega Srbije i srpskog naroda, mislim da u tom trenutku to nije imalo tu dimenziju. To su pre svega bili ljudi koji su krenuli s nekom svojom vizijom i idejom, neću da kažem trbuhom za kruhom, ali su krenuli da realizuju nešto u tadašnjoj i današnjoj vodećoj zemlji svijeta, u Americi. Kao što i danas, na žalost, u Americi i Kanadi imamo jako puno naših ljudi, koji više rešavaju nekakve svoje probleme nego što je to neka srpska priča.
RSE: Ispred mene je spisak od dvadeset i četiri Pupinova pronalaska. Šta kaže biografija, je li on uspeo da se obogati, je li bio bogat čovek?
KON: Jeste. On je svoje bogatstvo stekao uglavnom uspešnom prodajom tih svojih patenata. Istina, u njegovoj autobiografiji stoji da je imao čak i neke sudske sporove da dokaže neke od njih, ali je uglavnom sve te sudske sporove dobio. Mislim da je, iako nisam sasvim siguran u taj podatak, iza njegove smrti ostalo bogatstvo za ono vreme ogromno – preko milion dolara. To je bilo veliko bogatstvo, mada je on s druge strane živeo kao zaista skroman čovek. Bio je filantrop, puno je pomagao, bilo je tu puno i tih dobrotvornih akcija koje je on vodio, ali je isto tako uspeo da najvećim broj tih svojih patenata izuzetno dobro unovči.
RSE: GospodineBožiću, pominjali ste porodične tragedije. Pupinu su umrle žena i kćerka, tako da je završnu fazu života proveo sam. A ono što je interesantno, a pretpostavljam da i vi znate, na kraju je otkrio još jednu svoju strast, to su bili konji.
BOŽIĆ: Da. To upravo govori o tome koliko je on bio izuzetan čovek. On je izučavao i materijalni i duhovni način života, a uvek je davao prednost duhodnim vrednostima. Za njega je interesantna eto recimo ta ljubav prema konjima. Došao je do zaključka: „Glavna sila koja održava taj materijalni svet je Zemljina teža, a glavna sila koja održava duhovni svet“, koji je on izuzetno poštovao, „je ljubav“. I on sa toliko lepih reči govori o ljubavi da je pravo zadovoljstvo čitati tu njegovu knjigu „Nova reformacija od fizičke do duhovne realnosti: romansa mašine“. Po njemu pronalazač usađuje nadu u dušu čoveka da će mu preko svojih inovacija i pronalazaka pomoći da se spase od tog prvog greha po Adamu. Pronalaskom parne mašine, najteži poslovi koje je čovek morao da radi po nekim kaznama, kako on to povezuje s hrišćanstvom, su otklonjeni. Razvija to dalje s drugim pronalascima i tako dalje.
RSE: Kakve uspomene i sećanja na Mihajla Pupina danas žive u Srbiji, to smo pokušali da utvrdimo među onima koji bi svakako trebali da budu upućeni u njegov lik i delo, a to su na primer studenti Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu. Prvo pitanje koje sam im postavio, bilo je upravo to – koliko znaju o Mihajlu Pupinu?
„Telefon.“
„Telefoni. Postoji i Institut „Mihajlo Pupin“. Živeo je i radio kod nas i u inostranstvu.“
„Naš poznati naučnik. Pored Nikole Tesle, jedan od poznatijih.“
„Slabo znam. Možda malo iz škole, ne više od toga.“
„Znam nešto površno, jako malo.“
„U amfiteatru ima njegova bista, po njemu nam se i zove taj amfiteatar - ,Mihajlo Pupin‘“.
Koja si godina?
„Pišem diplomski.“
Da li se Pupin dovoljno pominje u gradivu koje ste do sada prešli?
„Čini mi se ne dovoljno, što je naravno nepravedno.“
„Ničemu se u našem obrazovnom sistemu ne posvećuje pažnja, naročito ne velikim stvarima koje su od suštinskog značaja, što za obrazovanje, što za kulturu uopšte.“
„Pa koliko sam ja mogao da primetim, ne. Retko kad ga pominju.“
„Čudi me da su mu dali i onu bistu tamo, mogli su i nju da skinu. Mora da je iz nekih političkih razloga ,uklonjen‘.“
Da li se na Fakultetu za tri dana na neki način obeležava 150 godina od njegovog rođenja?
„Moguće je, nisam gledao tablu. Može da se desi, ali ne verujem.“
„Ne mogu da vam kažem nešto određeno o tome. Verovatno da, na neki način. Verovatno će nešto biti, ali ne mogu da kažem konkretno šta.“
„Nisam upućen, ali čisto sumnjam, pošto takve stvari obično prolaze mimo nekih glavnih institucija i ne obeležavaju se na dovoljno dobar način. Zaboravljaju se zasluge značajnih ljudi.“
„Pa verovatno bi trebalo osnovati neke fondove ili institucije koje bi davale stipendije studentima i mladim ljudima koji se bave područjem rada kojim se on bavio.“
A šta misliš zašto nije tako?
„Pa mnogo stvari ovde nije tako. Ne verujem da nema dovoljno potencijala i ideja, ali verovatno nema dovoljno finansijske podrške da se to ostvari.“
„Zašto je to tako? Nebriga, površnost.“
Pupin je pre više od sto godina otišao u Ameriku, tamo uspio da napravi karijeru, Srbija mu nije pružila dovoljno. Misliš da se danas nešto promenilo po tom pitanju ovde?
„Nije se ništa promenilo. I dalje mora da se ode u neku stranu zemlju da bi se nešto uradilo.“
„Da li se nešto promenilo? To bih mogla da vam kažem kad počnem da radim.“
„Verovatno jeste, ali ne dovoljno. Sto godina je dug period, a promena je u tom smislu ipak premala.“
„Ide se napred, svakako. Trudimo se da budemo u toku sa svim dešavanjima u svetu. Bar mi se čini kroz neke ispite. Recimo ispit iz telekomunikacije je proširen, sad postoje i moderne telekomunikacije, znači prate se ta neka dešavanja. Ipak smo u toku.“
„Pa jako malo. U principu je danas isto.“
„Jeste, promenilo se, ali na gore.“
„Dosta ljudi odlazi. Ni on verovatno ne bi mogao ništa da uradi da je ostao ovde.“
„Svi mi bi voleli da se promeni, ali nešto ne ide.“
„Moji planovi? Pa za sad ih baš i nemam mnogo, ali ne razmišljam da odem odavde.“
„Ako bude bolje ovde, ostaću. Ako ne, moram da idem.“
„I ja ću ostati ovde, zato što nisam od onih koji idu. Imala sam prilike da odem, pa nisam mogla. Ali teško da ovde nešto može da se uradi.“
„Moji su planovi da pokušam ovde nešto da uradim. A ako ne, onda kao Mihajlo Pupin. Iako možda ne u Ameriku, ja sam evropski orijentisan, Bavarska je sasvim OK.“
* * * * *
RSE: Gospodine Božiću, da li bi Pupin bio ono što je danas da je ostao u Srbiji?
BOŽIĆ: Sigurno da ne bi. Slušam ove mlade ljude šta govore i mogu da ponovim ono što sam rekao, da mislim da smo mi Srbi ostali dužni Pupinu i da smo ga ipak zaboravili. Međutim, evo, 150 godina će biti obeleženo možda jednom najznačajnijom aktivnošću, a to je pokušaj da se obnovi Pupinov fond, zahvaljujući našem velikom pronalazaču, biznismenu i uglednom dobrotvoru iz Amerike, gospodinu Mladenu Selaku, koji već nekoliko godina pomaže pronalazaštvu u našoj zemlji. ovo je već druga godina kako mladi pronalazači, do trideset i pet godina, dobijaju novčane nagrade. Počeli smo od poljoprivrede. Pupin, kad je osnovao svoj fond, kičma njegove fondacije je tad bio „Privrednik“, čuvena organizacija koju je osnovao Matijević. Mi pokušavamo da oživimo i „Privrednik“ i Pupinovu fondaciju. Mladen Selak je povukao prvi potez, uložio je značajna sredstva da 150 godina bude obeleženo na jedan dostojanstven način.
RSE: Gospodine Kon, vi ste među prvim ljudima Instituta koji nosi ime Mihajla Pupina. Kada slušate ovu anketu među studentima Elektrotehničkog fakulteta i kada pogledate iskustva kakva ste vodeći taj institut imali u protekloj deceniji, kakav je vaš utisak, da li ste uspeli da sačuvate ono što se naziva Pupinovim nasleđem?
KON: To je ovako dosta ozbiljan zahtev, dakle da sačuvamo njegovo nasleđe. Međutim, Institut „Mihajlo Pupin“ i dan danas predstavlja izuzetno značajnu organizaciju koja ima jednu kritičnu masu istraživača i programa i mi smo i dan danas, i pored određenih teškoća u ovih proteklih deset-petnaest godina, uspeli da očuvamo najveći broj naših disciplina i programa i da u nekima čak i napredujemo, iako su nam još uvek rezultati skromniji nego što su bili pre 1990. godine.
RSE: Kada se pojavite u svetu i kažete da dolazite iz Instituta „Mihajlo Pupin“, da li je to dobra reklama?
KON: Sam Institut još uvek ima dosta dobar rejting, međutim ova zadnja događanja u našoj zemlji su nam taj naš ukupni imidž i rejting dosta pokvarila, ali mislim da se polako i to popravlja. Uspeli smo u zadnjih nekoliko godina dosta da obnovimo tu međunarodnu saradnju, koja je u jednom trenutku skoro došla do nule.
RSE: Koliko je ljudi iz Instituta otišlo?
KON: Pre par godina, mislim 2000. ili 2001. godine, nisam siguran, pravili smo jednu monografiju, uz pomoć Ministarstva za nauku, napravili smo jedan detaljan pregled i došlo do toga da nam je iz Instituta otišlo preko četiri stotine istraživača. To su pretežno bili mlađi ljudi, naravno, ali otišao je i jedan broj starijih koji su bili značajniji. To je praktično dva puta više nego što sad imamo inžinjera. Istina, u „Pupinu“ to nije nešto sasvim novo. To ni za svet nije nešto sasvim neuobičajeno. Kroz institute vrlo često prolaze mladi ljudi, koji tu budu par godina i onda odlaze dalje, da li u privredu ili u trgovinu, gde pokušavaju ta znanja koja su stekli u prvih par godina boravka u jednoj organizaciji kao što je naša, bolje da naplate negde drugde. Ali ovog puta je to bilo mnogo drastičnije. To je jedan dosta veliki odliv. Međutim, mi smo nekako uspeli da se iskompenzujemo i faktički zapošljavanjem novih mladih ljudi smo uglavnom sve značajne programe uspeli da održimo i danas.
RSE: Rekli ste mi jednu interesantnu stvar, a to je da ste uspeli, kako kažete, da držite korak sa svetom kada su u pitanju istraživanja, upravo zahvaljujući Internetu, a Interneta ne bi bilo da nije bilo Pupina, znači možemo da kažemo da vam je u devedesetim Pupin pomogao da preživite.
KON: Da. Prvo je taj naš naučni svet imao neku inerciju. Ali posle su su krenula sva ta događanja kod nas, ti ratovi i sve ostalo što je narušavalo naš imidž; prvo je narušilo opšti imidž, a posle su došle i sankcije, embargo i sve ostalo. U prvom trenutku smo se u tim međunarodnim kontaktima pravili da se ništa ne dešava, i mi i oni, ali je onda malo pomalo došlo skoro do potpunog zaustavljanja sve te međunarodne saradnje. Ali je ostalo to svetlo na kraju tunela – taj Internet i komunikacija preko njega, tako da smo na neki način zaista ostali vezani i apsolutno smo pratili sva ta kretanja u svetu. Većina naših saradnika iz Instituta je zadržala jako dobre odnose i sa kolegama i sa firmama. Mnogi kažu da im je najleoši perod života vreme koje su proveli u „Pupinu“. Kada su ti naši naučnici počeli da se vraćaju sa Zapada, bili su pre svega prijatno iznenađeni – donosili su nam raznorazne programe i neke uređaje, uređajčiće – ali kada su došli, videli su da mi sve to već imamo i da jednostavno uopšte ne zaostajemo za najnovijim dostignućima koja su oni imali tamo u svojim firmama. Iznedadili su se kadu su recimo videli da mi radimo čak na savremenijoj platformi nego što oni u svojoj firmi u Americi ili Kanadi.
RSE: Kada govorimo o Mihajlu Pupinu, ne govorimo samo o naučniku, već govorimo i o čoveku koji se nije ustručavao da se uključi i u ono što možemo nazvati stalnim problemom u Srbiji, a to je politika. Naime, koliko je mogao, on je činio. Čućemo sada deo iz njegovog pisma, koje je uputio doktoru Pavlu Miljaniću, novembra 1934. godine, i to povodom proglašenja za počasnog doktora tehničkih nauka u Beogradu. Iz pisma izbija njegova duboka zabrinutost za procese koji se razvijaju u tadašnjoj Jugoslaviji, nakon ubistva kralja Aleksanda Karađorđevića u Marseju:
„Ja sam dugo živeo u nadi da ću opet posetiti Beograd, gde sam poslednji put bio 1921. godine, ali noge su mi toliko iznemogle da o putu u Evropu ne mogu ni misliti, naročito sada kada je naša mila Jugoslavija u dubokoj žalosti. Poznavao sam pokojnog kralja Aleksandra i mnogo sam ga zavoleo, a i on je mene bio zavoleo, jer me je ličnim pismom pozvao da dođem i da živim u Beogradu. Nama u Americi se čini da je njegovo ubistvo moglo da se izbegne da su s jedne i sa druge strane automobila stajala po dva detektiva na papuči njegovog automobila, sa zakočenim revolverima i spremni da pucaju na svakog sumnjivog čoveka koji se približi automobilu. Zašto Francuzi to nisu učinili, nama je ovde zagonetno. Opšte je mišljenje ovde u Americi da će ova grozna tragedija ojačati jugoslovensko ujedinjenje, mada je separatistički duh u Hrvatskoj dosta razvijen. Velika većina naroda vidi da je taj separatizam odgojen pod uplivom jugoslovenskih neprijatelja. Hrvati i Slovenci jasno vide da se bez pomoći od strane Srba, ne mogu održati protiv Mađara, Nemaca i Italijana. Meni je mnogo milo što je pokojni kralj naznačio u svom testamentu da princ Pavle postane regent kralja Petra II. Ja poznajem princa Pavla lično i duboko sam uveren da će on biti izvanredno dobar regent i da će ga narod mnogo zavoleti i poštovati. Mnogo mi je žao što je po današnjim okolnostima mladi kralj Petar morao da napusti školu u Engleskoj. Ja sam mnogo zabrinut za njegovo školovanje i društveno vaspitanje i uveren sam da ceo srpski narod u celoj stvari misli kao i ja.“
RSE: Ono što je interesantno, to je da je Mihajlo Pupin maltene od detinjstva bio zagrejan za politiku. Otišao je u Prag sasvim slučajno, upravo zbog svog političkog angažmana. Naime, njegov otac je bio protiv njegovog školovanja negde u inostranstvu, smatrao je da treba da ostane u svom mestu ili okolini. Međutim, tokom školovanja u Pančevu, na jednim demonstracijama, gde je bio i Svetozar Miletić, između ostalog je uzviknuo: „Nikada nećemo služiti vojsci Franje Josifa!“. Tada je imao, čini mi se, petnaest godina. Ostali okupljeni su prihvatili i uzvikivali: „Živeo knez!“, u to vreme to je bio Mihajlo Obrenović, odnosno Milan Obrenović. Zbog toga je kasnije morao sa se skloni, dakle otišao je u Prag.
Pupin je kasnije, kao već bogat i poznat čovek, na svojoj farmi u Norfolku, oko dvesta kilometara od Njujorka, zapošljavao i naše iseljenike, s njima radio i vodio razne razgovore, pre svega o situaciji u zemlji. Nakon toga, on je bio jedan od osnivača jedne od najstarijih srpskih iseljeničkih organizacija – „Saveza zajedničkih Srba – Sloga“, 1909. godine, iz kojeg su nastali razni drugi savezi. Potom je bio postavljen za počasnog konzula Srbije. Bio je faktički prvi diplomata Srbije u Sjedinjenim Državama, od 1912. godine, i obavljao je dužnost sve do 1920. godine.
Pitao bih gospodu Kona i Božića oko tog njegovog angažmana na Versajskoj konferenciji. Naime, on je na poziv Vlade tadašnje Srbije, odnosno kasnije Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, na toj konferenciji učestvovao i prilično doprineo da Banat pripadne Vojvodini, odnosno Srbiji, odnosno Kraljevini, a ne Rumuniji, i s druge strane, a što se veoma malo zna, da Bled ostane u Sloveniji, odnosno da ne ode Italiji, odnosno susednim zemljama. Da li imate više podataka o tome kako je došlo do tog njegovog konkretnog angažmana?
BOŽIĆ: Ne samo Banat i Bled, on je odigrao značajnu ulogu i za jedan dio Dalmacije, tako da je on počasni građanin recimo Splita, što se malo zna, kao i počasni građanin Bleda. On je čovek svetskih dimenzija, voleo je dve domovine, bio mu je stran svaki nacionalizam, iako se ponosio svojim srpskim rodom, ali vidite, kad se Jugoslavija stvarala, odigrao je veliku ulogu. Bio je i leva i desna ruka i Pašiću i svim tim ljudima koji su u to vreme radili. Bio je lični prijatelj američkog prijatelja Vilsona. Pa i kasnije, kad su bili neki problemi, vezani za ubistvo Radića u Skupštini i tako dalje, bio je jako dobar i sa američkim predsednikom Herbertom Huverom, koji je delovao u vreme svetske ekonomske krize od 1929. do 1933. godine. Interesantno je koliko on recimo veliča tog američkog predsednika, koji treba da pomogne njegovoj domovini gde je rođen. Govorio je o njemu: „Koliko je veliki naš predsednik Sjedinjenih Američkih Država, inženjer po struci, devedeset posto svoga vremena posvećuje obeležavanju pedeset godina od pronalaska Edisonove sijalice“, to je 1929. godina, „učestvuje u celom tom programu. Na dva minuta se gase sijalice u celoj Americi, on je sa Edisnonom svo vreme…“ Edison je već bio bolestan, imao je osamdeset i tri godine, bio je uzbuđen. Nije čudo da se Amerika tako naglo razvila u drugoj polovini 19. veka, posle građanskog rata, za nekih pedesetak godina postala svetska ekonomska sila, dakle zahvaljujući isključivo tome što su negovali pronalazaštvo i primenjenu nauku. Američki predsednici su redovno, svake godine, lično uručivali nagradu deset najboljih pronalazača. To je jedna tradicija koja je ostala do današnjih dana. A interesantno je da ima dosta naših ljudi, i Srba i iz drugih naroda Jugoslavije, koji su time bili počašćeni.
RSE: Kad pominjete Vilsona, oni su bili školski drugovi. Dakle, Pupin je 1919. godine, na poziv Vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, proveo dva meseca u Parizu i na osnovu dobijenih podataka o istorijskim i etničkim karakteristikama graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međumurja, Baranje i Makedonije, doprineo je da Vilson da izjavu svega tri dana kasnije o nepriznavanju Londonskog ugovora Saveznika sa Italijom. Radi se o tajnom ugovoru iz 1915. godine, u kojem je Italiji bio dat dobar deo Dalmacije, Slovenije i tako dalje. interesantno je također da je on bio i počasni građanin Ohrida. Gajio je veliku ljubav prema Makedoniji. Kada je reč o Bledu, kaže: „Da nije bilo Ribarsa i drugih slovenačkih delegata u Parizu, ni Slovenci ne bi nikad doznali da sam im ja u poslednjem času izbavio Bled i bledski trougao sa Triglavom i ja danas ne bih bio počasni građanin Bleda“. Pomenuli ste kako se Amerika odnosi prema svojim prinalazačima, zbog toga je već 1900. godine, prema mnogim podacima, Amerika prestigla Veliku Britaniju, koja je tada držala pod svojom vlašću dva puta veću teritoriju nego što je bio Sovjetski Savez – oko 40 miliona kvadratnih kilometara. Pa je Pupin bio i jedan od uglednih članova Državnog saveta za naučna istraživanja pri Predsedniku SAD, tada je to bio Harding. Kralj Aleksandar je Pupina veoma uvažavao, čak ga je bio i pozvao da se vrati u Srbiju nakon Prvog svetskog rata.
BOŽIĆ: Kralj Aleksandar je jedan od osnivača Saveza pronalazača. Tu je i kraljica Marija odigrala veliku ulogu. Savez pronalazača i naučnika Beograda, kako se tad zvao, zvanično je osnovan 1925. godine. I mi sad u januaru mesecu slavimo osamdeset godina postojanja. I Pupin je tu jako doprineo. Kad ste pominjali njegov boravak u Parizu 1919. godine, sve ste to tačno rekli. Posle toga je on došao u Srbiju da obiđe srpsku ratnu siročad, da vidi šta treba pomoći i tada ga je Đorđe Stanojević, rektor Beogradskog univerziteta, pozvao da održi predavanje na Univerzitetu, što je Pupin prihvatio. Međutim, pomenuli smo Svetozara Miletića i socijaliste, kad su oni čuli da će Pupin da održi predavanje – tad su počele da se probijaju te neke socijalističke ideje – tako su ga oštro napali, čoveka koji je tako puno učinio za zemlju, tako velikog humanistu, da se čak uplašio i rektor i dogovorio se s Pupinom da se to predavanje odloži. Pomenuli ste pismo Miljaniću iz 1934. godine, ali 1933. godine, dakle godinu dana ranije, Pupin također piše Miljaniću – jer ga Beogradski univerzitet hvali, Miljanić detaljno govori o tom Pupinovom kalemu – i u tom pismu se seća tih neprijatnih događaja iz 1919. godine. Od prilike kaže da se ne ljuti, on je izvanredan čovek, ali kaže: „Meni je ta nepravda da su me optuživali da sam materijalista u nauci, da me interesuje profit po svaku cenu, da nisam humanista, na neki način pomogla da napišem ,Novu reformaciju‘…“, koju sam ja malopre bio pomenuo, što je izvanredno delo, gde on pokazuje da je do naglog razvoja Zapada, Amerike i tako dalje, došlo preko patenata, preko inovacija, koje u prvom redu imaju humani aspekt, koje su doprinos napretku i razvoju čovečanstva. Sve velike naučnike slavi kao svece, tvrdi da oni nikada ne mogu biti prosti materijalisti, da je druga stvar to što biznismeni zloupotrebljavaju pronalazače i tako dalje.
RSE: Pomenuli ste ovaj protest socijalista odnosno socijalistički orijentisanih ljudi 1919. godine. Pupinu se u početku Prvog svetskog rata često pretilo krivičnim gonjenjem i zbog stalnih optužbi da krši neutralnost Amerike svojom aktivnošću u organizovanju dobrovoljaca i vođenju agitacije za pomoć narodu Srbije i Crne Gore. Sve se to događalo dok još SAD nisu ušle u rat.
Ali da se vratim na 1934. godinu. Pupin dakle dobija titulu počasnog doktora Beogradskog univerziteta. Zanimljivo je da je to faktički posljednja titula. Dakle, Beograd mu je dao posljednju titulu, a pre toga je dobio njih osamnaest ili čak i više. Postoji jedna paralela. Kralj Aleksandar ga hvali i slavi, a istovremeno dobija posljednju titulu od Beogradskog univerzitet. Istovremeno Boris Tadić sada, kao predsednik Srbije, dolazi u Idvor, a Idvor odnosno taj Muzej jedva da ima i telefon, a recimo neke druge zemlje bi od toga napravile, neću reći veliki biznis, ali bi se odužile na pravi način. Kao da postoji neka istorijska linija u odnosu prema velikim ljudima u Srbiji.
BOŽIĆ: Ja mislim da ste sad rekli lepu misao. Dozvolite mi da malo dodam. Mi smo imali snažan inovacijski pokret u našoj zemlji. Posle raspada Jugoslavije sve kreativne snage jednostavno više nisu imale šanse. Poremećeni su kriterijumi vrednosti, prave vrednosti su morale otići u zapećak. Međutim, taj kreativni duh se nije uništio. Tako da smo ipak imali snage koje su doprinele da naše velikane, koji su proslavili našu naciju, nauku, kulturu, umetnost, ne zaboravimo. Ne samo veličajući čoveka kao što je Pupin, mi kroz to obeležavanje njegove 150. godišnjice apelujemo na sve snage u zemlji, u prvom redu na političke faktore, da ova zemlja ne može preživeti ako se ne okrene proizvodnji. A pronalazaštvo je vezano za proizvodnju. Tako je i jedna od osnovnih poruka ove akcije oko 150 godina Pupina da udružimo snage i da se krene u proizvodnju. Nisu donacije, krediti i privatizacija rešenje. Suštinska je stvar da mi moramo angažovati sopstvene kreativne snage, sopstvene resurse, a sopstveni resursi kod nas u Srbiji su itekako kreativni ljudi i treba im dati šansu. Mislim da je predsednik Tadić prvi čovek posle raspada zemlje – ja to detaljno pratim – koji se zalaže za proizvodnju i koji je više puta eksplicitno izjavio da moramo doneti novu strategiju privrednog razvoja. I sad kad je primio delegaciju našeg Odbora, upoznali smo ga s tim šta smo radili, i posebno je podržao taj naš prilaz da kroz obeležavanje 150. godišnjice Pupina u Idvoru, 9. oktobra 2004. godine, pokušamo da udružimo snage i da krenemo sa oživljavanjem proizvodnje.
RSE: Na predsedniku ostaje da uradi to što je obećao. Pitao bih vas, gospodine Kon, imate li vi utisak da ova zemlja forsira inovaciju, pronalazaštvo i sve što se s tim može povezati ili je prilično indiferentna u odnosu na to?
KON: Ovakav jedan sud je subjektivan, ali meni se čini da je, bar do sada, tome posvećivano manje pažnje, bar zvaničan politički establišment, nego što bi trebalo. Na neki je način, u jednom trenutku, to dosta prepušteno nekakvoj stihiji, od prilike – plivajte kako možete. Moram reći da to u svetu nije tako. Čak i u ovim zemljama koje su stožeri nekakvog kapitalističkog poretka, država dosta brine o nauci. Sredstva uložena u nauku i u obrazovanje se ustvari najbrže oplođuju, najviše daju nazad. Ove godine sam bio na sajmu u Hanoveru – CeBIT, to je najveći informatički sajam. „Pupin“ je tamo imao štand u okviru zajedničkog štanda Privredne komore Srbije. Ceo štand, dakle svi predstavnici Srbije su bili pozvani na jedan prijem koji su organizovali Kanađani, i ja sam tamo dobio jedan podatak – pošto je bilo jedno prigodno predavanje – da je kanadska Vlada uložila skoro 12 ili 13 milijardi dolara u razvoj njihove nauke i da je neposredan rezultat toga – radi se o višegodišnjem intenzivnom ulaganju – to da su kanadske firme u oblasti pre svega informacionih tehnologija prosto izbile u sam svetski vrh. To znači nije samo rezultat nekakve kapitalističke utakmice tih preduzeća. Naravno, rezultat se mora valorizovati na tržištu, ali znači jedna takva zemlja, koja pre svega, kao i Amerika, veruje u slobodno tržište i u sposobnost samih firmi, značajno pomaže naučno-istraživačku delatnost.
RSE: U svakom slučaju od naše države se ne može očekivati da izdvoji tolika sredstva, ali se bar može očekivati, na primer, formiranje jedne stipendije s imenom Mihajla Pupina.
KON: Mi iz Instituta „Mihajlo Pupin“ smo čak svojevremeno – opet govorim o vremenima pre 1990. godine, a to vrlo često deluje da pogotovo ova starija generacija samo priča o prošlosti – dodeljivali jednu stipendiju za najtalentovanijeg đaka škole u Idvoru. To se, na žalost, izgubilo negde u ovim vremenima. Ali sad se nekako vraćamo u tu celu aktivnost i planirali smo na ovoj proslavi 150 godina dati našu donaciju – dva najsavremenija računara, jedan za školu u Idvoru, a drugi za Muzej. Tako da ćemo i mi kao nosioci imena Mihajla Pupina pokušati na neki način da doprinesemo da se cela ta njegova ideja, pre svega u njegovom rodnom mestu, na određeni način podrži.
RSE: Ono što bih ja pred kraj ovog večerašnjeg razgovora rekao, Idvor svakako neće biti pun gusaka kao nekad, i onakav kakvim ga je pamtio Pupin, ali postoji jedan san o tome da Idvor bude još jedna „Petnica“ u Srbiji. Gospodine Božiću, mislite li vi da je taj san ostvariv?
BOŽIĆ: Mislim da jeste. Mi ovu proslavu 150 godina nismo zamislili kao kampanjsku akciju i da posle toga stanemo, nego upravo da se maksimalno angažujemo. Mislim da nam je nada i predsednik Tadić, koji daje maksimalnu podršku. Imamo snage oko Privredne komore Srbije i Srpske akademije nauka, uz Ministarstvo za nauku i ova resorna ministarstva, da zaista Idvor bude nova „Petnica“.
RSE: Moram da primetim da ste vi večeras nareklamirali predsednika Tadića više nego samog Mihajla Pupina. No verovatno imate razloga za to.
BOŽIĆ: Pa imam. Ja sam oduševljen kako je on nas prihvatio. Prvi put od 1989. godine, kad smo imali veliki Kongres pronalazača Jugoslavije, gde je bilo tri hiljade ljudi, to je bila zadnja velika akcija pred raspad zemlje, gde su došli predstavnici svih republika. Inače sam vanstranački čovek, ne pripadam nijednoj stranci, jedina moja stranka su inovacije i pronalasci.
RSE: Ali da ne bude da je to samo političko obećanje, odnosno, kako to biva na Balkanu, mnogo reči, a malo dela.
BOŽIĆ: Kad smo ga zamolili da bude pokrovitelj, što je prihvatio, od tog trenutka smo mi za dva meseca uradili sve ono što je bilo potrebno, a Odbor je pre toga delovao četiri godine. Da ponovo ne ispadne da hvalim predsednika Tadića, ali zaista nam je mnogo pomogao. Verujte. Ja sam generalni sekretar Odbora i na neki način sve to operativno ide preko mene, tu su uključeni i naši ljudi iz dijaspore.
RSE: Mislim da ste ubedili i nas i slušaoce. U svakom slučaju, vidimo se svi zajedno u subotu u Idvoru.
Počećemo s pričom iz Idvora koju je pripremio naš dopisnik Đorđe Vojinović. On je razgovarao sa Dragišom Matićem-Učom, jednim od zaposlenih u Muzeju „Mihajla Pupina“, a radi se o čeoveku koji važi za jednog od boljih poznavalaca života ovog velikog naučnika. Pre više od dvadeset godina Dragiša Matić-Učo je došao do saznanja da je Pupin rođen, ne 8. oktobra 1858. godine, kako stoji u zvaničnoj biografiji, već 9. oktobra 1854. godine:
„Kad sam slučajno preturao po Matičnoj knjizi, došao sam do Pupinovog imena i frapirao se. Jednostavno nisam verovao da je to sačuvano.“
Evo Učinog svedočenja, ne o korenima genijalnosti, već o pobudi nadahnućem Mihajla Idvorskog:
„U ono vreme je bila veoma popularna igra sa bricama. Naime, svaki čobanin je nosio sa sobom jedan specifičan nožić – banatski nož koji oni zovu brica. Trebao je da bude oštar kao brijač, pa su ga valjda zato tako zvali. Oni su te noževe zabadali u zemlju na određenom rastojanju i onda pravili lanac tih nožića, što nije bila tako jednostavna igra. Pa su sami izmišljali neku vrstu svojih znakova – jedan zabode nož, on vibrira, šalje različite znakove, koje drugi treba da protumači i signal pošalje sledećem, tako da se napravi čitav lanac od desetak nožića i ako onaj zadnji nije pogodio koja je poruka, da li treba da vrati stoku ili tako nešto, morao je da obavi neki zadatak. To je bilo vrlo zabavno, ali ustvari su idvorski čobani primetili, bez ikakvog učenja škole i fizike, da se zvuk lakše prenosi kroz čvrste materije nego kroz vazduh. Mihajlo se toga setio i mislim da je ta igra doprinela da dođe do svog epohalnog otkrića –
Pupinovih kalemova i čitavog tog procesa pupinizacije u telefoniji.“
Pupin je, to je pouzdan podatak, doktorirao u Berlinu, braneći rad na temu „Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji“, temu iz biologije, ali:
„On nije doktor fizike. Na njegovoj diplomi piše da je doktor filozofskih nauka. A to je zbog toga što je u ono vreme vrhunska fizika bila u domenu filozofije. On je doktorirao kod Helholca, čuvenog nemačkog fizičara, na Berlinskom univerzitetu, ali na diplomi mu piše: ,Mihajlo Idvorski Pupin, doktor filozofskih nauka‘.“
Još jedan manje poznat biografski podatak je da je u istoriji Njujorške akademije nauka Mihajlo Pupin bio jedini predsednik koji nije rođen u Americi, a za tu titulu i taj status, po rečima Dragiše Matića, izborio se ovako:
„Njegova dva prethodnika su iznosila svoje planove, obećavali razvoj nauke, njihov doprinos nauci u čitavoj Americi i svetu… Taj njihov program je bio prenaduvan. Kada je došao red na Mihajla Pupina, on je izašao i rekao: ,Gospodo, ja ću biti biti kratak. Vi ste čuli ove programe. Ja vam garantujem da mogu da ostvarim jednu trećinu tih programa.‘ I Mihajlo je bio izabran.“
Na drugoj strani, vezanost Pupina za rodni Idvor, prilično je eksploatisana biografska činjenica:
„Mi imamo pisma koje je slao građanima Idvora, gde se interesuje da li su se primile lipe u parku i za takve sitnice. Zamislite da jedna takva veličina kao što je on, koja se bavi tako velikim stvarima u nauci, ima vremena i za takve stvari.“
Pupinovo rodoljublje manifestovalo se i osnivanjem dva fonda. Jedan je nosio ime njegove majke Pijade i pomogao je školovanje više od dvadeset hiljada ratne siročadi (u pitanju je Prvi svetski rat). A drugom fondu Pupin je dao svoje ime i zamislio ga je kao podršku rodnom Idvoru, a namenu priloženih sredstava je pretočio u rukom pisanu, neuobičajenu naredbu:
„,Novac treba trošiti da se moji Idvorci nauče da se bave, ne sejanjem kukuruza, pšenice, ovsa i ječma, već da gaje voće i povrće i da to voće i povrće prerađuju i snabdevaju Evropu zdravom hranom‘. Molim vas, on to piše 1929. godine, a mi sad pričamo o nekakvoj zdravoj hrani.“
U Idvoru, rodnom selu Mihajla Pupina, za njegovog života, do 1935. godine, nije bilo telefona. A danas:
„Njegov Narodni dom, ni Muzej u kojem ja volontiram, nema telefon. Moram vam dati jedan frapantan podatak. I rodna kuća i Muzej i njegov Narodni dom i veliki, ogromni Dom kulture, zapošljavaju samo jedno jedino lice. To jedno jedino lice ima oko četiri hiljade i dvesta dinara mesečnu platu, a godinu i po dana platu nije dobilo. A sada za ovu proslavu će se potrošiti nekoliko miliona dinara.“
Neveselo, ali primereno vremenu i okolnostima. Isti je slučaj, ukazuje Dragiša Matić-Uča, i sa drugim „brendom“ Idvora – guskama, po kojima je ovo selo jednako poznato kao i po Mihajlu Pupinu:
„Propalo je i to. Nemamo šanse ni da guske pokažemo turistima. Ostale su samo pšenica i repa.“
* * * * *
RSE: Gospodine Kon, recite nam zašto Pupinov muzej nema telefon?
KON: Pa neobično je, zato što praktično kompletan razvoj telekomunikacije i ovo danas što imamo, i Internet i sve stvari vezane za eksploziju komunikacija, praktično počiva na Pupinovim pronalascima. On je faktički svojom pupinizacijom i Pupinovim kalemovima, napravio nešto što je omogućilo da se prvi put poveže Amerika sa Evropom, znači kabl koji je tada omogućio prenos telefonskih signala na velike daljine. Ostvario je jedan dramatičan pomak u telekomunikacijama, koji je doveo do povezivanja celog sveta. Njegov doprinos je tako veliki da ga je teško i izmeriti. On je u svojoj knjizi „Sa pašnjaka do naučenjaka“ zmeđu ostalog sam napravio jednu analizu, bila je to procena, koju su mu drugi izneli, da su samo u to vreme njegovi pronalasci uštedeli više stotina miliona dolara u realizaciji telekomunikacionih sistema.
RSE: On je postavio prvi telefonsku vezu između Bostona, Njujorka i Vašingtona. Odnosno, ta telefonska veza uspostavljena je na bazi njegovog pronalaska. Gospodine Božiću, možete li vi da zamislite kako bi telekomunikacije danas izgledale da nije bilo pupinizacije?
BOŽIĆ: Mislim da je za Pupina naročito značajno da je taj njegov glavni pronalazak rezultat izuzetno ozbiljnog naučno-istraživačkog rada. On je kao vrhunski naučnik, a u svetu su vrhunski naučnici oni koji imaju patente, kao što ih je Pupin imao, izučavajući Faradej-Maksvelovu teoriju i Langražovu analitičku mehaniku, tačno matematičkim putem došao do toga gde treba postaviti kalemove da bi telefonske struje mogle biti prenesene na veliku daljinu. Mnogi naučnici u svetu su pokušavali to da reše, ali nisu uspeli. Pupin je zahvaljujući znači jednom izuzetnom obrazovanju, matematičkim putem, precizno došao do tog rešenja.
RSE: Da li vi verujete da je on inspiraciju za svoje delo zaista pronašao u svom rodnom Banatu, među guskama?
BOŽIĆ: To i on sam ističe i ja u to verujem. On je bio zaljubljen u Idvor, obožavao je majku. On je bio jedan veliki čovek, vrlo skroman, vrlo emotivan, vezan za svoj kraj. On je voleo svoje dve domovine, i jednu i drugu je poštovao, i Ameriku i svoju zemlju. Mislim da smo mi učinili jedan napor da obeležimo 150 godina njegovog rođenja u jednoj teškoj situaciji u kojoj je naša zemlja već duže vremena, i Uča nije u pravu kada kaže da se za to potrošilo mnogo para, potrošilo se malo. Hteli smo tu Pupinovu rodnu kuću da obnovimo, Dom smo krajnjim naporima doveli u stanje da tu održimo ceremoniju posvećenu njegovoj 150. godišnjici…
RSE: Da li je Muzej dobio telefon?
BOŽIĆ: Dobio je. Na Srpskoj akademiji nauka i umetnosti se priprema veliki naučni skup u novembru, gde će biti preko tri hiljade ljudi, dakle na tom međunarodnom kongresu o telekomunikacijama u Sava centru. Uspeli smo da damo jedan značajan doprinos njegovoj autobiografiji. Imamo malo problema oko toga što nam malo Teslu prisvajaju, što nam malo Pupina prisvajaju. Doktor Pavle Mitrevski je napisao na makedonskom jednu značajnu knjigu…
RSE: Vratićemo se kasnije na priču o tome koliko smo uradili da bismo sačuvali uspomenu na Pupina. Gospodine Kon, pominjali smo da je Pupin bio izuzetno obrazovan. Podatak koji svakako inspiriše jeste da je on svoje obrazovanje počeo relativno kasno.
KON: On je imao vrlo interesantan život. Osnovnu školu je završio u svom Idvoru. Nižu gimnaziju, odnosno prva četiri razreda gimnazije, završio je u Pančevu. Kasnije je prešao u Prag, gde je nastavio gimnaziju, a zatim je, sticajem okolnosti, pošao u Ameriku sa dvadeset godina i sve do svoje dvadeset i četvrte godine radio razne poslove.
RSE: Što bi se reklo „fizikalisao“.
KON: Da. Počeo je da ide u večernju školu, da bi naučio pre svega jezik, i tamo je verovatno pokazao određenu bistrinu i inteligenciju, i uspeo je da se upiše 1879. godine na Kolumbija univerzitet sa pune dvadeset i četiri godine, što se stvarno može računati da je relativno kasno. Međutim, briljantno je završio osnovne studije sa dvadeset i osam godina i tako su mu bili dobri rezultati da je odmah nastavio studije na Kembridžu u Engleskoj. Posle studija na Kembridžu otišao je da radi doktorat u Berlinu, gde mu je mentor bio čuveni Helholc, tako da je ne samo nadoknadio, nego višestruko premašio to svoje relativno kasno uključenje u to akademsko, univerzitetsko obrazovanje.
RSE: I patentirao dvadeset i četiri pronalaska.
KON: To je sporno, pojavljuju se dve informacije: patentirao je dvadeset i četiri ili trideset i četiri pronalaska. Njegovi patenti su izuzetno značajni. Pored ovih najpoznatijih – Pupinovih kalemova i pupinizacije…
RSE: Drugi je metod brzog rendgenskog snimanja. O čemu se zapravo radi?
KON: Za taj metod brzog rendgenskog zračenja, tu je između ostalog iskoristio sekundarnu emisiju elektrona i to je omogućilo ovu modernu radiografiju danas. To je praktično zasnovano na tim njegovim radovima i patentima. Treći epohalni, njegov ključni pronalazak je električni rezonator, koji je faktički omogućio selekciju frekvencija u radio prijemnicima. On je taj svoj patent praktično prodao, ustupio ga je Markoniju i kroz to je ustvari došlo do eksplozije radiodifuzije. Znači, omogućio je ovo što mi danas imamo – izbor stanica na radio aparatu, a naravno kasnije je iz toga proizašlo i ovo što možemo da menjamo televizijske kanale. Ceo princip je baziran na rezonatoru. To su zaista kameni temeljci današnjih modernih telekomunikacija, dakle pupinzacija i električni rezonator. Pored toga, naravno, i svi ovi drugi njegovi patenti su dosta vredni i značajni, ali ova dva imaju uticaj na svakodnevni život i dan danas.
RSE: Vratićemo se ponovo na onu priču koja se odnosi na činjenicu da je Pupin bio Amerikanac, ali da je duboko verovao i nadao se da će Srbija krenuti putem kakvim je on zamišljao i puno je govorio o svom rodnom kraju. Čućemo deo iz njegove biografije „Sa pašnjaka do naučenjaka“, za koju je inače nagrađen i Pulicerovom nagradom, a u kojoj govori o svom selu, roditeljima i mogućnostima koje su se pred njim otvorile kada je stigao u Ameriku:
„Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austro-Ugarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i gospodin Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti. U Idvoru nijedna nacija, osim srpske, nije nikada živela. Stanovnici Idvora bili su oduvek zemljoradnici, a većina od njih bila je nepismena u doba moga detinjstva. Pa ni moj otac, ni moja majka nisu znali čitati, ni pisati. Tu se nameće pitanje: šta je mogao dečak od petnaest godina, rođen i odgojen pod takvim okolnostima, bez ikakvih sredstava doneti Americi ako bi se našle zakonske mogućnosti da mu se dozvoli useljenje? Ali ja sam tada verovao da nosim Americi takve vrednosti da će mi se dozvoliti useljenje, pa sam se prilično iznenadio kada sam primetio da na mene niko ne obraća posebnu pažnju kada sam se iskrcao.“
RSE: Gospodine Božiću, delite li moj utisak da se i sam Pupin čudio nad uspehom koji je postigao, s obzirom kako je krenulo – roditelji su mu bili nepismeni, on je došao iz jedne ruralne sredine u veliki svet i postigao ovakav neverovatan supeh?
BOŽIĆ: On je bio jedan izuzetno skroman čovek i sve to je doživljavao vrlo realno. On je bio čovek vrlo emotivan, voleo je majku i svoju porodicu. Malopre smo čuli o tim njegovim patentima oko rendgena, on da se nije bio razboleo zbog smrti svoje žene, velike bi rezultate baš u tom delu oko rendgena bio ostvario. Međutim, on je tad izgubio dosta snage. Malo smo govorili o tome da je on ustvari bio i veliki filozof, odnosno da na njegovoj diplomi tako piše. On je napisao jedno delo koje je manje poznato u javnosti, a koje je izvanredno, to je „Nova reformacija od fizičke do duhovne realnosti: romansa mašine“. On tu kao veliki hrišćanin i filozof veliča naučnike, veliča uopšte ulogu nauke i povezuje je s hrišćanskom filozofijom. Kaže da će naučnici koji otkrivaju „večne istine“ preko prirodnih zakona, daleko pre dovesti čovečanstvo do božanskog carstva nego razni teolozi i crkvene dogme. Mislim da je kroz to delo pokazao da je on zaista i veliki filozof i to veliki hrišćanski filozof, kojeg smo iz tog ugla malo izučavali i malo posmatrali.
RSE: Ono što je interesantno jeste da je uopšte mnogo više prostora u istoriji od njega dobio Nikola Tesla. Šta kaže biografija, da li su postojali kontakti između njih dvojice?
BOŽIĆ: Mislim da smo mi Srbi tu malo grešni. Ja sam ceo svoj život posvetio pronalazaštvu i mislim da, a to sam i više puta rekao, smo se daleko više odužili Tesli nego Pupinu. Pupin je nekako bio u senci Tesle, za što mislim da nema nikakvog razloga. To su dva diva, svaki na svoj način, s tim što je Pupin bio daleko raznovrsnija i kompletnija ličnost. On je bio i veliki naučnik i veliki pronalazač. Tesla je bio neosporni genije, ali je ovaj bio i veliki dobrotvor, humanista i filozof. Tako da mislim da smo daleko manje pažnje posvetili Pupinu. Doduše, obeležili smo i 125 godina Pupina, tad sam ja bio relativno mlad, ali sam i u tome učestvovao. Međutim, tad su bila bolja vremena, tad je postojala snažna država koja je pomogla celu tu aktivnost.
RSE: Nemojte tako. Koliko smo informisani, predsednik Srbije će biti na proslavi 150 godina Pupina.
BOŽIĆ: Hvala Bogu da se gospodin Tadić prihvatio pokroviteljstva. Od tog trenutka kad je on to prihvatio pre možda dva meseca, od tada je Odbor, na čijem je čelu predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, a ja sam generalni sekretar tog Odbora, upeo mnoge stvari da reši, ubrza i možemo da kažemo da ćemo 150. godišnjicu Pupina obeležiti na jedan dostojanstven način.
RSE: Gospodine Kon, da se vratimo na ovo pitanje odnosa Pupina i Tesle. Šta kaže biografija, koliko su se njih dvojica dobro poznavali?
KON: Oni su se poznavali i uvažavali, ali nisu bili u nekim prisnim odnosima. Možda je tu bilo malo konkurentnosti. S druge strane, kao što je gospodin Božić rekao, Tesla je bio malo čudak, a Pupin je bio društveno prilagodljiviji, tako da kažem, i pretpostavljam da iz tog razloga nisu bili kao ličnosti baš sasvim kompatibilni, iako su zaista obojica divovi. Sad razgovaramo o Pupinu, pa nema smisla govoriti o Tesli, ali on je isto tako dao nemerljiv doprinos razvoju moderne tehnike pre svega.
RSE: To su bila dva velika naučnika toga doba, da li se to moglo zvati nekom srpskom naučničkom školom u emigraciji?
KON: Bilo bi to malo pretjerano. Bez obzira što smo mi ponosni na našu istoriju, pre svega Srbije i srpskog naroda, mislim da u tom trenutku to nije imalo tu dimenziju. To su pre svega bili ljudi koji su krenuli s nekom svojom vizijom i idejom, neću da kažem trbuhom za kruhom, ali su krenuli da realizuju nešto u tadašnjoj i današnjoj vodećoj zemlji svijeta, u Americi. Kao što i danas, na žalost, u Americi i Kanadi imamo jako puno naših ljudi, koji više rešavaju nekakve svoje probleme nego što je to neka srpska priča.
RSE: Ispred mene je spisak od dvadeset i četiri Pupinova pronalaska. Šta kaže biografija, je li on uspeo da se obogati, je li bio bogat čovek?
KON: Jeste. On je svoje bogatstvo stekao uglavnom uspešnom prodajom tih svojih patenata. Istina, u njegovoj autobiografiji stoji da je imao čak i neke sudske sporove da dokaže neke od njih, ali je uglavnom sve te sudske sporove dobio. Mislim da je, iako nisam sasvim siguran u taj podatak, iza njegove smrti ostalo bogatstvo za ono vreme ogromno – preko milion dolara. To je bilo veliko bogatstvo, mada je on s druge strane živeo kao zaista skroman čovek. Bio je filantrop, puno je pomagao, bilo je tu puno i tih dobrotvornih akcija koje je on vodio, ali je isto tako uspeo da najvećim broj tih svojih patenata izuzetno dobro unovči.
RSE: GospodineBožiću, pominjali ste porodične tragedije. Pupinu su umrle žena i kćerka, tako da je završnu fazu života proveo sam. A ono što je interesantno, a pretpostavljam da i vi znate, na kraju je otkrio još jednu svoju strast, to su bili konji.
BOŽIĆ: Da. To upravo govori o tome koliko je on bio izuzetan čovek. On je izučavao i materijalni i duhovni način života, a uvek je davao prednost duhodnim vrednostima. Za njega je interesantna eto recimo ta ljubav prema konjima. Došao je do zaključka: „Glavna sila koja održava taj materijalni svet je Zemljina teža, a glavna sila koja održava duhovni svet“, koji je on izuzetno poštovao, „je ljubav“. I on sa toliko lepih reči govori o ljubavi da je pravo zadovoljstvo čitati tu njegovu knjigu „Nova reformacija od fizičke do duhovne realnosti: romansa mašine“. Po njemu pronalazač usađuje nadu u dušu čoveka da će mu preko svojih inovacija i pronalazaka pomoći da se spase od tog prvog greha po Adamu. Pronalaskom parne mašine, najteži poslovi koje je čovek morao da radi po nekim kaznama, kako on to povezuje s hrišćanstvom, su otklonjeni. Razvija to dalje s drugim pronalascima i tako dalje.
RSE: Kakve uspomene i sećanja na Mihajla Pupina danas žive u Srbiji, to smo pokušali da utvrdimo među onima koji bi svakako trebali da budu upućeni u njegov lik i delo, a to su na primer studenti Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu. Prvo pitanje koje sam im postavio, bilo je upravo to – koliko znaju o Mihajlu Pupinu?
„Telefon.“
„Telefoni. Postoji i Institut „Mihajlo Pupin“. Živeo je i radio kod nas i u inostranstvu.“
„Naš poznati naučnik. Pored Nikole Tesle, jedan od poznatijih.“
„Slabo znam. Možda malo iz škole, ne više od toga.“
„Znam nešto površno, jako malo.“
„U amfiteatru ima njegova bista, po njemu nam se i zove taj amfiteatar - ,Mihajlo Pupin‘“.
Koja si godina?
„Pišem diplomski.“
Da li se Pupin dovoljno pominje u gradivu koje ste do sada prešli?
„Čini mi se ne dovoljno, što je naravno nepravedno.“
„Ničemu se u našem obrazovnom sistemu ne posvećuje pažnja, naročito ne velikim stvarima koje su od suštinskog značaja, što za obrazovanje, što za kulturu uopšte.“
„Pa koliko sam ja mogao da primetim, ne. Retko kad ga pominju.“
„Čudi me da su mu dali i onu bistu tamo, mogli su i nju da skinu. Mora da je iz nekih političkih razloga ,uklonjen‘.“
Da li se na Fakultetu za tri dana na neki način obeležava 150 godina od njegovog rođenja?
„Moguće je, nisam gledao tablu. Može da se desi, ali ne verujem.“
„Ne mogu da vam kažem nešto određeno o tome. Verovatno da, na neki način. Verovatno će nešto biti, ali ne mogu da kažem konkretno šta.“
„Nisam upućen, ali čisto sumnjam, pošto takve stvari obično prolaze mimo nekih glavnih institucija i ne obeležavaju se na dovoljno dobar način. Zaboravljaju se zasluge značajnih ljudi.“
„Pa verovatno bi trebalo osnovati neke fondove ili institucije koje bi davale stipendije studentima i mladim ljudima koji se bave područjem rada kojim se on bavio.“
A šta misliš zašto nije tako?
„Pa mnogo stvari ovde nije tako. Ne verujem da nema dovoljno potencijala i ideja, ali verovatno nema dovoljno finansijske podrške da se to ostvari.“
„Zašto je to tako? Nebriga, površnost.“
Pupin je pre više od sto godina otišao u Ameriku, tamo uspio da napravi karijeru, Srbija mu nije pružila dovoljno. Misliš da se danas nešto promenilo po tom pitanju ovde?
„Nije se ništa promenilo. I dalje mora da se ode u neku stranu zemlju da bi se nešto uradilo.“
„Da li se nešto promenilo? To bih mogla da vam kažem kad počnem da radim.“
„Verovatno jeste, ali ne dovoljno. Sto godina je dug period, a promena je u tom smislu ipak premala.“
„Ide se napred, svakako. Trudimo se da budemo u toku sa svim dešavanjima u svetu. Bar mi se čini kroz neke ispite. Recimo ispit iz telekomunikacije je proširen, sad postoje i moderne telekomunikacije, znači prate se ta neka dešavanja. Ipak smo u toku.“
„Pa jako malo. U principu je danas isto.“
„Jeste, promenilo se, ali na gore.“
„Dosta ljudi odlazi. Ni on verovatno ne bi mogao ništa da uradi da je ostao ovde.“
„Svi mi bi voleli da se promeni, ali nešto ne ide.“
„Moji planovi? Pa za sad ih baš i nemam mnogo, ali ne razmišljam da odem odavde.“
„Ako bude bolje ovde, ostaću. Ako ne, moram da idem.“
„I ja ću ostati ovde, zato što nisam od onih koji idu. Imala sam prilike da odem, pa nisam mogla. Ali teško da ovde nešto može da se uradi.“
„Moji su planovi da pokušam ovde nešto da uradim. A ako ne, onda kao Mihajlo Pupin. Iako možda ne u Ameriku, ja sam evropski orijentisan, Bavarska je sasvim OK.“
* * * * *
RSE: Gospodine Božiću, da li bi Pupin bio ono što je danas da je ostao u Srbiji?
BOŽIĆ: Sigurno da ne bi. Slušam ove mlade ljude šta govore i mogu da ponovim ono što sam rekao, da mislim da smo mi Srbi ostali dužni Pupinu i da smo ga ipak zaboravili. Međutim, evo, 150 godina će biti obeleženo možda jednom najznačajnijom aktivnošću, a to je pokušaj da se obnovi Pupinov fond, zahvaljujući našem velikom pronalazaču, biznismenu i uglednom dobrotvoru iz Amerike, gospodinu Mladenu Selaku, koji već nekoliko godina pomaže pronalazaštvu u našoj zemlji. ovo je već druga godina kako mladi pronalazači, do trideset i pet godina, dobijaju novčane nagrade. Počeli smo od poljoprivrede. Pupin, kad je osnovao svoj fond, kičma njegove fondacije je tad bio „Privrednik“, čuvena organizacija koju je osnovao Matijević. Mi pokušavamo da oživimo i „Privrednik“ i Pupinovu fondaciju. Mladen Selak je povukao prvi potez, uložio je značajna sredstva da 150 godina bude obeleženo na jedan dostojanstven način.
RSE: Gospodine Kon, vi ste među prvim ljudima Instituta koji nosi ime Mihajla Pupina. Kada slušate ovu anketu među studentima Elektrotehničkog fakulteta i kada pogledate iskustva kakva ste vodeći taj institut imali u protekloj deceniji, kakav je vaš utisak, da li ste uspeli da sačuvate ono što se naziva Pupinovim nasleđem?
KON: To je ovako dosta ozbiljan zahtev, dakle da sačuvamo njegovo nasleđe. Međutim, Institut „Mihajlo Pupin“ i dan danas predstavlja izuzetno značajnu organizaciju koja ima jednu kritičnu masu istraživača i programa i mi smo i dan danas, i pored određenih teškoća u ovih proteklih deset-petnaest godina, uspeli da očuvamo najveći broj naših disciplina i programa i da u nekima čak i napredujemo, iako su nam još uvek rezultati skromniji nego što su bili pre 1990. godine.
RSE: Kada se pojavite u svetu i kažete da dolazite iz Instituta „Mihajlo Pupin“, da li je to dobra reklama?
KON: Sam Institut još uvek ima dosta dobar rejting, međutim ova zadnja događanja u našoj zemlji su nam taj naš ukupni imidž i rejting dosta pokvarila, ali mislim da se polako i to popravlja. Uspeli smo u zadnjih nekoliko godina dosta da obnovimo tu međunarodnu saradnju, koja je u jednom trenutku skoro došla do nule.
RSE: Koliko je ljudi iz Instituta otišlo?
KON: Pre par godina, mislim 2000. ili 2001. godine, nisam siguran, pravili smo jednu monografiju, uz pomoć Ministarstva za nauku, napravili smo jedan detaljan pregled i došlo do toga da nam je iz Instituta otišlo preko četiri stotine istraživača. To su pretežno bili mlađi ljudi, naravno, ali otišao je i jedan broj starijih koji su bili značajniji. To je praktično dva puta više nego što sad imamo inžinjera. Istina, u „Pupinu“ to nije nešto sasvim novo. To ni za svet nije nešto sasvim neuobičajeno. Kroz institute vrlo često prolaze mladi ljudi, koji tu budu par godina i onda odlaze dalje, da li u privredu ili u trgovinu, gde pokušavaju ta znanja koja su stekli u prvih par godina boravka u jednoj organizaciji kao što je naša, bolje da naplate negde drugde. Ali ovog puta je to bilo mnogo drastičnije. To je jedan dosta veliki odliv. Međutim, mi smo nekako uspeli da se iskompenzujemo i faktički zapošljavanjem novih mladih ljudi smo uglavnom sve značajne programe uspeli da održimo i danas.
RSE: Rekli ste mi jednu interesantnu stvar, a to je da ste uspeli, kako kažete, da držite korak sa svetom kada su u pitanju istraživanja, upravo zahvaljujući Internetu, a Interneta ne bi bilo da nije bilo Pupina, znači možemo da kažemo da vam je u devedesetim Pupin pomogao da preživite.
KON: Da. Prvo je taj naš naučni svet imao neku inerciju. Ali posle su su krenula sva ta događanja kod nas, ti ratovi i sve ostalo što je narušavalo naš imidž; prvo je narušilo opšti imidž, a posle su došle i sankcije, embargo i sve ostalo. U prvom trenutku smo se u tim međunarodnim kontaktima pravili da se ništa ne dešava, i mi i oni, ali je onda malo pomalo došlo skoro do potpunog zaustavljanja sve te međunarodne saradnje. Ali je ostalo to svetlo na kraju tunela – taj Internet i komunikacija preko njega, tako da smo na neki način zaista ostali vezani i apsolutno smo pratili sva ta kretanja u svetu. Većina naših saradnika iz Instituta je zadržala jako dobre odnose i sa kolegama i sa firmama. Mnogi kažu da im je najleoši perod života vreme koje su proveli u „Pupinu“. Kada su ti naši naučnici počeli da se vraćaju sa Zapada, bili su pre svega prijatno iznenađeni – donosili su nam raznorazne programe i neke uređaje, uređajčiće – ali kada su došli, videli su da mi sve to već imamo i da jednostavno uopšte ne zaostajemo za najnovijim dostignućima koja su oni imali tamo u svojim firmama. Iznedadili su se kadu su recimo videli da mi radimo čak na savremenijoj platformi nego što oni u svojoj firmi u Americi ili Kanadi.
RSE: Kada govorimo o Mihajlu Pupinu, ne govorimo samo o naučniku, već govorimo i o čoveku koji se nije ustručavao da se uključi i u ono što možemo nazvati stalnim problemom u Srbiji, a to je politika. Naime, koliko je mogao, on je činio. Čućemo sada deo iz njegovog pisma, koje je uputio doktoru Pavlu Miljaniću, novembra 1934. godine, i to povodom proglašenja za počasnog doktora tehničkih nauka u Beogradu. Iz pisma izbija njegova duboka zabrinutost za procese koji se razvijaju u tadašnjoj Jugoslaviji, nakon ubistva kralja Aleksanda Karađorđevića u Marseju:
„Ja sam dugo živeo u nadi da ću opet posetiti Beograd, gde sam poslednji put bio 1921. godine, ali noge su mi toliko iznemogle da o putu u Evropu ne mogu ni misliti, naročito sada kada je naša mila Jugoslavija u dubokoj žalosti. Poznavao sam pokojnog kralja Aleksandra i mnogo sam ga zavoleo, a i on je mene bio zavoleo, jer me je ličnim pismom pozvao da dođem i da živim u Beogradu. Nama u Americi se čini da je njegovo ubistvo moglo da se izbegne da su s jedne i sa druge strane automobila stajala po dva detektiva na papuči njegovog automobila, sa zakočenim revolverima i spremni da pucaju na svakog sumnjivog čoveka koji se približi automobilu. Zašto Francuzi to nisu učinili, nama je ovde zagonetno. Opšte je mišljenje ovde u Americi da će ova grozna tragedija ojačati jugoslovensko ujedinjenje, mada je separatistički duh u Hrvatskoj dosta razvijen. Velika većina naroda vidi da je taj separatizam odgojen pod uplivom jugoslovenskih neprijatelja. Hrvati i Slovenci jasno vide da se bez pomoći od strane Srba, ne mogu održati protiv Mađara, Nemaca i Italijana. Meni je mnogo milo što je pokojni kralj naznačio u svom testamentu da princ Pavle postane regent kralja Petra II. Ja poznajem princa Pavla lično i duboko sam uveren da će on biti izvanredno dobar regent i da će ga narod mnogo zavoleti i poštovati. Mnogo mi je žao što je po današnjim okolnostima mladi kralj Petar morao da napusti školu u Engleskoj. Ja sam mnogo zabrinut za njegovo školovanje i društveno vaspitanje i uveren sam da ceo srpski narod u celoj stvari misli kao i ja.“
RSE: Ono što je interesantno, to je da je Mihajlo Pupin maltene od detinjstva bio zagrejan za politiku. Otišao je u Prag sasvim slučajno, upravo zbog svog političkog angažmana. Naime, njegov otac je bio protiv njegovog školovanja negde u inostranstvu, smatrao je da treba da ostane u svom mestu ili okolini. Međutim, tokom školovanja u Pančevu, na jednim demonstracijama, gde je bio i Svetozar Miletić, između ostalog je uzviknuo: „Nikada nećemo služiti vojsci Franje Josifa!“. Tada je imao, čini mi se, petnaest godina. Ostali okupljeni su prihvatili i uzvikivali: „Živeo knez!“, u to vreme to je bio Mihajlo Obrenović, odnosno Milan Obrenović. Zbog toga je kasnije morao sa se skloni, dakle otišao je u Prag.
Pupin je kasnije, kao već bogat i poznat čovek, na svojoj farmi u Norfolku, oko dvesta kilometara od Njujorka, zapošljavao i naše iseljenike, s njima radio i vodio razne razgovore, pre svega o situaciji u zemlji. Nakon toga, on je bio jedan od osnivača jedne od najstarijih srpskih iseljeničkih organizacija – „Saveza zajedničkih Srba – Sloga“, 1909. godine, iz kojeg su nastali razni drugi savezi. Potom je bio postavljen za počasnog konzula Srbije. Bio je faktički prvi diplomata Srbije u Sjedinjenim Državama, od 1912. godine, i obavljao je dužnost sve do 1920. godine.
Pitao bih gospodu Kona i Božića oko tog njegovog angažmana na Versajskoj konferenciji. Naime, on je na poziv Vlade tadašnje Srbije, odnosno kasnije Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, na toj konferenciji učestvovao i prilično doprineo da Banat pripadne Vojvodini, odnosno Srbiji, odnosno Kraljevini, a ne Rumuniji, i s druge strane, a što se veoma malo zna, da Bled ostane u Sloveniji, odnosno da ne ode Italiji, odnosno susednim zemljama. Da li imate više podataka o tome kako je došlo do tog njegovog konkretnog angažmana?
BOŽIĆ: Ne samo Banat i Bled, on je odigrao značajnu ulogu i za jedan dio Dalmacije, tako da je on počasni građanin recimo Splita, što se malo zna, kao i počasni građanin Bleda. On je čovek svetskih dimenzija, voleo je dve domovine, bio mu je stran svaki nacionalizam, iako se ponosio svojim srpskim rodom, ali vidite, kad se Jugoslavija stvarala, odigrao je veliku ulogu. Bio je i leva i desna ruka i Pašiću i svim tim ljudima koji su u to vreme radili. Bio je lični prijatelj američkog prijatelja Vilsona. Pa i kasnije, kad su bili neki problemi, vezani za ubistvo Radića u Skupštini i tako dalje, bio je jako dobar i sa američkim predsednikom Herbertom Huverom, koji je delovao u vreme svetske ekonomske krize od 1929. do 1933. godine. Interesantno je koliko on recimo veliča tog američkog predsednika, koji treba da pomogne njegovoj domovini gde je rođen. Govorio je o njemu: „Koliko je veliki naš predsednik Sjedinjenih Američkih Država, inženjer po struci, devedeset posto svoga vremena posvećuje obeležavanju pedeset godina od pronalaska Edisonove sijalice“, to je 1929. godina, „učestvuje u celom tom programu. Na dva minuta se gase sijalice u celoj Americi, on je sa Edisnonom svo vreme…“ Edison je već bio bolestan, imao je osamdeset i tri godine, bio je uzbuđen. Nije čudo da se Amerika tako naglo razvila u drugoj polovini 19. veka, posle građanskog rata, za nekih pedesetak godina postala svetska ekonomska sila, dakle zahvaljujući isključivo tome što su negovali pronalazaštvo i primenjenu nauku. Američki predsednici su redovno, svake godine, lično uručivali nagradu deset najboljih pronalazača. To je jedna tradicija koja je ostala do današnjih dana. A interesantno je da ima dosta naših ljudi, i Srba i iz drugih naroda Jugoslavije, koji su time bili počašćeni.
RSE: Kad pominjete Vilsona, oni su bili školski drugovi. Dakle, Pupin je 1919. godine, na poziv Vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, proveo dva meseca u Parizu i na osnovu dobijenih podataka o istorijskim i etničkim karakteristikama graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međumurja, Baranje i Makedonije, doprineo je da Vilson da izjavu svega tri dana kasnije o nepriznavanju Londonskog ugovora Saveznika sa Italijom. Radi se o tajnom ugovoru iz 1915. godine, u kojem je Italiji bio dat dobar deo Dalmacije, Slovenije i tako dalje. interesantno je također da je on bio i počasni građanin Ohrida. Gajio je veliku ljubav prema Makedoniji. Kada je reč o Bledu, kaže: „Da nije bilo Ribarsa i drugih slovenačkih delegata u Parizu, ni Slovenci ne bi nikad doznali da sam im ja u poslednjem času izbavio Bled i bledski trougao sa Triglavom i ja danas ne bih bio počasni građanin Bleda“. Pomenuli ste kako se Amerika odnosi prema svojim prinalazačima, zbog toga je već 1900. godine, prema mnogim podacima, Amerika prestigla Veliku Britaniju, koja je tada držala pod svojom vlašću dva puta veću teritoriju nego što je bio Sovjetski Savez – oko 40 miliona kvadratnih kilometara. Pa je Pupin bio i jedan od uglednih članova Državnog saveta za naučna istraživanja pri Predsedniku SAD, tada je to bio Harding. Kralj Aleksandar je Pupina veoma uvažavao, čak ga je bio i pozvao da se vrati u Srbiju nakon Prvog svetskog rata.
BOŽIĆ: Kralj Aleksandar je jedan od osnivača Saveza pronalazača. Tu je i kraljica Marija odigrala veliku ulogu. Savez pronalazača i naučnika Beograda, kako se tad zvao, zvanično je osnovan 1925. godine. I mi sad u januaru mesecu slavimo osamdeset godina postojanja. I Pupin je tu jako doprineo. Kad ste pominjali njegov boravak u Parizu 1919. godine, sve ste to tačno rekli. Posle toga je on došao u Srbiju da obiđe srpsku ratnu siročad, da vidi šta treba pomoći i tada ga je Đorđe Stanojević, rektor Beogradskog univerziteta, pozvao da održi predavanje na Univerzitetu, što je Pupin prihvatio. Međutim, pomenuli smo Svetozara Miletića i socijaliste, kad su oni čuli da će Pupin da održi predavanje – tad su počele da se probijaju te neke socijalističke ideje – tako su ga oštro napali, čoveka koji je tako puno učinio za zemlju, tako velikog humanistu, da se čak uplašio i rektor i dogovorio se s Pupinom da se to predavanje odloži. Pomenuli ste pismo Miljaniću iz 1934. godine, ali 1933. godine, dakle godinu dana ranije, Pupin također piše Miljaniću – jer ga Beogradski univerzitet hvali, Miljanić detaljno govori o tom Pupinovom kalemu – i u tom pismu se seća tih neprijatnih događaja iz 1919. godine. Od prilike kaže da se ne ljuti, on je izvanredan čovek, ali kaže: „Meni je ta nepravda da su me optuživali da sam materijalista u nauci, da me interesuje profit po svaku cenu, da nisam humanista, na neki način pomogla da napišem ,Novu reformaciju‘…“, koju sam ja malopre bio pomenuo, što je izvanredno delo, gde on pokazuje da je do naglog razvoja Zapada, Amerike i tako dalje, došlo preko patenata, preko inovacija, koje u prvom redu imaju humani aspekt, koje su doprinos napretku i razvoju čovečanstva. Sve velike naučnike slavi kao svece, tvrdi da oni nikada ne mogu biti prosti materijalisti, da je druga stvar to što biznismeni zloupotrebljavaju pronalazače i tako dalje.
RSE: Pomenuli ste ovaj protest socijalista odnosno socijalistički orijentisanih ljudi 1919. godine. Pupinu se u početku Prvog svetskog rata često pretilo krivičnim gonjenjem i zbog stalnih optužbi da krši neutralnost Amerike svojom aktivnošću u organizovanju dobrovoljaca i vođenju agitacije za pomoć narodu Srbije i Crne Gore. Sve se to događalo dok još SAD nisu ušle u rat.
Ali da se vratim na 1934. godinu. Pupin dakle dobija titulu počasnog doktora Beogradskog univerziteta. Zanimljivo je da je to faktički posljednja titula. Dakle, Beograd mu je dao posljednju titulu, a pre toga je dobio njih osamnaest ili čak i više. Postoji jedna paralela. Kralj Aleksandar ga hvali i slavi, a istovremeno dobija posljednju titulu od Beogradskog univerzitet. Istovremeno Boris Tadić sada, kao predsednik Srbije, dolazi u Idvor, a Idvor odnosno taj Muzej jedva da ima i telefon, a recimo neke druge zemlje bi od toga napravile, neću reći veliki biznis, ali bi se odužile na pravi način. Kao da postoji neka istorijska linija u odnosu prema velikim ljudima u Srbiji.
BOŽIĆ: Ja mislim da ste sad rekli lepu misao. Dozvolite mi da malo dodam. Mi smo imali snažan inovacijski pokret u našoj zemlji. Posle raspada Jugoslavije sve kreativne snage jednostavno više nisu imale šanse. Poremećeni su kriterijumi vrednosti, prave vrednosti su morale otići u zapećak. Međutim, taj kreativni duh se nije uništio. Tako da smo ipak imali snage koje su doprinele da naše velikane, koji su proslavili našu naciju, nauku, kulturu, umetnost, ne zaboravimo. Ne samo veličajući čoveka kao što je Pupin, mi kroz to obeležavanje njegove 150. godišnjice apelujemo na sve snage u zemlji, u prvom redu na političke faktore, da ova zemlja ne može preživeti ako se ne okrene proizvodnji. A pronalazaštvo je vezano za proizvodnju. Tako je i jedna od osnovnih poruka ove akcije oko 150 godina Pupina da udružimo snage i da se krene u proizvodnju. Nisu donacije, krediti i privatizacija rešenje. Suštinska je stvar da mi moramo angažovati sopstvene kreativne snage, sopstvene resurse, a sopstveni resursi kod nas u Srbiji su itekako kreativni ljudi i treba im dati šansu. Mislim da je predsednik Tadić prvi čovek posle raspada zemlje – ja to detaljno pratim – koji se zalaže za proizvodnju i koji je više puta eksplicitno izjavio da moramo doneti novu strategiju privrednog razvoja. I sad kad je primio delegaciju našeg Odbora, upoznali smo ga s tim šta smo radili, i posebno je podržao taj naš prilaz da kroz obeležavanje 150. godišnjice Pupina u Idvoru, 9. oktobra 2004. godine, pokušamo da udružimo snage i da krenemo sa oživljavanjem proizvodnje.
RSE: Na predsedniku ostaje da uradi to što je obećao. Pitao bih vas, gospodine Kon, imate li vi utisak da ova zemlja forsira inovaciju, pronalazaštvo i sve što se s tim može povezati ili je prilično indiferentna u odnosu na to?
KON: Ovakav jedan sud je subjektivan, ali meni se čini da je, bar do sada, tome posvećivano manje pažnje, bar zvaničan politički establišment, nego što bi trebalo. Na neki je način, u jednom trenutku, to dosta prepušteno nekakvoj stihiji, od prilike – plivajte kako možete. Moram reći da to u svetu nije tako. Čak i u ovim zemljama koje su stožeri nekakvog kapitalističkog poretka, država dosta brine o nauci. Sredstva uložena u nauku i u obrazovanje se ustvari najbrže oplođuju, najviše daju nazad. Ove godine sam bio na sajmu u Hanoveru – CeBIT, to je najveći informatički sajam. „Pupin“ je tamo imao štand u okviru zajedničkog štanda Privredne komore Srbije. Ceo štand, dakle svi predstavnici Srbije su bili pozvani na jedan prijem koji su organizovali Kanađani, i ja sam tamo dobio jedan podatak – pošto je bilo jedno prigodno predavanje – da je kanadska Vlada uložila skoro 12 ili 13 milijardi dolara u razvoj njihove nauke i da je neposredan rezultat toga – radi se o višegodišnjem intenzivnom ulaganju – to da su kanadske firme u oblasti pre svega informacionih tehnologija prosto izbile u sam svetski vrh. To znači nije samo rezultat nekakve kapitalističke utakmice tih preduzeća. Naravno, rezultat se mora valorizovati na tržištu, ali znači jedna takva zemlja, koja pre svega, kao i Amerika, veruje u slobodno tržište i u sposobnost samih firmi, značajno pomaže naučno-istraživačku delatnost.
RSE: U svakom slučaju od naše države se ne može očekivati da izdvoji tolika sredstva, ali se bar može očekivati, na primer, formiranje jedne stipendije s imenom Mihajla Pupina.
KON: Mi iz Instituta „Mihajlo Pupin“ smo čak svojevremeno – opet govorim o vremenima pre 1990. godine, a to vrlo često deluje da pogotovo ova starija generacija samo priča o prošlosti – dodeljivali jednu stipendiju za najtalentovanijeg đaka škole u Idvoru. To se, na žalost, izgubilo negde u ovim vremenima. Ali sad se nekako vraćamo u tu celu aktivnost i planirali smo na ovoj proslavi 150 godina dati našu donaciju – dva najsavremenija računara, jedan za školu u Idvoru, a drugi za Muzej. Tako da ćemo i mi kao nosioci imena Mihajla Pupina pokušati na neki način da doprinesemo da se cela ta njegova ideja, pre svega u njegovom rodnom mestu, na određeni način podrži.
RSE: Ono što bih ja pred kraj ovog večerašnjeg razgovora rekao, Idvor svakako neće biti pun gusaka kao nekad, i onakav kakvim ga je pamtio Pupin, ali postoji jedan san o tome da Idvor bude još jedna „Petnica“ u Srbiji. Gospodine Božiću, mislite li vi da je taj san ostvariv?
BOŽIĆ: Mislim da jeste. Mi ovu proslavu 150 godina nismo zamislili kao kampanjsku akciju i da posle toga stanemo, nego upravo da se maksimalno angažujemo. Mislim da nam je nada i predsednik Tadić, koji daje maksimalnu podršku. Imamo snage oko Privredne komore Srbije i Srpske akademije nauka, uz Ministarstvo za nauku i ova resorna ministarstva, da zaista Idvor bude nova „Petnica“.
RSE: Moram da primetim da ste vi večeras nareklamirali predsednika Tadića više nego samog Mihajla Pupina. No verovatno imate razloga za to.
BOŽIĆ: Pa imam. Ja sam oduševljen kako je on nas prihvatio. Prvi put od 1989. godine, kad smo imali veliki Kongres pronalazača Jugoslavije, gde je bilo tri hiljade ljudi, to je bila zadnja velika akcija pred raspad zemlje, gde su došli predstavnici svih republika. Inače sam vanstranački čovek, ne pripadam nijednoj stranci, jedina moja stranka su inovacije i pronalasci.
RSE: Ali da ne bude da je to samo političko obećanje, odnosno, kako to biva na Balkanu, mnogo reči, a malo dela.
BOŽIĆ: Kad smo ga zamolili da bude pokrovitelj, što je prihvatio, od tog trenutka smo mi za dva meseca uradili sve ono što je bilo potrebno, a Odbor je pre toga delovao četiri godine. Da ponovo ne ispadne da hvalim predsednika Tadića, ali zaista nam je mnogo pomogao. Verujte. Ja sam generalni sekretar Odbora i na neki način sve to operativno ide preko mene, tu su uključeni i naši ljudi iz dijaspore.
RSE: Mislim da ste ubedili i nas i slušaoce. U svakom slučaju, vidimo se svi zajedno u subotu u Idvoru.
