Suštinski razlog kašnjenja Srbije u reformisanju političkog i ekonomskog sistema, Latinka Perović vidi u tome što se odmah posle 5. oktobra pokazalo da među akterima ovog događaja nije bilo konsenzusa o ključnim državnim pitanjima:
“Kolokvijalno, različite imenice su se izrazile kao sukob reformista i legalista. Personalno, kao sukob između Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice. U suštini, 5. oktobar 2000. godine stavio je na probu snagu Srbije da napravi diskontinuitet sa neposrednom prošlošću, ali i da napravi bilans svoje dvovekovne istorije.”
Istorijska šansa koja je Srbiji pružena 5. oktobra, navodi Latinka Perović, pretvorila se u opasnost ponovnog gubljenja koraka sa istorijom i vremenom.
“Srbija je posle 5. oktobra 2000. godine prvi put u svojoj modernoj istoriji imala nepodeljenu podršku Evrope da joj se pridruži. Bez primene sredstava transformacija svojinskog odnosa i vladavina prava i prihvatanja uslova koji su jednaki za sve u Evropi i u koje spada i poštovanje međunarodnog prava, odnosno sankcionisanje ratnih zločina, Srbija je rizikovala da propusti priliku kakva joj se u toku njene celokupne moderne istorije nije pružila. Može joj se dogoditi da završi, govorio je Zoran Đinđić, zajedno sa Albanijom, Makedonijom, Crnom Gorom, Bosnom i Hercegovinom kao ostavinska masa na Balkanu, jer Evropa, izvesno je, neće čekati na nju. Legalisti su govorili o postupnosti, o institucijama koje su bile razorene i nisu mogle biti uspostavljene bez transformacije svojinskih odnosa i nužnih političkih promena, a oslanjale su se na snagu inercije, na onu patrijarhalnost koja je sublimirana u zaostalosti, gotovo u zaključanosti.”
Danas je jako važno povući one poteze koji bi garantovali ostvarivanje onog što ipak jeste san generacija u Srbiji, podvlači Čedomir Jovanović:
“Dvesta godina se u Srbiji govori o Evropi. Puno toga je i učinjeno u ime Evrope. Svi su za Evropu. I DSS, i radikali, i Demokratska stranka, i Građanski savez, svi su za Evropu, i istok, i zapad, i sever, i jug, apsolutno svi. Problem nastaje onog trenutka kada se postavi pitanje sistema vrednosti i činjenice da ne možete u Evropu sa kandilom umesto računarom. Da ne možete u Evropu ako vam u predgrađu prestonice postoji masovna grobnica o kojoj ne pričate.”
Jovanović postavlja pitanje da li smo svesni da nam se istorija iz ciklusa u ciklus ponavlja:
“Krajem 19. veka raspravljalo se o tome da li nam je potrebna železnica i da li nam je potrebno Vukovo pismo. Danas se raspravlja o tome da li nam je potreban engleski jezik i kompjuteri.”
Potpuno prevaziđeni odnosi koji vladaju u našem društvu dominacija je onih kojima nije mesto u politici i prljavi kapital je ono što koči sasvim prirodan cilj kojim treba težiti, a to je reforma i modernizacija zemlje, kazao je Jovanović:
“Posao svakog moderniste Srbije mora biti onaj misionarski, apostolski: širi istinu, brani privatizaciju, nešto mora da se proda za evro ako neko ne nudi dva jer je to princip modernog sveta u koji idemo. Pa ne možete biti na berzi, recimo u Njujorku, Frankfurtu, Londonu, Tokiju, Pekingu ili Singapuru ali tako što ćete trčkati od akcionara do akcionara i objašnjavati im da su pogrešili kada su prodali svoje akcije, da bi bilo mnogo bolje da tako nešto vrate nazad, da ne dođe strana sila i ne kupi našu vodu. Al’ nam trebaju pare njihove. Kad bi mogli da im objasnimo da oni nama daju pare a da mi njima ne damo ništa.”
Latinka Perović i Čedomir Jovanović održali su predavnje u beogradskom Domu omladine a povodom četvorogodišnjice 5. oktobra, što je bio i jedini događaj organizovan povodom ovog jubileja.
“Kolokvijalno, različite imenice su se izrazile kao sukob reformista i legalista. Personalno, kao sukob između Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice. U suštini, 5. oktobar 2000. godine stavio je na probu snagu Srbije da napravi diskontinuitet sa neposrednom prošlošću, ali i da napravi bilans svoje dvovekovne istorije.”
Istorijska šansa koja je Srbiji pružena 5. oktobra, navodi Latinka Perović, pretvorila se u opasnost ponovnog gubljenja koraka sa istorijom i vremenom.
“Srbija je posle 5. oktobra 2000. godine prvi put u svojoj modernoj istoriji imala nepodeljenu podršku Evrope da joj se pridruži. Bez primene sredstava transformacija svojinskog odnosa i vladavina prava i prihvatanja uslova koji su jednaki za sve u Evropi i u koje spada i poštovanje međunarodnog prava, odnosno sankcionisanje ratnih zločina, Srbija je rizikovala da propusti priliku kakva joj se u toku njene celokupne moderne istorije nije pružila. Može joj se dogoditi da završi, govorio je Zoran Đinđić, zajedno sa Albanijom, Makedonijom, Crnom Gorom, Bosnom i Hercegovinom kao ostavinska masa na Balkanu, jer Evropa, izvesno je, neće čekati na nju. Legalisti su govorili o postupnosti, o institucijama koje su bile razorene i nisu mogle biti uspostavljene bez transformacije svojinskih odnosa i nužnih političkih promena, a oslanjale su se na snagu inercije, na onu patrijarhalnost koja je sublimirana u zaostalosti, gotovo u zaključanosti.”
Danas je jako važno povući one poteze koji bi garantovali ostvarivanje onog što ipak jeste san generacija u Srbiji, podvlači Čedomir Jovanović:
“Dvesta godina se u Srbiji govori o Evropi. Puno toga je i učinjeno u ime Evrope. Svi su za Evropu. I DSS, i radikali, i Demokratska stranka, i Građanski savez, svi su za Evropu, i istok, i zapad, i sever, i jug, apsolutno svi. Problem nastaje onog trenutka kada se postavi pitanje sistema vrednosti i činjenice da ne možete u Evropu sa kandilom umesto računarom. Da ne možete u Evropu ako vam u predgrađu prestonice postoji masovna grobnica o kojoj ne pričate.”
Jovanović postavlja pitanje da li smo svesni da nam se istorija iz ciklusa u ciklus ponavlja:
“Krajem 19. veka raspravljalo se o tome da li nam je potrebna železnica i da li nam je potrebno Vukovo pismo. Danas se raspravlja o tome da li nam je potreban engleski jezik i kompjuteri.”
Potpuno prevaziđeni odnosi koji vladaju u našem društvu dominacija je onih kojima nije mesto u politici i prljavi kapital je ono što koči sasvim prirodan cilj kojim treba težiti, a to je reforma i modernizacija zemlje, kazao je Jovanović:
“Posao svakog moderniste Srbije mora biti onaj misionarski, apostolski: širi istinu, brani privatizaciju, nešto mora da se proda za evro ako neko ne nudi dva jer je to princip modernog sveta u koji idemo. Pa ne možete biti na berzi, recimo u Njujorku, Frankfurtu, Londonu, Tokiju, Pekingu ili Singapuru ali tako što ćete trčkati od akcionara do akcionara i objašnjavati im da su pogrešili kada su prodali svoje akcije, da bi bilo mnogo bolje da tako nešto vrate nazad, da ne dođe strana sila i ne kupi našu vodu. Al’ nam trebaju pare njihove. Kad bi mogli da im objasnimo da oni nama daju pare a da mi njima ne damo ništa.”
Latinka Perović i Čedomir Jovanović održali su predavnje u beogradskom Domu omladine a povodom četvorogodišnjice 5. oktobra, što je bio i jedini događaj organizovan povodom ovog jubileja.
