Ako je Srbija velika tajna, kako se to obično kaže, onda rezultati ovih lokalnih izbora svakako neće doprineti njenom dešifriranju. Mnogo je, naime, iznenađujućih rezultata ili barem onih za koje vlada mišljenje da bi trebalo da nas iznenade.
Od četiri najveća grada u dva su, u Nišu i Kragujevcu, ubedljivo pobedili kandidati stranaka koje su u ekipnoj konkurenciji inače ostvarile dosta slabašan rezultat, dok su relativno anonimni puleni političkog mejn strima i vladajućeg i opoziconog, doživeli nešto bliskog kontakta u klasičnom političkom nokatutu. U Beogradu i Novom Sadu, kao centrima u kojima se ipak odvija i odlučuje sve što je presudno u politici Srbije, borba je bila vrlo neizvesna a ishod krajnje negodan za sve aktere. Ne samo da su svi dobili nekako manje od očekivanja, nego je za sada neizvesno kakav će uopšte kapital moći da izvuku iz onoga što su dobili. Vrlo tesna pobeda radikalke Maje Gojković u Novom Sadu manje je neočekivana od tesnog poraza njenog saborca Aleksandra Vučića u Beogradu, barem utoliko što ova prva makar i na mišiće udovoljava stereotipu o radikalizovanoj Vojvodini, a osobito njenoj prestonici, dok provlačenje kroz iglene ušu demokrate Nenada Bogdanovića u glavnom gradu Srbije podriva stereotip o Beogradu kao tobožnjoj demokratskoj tvrđavi.
No, tek kada se zaviri u manje sredine nastane pravi festival bizarnog političkog šarenila i konfuzije. Ako je uopšte moguće na prvi pogled uočiti, izolovati i proučiti nekakve trendove u tom kermesu, biće da je najrazgovetniji povratak na vlast raznih lokalnih velmoža iz 90-ih, živopisnih likova ponajčešće socijalističkog porekla, a danas preodevenih u razne novokomponovane stranke ili grupe građana. Pretežno šumadijska podvrsta ovog soja proistekla je iz takođe krajnje neobične konzervativno-populističko-menadžerske matrice koju oličava ministar i predsednik Nove Srbije Velimir Ilić. Dalje, već je posle prvog kruga izbora bilo jasno da su demokrate i radikali najveći dobitnici izbora što generalno i dalje stoji, ali je i to relativizovano. Uprkos novosadskom spektaklu, radikali nisu tako slavno prošli u drugom vojvođanskom krugu na lokalu, dok ih južno od Dunava i Save gotovo i nema na vlasti. Demokrate su pak izgubile gradonačelnike u tri od četiri ključna grada. Da je znao da će tako biti možda bi se predsednik Srbije i Demokratske stranke ipak malo manje zadržao na Vojno-medicinskoj akademiji gde se uglavnom bavio epistolarnom književnošću.
Savez vojvođanskih Mađara i njegov naprasno radikalizovani predsednik Jožef Kasa takođe su veliki gubitnici na severu jer im je preostala samo Senta i delimično Subotica. Ne treba biti veliki cinik pa iz ovoga turobno zaključiti da mađarsko biračko telo u Vojvodini kažnjava demagoški radikalizam, pa je iz ovoga turobno zaključiti da mađarsko biračko telo u Vojvodini kažnjava demagoški radikalizam, dočim ga srpsko i dalje spokojno nagađuje iako životari na ruševinama koje su njegova tekovina. Kako god bilo, biće interesantno videti kakva će pokrajinska vlast ispiliti iz situacije u kojoj demokrate i radikali imaju podjednak broj poslanika. Takođe je neizvesno kako će se pobeda Maje Gojković odraziti na tamošnji DSS, koji je odavno u nežnoj ideološkoj romansi sa radikalima i hoće li Koštunica i hteti moći da spreči ovakav savez. Ako to ne učini, biće to kraj kohabitacije, tako bar obećava Tadić, a to onda znači nove izbore već za nekoliko meseci. A ako bude novog ustava biće to izbori na svim nivoima što znači da će Srbija i dalje glavinjati uklještena negde između besmislenih predizbornih ćutanja i slabo artikulisanih postizbornih krikova i jauka.
Od četiri najveća grada u dva su, u Nišu i Kragujevcu, ubedljivo pobedili kandidati stranaka koje su u ekipnoj konkurenciji inače ostvarile dosta slabašan rezultat, dok su relativno anonimni puleni političkog mejn strima i vladajućeg i opoziconog, doživeli nešto bliskog kontakta u klasičnom političkom nokatutu. U Beogradu i Novom Sadu, kao centrima u kojima se ipak odvija i odlučuje sve što je presudno u politici Srbije, borba je bila vrlo neizvesna a ishod krajnje negodan za sve aktere. Ne samo da su svi dobili nekako manje od očekivanja, nego je za sada neizvesno kakav će uopšte kapital moći da izvuku iz onoga što su dobili. Vrlo tesna pobeda radikalke Maje Gojković u Novom Sadu manje je neočekivana od tesnog poraza njenog saborca Aleksandra Vučića u Beogradu, barem utoliko što ova prva makar i na mišiće udovoljava stereotipu o radikalizovanoj Vojvodini, a osobito njenoj prestonici, dok provlačenje kroz iglene ušu demokrate Nenada Bogdanovića u glavnom gradu Srbije podriva stereotip o Beogradu kao tobožnjoj demokratskoj tvrđavi.
No, tek kada se zaviri u manje sredine nastane pravi festival bizarnog političkog šarenila i konfuzije. Ako je uopšte moguće na prvi pogled uočiti, izolovati i proučiti nekakve trendove u tom kermesu, biće da je najrazgovetniji povratak na vlast raznih lokalnih velmoža iz 90-ih, živopisnih likova ponajčešće socijalističkog porekla, a danas preodevenih u razne novokomponovane stranke ili grupe građana. Pretežno šumadijska podvrsta ovog soja proistekla je iz takođe krajnje neobične konzervativno-populističko-menadžerske matrice koju oličava ministar i predsednik Nove Srbije Velimir Ilić. Dalje, već je posle prvog kruga izbora bilo jasno da su demokrate i radikali najveći dobitnici izbora što generalno i dalje stoji, ali je i to relativizovano. Uprkos novosadskom spektaklu, radikali nisu tako slavno prošli u drugom vojvođanskom krugu na lokalu, dok ih južno od Dunava i Save gotovo i nema na vlasti. Demokrate su pak izgubile gradonačelnike u tri od četiri ključna grada. Da je znao da će tako biti možda bi se predsednik Srbije i Demokratske stranke ipak malo manje zadržao na Vojno-medicinskoj akademiji gde se uglavnom bavio epistolarnom književnošću.
Savez vojvođanskih Mađara i njegov naprasno radikalizovani predsednik Jožef Kasa takođe su veliki gubitnici na severu jer im je preostala samo Senta i delimično Subotica. Ne treba biti veliki cinik pa iz ovoga turobno zaključiti da mađarsko biračko telo u Vojvodini kažnjava demagoški radikalizam, pa je iz ovoga turobno zaključiti da mađarsko biračko telo u Vojvodini kažnjava demagoški radikalizam, dočim ga srpsko i dalje spokojno nagađuje iako životari na ruševinama koje su njegova tekovina. Kako god bilo, biće interesantno videti kakva će pokrajinska vlast ispiliti iz situacije u kojoj demokrate i radikali imaju podjednak broj poslanika. Takođe je neizvesno kako će se pobeda Maje Gojković odraziti na tamošnji DSS, koji je odavno u nežnoj ideološkoj romansi sa radikalima i hoće li Koštunica i hteti moći da spreči ovakav savez. Ako to ne učini, biće to kraj kohabitacije, tako bar obećava Tadić, a to onda znači nove izbore već za nekoliko meseci. A ako bude novog ustava biće to izbori na svim nivoima što znači da će Srbija i dalje glavinjati uklještena negde između besmislenih predizbornih ćutanja i slabo artikulisanih postizbornih krikova i jauka.
