Dostupni linkovi

logo-print

Zašto mladi ne izlaze na izbore?


Pozdravljam naše večerašnje goste – novinara Radija B92 Svetlanu Lukić i predstavnika Centra za slobodne izbore i demokratiju (CeSID), nevladine organizacije specijalizovane za praćenje izbora, gospodina Zorana Lučića.

RSE: Gospodine Lučiću, počećemo od vas, jer ste vi ipak, da kažem, specijalista za ova pitanja. Da li je ovo zaista mali odziv ili je nešto što je uobičajeno kada je reč o lokalnim izborima?

LUČIĆ: Odziv od 34 posto je odziv od ukupnog broja birača koji su upisani u biračke spiskove, dakle od šest i po miliona. Ono što treba da imamo u vidu, to je da svih tih šest i po miliona birača ne mogu da glasaju, neki su u inostranstvu, neki su trenutno na putu, neki su bolesni… Procena je da je čak manje od pet i po miliona birača koji su upisani u biračke spiskove uopšte u prilici da glasa. Ja bih vas podsetio na septembar 2000. godine, kada je glasalo ukupno oko pet miliona glasača. Mi ne znamo danas tačno koliko ih je glasalo, zato što ne znamo prave rezultate izbora, to na kraju i nije utvrđeno kako treba, ali procena je od prilike da je bilo pet miliona birača. A ja ne znam nikoga, moram vam priznati, u nekoj mojoj blizini, ko nije glasao na tim izborima. Rekao bih da je tada glasala najveća većina biračkog tela i to je verovatno gornja granica koju uopšte mi možemo da dostignemo, dakle oko pet miliona birača. Tako da nije svejedno da li računamo procent od šest i po miliona birača koji su upisani u biračke spiskove, ili računamo od tih pet miliona, koliko realno postoji birača u ovom trenutku u zemlji, koji zaista mogu da glasaju. Ukoliko je ovaj drugi broj realan, onda odziv od dva miliona dvesta-dva miliona trista hiljada birača nije premali. A ako poredimo taj odziv od 34 posto od ukupnog biračkog tela sa odzivom na lokalnim izborima u zemljama bivšeg socijalističkog bloka, onda ćemo vidjeti da to nije ništa neuobičajeno. U zemljama kao što su Litvanija, Mađarska, Bugarska i tako dalje, uobičajeno je da na lokalnim izborima glasa relativno mali broj birača.

RSE: Ono što se postavlja kao centralno pitanje u Srbiji jeste da li je zapravo neizlazak na izbore iskazivanje političkog stava i o tome ćemo večeras svakako razgovarati. No, Svetlana, mene zanima – s obzirom na okolnosti u kojima mi živimo i sve što se događa u Srbiji – da li je vama logično i očekivano da ipak mali procenat, jer trideset odsto je ipak malo, ljudi izađe na izbore?

LUKIĆ: Pa gospodin Lučić nam je dao nekakve repere, dakle videli smo da to nije ništa neuobičajeno. Međutim, kada posmatrate samo Srbiju, dakle s obzirom na činjenicu u kakvoj se situaciji nalazimo, a ona je katastrofalna, s obzirom na činjenicu da osnovne stvari ne funkcionišu, na činjenicu da imamo probleme koje drugi nemaju – tipa ispunjavanja obaveza prema Haškom sudu, da imamo ubistvo premijera, suđenje koje teče tako kako teče… Dakle, stvari su veoma ozbiljne i onda bi po nekoj logici stvari trebalo pretpostaviti da će ljudi shvatiti da apstinencija nije način da se rešavaju problemi. Međutim, kompletna poruka koja se šalje, čini mi se, i preko medija, često se govori o tabloidizaciji medija i tabloidizaciji politike, najčešće glasi da su svi oni i da je sve to korumpirano, da institucije uopšte ne postoje, da je politika lična igra, lični sukob između ljudi i onda ljudi tu tretiraju sebe kao posmatrače te prljave igre, u kojoj ne žele da učestvuju.

RSE: Kaže se da apstinencija nije način za rešavanje problema. Mislite li da takav stav dominira i u vlasti? Jer, svedoci smo da vlast poziva na primer Srbe na Kosovu da ne glasaju.

LUKIĆ: Mislim da je pitanje Kosova nešto drugačije, ali da vlast čini da ljude demotiviše da izađu na izbore, mislim da se to dešava i da je to apsolutna činjenica. Također je činjenicu da imate praktično i državno upravljanje ekonomijom – sedite vi kod kuće, mi ćemo da rešimo taj problem, onda dođe neko pred Vladu, blokira ulicu Kneza Miloša, onda jedan ili drugi član Vlade ode da im izađe u susret. Dakle, taj kompletan manir, gde se dolazi kod nekih „dobrih čika“ koji upravljaju državom je zadržan i u ekonomiji, a mislim da je taj princip zadržan i u političkom životu.

RSE: Zorane, šta vi mislite, odnosno šta pokazuju podaci kojima raspolaže CeSID, da li su mladi u Srbiji zaista najveći izborni apstinenti?

LUČIĆ: Mi nemamo takve podatke. Ne bavimo se istraživanjima javnog mnenja koja idu na tu stranu. To se drukčije ne može utvrditi. Ali treba imati u vidu da možda to i nije tačno. Ja nisam siguran da je to izvesno. Dakle, postoji nekoliko stereotipa mišljenja koji su vezani za apstinenciju i koji su vezani za odziv birača. Obično se, recimo, radikalski birači smatraju veoma revnosnim, smatra se da su to birači koji svakako izlaze na izbore, koji su vredni, koji hoće da odgovore na poziv…

RSE: Pa zar nije istina da je radikalsko biračko telo puno disciplinovanije od ostalih?

LUČIĆ: Ja to ne bih rekao. Rekao bih da je u ovom trenutku biračko telo Demokratske stranke mnogo disciplinovanije, gledajući rezultate izbora. Dakle, mi imamo metodologiju posmatranja koja nam omogućava da tokom izbornog dana možemo da utvrdimo kako se ponaša biračko telo na pojedinim biračkim mestima. Dakle, taj naš uzorak na kome mi posmatramo biračko telo, podeljen je u nekakve podskupove, u nekakve stratume, i mi onda pratimo šta se dešava u tim stratumima tokom izbornog dana. I ono što možemo da primetimo, to je recimo kad je bio drugi krug izbora za predsednika države, da je u drugom krugu u onim stratumima gde su radikali bili veoma jaki u prvom krugu, odziv bio znatno manji od proseka. A tamo gde su glasači Borisa Tadića bili veoma jaki u prvom krugu, tamo je odziv bio znatno iznad proseka. U krajnjoj liniji i izborni rezultati to govore, uključujući i rezultate ovih lokalnih izbora.

RSE: Dakle, zaključak bi bio da se ne možemo potpuno držati teze koja se često pominje u javnosti, a to je da mladi najčešće apstiniraju od izlaska na birališta.

Porazgovarali smo sa studentima Pravnog fakulteta o tome da li su izašli u prvi krug lokalnih izbora 19. septembra, odnosno da li će u nedelju izaći na drugi krug i evo šta su nam rekli:

„Nisam izašao na prvi, a neću ni na drugi. Nisam odavde, a kući ne idem zbog fakulteta.“

Ne bi se potrudio da odeš da glasaš?

„Trudio sam se par puta i nisam video nikakvu svrhu u tome. Teško da moj glas može bilo šta da promeni.“

„Možda će zvučati malo nezrelo s moje strane, ali nijednom do sad nisam glasao. Gadi mi se sama pomisao da imam bilo kakve veze sa politikom, pa makar to bila tako banalna stvar kao što je glasanje.“

Misliš sa politikom uopšte ili sa politikom u Srbiji?

„Sa politikom u Srbiji. Treba da se skroz menja mentalitet. Snimi samo Karića koji ne pogađa padež, i snimi ove radikale, time ti je sve rečeno.“

Ne misliš da bi upravo glasanje moglo nešto da promeni, da glasaš za neku drugu opciju, a ne te koje pominješ?

„Mislim da ne. Jer, pazi, ljudi ne dozvoljavaju da se nešto menja. Ja ne mislim da su glavni krivci samo političari, već ceo sistem. Pazi ovaj SPS fazon – svi su se kao načisto promenili i dalje kao nešto furaju. Ti iz Socijalističke partije Srbije su prešli i u radikale i u demokratske stranke i ne znam gde sve ne. To su jedni isti ljudi koji se vrte, koji jure kintu.“

„Nisam glasao, jer stvarno ne vidim poentu toga.“

„Ranije nisam mislila da je to nešto posebno bitno, pošto sam bila verovatno mnogo mlada. Sada polako politika počinje da me interesuje, ali ne mislim da moj glas može nešto konkretno da promeni. Međutim, postoji neko mišljenje da postoji neka građanska dužnost koja treba da se obavi.“

„Mislim da se digla velika gužva oko tih izbora, a lično mislim da je to ista ekipa koja se stalno vrti, tako da ja ništa tu ne bih mogao da promenim. Ko bude izglasan, biće izglasan, ali u principu sam za to da ovog puta ne izađemo na izbore.“

„Da, izašla sam. Čak sam se toliko potrudila da otputujem u svoju rodnu Vojvodinu da bih to obavila, ali uz nagovor roditelja.“

RSE: Svetlana, čuli ste šta kažu studenti Pravnog fakulteta. U pitanju je slučajan uzorak i u tom slučajnom uzorku smo naleteli na ljude koji jasno kažu – ne možemo ništa da promenimo.

LUKIĆ: Paradigmatično je da to kažu studenti Pravnog fakulteta, dakle prvo akademski građani, drugo u zemlji koja treba da promeni hiljade zakona i zakonskih uredbi, to su ljudi koji će nam krojiti pravni ambijent, a rezonuju na ovakav način. To je, po mom mišljenju, onako dosta zabrinjavajuće, zato što su to floskule i terminologija koja ne priliči akademskim građanima. To im ne bi priličilo ni da studiraju na nekim normalnim fakultetima. Pravni fakultet, i ne samo njega, ne mogu da smatram normalnim fakultetom. Pazite ko je tamo ostao od profesora. Tamo je većina profesora potpisivala peticije…

RSE: Da zanemarimo sada to, s obzirom da su to ipak ljudi koji su imali određeno iskustvo u ovih deset godina i poučeni tim iskustvom, oni dolaze do zaključka da ništa ne mogu promeniti. Zašto je to toliko čudno?

LUKIĆ: Pa čudno je zbog toga što oni imaju iskustvo najčešće od 1999. godine. Prvo, to su ljudi – govorim o uzrastu – kojima je rat bio samo 1999. godine, dakle za njih ratovi nisu postojali ranije. Doduše to na neki način pristaje, to je neka oholost mladosti, ali kad neko od njih kaže: „Ja sam dva puta izlazio i ništa se nije desilo“, to je kao oni ljudi koji su prvi put glasali protiv Miloševića, pa kao – ja sam promenio mišljenje, a on i dalje tu sedi. Ne jednom, ne drugi put, nego istrajno, stalno, ponovo mora da se izlazi da bi se nešto promenilo. Također je floskula: „Gadi mi se politika“. Jeste, ima toliko toga odvratnog na političkoj sceni i u izbornim kampanjama, ali oni su nekako dobili poruku i samo što ne kažu da nije „in“ baviti se politikom. To je, po njima, kao za seljake, za neke glupave ljude, ne za jednog obrazovanog čoveka koji pretenduje da je urban. Žao mi je što moram da kažem, ali to govori o elementarnoj političkoj nepismenosti i to akademskih građana. Pri tome imate podatak da trećina studenata nikada nije napustila ovu zemlju, znači ne zna šta se dešava u okruženju, nije ni preko medija, ni preko škole mogla da dobije informaciju šta znači demokratija, šta znači procedura i tako dalje, i onda ovo nije iznenađujuće, ali je pomalo zastrašujuće.

RSE: Sa nama je u ovom trenutku gospodin Bojan Stanojević iz Demokratske stranke, da budem precizniji potpredsednik Beogradskog odbora. Da li je za vas iznenađujuće odnosno zabrinjavajuće ovo što smo čuli od studenata Pravnog fakulteta, a što je Svetlana Lukić upravo tako opisala?

STANOJEVIĆ: Mogu potpuno da se složim sa Svetlanom. To je neki lični izbor svakog od nas i neka odgovornost koju svi mi nosimo. Znači, taj neki revolt „neću da glasam“ samo nama samima može da donese štetu. Pokazalo se u ovih petnaest godina da neizlazak na izbore ponekad znači da naš glas, iako nismo izašli na izbore, ode nekom drugom, jer ta neka manjina koja izlazi na izbore na kraju donese svoju odluku.

RSE: Šta vi mislite zašto je u Beogradu glasalo svega trideset odsto upisanih birača?

STANOJEVIĆ: Glasalo je malo više, glasalo je negde oko 34 posto. Mislim da su građani generalno zasićeni ovim stalnim izborima. Mislim i to da će u drugom krugu taj odziv da bude malo bolji.

RSE: Mislite li da je tu bilo i odgovornosti onih koji su upravljali gradom u protekle četiri godine?

STANOJEVIĆ: Ne mislim da to ima neke veze sa izlaskom na izbore. Smatram da se gradom u protekle četiri godine upravljalo odlično, ali da to nema uticaja na izlazak na lokalne izbore. Svuda u svetu, kada je u pitanju izlazak na lokalne izbore, znatno je manji odziv. I taj odziv koji mi imamo jeste na svetskom nivou, ali to nije nešto što treba da se poredi sa nama. Mi smo zemlja u tranziciji i građani moraju da brane neke vrednosti koje smo osvojili 5. oktobra, a njih je potrebno potvrđivati i braniti na svakim izborima. To je odgovornost koju nosi svako od nas.

RSE: Narodni poslanik Srpske radikalne stranke, gospodin Nemanja Šarović, također je u ovom trenutku na vezi. Šta biste vi dali kao odgovor na pitanje da li ima odgovornosti gradske vlasti, koja je upravljala Beogradom u protekle četiri godine, za slab odziv građana u prvom krugu lokalnih izbora?

ŠAROVIĆ: Svakako da postoji odgovornost gradskih vlasti, ali i uopšte odgovornost DOS-ovog režima koji je vladao srednjom Srbijom u prethodne četiri godine. Lepo je i vaša gošća primetila da mladi ljudi, koji na izbore izlaze od 1999. godine, dakle učestvovali su u samo nekoliko izbornih ciklusa, gube nadu. Mislim da je razlog tome prevashodno neispunjenje obećanja, odnosno izigrano poverenje. Ti mladi ljudi polako gube poverenje u političare uopšte. Dosta je bilo predizbornih obećanja, obećavane su razne stvari – da ćemo ići u Evropu, da će nam biti mnogo bolje i tako dalje, oni sada vide da od toga nema ništa. Imamo i sveže primere sa ovih predsedničkih izbora, dosta toga je i tada obećano, velika tenzija je pravljena, plašeni su ljudi… Od svega toga je jako malo ostalo, od sve te „Evrope“ jedino nam je predsednik nekoliko puta otišao u Grčku…

RSE: To je ipak neka druga tema. Ono što se može reći za Srpsku radikalnu stranku jeste da ona ovu kampanju vodi kao antikampanju, odnosno kao kampanju protiv gradske vlasti. Mislite li da ćete zaista na toj osnovi animirati veći broj ljudi da izađu u drugi krug?

ŠAROVIĆ: Ja se ne bih složio da mi kampanju vodimo kao antikampanju. Mi smo i uveli taj način, ja bih rekao, izuzetno pozitivnih kampanja, baš upravo tako što smo odbacili taj dosadašnji stil i što smo odbili da pričamo loše o našim protivkandidatima. Ali ono što nas karakteriše za ovu kampanju i osnovna poruka ove kampanje je da mi želimo da se izborimo sa korupcijom. Znači poruka je – ili promene ili i dalje korupcija.

LUKIĆ: Šta ćete onda učiniti s vašim kandidatom u Inđiji, koji je na onakav način napao svog protivkandidata? Sami ste maločas rekli da u ovoj kampanji ne koristite taj metod napadanja političkih protivnika?

ŠAROVIĆ: Upravo tako. Ali to ne znači da nećemo izneti ono što tišti naše građane. Nesporno je da postoji dosta droge na ulicama, nesporno je da sve više mladih u Srbiji danas, ne samo u Beogradu kao velikom centru, već i uopšte po manjim gradovima u Srbiji, što je izuzetno zabrinjavajuće, koristi razna narkotička sredstva. I jedno od obećanja uopšte kandidata Srpske radikalne stranke, kao i kandidata za gradonačelnika Beograda, Aleksandra Vučića, jeste da ćemo se suprotstaviti toj pošasti savremenog sveta i da će u svim beogradskim školama, a isto tako i u Srbiji, tamo gde mi budemo pobedili, biti raspoređen bar po jedan policajac koji će se truditi…

RSE: Nemojte mi reći da Srpska radikalna stranka u skorijoj prošlosti nije imala mogućnosti da to isto uradi?

ŠAROVIĆ: U kojoj skorijoj prošlosti?

RSE: Na primer u vreme kada ste upravljali upravo jednom beogradskom opštinom, Zemunom.

ŠAROVIĆ: Mi u vreme kada smo upravljali beogradskom opštinom Zemun smo uradili izuzetno mnogo za sve škole, i osnovne i srednje. Vi to možda ne znate ili ne želite da znate, ali promenjeni su krovovi i prozori i mokri čvorovi u svim zemunskim osnovnim i srednjim školama. Izuzetno smo puno uradili i za biblioteke Zemuna. I za taj rad i to poštenje koje je iskazano u tom mandatu, Srpska radikalna stranka je nagrađena i na ovim izborima, i to ubedljivo najvećim brojem osvojenih i glasova i mandata.

RSE: Sve to je uradila i gradska vlast u Beogradu u protekle četiri godine. Mnogo se govori o tim rezultatima šta je ko uradio.

STANOJEVIĆ: Mislim da su ove priče i ovakav način komunikacije, kakav smo sad imali prilike d slušamo, upravo motivacija da ljudi izađu na izbore. Grupacija koju predstavlja gospodin iz Srpske radikalne stranke, poražena je 5. oktobra i s vremena na vreme podignu glavu, što nas nervira. Bili su poraženi na predsedničkim izborima, biće poraženi i sad. Nema prevare, ne menja se Srpska radikalna stranka. Svi su ustvari „mali šešelji“ kad veliki Šešelj nije tu. Mi se ne damo prevariti da je došlo do nekih promena u toj stranci. Naprotiv, trudeći se da postanu veliki Šešelj, njihova demagogija i priča – svakodnevno slušamo laži koje iznose – samo potvrđuju da tu nema nikakvih promena i da bi njihov ne daj bože povratak na vlast ovu zemlju upropastio.

RSE: A kako vi, gospodine Stanojeviću, objašnjavate da to što vi pričate nisu prepoznali građani Vojvodine, bar ne većinom?

STANOJEVIĆ: Pa ne mislim da to građani Vojvodine nisu prepoznali. Na svu sreću znam da Srpska radikalna stranka neće imati prilike da formira vlast u Vojvodini.

RSE: Kako znate?

STANOJEVIĆ: To pokazuju izborni rezultati.

RSE: Ne samo u Srbiji i na Balkanu, nego i u zapadnim zemljama, dakle razvijenijim, nije problem samo nezadovoljstvo, pa i razočaranost ljudi, pa u tom kontekstu i mladih, u pojedine političare, u pojedine postupke, već vlada i generalno osećanje da se politički poredak, čak i u demokratijama, svodi na to da obični građani imaju mogućnosti samo svake četiri godine da biraju između onoga što im se nudi, a da se između toga zapravo ništa ne dešava. Ako pogledamo ne samo ove izbore nego i sve prethodne, mogo je toga više obećanog i sada se obećava, a samo će delić toga biti ispunjen, bez obzira da li će u Beogradu ili u nekim drugim sredinama pobediti radikali ili Demokratska stranka. Pitao bih gospodu Šarovića i Stanojevića u kojoj meri vi zaista razmišljate, nakon ovih izbora i uopšte nekih prethodnih, da to što ste obećali građanima zaista i ostvarite?

ŠAROVIĆ: Ja bih u ovom kontekstu rekao da nije dobro to što gospoda iz Demokratske stranke rade, a to je da stalno dele glasače. Kao što je Boris Tadić delio glasače na „pristojne“ i „nepristojne“, oni ih sada dele na demokrate i nedemokrate i dele stranke na demokratske i nedemokratske. Ono što Srpsku radikalnu stranku odlikuje kao demokratsku stranku, upravo je to što ona poštuje volju birača i poštuje rezultate izbora. Ni u jednoj civilizovanoj zemlji na svetu ne može neko ko na parlamentarnim izborima osvoji tridesetak mandata da deli lekcije onima koji su osvojili osamdeset ili osamdeset i više.

RSE: Šta vam znači to da ne može da deli lekcije? Zašto ne može?

ŠAROVIĆ: Pa evo, upravo ću vam reći. Izgleda da je naš narod zaboravio koji su to razlozi koji su doveli Demokratsku stranku pre nekih godinu dana do onih rezultata koje je imala na parlamentarnim izborima.

RSE: Opet moram da vas prekinem, to opet nije tema našeg razgovora. Vratio bih se na pitanje Vojvodine. Zorane, da li je vas iznenadilo to što su radikali ostvarili uspeh u Vojvodini?

LUČIĆ: Tu nema ničeg neočekivanog. Radikali su veoma dugo imali jako dobre rezultate u Vojvodini i to je prosto nekakva realnost s kojom moramo da se suočimo. Ovo što je gospodin Stanojević malopre rekao je ustvari ključno pitanje – ko će biti u stanju da formira vlast u Vojvodini? Mi to sada ne znamo, znaćemo posle drugog kruga izbora i možda bi onda bilo bolje razgovarati o tome ko je kakav uspeh postigao kad se bude formirala Skupština i kad se bude formirala nova vlada u Vojvodini. Ima nekoliko važnih stvari koje treba reći kad su izbori i kad su izborni rezultati u pitanju. Prva je da se uspeh neke stranke ne meri samo brojem glasova, nego da postoji i nešto što se zove koalicioni potencijal. Dakle, postavlja se pitanje da li je neka stranka, koja je postigla dobar rezultat na izborima, u stanju da taj rezultat pretvori u vlast, dakle da upravlja, da formira vladu. Ukoliko to nije u stanju, onda s tom strankom postoji nešto duboko problematično. To znači da takva stranka nema nikakav koalicioni potencijal. Koalicioni potencijal je isto toliko važan i mi to vidimo sada vrlo jasno i u Parlamentu Srbije, a verovatno će tako biti na kraju i u Parlamentu Vojvodine i u mnogim lokalnim parlamentima u opštinama. Dakle, prosto ćemo onda moći da izmerimo i da utvrdimo koje stranke su u stanju da formiraju vlade, koje stranke su u stanju da prave koalicije, a koje stranke nisu.

RSE: Svetlana, šta vi mislite, kakvog će efekta imati na rejting radikala u Srbiji ako, na primer, Maja Gojković uspe da postane gradonačelnik Novog Sada?

LUKIĆ: Ne znam. Gospodin Lučić to bolje zna. Ne varira nešto ozbiljno broj ljudi koji glasaju za radikale…

LUČIĆ: On sad opada.

LUKIĆ: On je, dakle, trenutno u opadanju i ja ne verujem da će to nešto bitno uticati. Vi ste pomenuli koalicioni potencijal. Naravno, ono što je stalno evidentno, to je da s radikalima niko neće. Niko ne želi da ulazi u koaliciju sa radikalima. Govorim znači o Demokratskoj stranci Srbije, o Demokratskoj stranci, o G17 plus i tako dalje. Tako da to stalno pozivanje na veliki broj stoji, ali – kao što je gospodin Lučić rekao – u političkom životu je važan i koalicioni potencijal, koji se kod radikala pokazuje neverovatno malim. I bilo bi možda zanimljivo da nam gospodin Šarović objasni zašto niko s njima neće u koaliciju?

ŠAROVIĆ: Ja ću vam to vrlo rado objasniti. To, kao prvo, nije tačno. Neverovatno je uopšte s kojom vi žustrinom pokušavate da objasnite da u prethodnih nekoliko izbornih ciklusa radikali kao ne pobeđuju. Trudili ste se da objasnite da mi nemamo glasove, da to nisu naši glasovi, da je to milion ljudi koji se saplete na biračkom mestu, pa greškom zaokruži Srpsku radikalnu stranku. Da biste nakon toga pokušali da objasnite da je jedno to što mi pobeđujemo i što imamo veliki broj glasača, ali da nemamo – kako ste sad rekli – potencijal da stvaramo koalicije odnosno da niko neće s nama, što je također neistina. Setićete se, nakon parlamentarnih izbora, Srpska radikalna stranka ponudila je koaliciju Demokratskoj stranci Srbije. Nakon toga je Demokratska stranka Srbije ponudila koncentracionu vladu i mi smo to odbili. Znači, nije tačno da oni nisu hteli sa nama, nego mi nismo hteli sa Demokratskom strankom kao što to nije htela ni Demokratska stranka Srbije. I oni su ti koji će morati da objasne svojim biračima zašto su izlazili iz Skupštine zbog glasanja gospodina Novakovića iz Soluna, a sada žele da ga podrže na izborima upravo u srcu Vojvodine, u Novom Sadu, gde on kandiduje za gradonačelnika. Podsetiću vas i na ovo, da su regionalni odbori Nove Srbije, kao i Narodne demokratske stranke, bez obzira na protivljenje centrale, podržali Maju Gojović kao kandidata Srpske radikalne stranke za gradonačelnicu Novog Sada, rekavši da je gospodin Novaković korumpiran i da oni zbog svojih birača njega ne mogu da podrže.

RSE: Hajmo u Novi Sad. Jedni su skloni da radikalski uspeh pripisuju izmenjenoj nacionalnoj strukturi proteklih godina, posebno u Sremu, drugi strahu Srba od internacionalizacije mađarskog pitanja, a većina analitičara se slaže da je u pitanju socijalna demagogija. To kaže Marina Fratucan, naš dopisnik iz Novog Sada:

Profesor psihologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Mikloš Biro, iz agencije za istraživanje javnog mnenja „NS medija“, naglašava da se analizom izbornih rezultata jasno može zaključiti da prigradska naselja glasaju za radikale, dok se najurbaniji delovi još uvek opiru ovakvoj politici, kao i da se ne može ustvrditi da su svi glasači radikala nacionalistički orijentisani, a protiv demokratskih procesa:

„Naravno da bi uspeh radikala i eventualno neka pobeda radikala doveli do povećanja etničkih tenzija samom činjenicom da bi se manjine isprepadale od činjenice da radikali pobeđuju. Ali kada se dublje analizira, vidi se da je to u suštini demagoška pobeda radikala, koji su uspeli da ubede ljude da oni nude neke bolje priče, bolje programe nego ovi drugi, koji očigledno nisu uspeli da ljude ubede ni u šta. Činjenica je da selo doživljava radikale kao nekog spasioca; selo u Vojvodini je potpuno propalo i bankrotiralo i traži spasioca.“

Sličnog stanovišta je i kandidat Demokratske stranke za gradonačelnika Novog Sada, Borislav Novaković, koji je u prvom krugu izbora osvojio osam posto manje glasova od kandidata Srpske radikalne stranke, Maje Gojković:

„Ne treba nikada smetnuti s uma da se zaista teško živi i da im ta vrsta socijalne demagogije i činjenice da se radikali stavljaju na čelo socijalnog nezadovoljstva, pre svega ekonomskom situacijom, donosi određene poene u Vojvodini i u celoj državi.“

U pokušajima da o razlozima za jedne evidentnog, za druge opet sasvim relativnog uspeha radikala, s obzirom da se u Vojvodini takozvani korpus glasova razbio na šest delova, nešto više saznamo i od samih radikala, uspeli smo samo da dobijemo rečenicu-dve od predsednika Gradskog odbora Srpske radikalne stranke u Novom Sadu, Igora Mirovića, da je ovo tek polufinale i da se javimo u ponedeljak, kada bude sasvim izvesno ko je gde.

Za razliku od Mirovića, slučajno anketirani građani glavnog grada Vojvodine su bili raspoloženi za razgovor na temu o uspehu Srpske radikalne stranke u Vojvodini:

„Razlog su socijalni problemi i verovatno će da uspiju. Ja ih podržavam.“

„To je pravi spas, pravi pravac i prava orijentacija za Evropu.“

„Može da im se veruje u odnosu na druge.“

„Narod želi da proba, jer ovo do sad nešto ne ide.“

„Mislim da je to zato što samo njihovi birači izlaze da glasaju.“

„U zadnjih petnaest godina Vojvodina, a pogotovo Novi Sad, jednom su trećinom dobili novo stanovništvo i to novo stanovništvo je čitavo za radikale. To mi nije jasno, ti isti radikali su uticali da oni budu oterani sa svojih ognjišta, ali dolazeći ovde oni i dalje glasaju za Šešelja. To samo kod Srba može. To je ludilo. To je ludilo nad ludilima i meni to nije jasno.“

RSE: Gospodine Šaroviću, čuli ste šta kaže poslednji sagovornik Marine Fratucan. Šta biste mu vi odgovorili?

ŠAROVIĆ: Vojvodina je veoma specifična i ja mislim da te priče oko plašenja nacionalnih manjina Srpskom radikalnom strankom definitivno ne stoje. Uzmimo na primer Bosilevgrad. U Bosilevgradu je Srpska radikalna stranka, bez obzira što je tamo 98 posto stanovništva pripadnika bugarske nacionalne manjine, dobila više od pedeset posto glasova. I ova teza o tome da u urbanim delovima ljudi ne glasaju za radikale, također nije tačna. Podsetiću vas, ja sam predsednik Opštinskog odbora Srpske radikalne stranke Starog Grada i mi smo na ovim lokalnim izborima osvojili devet mandata, a podsetiću vas isto tako da ranije nismo imali nijedan mandat. Znači, uspeh je ogroman. Osvojili smo samo 2,2 posto glasova manje od Demokratske stranke Srbije, iako se dakle radi o centralnoj beogradskoj opštini. Tako da bi onda bilo zanimljivo da gospođa Fratucan da i tumačenje ovih rezultata.

RSE: Gospođa Fratucan je ipak samo izveštač. Zorane, izvolite.

LUČIĆ: Ovo bi se moglo prokomentarisati vrlo jednostavno. Treba imati u vidu da se prosto promenio izborni sistem. Ja mislim da je sad ovaj izborni sistem pravedniji. Na ranijim izborima je izborni sistem, kad je reč o lokalnim izborima, bio većinski i u većinskom izbornom sistemu se prosto dešava da jedna stranka, koja je manjinska, ne osvoji apsolutno ništa na nekoj teritoriji. Pogledajte kako to izgleda u Francuskoj sa Le Penovom strankom. Oni naprosto ništa ne osvajaju, iako imaju petnaest posto podrške u biračkom telu. Isto to se događalo u Beogradu. Dakle, na Vračaru je broj mesta koja je osvojila bilo koja druga stranka osim DOS-a bila čista nula. Isti slučaj je sa Starim Gradom. Sada se izborni sistem promenio, sad je on proporcionalni i mislim da je jako dobro da radikali postoje i da postoji opozicija u lokalnim parlamentima, čak i u ovim centralnim beogradskim opštinama.

RSE: Da li zbog izbornog sistema, da li zbog apstinencije o kojoj večeras govorimo. Svetlana, šta vi mislite, da li su na lokalnim izborima snage režima od pre 2000. godine u nekim opštinama delimično vraćene na vlast?

LUKIĆ: To je proces koji traje praktično već negde od 6. oktobra pa naovamo, samo se način menjao. Dakle, imali ste kompletne odbore, imali ste veoma veliki broj ljudi koji je punio ove demokratske stranke, masa sveta je prelazila u te stranke, to su oni koje smo zvali „preletačima“, tako da je to bio taj prvi signal. Kasnije smo videli da su radikali dobijali glasove, socijalisti naravno manje, ali povratak tih ljudi je sasvim evidentan. Ono što je zapanjujuće i što ja malo teško shvatam – vi možete da imate jednu politiku koja će ostati ista, ali kad vam isti ljudi koji su učestvovali u vlasti u periodu kada je ova zemlja totalno i zastrašujuće devastirana sada govore o tome da će popraviti stvar, da je od 5. oktobra sve propalo, da je od 5. oktobra potrošen kompletan novac, da rat uopšte nije koštao, ako je uopšte bio vođen, da porodica Barbalić u Zemunu nije postojala i tako dalje, pa o čemu mi pričamo ovde? Postoji i taj problem da li su određene stranke demokratske ili nedemokratske. Naravno, vi ste mogli da nađete mnogo kompetentnije sagovornike, ali ja mislim da je jedina zabuna što mi Srpsku radikalnu stranku tretiramo kao stranku koja je demokratska, koja poštuje elementarne vrednosti demokratije, što mislim da uopšte nije tačno. I onda nastaje kompletna zabuna, da može da nam se kaže da je u Bosilevgradu tako. Pa ne znam kako je u Bosilevgradu, ne sumnjam u rezultate i ne verujem da ovaj gospodin laže, ali mi imamo jednu potpuno drugu situaciju u Vojvodini, tako da ne mogu da govorim samo na tom principu. Meni je teško da govorim o radikalima prvo zbog te zabune što se ponašamo kao da se ništa nije desilo pre 2000. godine, kao da oni nisu učestvovali u vlasti i kao da je sve upropašćeno u poslednje tri-četiri godine, za što naravno ovi moraju da snose odgovornost, ali mi se ponašamo kao da je potpuno nova politička stranka na delu. Taj skandalozni nastup u Inđiji, to je potpuna svinjarija, moram tako da kažem, te reči koje su upotrebljavane za političke protivnike, da zamenik šefa stranke i dalje govori o granicama Karlovac-Karlobag-Virovitica…

RSE: Gospodine Šaroviću, pretpostavljam da imate komentar na sve ovo?

ŠAROVIĆ: Zaista je neverovatno kakvim se govorom mržnje gospođa služi i koju količinu mržnje prema političkim protivnicima, koji mi očigledno jesmo, iskazuje. Ne trebate vi, gospođo, da poštujete Srpsku radikalnu stranku ukoliko to ne želite, možete o njoj da mislite da je nedemokratska, ali biste trebali da poštujete sve te birače koji glasaju za nas, a za nas, gospođo, glasa, moram da vas obavestim još jedanput, više od trećine Srbije. Također ću vas podsetiti da je demokratska Vlada, na čelu sa gospodinom Vojislavom Koštunicom i gospodinom Borisom Tadićem, priznala da je u prethodno četiri godine došlo do eskalacije međuetničkih nemira na prostoru Vojvodine. Ja se onda zaista pitam zašto se to dozvoljava, zašto režim dozvoljava ili čak ohrabruje te incidente i zašto stoji na evropskom putu Srbije?

RSE: Nisam baš siguran da sam razumeo kako ste došli do tog zaključka.

ŠAROVIĆ: Parlament je doneo Rezoluciju o stanju u Vojvodini, gde su osuđeni međuetnički nemiri u Vojvodini. Znači, osuđena su zverstva nad pripadnicima mađarske nacionalne manjine. O tome se, međutim, u našim medijima ne priča i postavlja se pitanje zašto režim to krije.

RSE: Gospodine Stanojeviću?

STANOJEVIĆ: Ne mogu da verujem. Ovo smo slušali pre 10-15 godina i ja ovo ne mogu stalno da slušam. Pitam gospodina, zar ih nije sramota onih izbeglica što su se vukli na traktorima ovde? Šta su oni uradili da tim ljudima danas bude bolje? I ponovo da slušamo tu priču? Pa mi smo se protiv toga borili petnaest godina i nikad nećemo dozvoliti da se vrate na vlast i nikad nećemo da nasednemo na te kozmetičke promene, da uvažavamo nekog ko je doneo Zakon o informisanju, ko je kažnjavao svakog protivnika za jednu reč suprotnu od onog što je bilo državno mišljenje. Koliko su se mediji naplaćali kazni? Koliko je medija zatvoreno dok je Vučić bio ministar informisanja? I sad mi treba to da zaboravimo.

ŠAROVIĆ: Nijedan medij nije zatvoren dok je Vučić bio ministar, to biste trebali da znate.

STANOJEVIĆ: Zatvarali su se mediji, jer nisu mogli da plaćaju kazne koje ste im nametali.

ŠAROVIĆ: Hajte recite jedan koji je zatvoren.

STANOJEVIĆ: Pa vi to znate, isto kao i ja.

ŠAROVIĆ: Recite samo jedan. Ja vam tvrdim da nema nijedan.

STANOJEVIĆ: Prvi medij koji je zatvoren je bio „Dnevni telegraf“, jer ste ga finansijski upropastili.

RSE: Gospodine Stanojeviću, rekli ste: „Nećemo dozvoliti da se vrate na vlast.“ Dobrivoje Budimirović – Bidža trijumfalno se vratio u fotelju gradonačelnika Svilanjca, odakle ga je pre četiri godine smenio, kako kažu, talas demokratskih promena. Naš dopisnik Branko Vučković podseća po čemu sve pamtimo Budimirovića:

On je svojevremeno, kao republički poslanik, zajedno sa svojim partijskim kolegom Rakom Radovićem iz Trstenika, u Skupštini Srbije pevao Miloševiću: „Slobodane, ti si komunista, volimo te k’o Isusa Hrista“. U međuvremenu Budimirović je napustio Socijalističku partiju Srbije i na proteklim izborima nastupio kao kandidat grupe građana za bogatu opštinu Svilanjac, osvojivši u prvom izbornom krugu 55 odsto glasova, četiri puta više od svog protivkandidata iz Demokratske stranke, Milije Jovanovića, dosadašnjeg predsednika Svilanjca. Budimirović smatra da su građani na ovim izborima odali priznanje njegovom ranijem predsedničkom učinku, u vreme Miloševićeve vladavine i kaznili DOS zbog sadašnjeg položaja Svilanjca:

„Dvanaest godina, dok sam bio predsednik opštine, ono što sam stvorio ovom narodu, to je u Svilanjcu i ostalo. A za ove četiri godine, dok je bio DOS na vlasti, videlo se da nisu praktično uradili ništa. Dakle, kad se uzmu u obzir ta moja snaga i upornost da tom gradu vratim dostojanstvo i život od pre 2000. godine, ljudi su sigurno videli da su se prevarili, i to je osnovni razlog zašto su mi opet dali poverenje.“

Radiša Stevanović, član Okružne konferencije Demokratske stranke za Pomoravski okrug, ne slaže se s tom ocenom i tvrdi da je nova vlast dobro radila, ali da građani nisu prepoznali nov pristup u planovima za razvoj Svilanjca:

„Ovo je specifičan kraj. Ljudi su navikli da se u Svilanjcu grade lokali, višespratne stambene zgrade i tako dalje. Ova vlast je smatrala da to nije potrebno i mnogo toga je uradila na planu infrastrukture. Međutim, to su sve investicije koje su za običan narod nevidljive, ali su itekako potrebne. Smatram da to nije bilo dovoljno, da to što je uradila nije znala da materijalizuje u političkom smislu.“

Stevanović kaže da je izlaznost birača na proteklim izborima bila iznad pedeset odsto, ali da je među njima bilo najviše starih ljudi, što je doprinelo još ubedljivijoj pobedi bivšeg člana Socijalističke partije Srbije:

„Ima mnogo ljudi koji rade u inostranstvu, mislim čak 17 posto glasačkog tela, uz to se treba da uzme u obzir činjenica da su mahom izašli stari ljudi. Međutim, Budimirović od 1990. godine nikada, ali bukvalno nikada nije pobedio Svilanjcu. Ovo se desilo prvi put i mislim da je ipak najteži poraz za Demokratsku stranku sam grad Svilanjac, gde je Budimirović odneo visoku pobedu.“

Demokratski blok će verovatno još dugo analizirati razloge svog katastrofalnog izbornog poraza, dok druga strana već kuje planove za evropsku budućnost grada, koji je u Miloševićevo vreme slovio za srpsko privredno čudo:

„Svilanjac sa mnom može da vrati svoju slavu, ja znam kako se to radi. A Svilanjac sa mnom u Evropu, zašto da ne? Ja sam Evropljanin. Ja sam mnogo ranije od njih otišao u Evropu. Mene je Evropa u najvećem Miloševićevom periodu proglasila najboljim čovekom u struci. Imam strahovito dosta prijatelja po Evropi. Moram da kažem da sam razgovarao sa tri-četiri iz inostranih firmi, koji sad hoće da dođu u Svilanjac, koji su izuzetno zainteresovani za Svilanjac. Evropa zna za Dobrivoja Budimirovića – Bidžu.“

RSE: Priča iz Svilanjca može biti povod za razne rasprave, no ja bih se ipak zaustavio na onome na čemu smo počeli današnju priču, a to je da li su mladi zaista najveći apstinenti. Gospodine Šaroviću, čuli ste na početku ove emisije jednog mladog studenta koji je rekao da mu se politika gadi. Mi smo svedoci da se u Srbiji nekim mladim ljudima politika toliko gadi da su pravili čitave kampanje protiv svojih roditelja, odnosno protiv svog oca, da budem konkretniji, koji je bio kandidat na listi za odbornike u jednoj od beogradskih skupština, i to vaše stranke. Kako ste vi doživeli taj slučaj?

ŠAROVIĆ: Mi iz Srpske radikalne stranke smo, kao ubeđene demokrate, doživeli to kao sasvim normalno. Ne znam zašto bi to bilo nešto strašno. Mislim da je i gospodin Antonić, o kome se radi, a koji je upravo bio na listi Srpske radikalne stranke za Stari Grad, na jedan izuzetno civilizovan i korektan način sve to preživeo. On je jednostavno rekao da njegov sin ima pravo na svoje mišljenje, isto kao što i on ima pravo na svoje i da oni koji u mladosti nisu dizali pobunu protiv nečega, praktično nisu ni živeli.

RSE: Da li ste se vi i u jednom trenutku zamislili koliko jedan mlad čovek treba da bude besan, pa da tako javno okrene leđa svom ocu, i to zbog vaše stranke.

ŠAROVIĆ: Ima dosta mladih ljudi i u Srpskoj radikalnoj stranci. Ja sam također mlad, imam od prilike isto godina koliko i taj mladić i zaista ne vidim zašto bi sad politički stav jedne osobe bio važniji od političkog stava druge osobe. Ali generalno mislim da sve više mladih ljudi prilazi Srpskoj radikalnoj stranci, da oni uviđaju da je Srpska radikalna stranka stranka budućnosti, da smo mi oni koji nude upravo evropsku budućnost, da smo mi oni koji svoju budućnost vezuju za Srbiju. Mi nemamo rezervnu domovinu, mi nemamo račune po egzotičnim ostrvima, znači želimo da ostanemo ovde, želimo da uradimo nešto i za svoju zemlju i za svoj grad i za svoje komšije.

RSE: Gospodine Stanojeviću, jeste li shvatili, ko to ima račune po egzotičnim ostrvima?

STANOJEVIĆ: Ne znam ko ima račune, ali znam ko se uselio u stan dok je Beograd bio bombardovan – gospodin Vučić se uselio u stan od 160 kvadrata dok su padale bombe po Beogradu, i to u stan koji je dobio od Vlade Srbije. I to govori o patriotizmu i čitavoj ovoj demagogiji koju mi, na žalost, ponovo moramo da slušamo. Kad čujem ovu priču, ne mogu da verujem. Mislio sam da smo s tim zauvek završili, međutim ponovo imamo prilike da slušamo jednu te istu providnu priču, koja ne nudi ništa, osim laži i povratka u prošlost. Ali dobro, to je deo političke borbe u kojoj svi mi učestvujemo.

RSE: Stavićemo ovde tačku. Ja se zahvaljujem gospodinu Stanojeviću i gospodinu Šaroviću na večerašnjem razgovoru. Puno sreće na izborima.

Kakva su iskustva po ovom pitanju u bliskom nam susedstvu:

Pre nego što čujemo iskustva Bosne i Hercegovine i Zapada, predlažem da čujemo još jednog analitičara iz Beograda, gospodina Milana Nikolića iz Centra za proučavanje alternativa, koji kaže da su mladi sve manje zainteresovani za politički angažman, jer su nezadovoljni svojim položajem i sve više razmišljaju o odlasku iz zemlje:

NIKOLIĆ: Mi sad imamo oko četrdeset posto nezaposlenih. To je neoficijelna cifra, a oficijelno negde oko trideset. Šezdeset posto stanovništva živi ispod linije siromaštva. Oficijelno je to mnogo manje. Sedamdeset i pet posto stanovništva ima ekonomske probleme, misli da živi loše. Osamdeset posto je nezadovoljno. Indeks građana koji su spremni da izađu na demonstracije, makar one imale i nasilni karakter, porastao je sa trideset i nešto na četrdeset i tri posto. Što se omladine tiče, to se vidi na sve većoj želji mladih da odu u inostranstvo. Po jednom nedavnom istraživanju 18 posto su odlučili da idu i to već planiraju, a četrdeset i tri posto bi otišlo ako bi se ukazala prilika. Mladi na sve to reaguju tako što neće da učestvuju u političkom dešavanju. Izgubili su poverenje u institucije, u lidere, ne veruju da njihov glas uopšte nešto znači. Pošto se, recimo, u nekim slučajevima bira između radikalnog kandidata i kandidata demokratskog bloka, možda će kao neka vrsta straha od radikala, doći do veće izlaznosti, i u toj većoj izlaznosti će verovatno više učestvovati mladi, jer oni se više plaše toga što vuče u prošlost, tog nacionalizma…

RSE: Zašto su mladi demokratske orijentacije veći apstinenti nego mladi koji su skloniji tim autoritarnijim opcijama?

NIKOLIĆ: To je pitane na koje je jednostavno odgovoriti. Oni su više očekivali. To su ljudi koji su išli na demonstracije, hodali ulicama, protestovali na razne načine i to su ljudi koji su verovali, kad Milošević bude oboren, da će sve krenuti na bolje. To kretanje na bolje se nije dogodilo ili se nije dogodilo u onoj meri koja se očekivala.

RSE: Da li je reč o nezadovoljstvu mladih njihovom objektivnom situacijom ili se radi o razočarenju u politiku i političare koji su korumpirani ili koji su jednostavno zaboravili na interese običnih građana? Dakle, da li se radi o objektivnom ili subjektivnom momentu?

NIKOLIĆ: Pa i o jednom i o drugom. Prvo, građani sve procenjuju, pa i mladi građani, iz svog ličnog ugla. Kad ih pitamo zašto vide jedini izlaz u odlasku, onda oni kažu da traže, recimo, četiri stvari koje su savršeno normalne za svakog mladog čoveka: posao, pristojnu zaradu na tom poslu, mogućnost karijere u svojoj oblasti i mogućnost da ili dobiju ili na neki način kupe ili možda rentiraju stan od prihoda koje dobijaju. Vidimo da su danas u Srbiji sva ta četiri uslova maltene nemoguća. Oni donekle razumeju problem tranzicije, da to ne ide ni brzo, ni lako i tako dalje, ali recimo ne razumeju zašto naša elita ponavlja greške koje su urađene u drugim zemljama.

RSE: A u kojoj meri su mladi spremni da se aktiviraju u samoj politici? Prvo zato što je politika profitabilna delatnost, a s druge strane aktivnim angažmanom u politici mogu i da utiču na neke promene.

NIKOLIĆ: Mladi iz nekih razloga ne žele da se mnogo angažuju u politici, žele da neko drugi to za njih obavi, da promeni stvari, da njima bude dobro i da uslovi budu sjajni.

RSE: Bio je to Milan Nikolić. Pre nego što čujemo iskustvo susedne Bosne, gde se održava prvi krug lokalnih izbora u subotu, pitao bih gospodina Lučića, ovo što je gospodin Nikolić rekao, da li bi taj neki strah, recimo tamo gde su kandidati iz Demokratske stranke, od pobede Srpske radikalne stranke mogao da utiče na veću izlaznost birača, pre svega mladih, na talasu onoga što se recimo dešavalo 1996-97. ili 2000. godine? Da li se to, po vama, može očekivati?

LUČIĆ: To se zapravo već dogodilo na predsedničkim izborima. Ako se sećate kako je izgledao drugi krug, onda ćete videti da je odziv bio veći nego u prvom krugu i da su rezultati bili onakvi kakvi jesu. Pošto se već nekoliko puta govorilo o tome koliki je ko uspeh postigao i koliko su konstantni uspesi nekih, a koliko su manje konstantni uspesi ili neuspesi nekih drugih, podsetimo se na neka fakta. Pošto sada očekujemo drugi krug izbora u Beogradu, u prvom krugu veći broj glasova je osvojio gospodin Bogdanović – 165 hiljada, a gospodin Vučić 150 hiljada. U prvom krugu predsedničkih izbora kandidat Demokratske stranke osvojio je 230 hiljada glasova, a kandidat Srpske radikalne stranke 180 hiljada. Ovo je, dakle, vrlo ravnopravan pad i jednog i drugog kandidata, odnosno broj glasova koji su oni osvojili. A u drugom krugu predsednički izbora u Beogradu gospodin Tadić je pobedio sa 400 hiljada prema 270 hiljada glasova.

RSE: Sada su pre svega interesantni izbori u Vojvodini, gde su radikali na tom generalnom nivou osvojili ubedljivo najviše glasova. U Novom Sadu, na primer, njihov kandidat Maja Gojković izrazito vodi. I sada ovaj strah koji pominje gospodin Nikolić, a i vi ste govorili da je toga bilo i na predsedničkim izborima, da li to može biti dovoljan motiv da recimo gospodin Novaković pobedi u Novom Sadu, a da recimo radikali koji vode u prvom krugu na pokrajinskom nivou, s obzirom da imamo drugu listu, takozvanu većinsku za poslanike Skupštine Vojvodine, na kraju ne budu pojedinačno najjača stranka u Vojvodini?

LUČIĆ: I jedan i drugi događaj su apsolutno mogući. Šta će se dogoditi ćemo naravno videti za nekoliko dana, ali da su i jedan i drugi događaj mogući, to je izvesno.

RSE: Koliko trenutni događaji mogu uticati na to da se još više aktivira desno biračko telo? Na primer, danas smo čuli vest da je okružni sud izdao nalog za hapšenje četvorice generala vojske i policije koji su optuženi pred Haškim tribunalom. Svašta se može dogoditi u narednim danima. Koliko to može imati refleksije na izborni proces?

LUČIĆ: Zaista se svašta može dogoditi. Ali moramo da znamo da mediji apsolutno nisu svemoćni, kao što obično kod nas vlada mišljenje. Pogledajte šta se dogodilo sa medijima pre septembarskih izbora 2000. godine, kada su mediji bili potpuno okrenuti ka jednoj političkoj opciji koja je katastrofalno poražena na tim izborima. Dakle, mediji apsolutno nisu svemogući. Koliko ja primećujem u poslednje vreme, ono što sve više igra ulogu u izbornim rezultatima – i u isčekivanju izbornih rezultata i u ostvarenju izbornih rezultata, to su kampanje koje stranke rade. Dakle, koliko su stranke u stanju da animiraju birače tako što će da idu od vrata do vrata, tako što će pozivati pojedinačno birače. Mislim da mediji apsolutno nisu svemoćni.

RSE: Svetlana, mislite li vi da ovakve vesti mogu nešto bitno uticati na ono što će se dogoditi u drugom krugu izbora?

LUKIĆ: Ja se slažem sa gospodinom Lučićem da ne mogu uticati toliko kao što to izgleda. Ti ljudi koji smatraju da ne treba surađivati sa Hagom, mislim da oni neće biti mnogo iznenađeni ako ta četvorica generala budu predati u Hag. Tako da mislim da to ne igra neku bitnu ulogu. Što se tiče uspeha radikala u Vojvodini, čula sam neke ljude koji kažu da je tajming internacionalizacije problema mađarske nacionalne manjine bio takav da je mogao uticati na radikalske birače da glasaju. Međutim, s druge strane to je nelogično. Zašto se svi oni koji su protiv, koji imaju velik strah od radikala, nisu mobilisali u tom času? Uostalom, radikali su jako dobro primetili da je socijalna demagogija – hleb za tri dinara i sva ta priča, mnogo unosnija nego pričati o granicama Karlovac-Karlobag-Virovitica ili da „nikada strana čizma neće kročiti na naše tlo“ (mislilo se naravno na Kosovo, da ga nikada nećemo dati). Tako da mislim da su i oni napustili taj teren, jer su shvatili da na tome ne mogu da dobiju i prešli na ovo što zovemo socijalnom demagogijom.

RSE: Predlažem da pri samom kraju čujemo iskustvo Bosne i šta kaže jedan britanski ekspert. U subotu, 2. oktobra, u Bosni i Hercegovini se održavaju izbori za lokalne organe vlasti. Sudeći prema izvještajima nevladinih organizacija u toj zemlji, birači su uglavnom nezaiteresovani, bez obzira na njihov značaj i apele za učešće. Naime, svega pet odsto građana misli da političari rade u interesu građana, navodeći kao glavni problem korupciju. Na prethodnim izborima glasalo je svega 25 procenata mladih. Na ovim se očekuje još slabija izlaznost. Iz Sarajeva Gordana Sandić-Hadžihasanović:

Da nije pokislih i uglavnom poderanih plakata, malo šta bi nagovještavalo da se bliži dan odluke. Birači su rezignirani i nezadovoljni:

„Svi se samo mijenjaju, a narodu ništa bolje. Obećavaju da će biti bolje, a ništa bolje.“

„Ne očekujem ništa. Svi lažu. Sve će biti isto kao i do sad.“

Na prethodnim izborima glasalo je samo 25 posto mladih stanovnika, a ove godine taj postotak bi mogao biti još niži, izražavaju bojazan u Omladinskoj informativnoj agenciji Bosne i Hercegovine. Mladih nema pred glasačkim kutijama, ali ni u vlasti, kaže Zlatan Kulenović:

„U zadnjem istraživanju smo došli do podatka da preko 94 posto svih parlamentaraca – a ova zemlja je bogata parlamentima, imamo ih 14, odnosno 608 zastupnika – su osobe koje imaju više od 30 godina. Dakle, oni koji kod nas donose zakone nisu mlade osobe. U državnom Parlamentu nemamo niti jednu osobu ispod 36 godina, a u nižim parlamentima riječ je o svega par postotaka.“

Političke partije nisu prepoznale snagu mladih ljudi, upozorava Kulenović:

„Prije svega riječ je o tome da političke stranke, osim što su u predizbornoj kampanji koristile mlade sportaše, mlade manekene, mlada lica, da uljepšaju nešto što se ovdje danas većini ljudi gadi, a to je općenito politička scena, dakle osim te šminke, mislim da ustvari nisu prepoznali potrebe mladih i da nisu uopće stavili pitanje mladih na političku agendu, u svoje programe, niti imaju uopće rješenja za njih. Tako da, kad to spojite sa nekim drugim podacima, od preko sto hiljada mladih, koji su zadnjih pet godina nepovratno otišli iz Bosne i Hercegovine, onda definitivno možemo zaključiti da dok se ne bude investiralo u mlade, niti će oni biti aktivniji u političkom životu, niti će oni uopće imati želju za ostankom u ovoj zemlji.“

I na Zapadu je izlaznost mladih relativno niska. Na predesedničkim
izborima u Sjedinjenim Američkim Državama 2000. godine glasalo je oko 51 odsto birača, od toga 42 procenta mladih, što je za 13 odsto manje nego na primer na predsedničkim izborima 1972. godine.

U Velikoj Britaniji na poslednjim izborima 2001. godine glasalo 59
odsto građana, a mlada generacija svega 39 odsto, kaže za naš
program Mat Hen (Mat Henn), profesor na Univeruitetu u Notingemu, autor istraživačkog projekta „Mladi i politički angažman u Velikoj Britaniji“:

HEN: Na poslednjim izborima u Velikoj Britaniji 2001. glasalo je svega 39 odsto mladih od 18 do 24 godine. Više je razloga za slab odziv, ali je ključni to što politika koja proizlazi iz parlamentarnog sistema zemlje, nema prevelikog značaja za njih. Političari ne posvećuju dovoljno pažnje pitanjima koja interesuju mlade. Mlada generacija smatra da im se političari obraćaju na konfuzan način, zatim da se zvaničnicima, bilo u vlasti, bilo u opoziciji ne može verovati. Jednom kada dođu na vlast, političari se ne obaziru mnogo na stavove mladih.

RSE: Pomenuli ste da je izlaznost mladih na poslednjim izborima bila 39 procenata. Koliko je građana glasalo na nacionalnom uzorku 2001. godine?

HEN: Odziv je bio 59 procenata, što znači da je izlaznost mladih kudikamo niža.

RSE: To je zajedničko i za druge zemlje, što je bio slučaj i u prvom krugu predsedničkih izbora u Francuskoj. Međutim, u drugom krugu, s obzirom da su temelji 5. republike bili ugroženi uspehom ultradesničara Le Pena, upravo su mladi predvodili kampanju između dva izborna kruga protiv njega i masovno su glasali. Očigledno je da se u dramatičnim „istorijskim“ trenucima mladi aktivno uključuju u politiku, ali takvih momenata nema previše na Zapadu i to je možda razlog što uglavnom ne glasaju u velikom broju.

HEN: Mislim da ste u pravu. Ne bih mogao u pojedinostima da komentarišem slučaj Francuske, ali to nije iznenađujuće. Kada je mladima politika uzbudljiva i interesantna, oni su spremni da se angažuju. Političari u Evropi su zabrinuti što mladi nisu previše zainteresovani za politiku. Međutim, to nije tačno. Mladi samo nisu zainteresovani za parlamentarnu politiku, za pristup velikih partija. Na primer, u Velikoj Britaniji, mladoj generaciji nije previše bliska politika laburista i konzervativaca, ali je bila veoma aktivna u protestima protiv invazije Iraka, koji su bili masovno organizovani u Velikoj Britaniji. Oni su smatrali da će se tim akcijama izboriti za smislene promene. Generalno govoreći, da bi mladi bili zainteresovani za politiku ona mora biti decentralizovana, da ima značaja za ljude i da im bude pristupačnija. Prema istraživanju koje smo radili, mlada generacija smatra da su političari prilično daleko od njih, nepristupačni su, teško je uticati na njih i uopšte na proces odlučivanja na nacionalnom nivou. U ovom trenutku na politiku se gleda kao na otuđeni proces, koji građanima pruža veoma malo mogućnosti da utiču, osim u vreme izbora.

RSE: U kojoj meri su velike partije, laburisti i konzervativci, zainteresovane da privuku mlade? Ako nisu, kakve bi mogle da budu posledice po društvo?

HEN: Partije kao što su Laburistička, Konzervativna pa i Liberalni demokrati suočavaju se sa velikim problemom veoma starog članstva, a u međuvremenu ne rade dovoljno na pridobijanju mlađih u svoje redove. Zbog toga dramatično opada broj članova u svim partijama u Velikoj Britaniji. Ako analizirate političke platforme ovih partija, one nesumnjivo teže da pridobiju podršku onih slojeva građana za koje se sa velikom sigurnošću može pretpostaviti da će učestvovati na izborima. To svakako nisu mladi, već starije osobe – od 65 godina pa naviše. Zbog toga je stranačka kampanja mnogo više usmerena na starije generacije nego na mlađe, i to je racionalna odluka. Međutim, veliki je problem kako stariji birači izumiru, nema mladih koji će ih zameniti, jer se osećaju zapostavljenima i ignorisanima. Ako zbog toga propuste jedan ili dva kruga izbora, to kasnije preraste u njihov manir da više maltene nikada ne glasaju. Ukoliko se takav trend sve manje izlaznosti birača nastavi, legitimnost političkog poretka biće ozbiljno dovedena u pitanje.

RSE: Da li to može imati za posledicu neodgovornu mladu generaciju, koja se ne bi previše pokoravala zakonima, društvenim pravilima i ne bi se obazirala na potrebe drugih.

HEN: Odgovor je ne. Mislim da nema ničeg neodgovornog ako se mladi angažuju u drugačijim političkim formama koje su im smislenije i vrednije. Ne vidim ništa loše u tome ako mladi smatraju da im izbori ne predstavljaju vrednost po sebi, već drugačija politička strategija, koja je legitimna i nenasilna, a koja će omogućiti značajne društvene promene.

RSE: Bio je to Mat Hen. Samo još nekoliko rečenica oko pomenutog primera Le Pena i Francuske. Mediji su naglašavali demokratsko buđenje koje je zahvatilo Francusku, svakodnevne ulične skupove u kojima su mladi srednjoškolci i studenti izražavali svoju privrženost idealima Republike. To je dakle vreme između dva kruga izbora. Nakon prvog, Le Pen se na opšte iznenađenje kvalifikovao umesto kandidata socijalista. Tako da je jedan bivši premijer lakomisleno rekao da su mladi „šiznuli“, a potom je povukao svoju reč.

Da se vratimo na ovo pitanje izlaznosti odnosno neizlaznosti. Jedna od činjenica je – ne samo u Srbiji naravno, ali sada govorimo o Srbiji – da stranke, bilo radikali, bilo stranke takozvanog demokratskog bloka, obećavaju kule i gradove, iako realno znamo da pogotovo lokalni budžeti to uopšte nisu u stanju da izdrže takva obećanja, međutim prođu izbori i onda se od tih obećanja ispuni možda mrvica. I onda kao posledicu imamo to da mladi, i upšte ljudi, kada vide da nisu u stanju ništa da promene i da se njihovi glasovima svake četvrte godine na neki način manipuliše, sve manje izlaze, čime se na neki način dovodi u pitanje legitimnost političkog poretka, bez obzira ko je na vlasti. Sa li, po vama, preti ta opasnost u Srbiji?

LUČIĆ: Mislim da izbori treba da budu svake četiri godine. Kod nas su izbori mnogo česti, dakle mnogo češći nego svake četiri godine. Između ostalog je jedan od uzročnika ovako slabe izlaznosti na lokalnim izborima to što su ljudima izbori malo dojadili. Što se mladih tiče, meni se izvanredno dopala ova analiza koju smo malopre čuli, a koja se odnosi na političku situaciju i odziv mladih na izborima u Velikoj Britaniji. Mislim da se u mnogo čemu može da napravi paralela između situacije u Britaniji sada i u Srbiji.

RSE: Ali ste, dok je tekao prilog, imali i primedbu kad je reč o izlaznosti.

LUČIĆ: Reč je prosto o tome da se kod njih drukčije vode birački spiskovi. Samim tim što ste građanin zemlje na biračkom spisku, vi morate potvrditi svoje učešće, odnosno svoje postojanje na biračkim spiskovima. Tako da ovaj procent od 59 posto nije procent cele biračke populacije, nego prosto biračke populacije koja je na biračkim spiskovima.

RSE: Ako sam dobro shvatio, oni se praktično svake godine prijavljuju na spisak.

LUČIĆ: Da. A u Americi je slična situacija. Naravno, tamo to zavisi od države do države, to je federacija, pa su različiti i načini izbora i načini pravljena biračkih spiskova u različitim državama, ali vi tamo u pojedinim državama možete da izgubite pravo glasa, zbog toga što imate kriminalni dosje, a kriminalni dosje se između ostalog u nekim država stekne i tako što napravite tri saobraćajna prekršaja, pa onda posle toga nemate pravo glasa.

RSE: Pomenuli ste da je bilo puno izbora. Kako stvari stoje, od 2000. godine bilo ih je šest puta, u devet krugova. Govorili smo i o tome da bi stranke trebale da animiraju ljude da izađu na izbore i da će rezultat izbora danas pre svega zavisiti od onoga što one ponude. Šta mislite, Svetlana, šta bi to stranke mogle da ponude mladima, pa da izlaznost bude u drugom krugu veća i bolja nego u prvom. Šta bi to moglo srpsko biračko telo animirati?

LUKIĆ: Bolje da ne nude ništa, pogotovo na način na koji se udvaraju mlađim ljudima, počev od predsednika države, koji onako insistira na svojim sportskim pozdravima, tako da to malo izgleda smešno. Najčešće, kad hoće da igraju basket, odu na Adu Ciganliju i na taj način smatraju da će mlađi ljudi da ih podrže. I tu se negde završava cela priča. Mislim da bi sa mlađim ljudima to moglo mnogo bolje da ide nego sa starijima, da bi sa njima mogli čak da graju na malo dužu stazu. Jer, stariji ljudi su u takvoj životnoj dobi da je njima pitanje biti ili ne biti – dajte mi nešto u sledeće četiri godine, zanima me to. Međutim, mislim da nisu u stanju zato što nema političkih programa u tom smislu, ne govore ništa na dužu stazu, dakle da se pokaže koja je perspektiva ovde. A s druge strane, u šta bi mogli da gledaju mlađi ljudi? U neka ministarstva, tipa Ministarstva kulture ili Ministarstva obrazovanja? Šta oni mogu da vide recimo sada trenutno u ovoj Vladi? Vide Boru Đorđevića kao savetnika, s njegovim kompletnim imidžom, s njegovom ideologijom, onda gospodina Kojadinovića, a o skandalu sa Ministarstvom prosvete ne želim ni da pričam.

RSE: Mogu na primer da vide da je rokenrol jedan vrlo zabavan biznis, koji može da vas dovede i na tako ozbiljne pozicije. To može da bude i podsticajno.

LUKIĆ: Da, ali mislim da oni kod Bore Đorđevića prepoznaju neke druge stvari. Njih će manje zanimati Ministarstvo privrede, manje će da razumeju, teško ti je da razumeš šta je sa tenderom ovim ili onim, šta je s privatizacijom. Ali koji su to kulturni modeli, obrazovni modeli koji se nude, to razumeju vrlo dobro. Ako im vi nudite ukidanje Darvina, ukidanje kompjutera, ukidanje engleskog jezika u prvom razredu osnovne škole, ako im nudite voštane figure po ministarstvima, što kod njih vrlo često između ostalog izaziva i estetsko gađenje, oni po tome prepoznaju koja je to vrsta vlasti. Šta oni znaju ili šta mi svi znamo o nekim stvarima koje su civilizacijski šokovi za ovu zemlju, kad su u pitanju ove stvari kao što su finansije ili trgovinski sudovi. Dakle, ovo, ovo je njima slika i prilika vlasti i oni je prosto odbijaju zato što je retro, tako da kažemo.

RSE: Prvi krug lokalnih izbora, da li je, po vama, izborna ponuda bila loša? Odnosno, da li ste izašli u prvi krug?

LUKIĆ: Ja uvek izlazim na izbore. Ne smatram da je u pitanju moja obaveza ili moja dužnost, već ne vidim drugi način. Ono što se kaže – kad su Francuzi branili tekovine i osnove, znači kad je bila velika frka, onda su izašli na ulicu. Ja mislim da je ovde frka ogromna, da je zastrašujuća, sve vreme praktično, tako da smatram da je to jedini način. Ja ne znam drugi način kako da učestvujem, pogotovo što na Zapadu postoji mnogo više načina na koje vi možete da se angažujete, a ovde praktično nema. Pokušavam dakle da donesem neku odluku u svom životu i znači ako ja ne donesem odluku, doneće je neko drugi, a to mi se ne sviđa.

RSE: Znači izaćićete i u drugom krugu?

LUKIĆ: Apsolutno, izlaziću do besvesti.

RSE: Gospodine Lučiću, vi?

LUČIĆ: Ja također stalno izlazim na izbore. Od 1990. godine, otkako postoje višestranački izbori nisam propustio ni jedne jedine.

RSE: Dakle, ponoviću, na lokalne izbore u prvom krugu je izašlo nešto više od trideset odsto. CeSID je vodio puno kampanje upravo za animiranje ljudi da uzađu na izbore. Jeste li razočarani s obzirom da vidite kakav je rezultat?

LUČIĆ: Ne. Prosto je zanimljivo utvrditi kakvi su rezultati te kampanje i da li je pad na onim mestima gde je kampanja rađena manji nego na drugim mestima. I odgovor je potvrdan – jeste.
XS
SM
MD
LG