Dostupni linkovi

logo-print

Mađari više ne ćute


Srbija nikad nije bila oaza mira, tolerancije i suživota za pripadnike manjinskih naroda koji čine znatan deo ovdašnje populacije, no poslednji incidenti u Vojvodini su potvrdili da takva atmosfera ne zavisi samo od imena onih koji su na čelu zemlje, već da li oni nešto zaista rade da se ta situacija promeni. Stoga su učestali incidenti između srpskog i mađarskog stanovništva u severnoj pokrajini probudili neprijatno sećanja na devedesete. kada su se preko noći osipale gotovo sve etničke zajednice, jer su njihovi pripadnici, a pre svega Hrvati, bežali iz svojih domova pred otvorenim pretnjama, u strahu za vlastite živote.

Saradnja: Marina FRATUCAN

Mada Srbija nikad nije bila oaza mira, tolerancije i suživota za pripadnike manjinskih naroda koji čine znatan deo ovdašnje populacije, poslednji incidenti u Vojvodini su potvrdili da takva atmosfera ne zavisi samo od imena onih koji su na čelu zemlje, već da li oni nešto zaista rade da se ta situacija promeni. Stoga su učestali incidenti između srpskog i mađarskog stanovništva u severnoj pokrajini probudili neprijatno sećanja na devedesete. kada su se preko noći osipale gotovo sve etničke zajednice, jer su njihovi pripadnici, a pre svega Hrvati, bežali iz svojih domova pred otvorenim pretnjama, u strahu za vlastite živote. S druge strane unutarbošnjački sukobi, vitlanje oružjem, pucnjava i demoliranje vozila na ulicama Novog Pazara, nedvosmisleno su upozorili da i ta regija počiva na krhkoj stabilnosti i varljivom miru. Da li Srbija na talasu ovih događaja ulazi u novi krug sukoba sa nešto drugačijim predzankom u odnosu na prethodne, jer je sada u prvom planu netrpeljivost između Mađara i Srba ili unutar samih Bošnjaka, tema je i naše današnje emisije u kojoj između ostalih učestvuju: predsednik političkog saveta Srpskog narodnog pokreta „Svetozar Miletić“, inače profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Miroljub Jevtić, koordinator mađarskog „Omladinskog pokreta 64 županije“ iz Bečeja Laslo Rokuš, pozorišni organizator iz Novog Pazara Zaim Hadžisalihović i dugogodišnji predsednik Helsinškog odbora za Sandžak Šefko Alomerović.

U avgustu je pretučen u centru Subotice, mesec dana kasnije, u vreme posete mađarskog predsednika Srbiji, crvenim slovima na porodičnoj kući primio je poruku „Smrt mađarima“, u potpisu četiri „S“, sa nožem zabodenim iznad. Potom je sa porodicom napustio zemlju. Danas su Daniel Šetet i njegovi roditelji azilanti u Mađarskoj, bez naznaka povratka u rodnu Suboticu. Nekoliko dana kasnije ista crvena slova svanula su na kući Šanjike Gabora, u novosadskom naselju Telep:

„Ranije su mi razbili prozor, ali nisu piskarali. Sad piskaraju. Sigurno da ću se iseliti. Još treba da mi razbiju i druge prozore, pa treba da mi prete… Šta drugo da se radi.“

Uz septembarsku poruku „Smrt mađarima“, Mađari u Telepu, početkom godine, na kolima i prozorima dobili su i letke slične sadržine: „Napolje s Mađarima“. Ipak, većina je ostala u svojim domovima, očekujući da država reši ili pre svega spreči međuetničke incidente:

„Ja mislim da to nije u redu. Ja ne znam šta se to dešava.“

„Politika u svakom slučaju podiže tenziju. Od političara se čuje svašta. Ja ne čujem ništa od običnih ljudi. Oni žive mirno, slažu se.“

„Osećam se sigurnim, ali ovo što smo čuli, to nije bilo baš najbolje.“

Osim u Subotici i Novom Sadu, incidenata na nacionalnoj osnovi tokom proteklih meseci bilo je i u drugim višenacionalnim vojvođanskim mestima, poput tuča, grafita ili pretnji.

Sada se selimo u Sandžak, odakle se javlja Enes Halilović:

Pregrejana atmosfera i tenzije nikom dobra nisu doneli. Brat sa bratom raspravlja o likovima sa ekrana i prostoru u novinama, ko je za koga i ko će za koga. A u Sandžaku, uoči prvog kruga izbora 11. septembra, došlo je do pucnjave između pristalica dva politička tabora i došlo je do krvi. Pogođeno je dvoje slučajnih, nedužnih prolaznika. Zašto se to desilo u gradu koji je uvek bio miroljubiv? Novi Pazar je toga dana bio jedini evropski grad u kome izbori nisu sigurni ni za učesnike, ni za slučajne prolaznike. Kod političara postoji osećanje da ako pobedi drugi, dolazi do tragedije naroda, kolektivne propasti, maltene do apokalipse. Ima nekih koji ne mogu da shvate kako će njihov narod živeti i nakon njihove smrti. Došlo je do pogrešne identifikacije sa sopstvenim narodom, pa se politika doživljava kao jedini mogući kanal kojim se u mase mogu ubaciti ideje. A eventualno neprihvatanje tih ideja od strane naroda, političari doživljavaju kao lični kraj i kolektivnu tragediju. „Ako mene ne izabere, moj će narod nestati“, misle danas mnogi, iako ne svi, političari u Sandžaku. Lični motiv uvijen je u motiv nacionalnog otrežnjenja ili nacionalnog uništenja. Mnogo je prilika za pomoć narodu i mimo izbora. Zar su izbori ključ za sve? Za radost i ljubav prema narodu ili za prezrenje ličnog naroda i za poruku – kada moj narod neće mene, onda neka nestane. Iz takvih fatalističkih gledišta javljaju se pregrejane političke strasti. Sukob postoji, jer su neki sukobljeni sa sobom.

Koliko god bila različita priroda incidenata u Vojvodini i Sandžaku, jer je na severu Srbije međuetnički, a na jugozapadu unutaretnički sukob, stanovništvo ovih regija želelo bi da se što pre prevlada ono što su doživeli proteklih dana. Pa ipak ti događaji su ostavile vidne tragove, što samo potvrđuje da ti ekscesi nisu bili slučajni. Koordinator mađarskog „Omladinskog pokreta 64 županije“ Laslo Rokuš i predsednik političkog saveta Srpskog narodnog pokreta „Svetozar Miletić“ Miroljub Jevtić:

„Jednostavno se oseća strah i napetost kod ljudi. Više ne možemo da trpimo. Momci dobijaju batine ili ih vređaju na putu od škole do kuće, na ulici, kad idu iz diskoteke, samo zato što pričaju mađarski. A ti grafiti, to je samo još dodatak.“

„U Vojvodini je nacionalna situacija potpuno relaksirana. Ali ponekad kad se desi incident, taj incident se naduvava.“

Pozorišni organizator iz Novog Pazara Zaim Hadžisalihović i predsednik Helsinškog odbora Sandžaka Šefko Alomerović:

„Ja incidentima koji su se dogodili ne bih pridavao neki veliki značaj, jer oni zapravo ne zavređuju taj aspekat koji im se želi pripisati, da je to unutarbošnjački sukob. Ipak su to sporadični incidenti za kojima stoje ljudi s kriminalnom prošlošću. Kao da su ti incidenti bili bukvalno naručeni.“

„U prirodi je borba za vlast. Na sreću, ti incidenti nemaju međunacionalni karakter i nisu se dogodili između Bošnjaka i Srba, koji su tamo najprisutniji, nego između dve političke stranke koje su nekad predstavljale jednu celinu. Ti razdori se osećaju i na ulici i u restoranima i u školama i na radnim mestima…“

Naravno ključno je pitanje da li su učestali, pre svega antimađarski incidenti u Vojvodini, manifestacija jedne šire pojave, što znači da su oni bili organizovani i planirani, ili su to sasvim izolovani ekscesi iza kojih stoje pojedinci? Miroljub Jevtić i Laslo Rokuš:

„Ja mislim da incidenti jesu izolovani zato što ih, naprosto rečeno, ne vidite. Nema njih tako često.“

„Da je to organizovano, to je sigurno. Puno puta se dešavaju iste ili slične stvari. I to nije počelo ovim nemirima dole na Kosovu, već dva-tri meseca ranije. Znači ne možemo reći da je na osnovu tih nemira na Kosovu došlo do ovoga, po principu – tamo tuku Srbe, hajmo ovde tući Mađare, već to neko namerno zavađuje.“

Da li je sa druge strane međubošnjački sukob, uključujući barikade, zasede i oružane obračune u Sandžaku, bio samo posledica pregrejane predizborne atmosfere, ili manifestacija jednog dubljeg antagonizma koji postoji u narodu? Šefko Alomerović i Zaim Hadžisalihović:

„Sigurno da nisu slučajni. Taj antagonizam postoji.“

„Onog momenta kada prođu ovi izbori, zavjesa se spušta. Ovo je jedna pozorišna predstava, ja bih rekao, gdje se ponekad reditelji odluče za angažman loših glumaca, loših protagonista, koji dovode do ovakvih nemilih scena, ali takve predstave se brzo zaboravljaju.“

Nalazi li se zbog svega toga Srbija na pragu novog ciklusa nacionalnih tenzija i sukoba? Da li će poruke „Smrt Mađarima“ i noževi zabodeni u vrata biti zaboravljeni preko noći, ili se ovom pokrajinom širi strah od novih sukoba, na šta ukazuju i rezultati najnovijih istraživanja Centra za civlini razvoj društva. Predsednik političkog saveta Srpskog narodnog pokreta „Svetozar Miletić“ Miroljub Jevtić i koordinator mađarskog „Omladinskog pokreta 64 županije“ Laslo Rokuš:

„Nije dobro što su se dešavali ti incidenti i jedna dobro organizovana država bi trebalo da učini sve da se u budućnosti takvi ekscesi ne događaju. Ali bez obzira na ono što je do sad bilo, može se konstatovati da je jedna generalna linija, gde većina ljudi želi beskonfliktne odnose, ipak uspela da se očuva na teritoriji severne pokrajine Srbije.“

„Osamnaest godina su Mađari ćutali i sada kažu – dosta, nemojte nas više tući. Pa se sad kaže – vidi, vidi, Mađari više ne ćute. Znači, oni su navikli na to da Mađari ćute, da jednostavno trpe. Dosta je svima, gde god odete građanin ste drugog reda.“

Mada Mađari u Vojvodini imaju svoje partije koje artikulišu njihove političke interese, nedavno je osnovana organizacija „Omladinski pokret 64 županije“, koja se zalaže za stvaranje severne multietničke regije u delu Vojvodine gde Mađari čine većinu. S druge strane i Srbi se, pored svojih partija, priklanjaju i pokretima kao što je „Svetozar Miletić“, koji brani pre svega srpske nacionalne interese. Da li su Mađari zaista ugroženi u Vojvodini, iz perspektive aktivista ovih dvaju udruženja, Lasla Rokuša i Miroljuba Jevtića:

„Ako pogledate šta se sve izdešavalo mađarskom narodu, da počnem od Trianona, da nastavim sa 1945. godinom, pa onda tiratovi od 1991. godine, kad su išli naši momci da ratuju za tuđe ideje, dotle smo mi ćutali. Ali sada Mađari jednostavno hoće da dobiju svoja prava, da mogu mirno da idu ulicom, da idu u diskoteke, bioskope i tako dalje, da ne strepe od toga da će dobiti batine, da ne budu drugorazredni građani samo zato što pričaju mađarski.“

„Desi se poneki incident, koji se onda uzdiže na viši nivo i predstavlja se da je situacija gora nego u Preševu. Stalnim forsiranjem te priče se razvija i ksenofobičnost, širi se broj ljudi koji želi promenu granica i pretrianonske odnose.“

Mroljub Jevtić i Laslo Rokuš:

„Nije sporno da se incidenti dešavaju. Ali onda, ne kažem da treba da se prikriju, ali se o tome stalno govori, čime se pospešuje njihovo dalje stvaranje. To je danas mađarsko pitanje, sutra će to biti neko drugo pitanje. Konstantno se radi na takav način.“

„Svako je to negira – ah, to nije nikakav problem. Znači, tu neko treba da umre da bi se uopšte reagovalo. Mislim, to nije u redu.“

Kao logična posledica etničkih napetosti između mađarskog i srpskog življa u Vojvodini, grupa poslanika parlamentarne Skupštine Saveta Evrope, predvođena mađarskim socijalistom Jožefom Gedajem, pokrenula je inicijativu da se pred ovim telom razmatra položaj Mađara u severnoj pokrajini. Da li bi internacionalizacija mađarskog pitanja, u situaciji kada sama država Srbija tromo reaguje na pogoršavanje prilika u Vojvodini, dovela do smirivanja strasti. Koordinator mađarskog „Omladinskog pokreta 64 županije“ Laslo Rokuš i predsednik političkog saveta srpskog narodnog pokreta „Svetozar Miletić“ Miroljub Jevtić:

„To je potrebno, ali ne oni da kažu kako to da se reši, nego da mi to rešimo među sobom. I to može da se reši, samo ako se hoće. Znači, rešenje nije da se rezignirano ponašamo i da kažemo – nije to ništa, nije problem. A to se učestalo događa. Vlasti Srbije se nisu baš dobro postavile prema ovom ekscesu. Trebali su to da ispitaju, pa ako nije organizovano, u redu, ali opet krivci treba da se nađu. Bilo je trista ili koliko tih ekscesa, a nijedan krivac se nije našao. Nije moguće da ne mogu nikog da nađu.“

„Evropa je potpuno poludela sa tim svojim konceptom. Umesto da razvija građanski koncept, znači ne srpski, ne hrvatski, ne mađarski, nego koncept ,ja građanin‘, ona ništa drugo ne radi nego samo forsira koncepte nacionalnih manjina. Iz toga ne može a da se ne razvije ksenofobija.“

Istovremeno su se iz čak i iz nekih državnih struktura Srbije mogla čuti tumačenja, da se i sandžački sukobi mogu jedino razumeti u kontekstu pokušaja da se na sličan način otvori pitanje statusa ove regije, i to pre nego što dođe na dnevni red rešavanje sudbine Kosova. Miroljub Jevtić iz Beograda i Zaim Hadžisalihović iz Novog Pazara:

„I šta će biti rezultat? Umesto građanske, dobiće pedeset malih nacionalnih država, koje će se onda stotinama godina klati između sebe da bi utvrdile svoje prave granice, niko neće moći da stane, jer svako tvrdi da mu pripada više nego što mu pripada.“

„Problem Sandžaka internacionalizovati ovakvim incidentima je nemoguće. A ovdašnji ozbiljni političari probleme regije Sandžak pokušavaju rešiti putem legalnih institucija.“

Mada pripadnici manjinski naroda opovrgavaju da iza poslednjih događaja postoji bilo kakva strategija promena granica, kao rešenje nagomilanih problema vidi se pre svega regionalizacija Srbije i veći stupanj autonomije za teritorije, gde žive nacionalne manjine. No na trusnom balkanskom tlu gde su državne granice stalni ali nedosanjani snovi, autonomije, regije ili pokrajine nužno se dovode u vezu sa teritorijalnim pretenzijama i nastojanjima daljeg rasparčavanja Srbije. Miroljub Jevtić i Laslo Rokuš:

„Ako insistirate na regionalizaciji i stvaranju nacionalnih država, ne možete onda od ljudi u kojima ste razvili nacionalizam da očekujete da se oni ponašaju kao građani. To bi trebalo da predstavlja uništenje države Srbije i umesto države Srbije dobijanje malih, nacionalnih, nacionalističkih, šovinističkih i ksenofobnih zajednica na njenoj teritoriji.“

„To nije ničiji cilj. Ne verujem da iko ko je pametan to želi. Zajednička težnja je Evropa. I ako gledamo taj cilj – danas uđe Vojvodina, sutra Srbija ili danas uđe Srbija, sutra Vojvodina ili uđemo zajedno, tu smo svi zajedno, jedino da ta regija postane kakvom je pre bila, pre 1974. godine. Bilo je dobro za Srbiju, bilo je dobro za Vojvodinu, zašto to ne vratiti nazad?“

Pre nego što regije gde žive manjine u Srbiji zaista preplavi etnička ili bilo koja druga vrsta netrpeljivosti, neophodno je iznaći način da se barem privremeno zaustavi, ako ne i sasvim demontira, mehanizam koji dovodi do etničke napetosti. Gde put za smirivanje tenzija nalazi kulturni delatnik iz Novog Pazara Zaim Hadžisalihović i koordinator mađarskog „Pokreta 64 županije“ Laslo Rokuš:

„Državne institucije postoje, ali se ne oseća da postoji država. To su neke stvari koje izazivaju nesigurnost kod građana zbog nedovoljnog prisustva države. Ovde građani poštuju državu, lojalni su, ali žele da država bude tu da ih zaštiti.“

„Znamo da kod nas političke partije i te vođe imaju velikog uticaja. Znači, oni bi trebali da pozovu narod ili predstavnike raznih organizacija – dođite da razgovaramo, dajte da vidimo gde je izlaz. Treba sa svima razgovarati, i to redovno, zvanično i otvoreno.“

Kako rešenje ovog problema vide jedan od rukovodilaca srpskog narodnog pokreta „Svetozar Miletić“ Miroljub Jevtić i predsednik Helsinškog komiteta za Sandžak Šefko Alomerović:

„Treba prihvatiti jednu činjenicu, da je Srbija država koja ima pravo na postojanje kao i sve druge države i da se prema njoj ne primenjuju standardi koji se inače ne primenjuju u Evropi. Kad se to bude prihvatilo, a to je prva i osnovna stvar, i kad Srbija bude uključena u evropske tokove koji će omogućiti na neki način nadoknađivanje i nadomešćivanje svih ovih problema i kriza koji su nastali kao posledica te krize, tako će se otkloniti uslovi za ozbiljno manipulisanje nacionalnim pitanjem.“

„Mislim da treba da se izvrši jedna iskrena i autentična demokratizacija društva, da se decentralizuje vlast i s druge strane da se u političkim odlukama, bilo da se radi o ustavima, zakonima, ne instaliraju novi instrumenti i mehanizmi za diskriminaciju po nacionalnom osnovu.“

Ukoliko se to ne dogodi, Srbija nikada neće biti domovina za pripadnike nacionalnih manjina, bez obzira što su oni ovde rođeni i što tu žive već generacijama. A i većinskom narodu sigurno neće biti prijatno da stalno deli životni prostor sa onima koji se osećaju kao večni stranci.
  • 16x9 Image

    Slobodan Kostić

    Diplomirao na Katedri za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu; počeo da radi kao novinar u "Borbi", a nakon uspostavljanja državne kontrole nad ovim nezavisnim dnevnikom prešao u "Našu Borbu"; bio član uređivačkog kolegijuma "Vremena" i urednik u informativnoj redakciji TV B92.

XS
SM
MD
LG