Strani investitori uglavnom su saglasni sa ovom dijagnozom, ali neki od njih smatraju da bi trebalo češće isticati da Srbija, uprkos tranzicionim problemima, ima veliki potencijal.
Ima kompanija koje su zadovoljne svojim rezultatima i nemaju preteranih problema, niti primedbi, ali ima i onih koje smatraju da je rizik još nedopustivo visok. Kent Braun (Kent Brown), potpredsednik firme „Japan-ameriken tobako“ (Japan-American Tobacco), generalno ima pozitivan stav:
„Ekonomski ambijent ovde ima veliki potencijal, tako da strani investitori u osnovi imaju pozitivno mišljenje o tome što se ovde dešava. Naravno da ima problema, to su neki zakoni i neke poreske stope, ali mi shvatamo da Vlada razume probleme. Investitori rade zajedno sa Vladom, naša mišljenja se čuju. Treba neko vreme da prođe da sve dođe u red, ali mi smo optimisti.“
Strane kompanije u Srbiji i Crnoj Gori žele da unaprede poslovno okruženje, da zakoni budu mnogo transparentniji, kao i proces njihovog donošenja. Odluke koje se donose treba da budu podsticajne za investitore, kaže Kent Braun. Srbija je u sred tranzicije, druge zemlje ovaj put su već prešle i sve one sada pokušavaju da privuku strani kapital. Kakve su šanse Srbije da se takmiči sa njima, pitali smo gospodina Brauna:
„Ja sam bio aktivan u mnogim zemljama i u kompanijama i u prethodnoj diplomatskoj karijeri. Sve što na primer Rusija može da uradi, može i Srbija, sve zemlje u tranziciji imale su iste probleme u svom razvoju. Mislim da je transparentnost osnovna stvar. Ako gradite odnose sa investitorima na otvoren način, ako pravosuđe radi kako treba, to su osnovne stvari za investitore“, kaže Kent Braun.
„Postoji zabrinutost među investitorima kako će se tranzicija u Srbiji nastaviti, jer Vlada ponekad ne radi kao tim. Na primer, ako govorimo o Zakonu o radu, ministar za rad napravi nacrt tog dokumenta, bez obzira što je on od početka oštro kritikovan. Onda na naše primedbe odgovori da mi zapravo ne kritikujemo pravu verziju, ali nikako da saznamo koja je prava verzija zakona. Bili bismo jako zahvalni ako bi nam Vlada pokazala svoj konačni predlog Zakona o radu, pošto onaj koji mi imamo, ne samo da povećava troškove poslovanja u Srbiji, već stavlja mnoga ograničenja kompanijama i znatno uskraćuje prava poslodavaca“, kaže Kristof Grojsing, dosadašnji predsednik Saveta stranih investitora u Srbiji i Crnoj Gori.
Ova organizacija okuplja oko sto najvećih kompanija, koje su do sada uložile blizu dve milijarde evra. Srbija je još interesantno tržište i pruža mnogo mogućnosti za investicije. Međutim, posebno je za manjinsku Vladu teško da održi stabilnost i nastavi reforme, i to možda zabrinjava strane investitore, kaže Grojsing:
„Mi smo zadovoljni poslovnim rezultatima, ali još nije lako poslovati u Srbiji. Za to ima više razloga, ali jedna od glavnih tačaka je politička stabilnost. Imidž zemlje kvare politički sukobi, neke političke snage koje kucaju na vrata i postižu dobre rezultate. To strane investitore zabrinjava i može biti velikih teškoća.“
„Dajmler Krajsler“ (Daimler Chrysler) posluje u Srbiji i Crnoj Gori od 1996. godine i ima visok poslovni rast. „Svaka zemlja ima probleme, svaka ima različitu perspektivu, ali mi smo tu, jer mislimo da ova zemlja ima budućnost. Pre nekoliko godina bilo je mnogo problema, a neki su sad rešeni“, kaže Johanes Hajdeker (Johannes Heidecker), finansijski direktor „Dajmler Krajslera“:
„Glavni problem u Srbiji je nestabilnost. Ako ne možete da planirate, ako ne znate u kom pravcu zemlja ide, to uvek navodi kompanije da oklevaju da uđu na tržište, što znači da nema novih investicija, a time ni novih radnih mesta.“
Pitanje je da li Vlada Srbije razume ove probleme? O tome Johanes Hajdeker kaže:
„Mislim da pojedinci u Vladi razumeju, mada nestabilnost same Vlade pravi teškoće. Problem je i to što Vlada ne može očekivati da će imati četiri ili pet godina da sprovede svoju politiku, već stalno vodi računa o izborima koji su skoro svaka dva meseca, pa praktično ne znamo ko je tačno za šta odgovoran. U mnogo slučajeva imamo kontakte sa pojedinim ljudima u Vladi. Možemo da razgovaramo o problemima i pronalazimo rešenja na ličnoj bazi sa onima koji su raspoloženi da razgovaraju sa nama.“
Naš gost je i Marek Dabrovski (Dabrowski), profesor ekonomije iz Varšave i jedan od osnivača Centra za socijalna i ekonomska istraživanja. Dabrovski je bio i ekonomski savetnik vlada i centralnih banaka u Bugarskoj, Gruziji, Kirgistanu, Kazahstanu, Makedoniji, Moldaviji, Mongoliji, Rumuniji, Rusiji, Ukrajini, Uzbekistanu i Jugoslaviji. Obavljao je i funkciju prvog zamenika ministra finansija Poljske.
Profesor Dabrovski smatra da se mnoge zemlje u tranziciji suočavaju sa problemom nespremnosti političara da rizikuju veliku socijalnu cenu brze ekonomske transformacije svojih zemalja – gubljenje radnih mesta, enormno povećanje nezaposlenosti, privremeno smanjenje realnih dohodaka – i da je to glavi razlog kašnjenja ekonomskih reformi. Radikalno ekonomsko restrukturisanje je najčešće povezano sa ovim nepopularnim merama, odnosno velikim socijalnim troškovima, za šta u mnogim zemljama nema dovoljnog političkog konsenzusa.
Jedan od razloga malog interesovanja investitora za područje Srbije jeste i spora vlasnička transformacija i konfuzna zakonska regulativa, o čemu svedoči i primer Šumadije i Pomoravlja. Kako ćemo čuti u prilogu kolege Branka Vučkovića, u tom regionu se svojinska promena odvija prilično sporo i traljavo. Pored četrdeset i četiri firme koje su do sada uspešno privatizovane, u desetak ugovori o privatizaciji su poništeni, dok su radnici osporili najmanje još toliko postupaka. Glavni uzroci takvog stanja su ekonomske i političke prirode i kreću se od neraščišćenih imovinskih odnosa i velike prezaduženosti, pa do nestabilnih političkih prilika i nedefinisanog zakonskog ambijenta za privlačenje stranih investicija:
Prema navodima Ljiljane Cvetić, sekretara Regionalne privredne komore, u Šumadiji i Pomoravlju do sada je privatizovano samo četrdeset i četiri društvena preduzeća, na osnovu čega se može zaključiti da investitori i dalje zaobilaze ovaj deo Srbije, kao kiša oko Kragujevca. Ona smatra da proces privatizacije najviše koči hronična prezaduženost ovdašnjih preduzeća i neraščišćeni imovinski odnosi u njima:
„Problem u dosadašnjem procesa privatizacije bili su neraščišćeni imovinski odnosi i velika zaduženost preduzeća. To su neki osnovni preduslovi koji treba da podstaknu taj proces privatizacije, da preduzeća mogu da uđu u proces sa svojim konsolidovanim kapitalom.“
Vlada Srbije uspela je da pre mesec dana otpiše deo „Zastavinog“ duga italijanskom FIAT-u, u iznosu od 35 miliona eura. Ali to je, prema navodima ovdašnjih finansijskih stručnjaka, samo kap u moru vode, jer domaći dugovi kragujevačkih preduzeća prelaze 300 miliona evra.
Magistar Miroslav Marinković, načelnik Šumadijskog okruga, kaže da je tranziciona situacija u Kragujevcu veoma teška i navodi čitav niz ekonomskih i političkih uzroka takvog stanja. On smatra da je većina ovdašnjih firmi koje su nešto vredele, poput „Žitoprodukta“ i „Miloduha“, privatizovana po starom zakonu, u vreme Miloševićeve vladavine, a da ostalima tek postoji težak tranzicioni put:
„Postoje veliki kolektivi koji imaju mnogo problema i nisu spremni za privatizaciju. Svim tim fabrikama koje imaju finansijske probleme, koje imaju probleme u poslovanju, predstoji da prođu kroz taj proces restruktuiranja, proces oporavka, jer samo one firme koje imaju zdravo poslovanje su interesantne za strane partnere.“
Zoran Nedeljković, nekadašnji lider kragujevačkih radničkih protesta iz vremena Slobodana Miloševića, zaključuje da privatizacija u Kragujevcu i Šumadiji stagnira između ostalog i zbog starih rukovodećih kadrova u ovdašnjoj privredi, koji su je i doveli do finansijskog kolapsa:
„Evo kako se ta tranzicija odvijala kod nas. Ljudi koji su bili na vlasti su vodili određena preduzeća, sa članskim kartama SPS-a i JUL-a, a sada su ti isti ljudi sa članskim kartama partija iz DOS-a. Ne verujem da ljudi koji su nas doveli do ovde, mogu i da nas izvedu odavde.“
Jovan Pavlović, predsednik šumadijskog ogranka Lige za zaštitu privatne svojine, smatra da se ključ uspešne privatizacije krije u prethodnom raščišćavanju imovinskih odnosa. Kao ilustraciju takvog stanja Pavlović navodi pokušaj privatizacije Trgovinskog preduzeća Srbije, koju su osujetili članovi Lige:
„U Trgovinskom preduzeću Srbije postoji negde oko trideset lokala koji pripadaju starim vlasnicima, a Skupština grada je te lokale dala Srbiji na korišćenje i raspolaganje i da snjima izađu na aukcijsku prodaju, što je, po nama, stvarno nezamislivo.“
Veroljub Stevanović, predsednik Odbora za industriju skupštine Srbije, kaže za naš program da su u mnogim slučajevima i lokalne vlasti visokim cenama građevinskog zemljišta i visokim taksama, otežavale proces privatizacije u Kragujevcu:
„Pomenuo sam ,Šefenaker‘ (Schefenacker) i pomenuo sam ,Plastal‘, prva firma je nemačka, druga italijanska. Zaista iz nekih, meni nerazumljivih razloga oni do sada nisu ušli u ,21. oktobar‘ i do sada nemaju tako postavljenu proizvodnju kakvu su mogli da postave i takvo zapošljavanje kakvo je moglo da bude. Od prilike se radi o petsto ljudi, što nije malo, i o jednoj fantastičnoj proizvodnji, vrlo kvalitetnom proizvodu i izvozu svih tih proizvoda.“
On smatra da i pored brojnih prepreka, „Zastava“ još uvijek ima šansu da se uspešno privatizuje, ali da pre toga država mora da stvori zakonski ambijent za dobrodošlicu stranom kapitalu:
„Što se ,Zastave‘ tiče, ja sam pre zagovornik da mi mnogo toga prethodno uradimo, pa tek onda da idemo u privatizaciju. Osim u slučaju fabrike automobila. A ako bog da, to će nastaviti da ide na onaj način kako je pošlo. Mislim konkretno na slučaj sa Tupanjcem. Radi se o jednom vrlo ozbiljnom čoveku, prvi put ozbiljnom čoveku i ozbiljnoj ponudi. Što se tiče ostalih delova ,Zastave‘, pripremljeni su za privatizaciju, dug sa FIAT-om je razrešen. Vrlo lako se može, ali na pravi način, po novom zakonu koji očekujem, rešiti pitanje privatizacije i kovačnice i alatnice i mašina i procesne opreme i tapacirnice recimo, što je jako bitno. I da se uđe opet u jednu pripremu, pa tek onda u privatizaciju kamiona.
Ljiljana Cvetić iz Reginalne privredne komore zaključuje da dosadašnja privatizaciona iskustva, uprkos svim navedenim problemima, daju nadu da će se proces transformacije društvene imovine, ubuduće odvijati znatno brže i bolje nego do sada, i svoj optimizam pospešuje sledećim primerima:
„Ja bih ovom prilikom želela da istaknem dva pozitivna primera privatizacije. Preduzeće ,Izvor‘ iz Aranđelovca je otkupljeno aukcijskom prodajom od strane fizičkog lica i u ovo preduzeće investirano je već do sada oko 10 miliona evra. Drugi primer je vezan za ,Metal‘ Ćupriju, koji je otkupljen od strane slovenačkog koncerna ,Maksim‘ iz Celja, koji je do sad uložio u ovo preduzeće oko dva miliona evra, pokrenuo pogon za cinkovanje, što je donekle bila i delatnost ovog prethodnog preduzeća, znači zadržao postojeće radnike i obavezao se da u roku od pet godina investira značajna sredstva u ovu firmu.“
Strane investicije u Crnoj Gori se mogu skoro isključivo posmatrati sa aspekta privatizacije bivših društvenih, odnosno državnih preduzeća. Direktne investicije, kroz formiranje novih privrednih subjekata, skoro da ne postoje, a privatizacije postojećih preduzeća, koje su prošle bez burnih reakcija delova nevladinog sektora i stručne javnosti, ima svega nekoliko.
U državnim strukturama se ipak primećuje izvjesno zadovoljstvo postignutim rezultatima, dok struka pre svega preporučuje da se zakonska regulativa mora primjenjivati, ali ne na „balkanski“ način.
Investicioni ambijent u Crnoj Gori je u procesu kontinuiranog poboljšavanja i stvaranja sigurnosti ulaganja, rekla je za naš Radio Gordana Đurović, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom i evropske integracije, ocjenjujući dosadašnje strane investicije u Crnoj Gori. Đurović je istakla da se ne radi samo o transferu kroz ulazak kapitala, već i o dodatnim investicijama koje su gotovo u istom obimu. Od 1997. do polovine 2004. godine to je preko 145 miliona eura stranih direktnih i još toliko dodatnih investicija u objekte čiji je većinski vlasnik strani kapital, rekla je ministarka Đurović:
„Pravna infrastruktura je tu, strani ulagač ima nacionalni tretman, imamo već više uspješnih slučajeva dobre prakse ulaska inostranog kapitala u različite sektore u Crnoj Gori. Neki, kao što je Nova Ljubljanska banka ili kao što je ulaganje u hotelsko-turističke kapacitete, sasvim lijepo rade i uklapaju se u našu ukupnu ponudu. Tako da očekujem da će se sa stabilizacijom ukupnog investicionog ambijenta regiona, odnosno sa konačno davanjem prednosti ekonomiji u odnosu na druge političke i bezbjednosne transfere koji sprječavaju transfere stranog kapitala u zemlje primaoce, broj stranih direktnih investicija povećati.“
Ukoliko bi dosadašnje strane investicije ocjenjivali isključivo po brojevima, ne bismo imali mnogo razloga za zadovoljstvo, smatra Anđelko Lojpur, profesor Ekonomskog fakulteta u Podgorici, dodajući da se pri tom obavezno mora imati u vidu kompletan ambijent i pretpostavke koje se odnose na zakonsku regulativu i mogućnosti privrede:
„Zavisi od strukture privrede da li je pogodna da to proguta i da li je u nekoj pozitivnoj korelaciji sa zahtjevima stranih investicija. Ali ono što mogu da kažem, to je da između veličine stranih direktnih investicija i uspjeha privatizacije u jednoj zemlji postoji zasigurno pozitivna korelacija, tako da mislim da bi se u narednom periodu neke stvari u tom pogledu sigurno morale mijenjati.“
Za Crnu Goru je indikativno da je skoro sav strani kapital plasiran u procesu privatizacije. Gordana Đurović, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom smatra da se, kada je riječ o osnivanju stranih pravnih lica u Crnoj Gori i direktnom prilivu stranog kapitala kroz taj oblik, radi o vidnom manjem obimu ulaganja:
„Ali opet i tu ima pozitivnih trendova, kao što je slučaj sa ,Promonteom‘, gdje sada imamo sto posto većinskog jednog stranog partnera, koji je znači potpuno opravdao svoju investicionu odluku iz 1996. godine i našao interes da otkupi sve dionice od drugih vlasnika i postane vlasnik u punom kapacitetu. Riječ je naravno o norveškom investitoru Telenor.“
Komentarišući nedostatak direktnih investicija kroz formiranje novih privrednih subjekata, profesor Anđelko Lojpur je rekao da se nedavno upoznao sa sadržajem analize koja tretira zemlje u tranziciji, u kojoj se kaže da je Rusija jedina zemlja u kojoj su direktne strane investicije 2003. godine bile veće nego u 2002. godini, sve ostale zemlje su zabilježile osjetan pad stranih investicija, rekao je profesor Lojpur:
„Ali je interesantno i za nas veoma poučno da je za strane investicije i investitore mnogo važnija regulativa nego veličina rizika. Jer, ako bi uporedili Rusiju i Crnu Goru, ja mislim da je mnogo veći rizik u ovom momentu ulagati u Rusiju nego u Crnu Goru, ali očito da stvari na terenu ne stoje tako.“
Privatizacija je, osim nekoliko primjera, poput kotorske Industrije kliznih ležajeva koju je kupio japanski „Dadido metal“ i miločerskog hotela „Maestral“, koji je za većinskog vlasnika dobio slovenačko preduzeće HIT, a koji su proces promjene vlasništva prošli bez burnih reakcija javnosti, uglavnom je obilježena burnim kritikama i aferama, a firme koje su se pojavljivale na tenderima, mahom su bile ofšor kompanije nejasne vlasničke strukture. Ministar Gordana Đurović navodi da su poznati i primjeri poništenih tendera, nedovoljne zainteresovanost strateških partnera i nakon nekog vremena ponovni ulazak u tenderski proces:
„Procedura objavljivanja tendera je krajnje javna i transparentna i može se desiti da nemate dovoljno strateških partnera. U tom slučaju može da se desi da se jednostavno odustane od odluke, kao što se desilo u slučaju privatizacije Telekoma prije par godina.“
Fenomen tajnovitih vlasničkih struktura ofšor firmi koje su se interesovale za kupovinu preduzeća u Crnoj Gori i mnoštvo žestokih javnih polemika o regularnosti pojedinih privatizacija, komentarisao je i profesor Anđelko Lojpur:
„Činjenica da nije otkriven poslovni identitet potencijalnih investitora u mnogome na neki način baca mrlju i usporava proces investiranja u Crnoj Gori. Oko tih stvari ne može biti pogađanja i jednostavno svugdje u svijetu važi pravilo da identitet onoga koji ulaže mora biti totalno i u potpunosti otkriven i mislim da će se to morati ispraviti i u Crnoj Gori.“
Najbolji način za pojačavanje interesa stranog kapitala za Crnu Goru je pažljivo njegovanje prakse dobrih investicija koje već postoje, kaže ministar Gordana Đurović i dodaje da informacije među investitorima idu mnogo brže od onih koje plasira Vlada ili ovlaštene institucije. Crna Gora, iako mali sistem, još uvijek ima značajnih sredstava, gdje osim direktnog priliva može biti i zajedničkih ulaganja:
„Mislim da bi s tog aspekta ovaj projekat, koji je naravno sad tek na verifikaciji na slobodnoj zoni Luka Bar, mogao da donese značajne novine i da se kroz projekat slobodnih zona, znači poseban režim poslovanja uz povoljnije uslove na definisanom ekonomskom prostoru, još više privuče strani kapital. To je i jedna vrsta ekonomske diplomatije. Prvo hrabriji i rizičniji dio kapitala probija određeni ekonomski prostor, onda ide talas politike, pa onda ide snažni talas ekonomije i onda definitivni talas politike.“
Recept za intenzivnije privlačenje stranih investicija je jednostavan, profesor Anđelko Lojpur:
„Dosta ključna komponenta je zakonska regulativa, potpuna transparentnost, otkriven identitet firmi koje žele da ulaze u Crnu Goru i primjena zakona ne na „balkanski način“, već da funkcioniše pravna država, a Evropa dobro zna šta se pod tim podrazumijeva.“
„Svaki strani, ali i ozbiljni domaći investitor“, kaže profesor Marek Dabrovski, „pre odluke da ulozi svoj kapital, želi stabilan i siguran regulatorni sistem, ali ne sistem koji je preregulisan. Želi sistem bez previše arbitrarnih birokratskih odluka. Veoma je važno postojanje motivišuće poreske i carinske regultive, pravosudnog sistema koji funkcioniše, stabilnog finansijskog sistema, razvijene infrastrukture i mnogih drugih stvari. Obično je većina privatnih investitora konzervativna. To znači da oni ne uleću prebrzo u velike investicije, naročito ne ako zemlja primalac tih investicija ne uživa dobru reputaciju. Na žalost, bivša Jugoslavija, odnosno Srbija i Crna Gora, takvu reputaciju ne uživa – zbog hipoteke devedesetih godina. Mislim da bi zemlja trebalo da preduzme napore da svoj imidž popravi, i to će naravno trajati neko vreme. Slažem se da progres reformi nije dovoljno brz i deo toga se da objasniti i problemima promene negativne percepcije zemlje.
Kad kažem reputacija, pod tim ne podrazumevam samo puki rezultat promotivne kampanje, iako je često veoma važno ono sto se zove investiciona promocija zemlje. Međutim, ta promocija ima smisla samo ako prati fundamentalne ekonomske i regulatorne reforme, čišćenje zemlje od korupcije, organizovanog kriminala, stabilnost valute, budžeta. Ukoliko se PR kampanja pojavljuje kao supstitucija, a ne kao nadgradnja ovih ekonomsko-reformskih procesa, onda ona nema nikakvog smisla“, kaže profesor Marek Dabrovski.
Privući strani kapital nije lak zadatak ni mnogo razvijenijim i stabilnijim zemljama. I u grupi država koje su prošle kroz tranziciju i koje su sada, već članice evropske porodice, trči se surova rivalska trka za privlačenje stranih investitora.
UNCTAD – Konferencija Ujedinjenih nacija za trgovinu i razvoj, nedavno je objavila podatak da su, uprkos svim očekivanjima, zemlja Srednje i Istočne Evrope prošle godine zabeležile pad stranih investicija, uprkos rastućem trendu stranih kompanija da se opredeljuju za jeftinije ofšor proizvodne lokacije, sa stručnom i relativno jeftinom radnom snagom. Nivo stranih direktnih investicija u ovaj region pao je prošle godine za jednu trećinu u odnosnu na rekordnu 31 milijardu dolara 2002. godine.
Izveštaj UNCTAD-a takođe svedoči da proširenje Evropske unije nije još dovelo do masovnog bekstva investicija iz Zapadne Evrope na teritoriju novoprimljenih članica, tako da Francuska, Nemačka, Irska i Španija još uvek slove za najprivlačnije destinacije za strani kapital. Ipak, još je rano za definitivne dijagnoze. Efekti nedavnih investicija japanske firme „Tojota“ (Toyota), francuske grupe PSA (Peugeot-Citroën) i južnokorejske „Hjundai“ (Hyundai) u Češku Republiku i Slovačku, moći će da se očitaju tek 2006. godine. Poljska je u međuvremenu od Češke preuzela primat kao glavni primalac stranih investicija u regionu, uknjiživši 4,2 milijarde dolara prošle godine, 100 miliona više nego 2002. godine.
Ima kompanija koje su zadovoljne svojim rezultatima i nemaju preteranih problema, niti primedbi, ali ima i onih koje smatraju da je rizik još nedopustivo visok. Kent Braun (Kent Brown), potpredsednik firme „Japan-ameriken tobako“ (Japan-American Tobacco), generalno ima pozitivan stav:
„Ekonomski ambijent ovde ima veliki potencijal, tako da strani investitori u osnovi imaju pozitivno mišljenje o tome što se ovde dešava. Naravno da ima problema, to su neki zakoni i neke poreske stope, ali mi shvatamo da Vlada razume probleme. Investitori rade zajedno sa Vladom, naša mišljenja se čuju. Treba neko vreme da prođe da sve dođe u red, ali mi smo optimisti.“
Strane kompanije u Srbiji i Crnoj Gori žele da unaprede poslovno okruženje, da zakoni budu mnogo transparentniji, kao i proces njihovog donošenja. Odluke koje se donose treba da budu podsticajne za investitore, kaže Kent Braun. Srbija je u sred tranzicije, druge zemlje ovaj put su već prešle i sve one sada pokušavaju da privuku strani kapital. Kakve su šanse Srbije da se takmiči sa njima, pitali smo gospodina Brauna:
„Ja sam bio aktivan u mnogim zemljama i u kompanijama i u prethodnoj diplomatskoj karijeri. Sve što na primer Rusija može da uradi, može i Srbija, sve zemlje u tranziciji imale su iste probleme u svom razvoju. Mislim da je transparentnost osnovna stvar. Ako gradite odnose sa investitorima na otvoren način, ako pravosuđe radi kako treba, to su osnovne stvari za investitore“, kaže Kent Braun.
„Postoji zabrinutost među investitorima kako će se tranzicija u Srbiji nastaviti, jer Vlada ponekad ne radi kao tim. Na primer, ako govorimo o Zakonu o radu, ministar za rad napravi nacrt tog dokumenta, bez obzira što je on od početka oštro kritikovan. Onda na naše primedbe odgovori da mi zapravo ne kritikujemo pravu verziju, ali nikako da saznamo koja je prava verzija zakona. Bili bismo jako zahvalni ako bi nam Vlada pokazala svoj konačni predlog Zakona o radu, pošto onaj koji mi imamo, ne samo da povećava troškove poslovanja u Srbiji, već stavlja mnoga ograničenja kompanijama i znatno uskraćuje prava poslodavaca“, kaže Kristof Grojsing, dosadašnji predsednik Saveta stranih investitora u Srbiji i Crnoj Gori.
Ova organizacija okuplja oko sto najvećih kompanija, koje su do sada uložile blizu dve milijarde evra. Srbija je još interesantno tržište i pruža mnogo mogućnosti za investicije. Međutim, posebno je za manjinsku Vladu teško da održi stabilnost i nastavi reforme, i to možda zabrinjava strane investitore, kaže Grojsing:
„Mi smo zadovoljni poslovnim rezultatima, ali još nije lako poslovati u Srbiji. Za to ima više razloga, ali jedna od glavnih tačaka je politička stabilnost. Imidž zemlje kvare politički sukobi, neke političke snage koje kucaju na vrata i postižu dobre rezultate. To strane investitore zabrinjava i može biti velikih teškoća.“
„Dajmler Krajsler“ (Daimler Chrysler) posluje u Srbiji i Crnoj Gori od 1996. godine i ima visok poslovni rast. „Svaka zemlja ima probleme, svaka ima različitu perspektivu, ali mi smo tu, jer mislimo da ova zemlja ima budućnost. Pre nekoliko godina bilo je mnogo problema, a neki su sad rešeni“, kaže Johanes Hajdeker (Johannes Heidecker), finansijski direktor „Dajmler Krajslera“:
„Glavni problem u Srbiji je nestabilnost. Ako ne možete da planirate, ako ne znate u kom pravcu zemlja ide, to uvek navodi kompanije da oklevaju da uđu na tržište, što znači da nema novih investicija, a time ni novih radnih mesta.“
Pitanje je da li Vlada Srbije razume ove probleme? O tome Johanes Hajdeker kaže:
„Mislim da pojedinci u Vladi razumeju, mada nestabilnost same Vlade pravi teškoće. Problem je i to što Vlada ne može očekivati da će imati četiri ili pet godina da sprovede svoju politiku, već stalno vodi računa o izborima koji su skoro svaka dva meseca, pa praktično ne znamo ko je tačno za šta odgovoran. U mnogo slučajeva imamo kontakte sa pojedinim ljudima u Vladi. Možemo da razgovaramo o problemima i pronalazimo rešenja na ličnoj bazi sa onima koji su raspoloženi da razgovaraju sa nama.“
Naš gost je i Marek Dabrovski (Dabrowski), profesor ekonomije iz Varšave i jedan od osnivača Centra za socijalna i ekonomska istraživanja. Dabrovski je bio i ekonomski savetnik vlada i centralnih banaka u Bugarskoj, Gruziji, Kirgistanu, Kazahstanu, Makedoniji, Moldaviji, Mongoliji, Rumuniji, Rusiji, Ukrajini, Uzbekistanu i Jugoslaviji. Obavljao je i funkciju prvog zamenika ministra finansija Poljske.
Profesor Dabrovski smatra da se mnoge zemlje u tranziciji suočavaju sa problemom nespremnosti političara da rizikuju veliku socijalnu cenu brze ekonomske transformacije svojih zemalja – gubljenje radnih mesta, enormno povećanje nezaposlenosti, privremeno smanjenje realnih dohodaka – i da je to glavi razlog kašnjenja ekonomskih reformi. Radikalno ekonomsko restrukturisanje je najčešće povezano sa ovim nepopularnim merama, odnosno velikim socijalnim troškovima, za šta u mnogim zemljama nema dovoljnog političkog konsenzusa.
Jedan od razloga malog interesovanja investitora za područje Srbije jeste i spora vlasnička transformacija i konfuzna zakonska regulativa, o čemu svedoči i primer Šumadije i Pomoravlja. Kako ćemo čuti u prilogu kolege Branka Vučkovića, u tom regionu se svojinska promena odvija prilično sporo i traljavo. Pored četrdeset i četiri firme koje su do sada uspešno privatizovane, u desetak ugovori o privatizaciji su poništeni, dok su radnici osporili najmanje još toliko postupaka. Glavni uzroci takvog stanja su ekonomske i političke prirode i kreću se od neraščišćenih imovinskih odnosa i velike prezaduženosti, pa do nestabilnih političkih prilika i nedefinisanog zakonskog ambijenta za privlačenje stranih investicija:
Prema navodima Ljiljane Cvetić, sekretara Regionalne privredne komore, u Šumadiji i Pomoravlju do sada je privatizovano samo četrdeset i četiri društvena preduzeća, na osnovu čega se može zaključiti da investitori i dalje zaobilaze ovaj deo Srbije, kao kiša oko Kragujevca. Ona smatra da proces privatizacije najviše koči hronična prezaduženost ovdašnjih preduzeća i neraščišćeni imovinski odnosi u njima:
„Problem u dosadašnjem procesa privatizacije bili su neraščišćeni imovinski odnosi i velika zaduženost preduzeća. To su neki osnovni preduslovi koji treba da podstaknu taj proces privatizacije, da preduzeća mogu da uđu u proces sa svojim konsolidovanim kapitalom.“
Vlada Srbije uspela je da pre mesec dana otpiše deo „Zastavinog“ duga italijanskom FIAT-u, u iznosu od 35 miliona eura. Ali to je, prema navodima ovdašnjih finansijskih stručnjaka, samo kap u moru vode, jer domaći dugovi kragujevačkih preduzeća prelaze 300 miliona evra.
Magistar Miroslav Marinković, načelnik Šumadijskog okruga, kaže da je tranziciona situacija u Kragujevcu veoma teška i navodi čitav niz ekonomskih i političkih uzroka takvog stanja. On smatra da je većina ovdašnjih firmi koje su nešto vredele, poput „Žitoprodukta“ i „Miloduha“, privatizovana po starom zakonu, u vreme Miloševićeve vladavine, a da ostalima tek postoji težak tranzicioni put:
„Postoje veliki kolektivi koji imaju mnogo problema i nisu spremni za privatizaciju. Svim tim fabrikama koje imaju finansijske probleme, koje imaju probleme u poslovanju, predstoji da prođu kroz taj proces restruktuiranja, proces oporavka, jer samo one firme koje imaju zdravo poslovanje su interesantne za strane partnere.“
Zoran Nedeljković, nekadašnji lider kragujevačkih radničkih protesta iz vremena Slobodana Miloševića, zaključuje da privatizacija u Kragujevcu i Šumadiji stagnira između ostalog i zbog starih rukovodećih kadrova u ovdašnjoj privredi, koji su je i doveli do finansijskog kolapsa:
„Evo kako se ta tranzicija odvijala kod nas. Ljudi koji su bili na vlasti su vodili određena preduzeća, sa članskim kartama SPS-a i JUL-a, a sada su ti isti ljudi sa članskim kartama partija iz DOS-a. Ne verujem da ljudi koji su nas doveli do ovde, mogu i da nas izvedu odavde.“
Jovan Pavlović, predsednik šumadijskog ogranka Lige za zaštitu privatne svojine, smatra da se ključ uspešne privatizacije krije u prethodnom raščišćavanju imovinskih odnosa. Kao ilustraciju takvog stanja Pavlović navodi pokušaj privatizacije Trgovinskog preduzeća Srbije, koju su osujetili članovi Lige:
„U Trgovinskom preduzeću Srbije postoji negde oko trideset lokala koji pripadaju starim vlasnicima, a Skupština grada je te lokale dala Srbiji na korišćenje i raspolaganje i da snjima izađu na aukcijsku prodaju, što je, po nama, stvarno nezamislivo.“
Veroljub Stevanović, predsednik Odbora za industriju skupštine Srbije, kaže za naš program da su u mnogim slučajevima i lokalne vlasti visokim cenama građevinskog zemljišta i visokim taksama, otežavale proces privatizacije u Kragujevcu:
„Pomenuo sam ,Šefenaker‘ (Schefenacker) i pomenuo sam ,Plastal‘, prva firma je nemačka, druga italijanska. Zaista iz nekih, meni nerazumljivih razloga oni do sada nisu ušli u ,21. oktobar‘ i do sada nemaju tako postavljenu proizvodnju kakvu su mogli da postave i takvo zapošljavanje kakvo je moglo da bude. Od prilike se radi o petsto ljudi, što nije malo, i o jednoj fantastičnoj proizvodnji, vrlo kvalitetnom proizvodu i izvozu svih tih proizvoda.“
On smatra da i pored brojnih prepreka, „Zastava“ još uvijek ima šansu da se uspešno privatizuje, ali da pre toga država mora da stvori zakonski ambijent za dobrodošlicu stranom kapitalu:
„Što se ,Zastave‘ tiče, ja sam pre zagovornik da mi mnogo toga prethodno uradimo, pa tek onda da idemo u privatizaciju. Osim u slučaju fabrike automobila. A ako bog da, to će nastaviti da ide na onaj način kako je pošlo. Mislim konkretno na slučaj sa Tupanjcem. Radi se o jednom vrlo ozbiljnom čoveku, prvi put ozbiljnom čoveku i ozbiljnoj ponudi. Što se tiče ostalih delova ,Zastave‘, pripremljeni su za privatizaciju, dug sa FIAT-om je razrešen. Vrlo lako se može, ali na pravi način, po novom zakonu koji očekujem, rešiti pitanje privatizacije i kovačnice i alatnice i mašina i procesne opreme i tapacirnice recimo, što je jako bitno. I da se uđe opet u jednu pripremu, pa tek onda u privatizaciju kamiona.
Ljiljana Cvetić iz Reginalne privredne komore zaključuje da dosadašnja privatizaciona iskustva, uprkos svim navedenim problemima, daju nadu da će se proces transformacije društvene imovine, ubuduće odvijati znatno brže i bolje nego do sada, i svoj optimizam pospešuje sledećim primerima:
„Ja bih ovom prilikom želela da istaknem dva pozitivna primera privatizacije. Preduzeće ,Izvor‘ iz Aranđelovca je otkupljeno aukcijskom prodajom od strane fizičkog lica i u ovo preduzeće investirano je već do sada oko 10 miliona evra. Drugi primer je vezan za ,Metal‘ Ćupriju, koji je otkupljen od strane slovenačkog koncerna ,Maksim‘ iz Celja, koji je do sad uložio u ovo preduzeće oko dva miliona evra, pokrenuo pogon za cinkovanje, što je donekle bila i delatnost ovog prethodnog preduzeća, znači zadržao postojeće radnike i obavezao se da u roku od pet godina investira značajna sredstva u ovu firmu.“
Strane investicije u Crnoj Gori se mogu skoro isključivo posmatrati sa aspekta privatizacije bivših društvenih, odnosno državnih preduzeća. Direktne investicije, kroz formiranje novih privrednih subjekata, skoro da ne postoje, a privatizacije postojećih preduzeća, koje su prošle bez burnih reakcija delova nevladinog sektora i stručne javnosti, ima svega nekoliko.
U državnim strukturama se ipak primećuje izvjesno zadovoljstvo postignutim rezultatima, dok struka pre svega preporučuje da se zakonska regulativa mora primjenjivati, ali ne na „balkanski“ način.
Investicioni ambijent u Crnoj Gori je u procesu kontinuiranog poboljšavanja i stvaranja sigurnosti ulaganja, rekla je za naš Radio Gordana Đurović, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom i evropske integracije, ocjenjujući dosadašnje strane investicije u Crnoj Gori. Đurović je istakla da se ne radi samo o transferu kroz ulazak kapitala, već i o dodatnim investicijama koje su gotovo u istom obimu. Od 1997. do polovine 2004. godine to je preko 145 miliona eura stranih direktnih i još toliko dodatnih investicija u objekte čiji je većinski vlasnik strani kapital, rekla je ministarka Đurović:
„Pravna infrastruktura je tu, strani ulagač ima nacionalni tretman, imamo već više uspješnih slučajeva dobre prakse ulaska inostranog kapitala u različite sektore u Crnoj Gori. Neki, kao što je Nova Ljubljanska banka ili kao što je ulaganje u hotelsko-turističke kapacitete, sasvim lijepo rade i uklapaju se u našu ukupnu ponudu. Tako da očekujem da će se sa stabilizacijom ukupnog investicionog ambijenta regiona, odnosno sa konačno davanjem prednosti ekonomiji u odnosu na druge političke i bezbjednosne transfere koji sprječavaju transfere stranog kapitala u zemlje primaoce, broj stranih direktnih investicija povećati.“
Ukoliko bi dosadašnje strane investicije ocjenjivali isključivo po brojevima, ne bismo imali mnogo razloga za zadovoljstvo, smatra Anđelko Lojpur, profesor Ekonomskog fakulteta u Podgorici, dodajući da se pri tom obavezno mora imati u vidu kompletan ambijent i pretpostavke koje se odnose na zakonsku regulativu i mogućnosti privrede:
„Zavisi od strukture privrede da li je pogodna da to proguta i da li je u nekoj pozitivnoj korelaciji sa zahtjevima stranih investicija. Ali ono što mogu da kažem, to je da između veličine stranih direktnih investicija i uspjeha privatizacije u jednoj zemlji postoji zasigurno pozitivna korelacija, tako da mislim da bi se u narednom periodu neke stvari u tom pogledu sigurno morale mijenjati.“
Za Crnu Goru je indikativno da je skoro sav strani kapital plasiran u procesu privatizacije. Gordana Đurović, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom smatra da se, kada je riječ o osnivanju stranih pravnih lica u Crnoj Gori i direktnom prilivu stranog kapitala kroz taj oblik, radi o vidnom manjem obimu ulaganja:
„Ali opet i tu ima pozitivnih trendova, kao što je slučaj sa ,Promonteom‘, gdje sada imamo sto posto većinskog jednog stranog partnera, koji je znači potpuno opravdao svoju investicionu odluku iz 1996. godine i našao interes da otkupi sve dionice od drugih vlasnika i postane vlasnik u punom kapacitetu. Riječ je naravno o norveškom investitoru Telenor.“
Komentarišući nedostatak direktnih investicija kroz formiranje novih privrednih subjekata, profesor Anđelko Lojpur je rekao da se nedavno upoznao sa sadržajem analize koja tretira zemlje u tranziciji, u kojoj se kaže da je Rusija jedina zemlja u kojoj su direktne strane investicije 2003. godine bile veće nego u 2002. godini, sve ostale zemlje su zabilježile osjetan pad stranih investicija, rekao je profesor Lojpur:
„Ali je interesantno i za nas veoma poučno da je za strane investicije i investitore mnogo važnija regulativa nego veličina rizika. Jer, ako bi uporedili Rusiju i Crnu Goru, ja mislim da je mnogo veći rizik u ovom momentu ulagati u Rusiju nego u Crnu Goru, ali očito da stvari na terenu ne stoje tako.“
Privatizacija je, osim nekoliko primjera, poput kotorske Industrije kliznih ležajeva koju je kupio japanski „Dadido metal“ i miločerskog hotela „Maestral“, koji je za većinskog vlasnika dobio slovenačko preduzeće HIT, a koji su proces promjene vlasništva prošli bez burnih reakcija javnosti, uglavnom je obilježena burnim kritikama i aferama, a firme koje su se pojavljivale na tenderima, mahom su bile ofšor kompanije nejasne vlasničke strukture. Ministar Gordana Đurović navodi da su poznati i primjeri poništenih tendera, nedovoljne zainteresovanost strateških partnera i nakon nekog vremena ponovni ulazak u tenderski proces:
„Procedura objavljivanja tendera je krajnje javna i transparentna i može se desiti da nemate dovoljno strateških partnera. U tom slučaju može da se desi da se jednostavno odustane od odluke, kao što se desilo u slučaju privatizacije Telekoma prije par godina.“
Fenomen tajnovitih vlasničkih struktura ofšor firmi koje su se interesovale za kupovinu preduzeća u Crnoj Gori i mnoštvo žestokih javnih polemika o regularnosti pojedinih privatizacija, komentarisao je i profesor Anđelko Lojpur:
„Činjenica da nije otkriven poslovni identitet potencijalnih investitora u mnogome na neki način baca mrlju i usporava proces investiranja u Crnoj Gori. Oko tih stvari ne može biti pogađanja i jednostavno svugdje u svijetu važi pravilo da identitet onoga koji ulaže mora biti totalno i u potpunosti otkriven i mislim da će se to morati ispraviti i u Crnoj Gori.“
Najbolji način za pojačavanje interesa stranog kapitala za Crnu Goru je pažljivo njegovanje prakse dobrih investicija koje već postoje, kaže ministar Gordana Đurović i dodaje da informacije među investitorima idu mnogo brže od onih koje plasira Vlada ili ovlaštene institucije. Crna Gora, iako mali sistem, još uvijek ima značajnih sredstava, gdje osim direktnog priliva može biti i zajedničkih ulaganja:
„Mislim da bi s tog aspekta ovaj projekat, koji je naravno sad tek na verifikaciji na slobodnoj zoni Luka Bar, mogao da donese značajne novine i da se kroz projekat slobodnih zona, znači poseban režim poslovanja uz povoljnije uslove na definisanom ekonomskom prostoru, još više privuče strani kapital. To je i jedna vrsta ekonomske diplomatije. Prvo hrabriji i rizičniji dio kapitala probija određeni ekonomski prostor, onda ide talas politike, pa onda ide snažni talas ekonomije i onda definitivni talas politike.“
Recept za intenzivnije privlačenje stranih investicija je jednostavan, profesor Anđelko Lojpur:
„Dosta ključna komponenta je zakonska regulativa, potpuna transparentnost, otkriven identitet firmi koje žele da ulaze u Crnu Goru i primjena zakona ne na „balkanski način“, već da funkcioniše pravna država, a Evropa dobro zna šta se pod tim podrazumijeva.“
„Svaki strani, ali i ozbiljni domaći investitor“, kaže profesor Marek Dabrovski, „pre odluke da ulozi svoj kapital, želi stabilan i siguran regulatorni sistem, ali ne sistem koji je preregulisan. Želi sistem bez previše arbitrarnih birokratskih odluka. Veoma je važno postojanje motivišuće poreske i carinske regultive, pravosudnog sistema koji funkcioniše, stabilnog finansijskog sistema, razvijene infrastrukture i mnogih drugih stvari. Obično je većina privatnih investitora konzervativna. To znači da oni ne uleću prebrzo u velike investicije, naročito ne ako zemlja primalac tih investicija ne uživa dobru reputaciju. Na žalost, bivša Jugoslavija, odnosno Srbija i Crna Gora, takvu reputaciju ne uživa – zbog hipoteke devedesetih godina. Mislim da bi zemlja trebalo da preduzme napore da svoj imidž popravi, i to će naravno trajati neko vreme. Slažem se da progres reformi nije dovoljno brz i deo toga se da objasniti i problemima promene negativne percepcije zemlje.
Kad kažem reputacija, pod tim ne podrazumevam samo puki rezultat promotivne kampanje, iako je često veoma važno ono sto se zove investiciona promocija zemlje. Međutim, ta promocija ima smisla samo ako prati fundamentalne ekonomske i regulatorne reforme, čišćenje zemlje od korupcije, organizovanog kriminala, stabilnost valute, budžeta. Ukoliko se PR kampanja pojavljuje kao supstitucija, a ne kao nadgradnja ovih ekonomsko-reformskih procesa, onda ona nema nikakvog smisla“, kaže profesor Marek Dabrovski.
Privući strani kapital nije lak zadatak ni mnogo razvijenijim i stabilnijim zemljama. I u grupi država koje su prošle kroz tranziciju i koje su sada, već članice evropske porodice, trči se surova rivalska trka za privlačenje stranih investitora.
UNCTAD – Konferencija Ujedinjenih nacija za trgovinu i razvoj, nedavno je objavila podatak da su, uprkos svim očekivanjima, zemlja Srednje i Istočne Evrope prošle godine zabeležile pad stranih investicija, uprkos rastućem trendu stranih kompanija da se opredeljuju za jeftinije ofšor proizvodne lokacije, sa stručnom i relativno jeftinom radnom snagom. Nivo stranih direktnih investicija u ovaj region pao je prošle godine za jednu trećinu u odnosnu na rekordnu 31 milijardu dolara 2002. godine.
Izveštaj UNCTAD-a takođe svedoči da proširenje Evropske unije nije još dovelo do masovnog bekstva investicija iz Zapadne Evrope na teritoriju novoprimljenih članica, tako da Francuska, Nemačka, Irska i Španija još uvek slove za najprivlačnije destinacije za strani kapital. Ipak, još je rano za definitivne dijagnoze. Efekti nedavnih investicija japanske firme „Tojota“ (Toyota), francuske grupe PSA (Peugeot-Citroën) i južnokorejske „Hjundai“ (Hyundai) u Češku Republiku i Slovačku, moći će da se očitaju tek 2006. godine. Poljska je u međuvremenu od Češke preuzela primat kao glavni primalac stranih investicija u regionu, uknjiživši 4,2 milijarde dolara prošle godine, 100 miliona više nego 2002. godine.
