Dosta na svog oca i imenjaka, i nekadašnjeg sudije nekadašnjeg Vrhovnog suda Vojvodine, Tamaš Korhec je krenuo opredeljenjem za pravo. Novinarstvo ga nije ščepalo, mada je kao svež diplomac novosadskog Pravnog fakulteta s početka devedesetih u Budimpešti, u spoljnopolitičkoj redakciji Madjarske nacionalne televizije jedno vreme jeo taj hleb. Pokazalo se da su u dokumentaciji novinara i urednika manjinske teme Srednje i Istočne Evrope bile samo početni stav za docnije preokupacije. Sredinom devedesetih, upravo na toj temi magistrira Uporedno ustavno pravo na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti. Tu drži kurseve, a nakon istraživanja manjinskih prava u Kanadi, znamenite 2000., brani doktorsku tezu o modelima manjinske samouprave. Znamenita je i za njega lično, nekako baš tada prelomio je onu dvojnost izmedju rodne Subotice i života u Budimpešti: „Ja se samo ovde u Bačkoj osećam kod kuće, i sve ću uraditi kako bi u ovom našem svetu stvorili neku malenu Evropu“, odlučio je. Misli da je to onaj pravi izazov, a odnosilo se to i na prihvatanje mesta pokrajinskog sekretara za upravu, propise i nacionalne manjine u novoj vojvodjanskoj vlasti, u posmiloševićevskoj Srbiji, na koje je stigao kao kadar Saveza vojvodjanskih Madjara. Bilo je i onih nezadovoljnika pojedinim odredbama Zakona o zaštiti manjinskih prava, koji su mu spočitavali preteranu bliskost sa tom strankom u poslu na formulisanju ovih paragrafa, mada je, istini za volju, na kraju autorima i našoj državi stigla i pohvala Saveta Evrope. Na kraju sekretarskog mandata, i u borbi za novo poslaničko mesto u Pokrajinskoj skupštini, zadovoljno pominje i odluke o službenoj upotrebi jezika, o vojvodjanskom omdusmanu, sve do osnivanja Madjarske filološke gimnazije u Subotici, verujući da je uspeo da doprinese da nam pravo bude „evropskije“ i naklonjenije manjinama. No, to je pravo, a u životu je, znamo, bilo i medjuetničkih incidenata, i na toj temi pokazivao je odmerenost, diplomatičnost i uzdržanost od preteranog ispoljavanja emocija; osobine koje, pre svega, prepoznaje njegovo okruženje, dakako, sem profesionalnosti i radne kondicije ovog 37-godišnjaka, i kad formuliše paragrafe, predaje na privatnom fakultetu, piše naučne radove, ili baš prati premijera Koštunicu po Vojvodini kao jedini pokrajinski funkcioner.
RSE: Bio je to portret našeg gosta, i pozdravljam Tamaša Korheca, dobro veče. Ja moram da kažem na početku da nisam skoro imala sagovornika, sa kojim sam dogovarala Noćne razgovore, a koji je bio toliko u poslu i toliko zauzet kao vi. Da li je to uvek tako, ili je to sada izmedju dva izborna kruga nešto specijalno?
KORHEC: Pa to se talasa, ali generalno u ovom periodu od četiri godine, od kad sam na ovom položaju, još nije bilo mirne vode. Dakle, samo se se razlikuje intenzitet, kao kad smo kod obrtaja motora, recimo ima kad smo na 4 hiljade, a sad smo negde na šest hiljada i više.
RSE: Kada pogledate unazad, kako su prošle te četiri godine? Da li osećate zadovoljstvo onim što ste postigli u vladi Vojvodine?
KORHEC: Malo sam imao slobodnog vremena da malo pogledam unazad, da sumiram sve ono što se desilo. Medjutim, to je, mislim, jedan fenomenalan period i u mom životu, i u politici u Vojvodini, pošto je neverovatno uporedjivati ono što smo mi zatekli u vojvodjanskoj administraciji sa onim što je sada činjenica. I u broju propisa koje smo usvojili i pripremili u ovom Sekretarijatu, gde sam ja i lično, kao pravnik, učestvovao u svemu tome, i u nivou opremljenosti pokrajinske administracije, kvalifikacije i kvaliteta rada koji se obavio u pokrajinskoj administraciji. Da ilustrujem ono o čemu govorim sa dva primera. Jedan je da je u periodu od 1992. do 2000. godine jedan jedini zakonski predlog ova Skupština uputila Beogradu, i pripremila je samo dva-tri sopstvena propisa koje je donela Skupština Vojvodine, odnosno Izvršno veće. Za razliku od toga, mi smo više desetina zakonskih predloga uputili Beogradu u ove četiri godine, od kojih je najznačajniji taj poznati Zakon o nadležnostima Vojvodine, koji se naziva popularno „Omnibus zakon“, a koji je promenio 50 republičkih zakona odjedanput. Drugi parametar bi bio da je budžet Vojvodine, kada smo preuzeli vlast ovde 2000. godine, bio oko 200 miliona dinara, a taj budžet ove godine iznosi 16 milijardi dinara, dakle, 80 puta je veći.
RSE: Znam da je za uredjivanje jedne države, dakle Srbije, i jednog njenog dela Vojvodine, vrlo bitan taj institucionalni i zakonski segment. Vi ste pravnik i naravno da se najviše bavite time, ali ja moram odmah na početku da obećam našim slušaocima da ćemo se mi, po dogovoru, najmanje baviti propisima, a više ćemo pričati o životu. Mi ćemo kasnije pričati o onome što se dogadja u Vojvodini, ali samo za početak, kada govorimo o tom nekom sumiranju, kako vam se čini, s obzirom na ono što se u poslednje vreme dogadjalo, položaj manjina, kakvo je njihovo osećanje, znači jednog prosečnog Madjara, Hrvata, Rusina, Rumuna, u Vojvodini danas u odnosu na pre četiri godine. Da li mislite da se sigurnije, bolje oseća?
KORHEC: Moramo to pitanje posmatrati sa različitih strana. S jedne strane, oktobra 2000. godine je bila jedna velika euforija u narodu, bez obzira na nacionalnu pripadnost, i mislili smo da se taj mračan period, te mračne ideje, ti mračni nagoni koji su bili karakteristika vodjenja državne politike i stanja u našem društvu tokom devedesetih, odjednom završio. Dakle, da je sve ono iza nas, da neće više biti netrpeljivosti, i da je ta ideja Miloševićevog režima poražena za svagda, i da je ostala gotovo bez traga. Naravno, ostalo je puno tragova te snage, gubitnici reforme su još prisutni u našem društvu, i imaju odredjenu podršku. Medjutim, ako bih trebao uporediti stanje u oblasti manjina, onda je jedno sigurno: što se tiče pravne zaštite, što se tiče institucionalne zaštite te različitosti u Vojvodini, što se tiče položaja i broja institucija, ustanova koje su namenjene manjinama, radi se o velikom napretku, ogromnom napretku u odnosu na period pre četiri godine. Da ne spominjem nove profesionalne teatre Rusina, Rumuna, Slovaka, da ne spominjem listove, časopise na hrvatskom i romskom jeziku, kojih nije bilo ranije nikada, da ne spominjem da su dotacije povećane šest, sedam, osam puta za te manjinske organizacije. Dakle, ima jedne snažne i markantne promene. Sa druge strane, društvo se ne menja takvom brzinom: dakle, ta netrpeljivost koja je postojala u devedesetim godinama, ta nacionalna isključivost, nije se izgubila promenom državne politike. Ona je opstala, ponekad i u vidu tih ekscesa, incidenata manjih ili većih, ona izlazi na videlo. Svugde ima netrpeljivosti gde ima više nacija, više etničkih grupa, ali mi moramo to da svedemo na neku prihvatljivu razinu, na nivo od 5 do 7 odsto stanovništva, i država mora poslati jednu jasnu poruku svim gradjanima da neće tolerisati takvo jedno ponašanje, takav jedan pristup našem društvu.
RSE: Kada ste vi prvi put u životu osetili da ste vi pripadnik manjine?
KORHEC: Mislim da je to bilo u nekom ranom detinstvu. Moji roditelji su mene, namerno, u Subotici upisali u obdanište na srpskohrvatskom jeziku, i u zabavište. Dakle, bez obzira što nije bilo sporno da ću se ja školovati na maternjem jeziku, oni su smatrali da je važno u jednoj višenacionalnoj sredini da se odmah primi neko osnovno znanje i sposobnost komunikacije na nematernjem jeziku, na jeziku sredine. Onda, naravno, odmah sam se susreo tamo sa ljudima koji nisu govorili moj maternji jezik, sa kojima sam se družio, tukao, igrao, i sve živo što deca rade. Preko toga sam imao prva iskustva o tome da ima različitih ljudi koji se razlikuju od mene, ako ništa, onda po maternjem jziku, po kulturi, po nekim tradicijama. I od tog momenta, ta moja iskustva su bila prisutna tokom celog mog detinjstva, tokom školovanja, i mislim da je to iskustvo, na neki način, odredilo moj vrednosni sud i vrednosni sistem.
RSE: Da li ste često bili u situaciji i kao dete, a i kasnije kao momčić, da imate tu jezičku barijeru, i da li su barijera Srbi koji u Subotici ne znaju madjarski, i Madjari koji ne znaju srpski?
KORHEC: Što se tiče Madjara koji ne znaju srpski jezik, to je gotovo neznatan broj, i to se vezuje za neka okolna naselja, u gradu takvog primera nema. Ali u nekim okolnim naseljima koja su pretežno, gotovo isključivo madjarska, tamo se dešava da ljudi koji ne idu na školovanje, koji svakodnevno nemaju kontakata sa ljudima čiji maternji jezik nije madjarski, da ne nauče do srednje, ili osnovne škole taj jezik. Nažalost, obrnuti primera ima puno. Milim da je jedna od najvećih grešaka koje smo učinili u tom periodu socijalizma, da smo se odrekli onih vojvodjanskih tradicija, prema kojima je bilo sasvim prirodno i normalno da ljusi u višenacionalnim sredinama, naročito gradskim, govore dva, a jako često i tri jezika.
RSE: Vi govorite, naprimer, o periodu pre Drugog svetskog rata, kada se u Vojvodini govorio i madjarski, i nemački …
KORHEC: … i srpskohrvatski jezik, i to je bilo prirodno u sredinama kao što je Novi Sad, Sombor, Zrenjanin, Pančevo, dakle, u tim gradskim centrima. Nažalost, posle isterivanja, iseljavanja Nemaca posle Drugog svetskog rata, momenat tog nemačkog jezika se izgubio, a polako se, bogami, gubio i taj momenat znanja jezika sredine, i u onim mešanim sredinama što se tiče madjarskog jezika. Mislim da je to što smo zapustili ovaj momenat, na neki način motor mnogih zla.
RSE: Vi govorite o srpskim porodicama, koje u sredinama gde je većinom madjarsko stanovništvo, ne znaju jezik suseda, madjarski?
KORHEC: Da, to je čest slučaj, mada ima i obrnutih. Mislim da je to velika prepreka i u komunikaciji, u razumevanju drugoga, i jedan od razloga, da tako kažem, za neku vrstu medjusobne izolacije. Teško mogu razumeti ljude koji žive zajedno sa komšijama, a čiji maternji jezik je drugačiji, i žive četrdeset godina u takvoj stredini, a ne nauče ni 100-200 reči tog jezika. Mislim da znanje tog jezika je ne samo izraz poštovanja prema tim ljudima koji žive sa nama, nego i jedna velika vrednost, veliko bogatstvo, koje je i prednost u životu u odnosu na sve one ljude koji ne žive u višejezičkim sredinama, a koji jako teško mogu naučiti jedan drugi jezik, i jako teško ga mogu koristiti. Bilo je pokušaja u sedamdesetim godinama, u školama se obavezno izučavao jezik sredine, u tim višenacionalnim sredinama. Mislim da je to bila veoma dobra politika, iako u praksi često to nije bilo ozbiljno shvaćeno. Ali tokom devedesetih je to potpuno zapušteno, i toga nemate danas u praksi. Imate faktički jednu situaciju da je u Subotici ranije 70-80 odsto stanovništva bilo dvojezično, a danas imate samo neznatan procenat onih, koji osim svog maternjeg jezika znaju i jezik manjine u svojoj sredini. Naravno, ne govorim o nekim seoskim sredinama, gde je madjarski živalj 95 posto, pa tamo ovaj koji nije Madjar, naravno zna taj jezik, ali govorim o ovim gradskim sredinama. Mislim da taj proces multikulturizma mora da bude dvosmeran.
RSE: Da li ste se osećali zakinuti što ste bili pripadnik manjine, ili ima neke prednosti biti pripadnik manjine? Da li je, s obzirom na većinsko političko raspoloženje u devedesetim godinama, to osećanje pripadnika manjine dobilo neku drugu dimenziju, s obzirom da to sada više nije nacionalna manjina, već pitanje manjinje u nekom gradjanskom, političkom, pa, moglo bi se reći i civilizacijskom smislu?
KORHEC: Moje iskustvo jeste da u svakoj sredini, ako neko pripada manjinskoj grupi, generalno pravilo je da on uvek mora da bude nešto bolji od svoje okoline, da bude jači, da bude pametniji, da bi se prihvatio kao ravnopravan. To je uvek jedan izazov znati dva jezika, biti kod kuće u dve kulture. To jeste jedna važna prednost, ali to mene u životu nikada nije frustriralo, tako sam vaspitan u svojoj porodici da to što si t pripadnik manjine, ne znači da moraš hodati pognute glave, ne znači da vrediš više, ali ne znači, ni slučajno, da vrediš manje.
RSE: Da li vam je bilo lakše da iskoračite u tu političku manjinu kada su se dogodile te strašne stvari?
KORHEC: U tom periodu devedesetih godina, u periodu jedne politike snažne isključivosti, koja je imala jak nacionalni elemenat, onda je nekome ko sebe smatra i doživljava drugačijim bilo prirodno da bude manjinac u opozicionom smislu. Nama je bilo lakše primetiti zlu stranu, ili poražavajuću stranu te politike koja je vodjena devedesetih. Dakle, iz položaja u kojem ste bili, mnogo je bilo lakše ceniti da se tu radi o jednoj politici koja će biti pogubna i za one u čije ime se ta politika vodi. Na neki način ste bili terani da budete razumniji, da posmatrate to sa neke distance, jer vama te poruke, koje su tada bile najvažnije, nisu bil upućene. Uvek cenim one ljude, mnogo više od sebe, koji su bili pripadnici srpskog naroda, a koji su uvideli u tom periodu pogubnost te politike. To je za mene bila prava veličina tih ljudi, da bez obzira što su oni bili veličani preko te politike, uspeli su da stanu i da kažu, u tom periodu kada je 80-90 posto ljudi podržavalo tu politiku, da se greši. Sa moje strane to nije bila neka veličina, nego jedan prirodan proces.
RSE. Vi ste se u tom vremenu, kada je svako išao svom jatu, da tako kažem, našli u Budimpešti, tamo ste se obrazovali, bili na fakultetu, i niste odlučili da ostanete. Zašto ste odlučili da se vratite u trenutku kada su mnogi ostajali, odlazili iz zemlje?
KORHEC: To je bio splet okolnosti kako sam se ja našao u Budimpešti: moja tadašnja prijateljica, današnja supruga je tamo studirala, i u tom periodu kada sam ja bio apsolvent ovde se razbuktao rat pa sam mislio da ništa neću izgubiti ako malo pogledam svet i takav velegrad kao što je Budimpešta. Na kraju sam se i zaposlio i proveo nekoliko godina, nastavio postdiplomske studije u Budimpešti, i kad sam se vraćao mnogu moji prijatelji su se čudili. Kao: odavde ljudi odlaze, a zašto se ti vraćaš?
RSE: Koja je to godina bila, samo nam precizirajte?
KORHEC: Bilo je tu dva povratka, jedan kada sam se oženio 1996. godine, onda smo mi odlučili da živimo u Subotici, ali sam ja kao postdiplomac ipak puno putovao za Budimpeštu dok nisam završio taj doktorat i magistrat. Ali od 2000. godine sam potpuno prekinuo to putovanje, naravno zbog svog posla. Dakle, ja sam se faktički u dva navrata vraćao iz Budimpešte.
RSE: Da li ste imali i jednog trenutka dilemu da ostanete u Budimpešti, da li je bilo teško doneti odluku?
KORHEC: To i hoću da kažem da su moji prijatelji govorili: odavde ljudi beže, pa beže i Srbi, a zašto se ti vraćaš, podnosiš takvu žrtvu. Ja im kažem: ljudi, vi to pogrešno shvatate, ja ne podnosim nikakvu žrtvu, ja sa radošću idem ka svom samostvarenju, jer sam uvek, zajedno sa velikim madjarskim književnikom Aronom Tamašijem, smatrao da smo rodjeni u ovom svetu da bismo negde u njemu bili kod kuće. To je jedna životna misao i ja se osećam kod kuće – u Subotici, u Bačkoj, i nigde drugde. Bez obzira na jezičku bliskost sa Budimpeštom, ja se tamo nikada nisam osećao kao kod kuće. Za neke ljude dom je nešto što se može menjati, može se navići, može se naći radost, egzistencija, ja sam nekako vezan za ovu našu ravnicu, vezan za moje prijatelje, za uspomene, i smatram da se to ne može meriti dolarima. Neki ljudi misle da se sve može kupiti, ali osećaj da ste kod kuće, da ste sa svojima, to se ne može kupiti dolarima. Pošto ja nemam egzistencijalnih problema ni ovde, niti sam ih ikada imao, to da li bih mogao tri puta više da zaradjujem, to za mene nikada nije bio neki momenat. A to što se ovde u nekim aspektima teže živi, jer je to višenacionalna sredina, to je za mene isto tako i vrednost koliko je i mana. Dakle, to je pravi izazov.
RSE: Pitaću vas nešto što bi u ovom trenutku hteli da pitaju neki ljudi iz Srbije, van Vojvodine: da li je vaša kuća i, naprimer, Beograd? Pitam vas to pošto i u vašoj biografiji piše da ste završili fakultet u Novom Sadu, a u Budimpešti ostale studije, tu Beograda nema. Kakve su vaše veze sa Beogradom uopšte?
KORHEC: Mogu reći da je za mene Beograd stran. Kad govorim o svojoj kući, onda govorim o Subotici, Somboru, malo o Novom Sadu, tim okolnim mestima. Što se tiče kulture, mentaliteta, civilizacijskih vrednosti, svi ovi gradovi o kojima sam govorio predstavljaju jednu celinu. Beograd ne spada u to. Meni Beograd može biti drag kao grad, ali ne kao moj grad. Nikada ne bih mogao da Suboticu zamenim za Beograd, kao što nisam mogao ni Suboticu da zamenim za Budimpeštu. Ali, naravno, preko televizije, preko medija puno znam o Beogradu, cenim tamo mnoge ljude, imam i prijatelje, ali kad govorim dom, kuća, i domovina, onda ja ne mislim na Beograd, nego na onu užu sredinu za koju sam stvarno usko vezan.
RSE: Znači, kad govorite o svom domu, o svojoj kući, vi govorite o jednoj socijalnoj sredini u kojoj ste vi svoji, i pretpostavljam da to nikakve veze nema sa državom u kojoj živite i kako se zove?
KORHEC: Naravno, ovo što je sada Srbija i Crna Gora, a nije više SRJ niti SFRJ, to nikave veze nema. Ja sam odrastao tako da sam imao zajedničke prijatelje u jednom gradu, koji je jedinstven u Evropi. Vi nemate grad u Evropi u kome imate približan ili isti broj Srba, Hrvata i Madjara, odnosno tri nacionalne zajednice, tri kulture. I to ne od juče, ili od pre 50 godina, nego imate crkve, pravoslavnu, katoličku, stare više stotina godina. Taj suživot, to zajedništvo u Subotici je nešto što je već jedna izuzetno duga tradicija, i za mene je to jako važno. Možda za méně Subotica ne bi značila isto ako bi bio samo madjarski grad, recimo da je sličan Segedinu. Za mene je Subotica ovakva šarena, višenacionalna, da tako kažem – moj dom. Sa druge strane, kada se čovek vraća sa Zapada, jer je sada Madjarska Zapad za naše prilike, Evropska unija, onda sam ja to uvek osećao kao jedan izazov. Biti svestan tih vrednosti zapadne kulture, evropske civilizacije, doneti nešto od toga i početi širiti na neki način na našim prostorima, ja mislim da je pravi izazov. Nije velika stvar prilagoditi se tim vrednostima u sredini koja je već takva, nego je mnogo veća stvar doneti nešto, zasaditi nešto vrednosti, i formalno i suštinski, u okolini gde te vrednosti baš nisu na tom nivou. To je veliki izazov koji je mene motivisao da osim ove vezanosti za svoj dom, pokušam i da se okušam u javnom životu. Dobio sam jednu izuzetnu priliku od života. Vi doktorirate iz oblasti Ustavnog prava i medjunarodne zaštite prava manjina, i onda dobijete mogućnost da aktivno učestvujete u kreiranju pravnog sistema i politike u toj oblasti. To je veliki dar života, i to se dobija jednom u životu.
RSE: Ispunjava li Srbija i Crna Gora evropske standarde kad su u pitanju prava manjina?
KORHEC: Ti medjunarodni standardi koji postoje, zajednički imenitelj za sve evropske države, to su oni minimalni standardi. Dakle, ono što se od jedne države zahteva da bi ispunila minimum prema svojim manjinama. Ako posmatramo te standarde, onda ja sa ogromnom sigurnošću mogu reći da Srbija, da Vojvodina, u celosti ispunjava te svoje obaveze što se tiče pravne zaštite nacionalnih manjina. Medjutim, evropski standardi nisu samo taj minimum koji je zapisan u medjunarodne konvencije Saveta Evrope, nego su to i oni standardi u nekim evropskim državama sa velikim brojem nacionalnih manjina, a koji su one u svom unutrašnjem zakonodavstvu uredile.
RSE: U kojoj državi je najugodnije biti nacionalna manjina?
KORHEC: To bismo trebali pitati pripadnike te dotične nacionalne manjine da se to uporedi, pošto sam ja samo u jednoj državi živeo kao pripadnik nacionalne manjine, dakle nemam uporedna iskustva. Ali mogu reći da je najrazvijeniji sistem zaštite, odnosno ravnopravnosti manjina možda prisutan u Finskoj, što se tiče švedske manjine, u Belgiji za nemačku manjinu, i u Italiji što se tiče Austrijanaca i Nemaca u provinciji Južni Tirol. To bi bili neki svetli primeri u Evropi gde su ti standardi najviši. Ali što se tiče standarda, mi nemamo čega da se stidimo: naša je stara boljka u Srbiji, odnosno u Vojvodini, da se propisi slabo izvršavaju. Daću vam samo jedan banalan primer: madjarski i slovački jezik je u službenoj upotrebi na teritoriji grada Novog Sada. Dakle, u svim službama, u svim kancelarijama biste vi mogli, po zakonu imate pravo, da koristite taj maternji jezik u komunikaciji sa službenicima, sa tim organima. Ako biste vi to pokušali u Novom Sadu, onda biste u 99 odsto slučajeva naišli na nerazumevanje, na nemogućnost ostvarivanja tog prava. U ove četiri godine sam jako puno radio na tome da pokušamo smanjiti taj jaz zmedju onoga što je deklarisano, i onoga što je faktički moguće.
RSE: Šta je ključno da pitanje nacionalne manjine preraste u terirorijalno pitanje?
KORHEC: To je uvek vezano za one manjine koje su brojčano velike, koje žive u graničnom području sa državom u kojoj je ta zajednica većinska, i kojoj je istorijski često ili u nekim periodima taj deo teritorije pripadao. Onda se javljaju te teritorijalne pretenzije, ili teritorijalna li strateška dimenzija tog manjinskog pitanja. Kod onih manjina koje su brojčano male, koje su rasprostranjene na celoj teritoriji, ta dimenzija jednostavno ne postoji. Naravno da postoji i u Zapadnoj Evropi, ja ću vam neke primere navesti. Separatističke težnje Baska u Španiji, Severna Irska, problem izmedju Britanaca i Iraca koji evo već traje 85 godina i dan danas nije do kraja razrešen. Onda pitanje Južnog Tirola, koji je dugo vremena bio prepreka dobrim odnosima Austrije i Italije. Ali ono što mogu reći za ove teritorijalne pretenzije jeste da na neki način u okviru Evropske unije, evropskih integracija, ovaj problem postaje potpuno beznačajan. Ako pogledate sada primer Severne Irske, ili primer Južnog Tirola, koji su, da tako kažem, bili izraziti teritorijalni problemi, danas oni u teritorijalnom smislu više ne postoje. Sad gotovo niko ne razmišlja o Južnom Tirolu, da li on treba da pripada Italiji ili Austriji. Jer ti Austrijanci i Nemci koji žive u Južnom Tirolu, žive bez granica, dakle oni imaju svakodneve kontakte preko granice, jer tamo granice ne postoje. Čim te granice postanu „mekše“, prohodnije, onda ta dimenzija gde pripada odredjena teritorija više ne postoji. Evo primera izmedju Slovačke i Madjarske: znate da jedna od najvećih manjina u Evropi jesu Madjari u Slovačkoj. Oni svi žive u pograničnom pojasu sa Madjarskom. Od kada su jedna i druga zemlja u Evriopskoj uniji, mislim da je taj problem prestao da postoji u strateškom smislu. Nažalost, pošto smo mi malo zaostali u procesu evropske integracije, taj veoma pozitivan efekat evropske integracije koji bi mogao da bude i na našim prostorima, nešto će kasnije nastupiti.
RSE: Koliko imaju pravo oni koji upozoravaju da jača separatistički pokret u Vojvodini?
KORHEC: Po meni, nemaju. Prvo, onaj separatizam koji se spominje u vezi regionalnih stranaka, mislim da je to jedna čista demagogija u uslovima kada je tu 65 odsto srpskog stanovništva, i u većini su gotovo na celoj teritoriji. To je stvar sa kojom se plaše ljudi da bi se mobilisali oko nekih političkih ciljeva. Čak i okviru nacionalnih manjina gotovo da ne postoji ni jedna politička stranka, ni jedan pokret, koji bi okupljao bilo kakav značajniji broj ljudi oko programa vezanog za separatizam.
RSE: Kako vi, gospodine Tamaš, tumačite ovakav izborni uspeh radikala? Ko su zapravo glasači radikala u Vojvodini?
KORHEC: Prvo moram da kažem da se u javnosti provlači jedna neistina, a to je da su radikali ojačali u Vojvodini. Radikali su izgubili veliki broj glasova u Vojvodini, i procentualno se smanjili za 10 posto u odnosu na decembar 2003. godine. Dakle, ne da se ne radi o nekom jačanju radikala u Vojvodini, nego u polakom, ali sigurnom opadanju rejtinga te stranke. Ovim naravo neću da kažem da radikali nisu jaki u Vojvodini, pojedinačno su možda i najjača stranka. Mislim da tu ima više faktora. Jedan od njih je da su radikali sada najača grupacija na strani pristalica režima Miloševića. Socijalistička partija Srbije je sada na margini, na ivici cenzusa. Većina njihovih glasača su sada u Radikalnoj stranci, koja sada okuplja te ljude koji su, na neki način, gubitnici reformi u Srbiji, pa tako i u Vojvodini, i oni su stožer tog nezadovoljstva. Drugi razlog jeste da je uspelo sa tom retorikom da ta stranka pridobije većinu ljudi koji su na neki način ili izbegli sa svojih ognjišta, ili su se tokom šezdesetih i sedamdesetih naselili u Vojvodini iz Bosne i Hrvatske. Koji su razlozi zbog kojih te grupe stanovništva u većem broju podržavaju tu stranku, za razliku od ostalog stanovništva, to možemo samo nagadjati.
RSE: A kako tumačite veliki neuspeh autonomaških stranaka u Vojvodini?
KORHEC: Ovde je ponovo jedna dezinformacija u pitanju, jer su, recimo, autonomaške stranke u Vojvodini dobile 1,5 puta više glasova nego sve vladajuće stranke današnje koalicije u Beogradu. Naravno da možemo govoriti da li je 20 posto puno ili malo, ali sigurno da je ta ideja i dan-danas jaka u Vojvodini. Nemojmo zaboraviti da i stranke, kao što je Demokratska stranka, ili G-17 Plus, imaju program snažne i široke autonomije Vojvodine, sa zakonodavnim ingerencijama. Dakle, ne radi se o tome da su ljudi okrenuli ledja toj ideji. Ali ono što se ja nadam pre ovog drugog kruga, da će tri najveće stranke koje su vodile Vojvodinu u protekle četiri godine, i dalje je voditi, i to se na osnovu prvog kruga može realno očekivati. Da li će se to na kraju tako dogoditi ili ne, ali sigurno je da moramo uvažiti i interese i mišljenja onog dela stanovništva koje drugačije razmišlja, i nema ih malo.
RSE: Da se vratimo na ono što se dogadjalo poslednjih meseci u Vojvodini, a to su: malo-malo, pa incidenti. Da li mislite da je madjarska vlada imala razloga da pokrene to pitanje před evropskim institucijama?
KORHEC: Pa ako je imala, onda taj razlog leži samo u tome da bez obzira što smo mi u Izvršnom veću, kao i stranke manjina, upozoravali na neke negativne tendencije i pojave već u februaru ove godine, vlada sve do ove medjunarodne reakcije nije preduzela nikakve efikasne mere da suzbije te ekscese i da na odgovarajući način reaguje na takvo pogoršavanje situacije – koje ni slučajno nije bilo dramatično, niti je sada dramatično. Oni su se oglušili na naše upozorenje, i to je bio najveći razlog da se na kraju internacionalizovalo ovo pitanje, a mislim da se ovo pitanje može i mora rešiti u okviru Srbije.
RSE: Dosta dramatično je izgledalo kada se ona porodica iz Subotice iselila. Novinari su otpratili ovo iseljavanje do granice i preko granice, ali nisam primetila da je neko iz vlasti, ispravite me ako grešim, pokušao da zaustavi i razgovara sa tom porodicom.
KORHEC: Smatram da niko u Subotici nema razloga da zbog svoje nacionalne pripadnosti ode iz tog grada i zatraži azil u drugoj državi. To je moje lično mišljenje i kao političara, i kao gradjanina, ali ja nisam u koži tih ljudi. Dakle, svako doživljava razne pritiske na svoj način, i donosi odluku u svoje ime i za svoj račun.
RSE: Da li ste kao sekretar, u čijem su resoru nacionalne manjine, osetili potrebu da porazgovarate sa tom porodicom?
KORHEC: Mnogi ljudi i stranke, počev od predsednika Kase, pa i predsednik Madl, razgovarali su sa tom porodicom, dakle nije tu pitanje da li će još neko u tom smislu da razgovara. Njima se, da tako kažem, prelila čaša. Da li je to zbog toga što su oni takve konstitucije, pa su to tako doživljavali, ili nisu bili dobro informisani, ali činjenica jeste da su oni tu odluku doneli i niko ih nije mogao odvratiti od te odluke. Nisu oni to doneli toga dana nego mnogo ranije. Meni je žao da u jednom razlogu, zbog koga je do toga došlo, ni dan-danas nisu otkriveni oni koji su vršili pritisak na tu porodicu i šikanirali je, što je dovelo da su oni otišli iz zemlje. Ona medijska prašina i medijska histerija koja je u Madjarskoj povodom ovog dogadjaja nastupila; kako su oni ispraćeni i primljeni u Madjarskoj, najviše šteti našoj državi, pa i madjarskoj zajednici u Vojvodini. Jer se pravi jedna potpuno kriva slika o tome kako se živi u Subotici. U Subotici se sasvim normalno živi, ima ekstremnih ljudi koji ne misle da bi trebalo tako lepo da se živi, i oni će učiniti sve što je u njihovoj moći da ne živimo na taj način kako smo navikli, ali je zato tu država da energično stane na rep tim ljudima.
RSE: Da li se plašite da će posle ovih izbora ta vaša domovina, o kojoj ste tako lepo i slikovito pričali, biti manje lepa i manje ugodna za život?
KORHEC: Ni slučajno. Ne mislim da su ovi incidenti na neki način nagoveštaj mnogo ozbiljnijim sukobima iz jednog jedinog razloga: smatram da država iza ovih incidenata ne stoji. Dakle, dok je u devedesetim godinama u Hrvatskoj i u Bosni, pa i u Vojvodini, država podržavala tu politiku isključivosti, sukoba, sa jedne i sa druge, i sa treće strane, danas, mislim, niko ne želi da ratuje; ni u Srbiji, ni van Srbije, i zato će to ostati na pojedincima koji su frustrirani, i koji imaju jednu potpuno iskrivljenu sliku o našem suživotu, ali većinsko društvo mora da pokaže njima da je dosta, i da ih neće više tolerisati. To je ono gde ja očekujem neko zajedništvo i zajedničku reakciju.
RSE: Bio je to portret našeg gosta, i pozdravljam Tamaša Korheca, dobro veče. Ja moram da kažem na početku da nisam skoro imala sagovornika, sa kojim sam dogovarala Noćne razgovore, a koji je bio toliko u poslu i toliko zauzet kao vi. Da li je to uvek tako, ili je to sada izmedju dva izborna kruga nešto specijalno?
KORHEC: Pa to se talasa, ali generalno u ovom periodu od četiri godine, od kad sam na ovom položaju, još nije bilo mirne vode. Dakle, samo se se razlikuje intenzitet, kao kad smo kod obrtaja motora, recimo ima kad smo na 4 hiljade, a sad smo negde na šest hiljada i više.
RSE: Kada pogledate unazad, kako su prošle te četiri godine? Da li osećate zadovoljstvo onim što ste postigli u vladi Vojvodine?
KORHEC: Malo sam imao slobodnog vremena da malo pogledam unazad, da sumiram sve ono što se desilo. Medjutim, to je, mislim, jedan fenomenalan period i u mom životu, i u politici u Vojvodini, pošto je neverovatno uporedjivati ono što smo mi zatekli u vojvodjanskoj administraciji sa onim što je sada činjenica. I u broju propisa koje smo usvojili i pripremili u ovom Sekretarijatu, gde sam ja i lično, kao pravnik, učestvovao u svemu tome, i u nivou opremljenosti pokrajinske administracije, kvalifikacije i kvaliteta rada koji se obavio u pokrajinskoj administraciji. Da ilustrujem ono o čemu govorim sa dva primera. Jedan je da je u periodu od 1992. do 2000. godine jedan jedini zakonski predlog ova Skupština uputila Beogradu, i pripremila je samo dva-tri sopstvena propisa koje je donela Skupština Vojvodine, odnosno Izvršno veće. Za razliku od toga, mi smo više desetina zakonskih predloga uputili Beogradu u ove četiri godine, od kojih je najznačajniji taj poznati Zakon o nadležnostima Vojvodine, koji se naziva popularno „Omnibus zakon“, a koji je promenio 50 republičkih zakona odjedanput. Drugi parametar bi bio da je budžet Vojvodine, kada smo preuzeli vlast ovde 2000. godine, bio oko 200 miliona dinara, a taj budžet ove godine iznosi 16 milijardi dinara, dakle, 80 puta je veći.
RSE: Znam da je za uredjivanje jedne države, dakle Srbije, i jednog njenog dela Vojvodine, vrlo bitan taj institucionalni i zakonski segment. Vi ste pravnik i naravno da se najviše bavite time, ali ja moram odmah na početku da obećam našim slušaocima da ćemo se mi, po dogovoru, najmanje baviti propisima, a više ćemo pričati o životu. Mi ćemo kasnije pričati o onome što se dogadja u Vojvodini, ali samo za početak, kada govorimo o tom nekom sumiranju, kako vam se čini, s obzirom na ono što se u poslednje vreme dogadjalo, položaj manjina, kakvo je njihovo osećanje, znači jednog prosečnog Madjara, Hrvata, Rusina, Rumuna, u Vojvodini danas u odnosu na pre četiri godine. Da li mislite da se sigurnije, bolje oseća?
KORHEC: Moramo to pitanje posmatrati sa različitih strana. S jedne strane, oktobra 2000. godine je bila jedna velika euforija u narodu, bez obzira na nacionalnu pripadnost, i mislili smo da se taj mračan period, te mračne ideje, ti mračni nagoni koji su bili karakteristika vodjenja državne politike i stanja u našem društvu tokom devedesetih, odjednom završio. Dakle, da je sve ono iza nas, da neće više biti netrpeljivosti, i da je ta ideja Miloševićevog režima poražena za svagda, i da je ostala gotovo bez traga. Naravno, ostalo je puno tragova te snage, gubitnici reforme su još prisutni u našem društvu, i imaju odredjenu podršku. Medjutim, ako bih trebao uporediti stanje u oblasti manjina, onda je jedno sigurno: što se tiče pravne zaštite, što se tiče institucionalne zaštite te različitosti u Vojvodini, što se tiče položaja i broja institucija, ustanova koje su namenjene manjinama, radi se o velikom napretku, ogromnom napretku u odnosu na period pre četiri godine. Da ne spominjem nove profesionalne teatre Rusina, Rumuna, Slovaka, da ne spominjem listove, časopise na hrvatskom i romskom jeziku, kojih nije bilo ranije nikada, da ne spominjem da su dotacije povećane šest, sedam, osam puta za te manjinske organizacije. Dakle, ima jedne snažne i markantne promene. Sa druge strane, društvo se ne menja takvom brzinom: dakle, ta netrpeljivost koja je postojala u devedesetim godinama, ta nacionalna isključivost, nije se izgubila promenom državne politike. Ona je opstala, ponekad i u vidu tih ekscesa, incidenata manjih ili većih, ona izlazi na videlo. Svugde ima netrpeljivosti gde ima više nacija, više etničkih grupa, ali mi moramo to da svedemo na neku prihvatljivu razinu, na nivo od 5 do 7 odsto stanovništva, i država mora poslati jednu jasnu poruku svim gradjanima da neće tolerisati takvo jedno ponašanje, takav jedan pristup našem društvu.
RSE: Kada ste vi prvi put u životu osetili da ste vi pripadnik manjine?
KORHEC: Mislim da je to bilo u nekom ranom detinstvu. Moji roditelji su mene, namerno, u Subotici upisali u obdanište na srpskohrvatskom jeziku, i u zabavište. Dakle, bez obzira što nije bilo sporno da ću se ja školovati na maternjem jeziku, oni su smatrali da je važno u jednoj višenacionalnoj sredini da se odmah primi neko osnovno znanje i sposobnost komunikacije na nematernjem jeziku, na jeziku sredine. Onda, naravno, odmah sam se susreo tamo sa ljudima koji nisu govorili moj maternji jezik, sa kojima sam se družio, tukao, igrao, i sve živo što deca rade. Preko toga sam imao prva iskustva o tome da ima različitih ljudi koji se razlikuju od mene, ako ništa, onda po maternjem jziku, po kulturi, po nekim tradicijama. I od tog momenta, ta moja iskustva su bila prisutna tokom celog mog detinjstva, tokom školovanja, i mislim da je to iskustvo, na neki način, odredilo moj vrednosni sud i vrednosni sistem.
RSE: Da li ste često bili u situaciji i kao dete, a i kasnije kao momčić, da imate tu jezičku barijeru, i da li su barijera Srbi koji u Subotici ne znaju madjarski, i Madjari koji ne znaju srpski?
KORHEC: Što se tiče Madjara koji ne znaju srpski jezik, to je gotovo neznatan broj, i to se vezuje za neka okolna naselja, u gradu takvog primera nema. Ali u nekim okolnim naseljima koja su pretežno, gotovo isključivo madjarska, tamo se dešava da ljudi koji ne idu na školovanje, koji svakodnevno nemaju kontakata sa ljudima čiji maternji jezik nije madjarski, da ne nauče do srednje, ili osnovne škole taj jezik. Nažalost, obrnuti primera ima puno. Milim da je jedna od najvećih grešaka koje smo učinili u tom periodu socijalizma, da smo se odrekli onih vojvodjanskih tradicija, prema kojima je bilo sasvim prirodno i normalno da ljusi u višenacionalnim sredinama, naročito gradskim, govore dva, a jako često i tri jezika.
RSE: Vi govorite, naprimer, o periodu pre Drugog svetskog rata, kada se u Vojvodini govorio i madjarski, i nemački …
KORHEC: … i srpskohrvatski jezik, i to je bilo prirodno u sredinama kao što je Novi Sad, Sombor, Zrenjanin, Pančevo, dakle, u tim gradskim centrima. Nažalost, posle isterivanja, iseljavanja Nemaca posle Drugog svetskog rata, momenat tog nemačkog jezika se izgubio, a polako se, bogami, gubio i taj momenat znanja jezika sredine, i u onim mešanim sredinama što se tiče madjarskog jezika. Mislim da je to što smo zapustili ovaj momenat, na neki način motor mnogih zla.
RSE: Vi govorite o srpskim porodicama, koje u sredinama gde je većinom madjarsko stanovništvo, ne znaju jezik suseda, madjarski?
KORHEC: Da, to je čest slučaj, mada ima i obrnutih. Mislim da je to velika prepreka i u komunikaciji, u razumevanju drugoga, i jedan od razloga, da tako kažem, za neku vrstu medjusobne izolacije. Teško mogu razumeti ljude koji žive zajedno sa komšijama, a čiji maternji jezik je drugačiji, i žive četrdeset godina u takvoj stredini, a ne nauče ni 100-200 reči tog jezika. Mislim da znanje tog jezika je ne samo izraz poštovanja prema tim ljudima koji žive sa nama, nego i jedna velika vrednost, veliko bogatstvo, koje je i prednost u životu u odnosu na sve one ljude koji ne žive u višejezičkim sredinama, a koji jako teško mogu naučiti jedan drugi jezik, i jako teško ga mogu koristiti. Bilo je pokušaja u sedamdesetim godinama, u školama se obavezno izučavao jezik sredine, u tim višenacionalnim sredinama. Mislim da je to bila veoma dobra politika, iako u praksi često to nije bilo ozbiljno shvaćeno. Ali tokom devedesetih je to potpuno zapušteno, i toga nemate danas u praksi. Imate faktički jednu situaciju da je u Subotici ranije 70-80 odsto stanovništva bilo dvojezično, a danas imate samo neznatan procenat onih, koji osim svog maternjeg jezika znaju i jezik manjine u svojoj sredini. Naravno, ne govorim o nekim seoskim sredinama, gde je madjarski živalj 95 posto, pa tamo ovaj koji nije Madjar, naravno zna taj jezik, ali govorim o ovim gradskim sredinama. Mislim da taj proces multikulturizma mora da bude dvosmeran.
RSE: Da li ste se osećali zakinuti što ste bili pripadnik manjine, ili ima neke prednosti biti pripadnik manjine? Da li je, s obzirom na većinsko političko raspoloženje u devedesetim godinama, to osećanje pripadnika manjine dobilo neku drugu dimenziju, s obzirom da to sada više nije nacionalna manjina, već pitanje manjinje u nekom gradjanskom, političkom, pa, moglo bi se reći i civilizacijskom smislu?
KORHEC: Moje iskustvo jeste da u svakoj sredini, ako neko pripada manjinskoj grupi, generalno pravilo je da on uvek mora da bude nešto bolji od svoje okoline, da bude jači, da bude pametniji, da bi se prihvatio kao ravnopravan. To je uvek jedan izazov znati dva jezika, biti kod kuće u dve kulture. To jeste jedna važna prednost, ali to mene u životu nikada nije frustriralo, tako sam vaspitan u svojoj porodici da to što si t pripadnik manjine, ne znači da moraš hodati pognute glave, ne znači da vrediš više, ali ne znači, ni slučajno, da vrediš manje.
RSE: Da li vam je bilo lakše da iskoračite u tu političku manjinu kada su se dogodile te strašne stvari?
KORHEC: U tom periodu devedesetih godina, u periodu jedne politike snažne isključivosti, koja je imala jak nacionalni elemenat, onda je nekome ko sebe smatra i doživljava drugačijim bilo prirodno da bude manjinac u opozicionom smislu. Nama je bilo lakše primetiti zlu stranu, ili poražavajuću stranu te politike koja je vodjena devedesetih. Dakle, iz položaja u kojem ste bili, mnogo je bilo lakše ceniti da se tu radi o jednoj politici koja će biti pogubna i za one u čije ime se ta politika vodi. Na neki način ste bili terani da budete razumniji, da posmatrate to sa neke distance, jer vama te poruke, koje su tada bile najvažnije, nisu bil upućene. Uvek cenim one ljude, mnogo više od sebe, koji su bili pripadnici srpskog naroda, a koji su uvideli u tom periodu pogubnost te politike. To je za mene bila prava veličina tih ljudi, da bez obzira što su oni bili veličani preko te politike, uspeli su da stanu i da kažu, u tom periodu kada je 80-90 posto ljudi podržavalo tu politiku, da se greši. Sa moje strane to nije bila neka veličina, nego jedan prirodan proces.
RSE. Vi ste se u tom vremenu, kada je svako išao svom jatu, da tako kažem, našli u Budimpešti, tamo ste se obrazovali, bili na fakultetu, i niste odlučili da ostanete. Zašto ste odlučili da se vratite u trenutku kada su mnogi ostajali, odlazili iz zemlje?
KORHEC: To je bio splet okolnosti kako sam se ja našao u Budimpešti: moja tadašnja prijateljica, današnja supruga je tamo studirala, i u tom periodu kada sam ja bio apsolvent ovde se razbuktao rat pa sam mislio da ništa neću izgubiti ako malo pogledam svet i takav velegrad kao što je Budimpešta. Na kraju sam se i zaposlio i proveo nekoliko godina, nastavio postdiplomske studije u Budimpešti, i kad sam se vraćao mnogu moji prijatelji su se čudili. Kao: odavde ljudi odlaze, a zašto se ti vraćaš?
RSE: Koja je to godina bila, samo nam precizirajte?
KORHEC: Bilo je tu dva povratka, jedan kada sam se oženio 1996. godine, onda smo mi odlučili da živimo u Subotici, ali sam ja kao postdiplomac ipak puno putovao za Budimpeštu dok nisam završio taj doktorat i magistrat. Ali od 2000. godine sam potpuno prekinuo to putovanje, naravno zbog svog posla. Dakle, ja sam se faktički u dva navrata vraćao iz Budimpešte.
RSE: Da li ste imali i jednog trenutka dilemu da ostanete u Budimpešti, da li je bilo teško doneti odluku?
KORHEC: To i hoću da kažem da su moji prijatelji govorili: odavde ljudi beže, pa beže i Srbi, a zašto se ti vraćaš, podnosiš takvu žrtvu. Ja im kažem: ljudi, vi to pogrešno shvatate, ja ne podnosim nikakvu žrtvu, ja sa radošću idem ka svom samostvarenju, jer sam uvek, zajedno sa velikim madjarskim književnikom Aronom Tamašijem, smatrao da smo rodjeni u ovom svetu da bismo negde u njemu bili kod kuće. To je jedna životna misao i ja se osećam kod kuće – u Subotici, u Bačkoj, i nigde drugde. Bez obzira na jezičku bliskost sa Budimpeštom, ja se tamo nikada nisam osećao kao kod kuće. Za neke ljude dom je nešto što se može menjati, može se navići, može se naći radost, egzistencija, ja sam nekako vezan za ovu našu ravnicu, vezan za moje prijatelje, za uspomene, i smatram da se to ne može meriti dolarima. Neki ljudi misle da se sve može kupiti, ali osećaj da ste kod kuće, da ste sa svojima, to se ne može kupiti dolarima. Pošto ja nemam egzistencijalnih problema ni ovde, niti sam ih ikada imao, to da li bih mogao tri puta više da zaradjujem, to za mene nikada nije bio neki momenat. A to što se ovde u nekim aspektima teže živi, jer je to višenacionalna sredina, to je za mene isto tako i vrednost koliko je i mana. Dakle, to je pravi izazov.
RSE: Pitaću vas nešto što bi u ovom trenutku hteli da pitaju neki ljudi iz Srbije, van Vojvodine: da li je vaša kuća i, naprimer, Beograd? Pitam vas to pošto i u vašoj biografiji piše da ste završili fakultet u Novom Sadu, a u Budimpešti ostale studije, tu Beograda nema. Kakve su vaše veze sa Beogradom uopšte?
KORHEC: Mogu reći da je za mene Beograd stran. Kad govorim o svojoj kući, onda govorim o Subotici, Somboru, malo o Novom Sadu, tim okolnim mestima. Što se tiče kulture, mentaliteta, civilizacijskih vrednosti, svi ovi gradovi o kojima sam govorio predstavljaju jednu celinu. Beograd ne spada u to. Meni Beograd može biti drag kao grad, ali ne kao moj grad. Nikada ne bih mogao da Suboticu zamenim za Beograd, kao što nisam mogao ni Suboticu da zamenim za Budimpeštu. Ali, naravno, preko televizije, preko medija puno znam o Beogradu, cenim tamo mnoge ljude, imam i prijatelje, ali kad govorim dom, kuća, i domovina, onda ja ne mislim na Beograd, nego na onu užu sredinu za koju sam stvarno usko vezan.
RSE: Znači, kad govorite o svom domu, o svojoj kući, vi govorite o jednoj socijalnoj sredini u kojoj ste vi svoji, i pretpostavljam da to nikakve veze nema sa državom u kojoj živite i kako se zove?
KORHEC: Naravno, ovo što je sada Srbija i Crna Gora, a nije više SRJ niti SFRJ, to nikave veze nema. Ja sam odrastao tako da sam imao zajedničke prijatelje u jednom gradu, koji je jedinstven u Evropi. Vi nemate grad u Evropi u kome imate približan ili isti broj Srba, Hrvata i Madjara, odnosno tri nacionalne zajednice, tri kulture. I to ne od juče, ili od pre 50 godina, nego imate crkve, pravoslavnu, katoličku, stare više stotina godina. Taj suživot, to zajedništvo u Subotici je nešto što je već jedna izuzetno duga tradicija, i za mene je to jako važno. Možda za méně Subotica ne bi značila isto ako bi bio samo madjarski grad, recimo da je sličan Segedinu. Za mene je Subotica ovakva šarena, višenacionalna, da tako kažem – moj dom. Sa druge strane, kada se čovek vraća sa Zapada, jer je sada Madjarska Zapad za naše prilike, Evropska unija, onda sam ja to uvek osećao kao jedan izazov. Biti svestan tih vrednosti zapadne kulture, evropske civilizacije, doneti nešto od toga i početi širiti na neki način na našim prostorima, ja mislim da je pravi izazov. Nije velika stvar prilagoditi se tim vrednostima u sredini koja je već takva, nego je mnogo veća stvar doneti nešto, zasaditi nešto vrednosti, i formalno i suštinski, u okolini gde te vrednosti baš nisu na tom nivou. To je veliki izazov koji je mene motivisao da osim ove vezanosti za svoj dom, pokušam i da se okušam u javnom životu. Dobio sam jednu izuzetnu priliku od života. Vi doktorirate iz oblasti Ustavnog prava i medjunarodne zaštite prava manjina, i onda dobijete mogućnost da aktivno učestvujete u kreiranju pravnog sistema i politike u toj oblasti. To je veliki dar života, i to se dobija jednom u životu.
RSE: Ispunjava li Srbija i Crna Gora evropske standarde kad su u pitanju prava manjina?
KORHEC: Ti medjunarodni standardi koji postoje, zajednički imenitelj za sve evropske države, to su oni minimalni standardi. Dakle, ono što se od jedne države zahteva da bi ispunila minimum prema svojim manjinama. Ako posmatramo te standarde, onda ja sa ogromnom sigurnošću mogu reći da Srbija, da Vojvodina, u celosti ispunjava te svoje obaveze što se tiče pravne zaštite nacionalnih manjina. Medjutim, evropski standardi nisu samo taj minimum koji je zapisan u medjunarodne konvencije Saveta Evrope, nego su to i oni standardi u nekim evropskim državama sa velikim brojem nacionalnih manjina, a koji su one u svom unutrašnjem zakonodavstvu uredile.
RSE: U kojoj državi je najugodnije biti nacionalna manjina?
KORHEC: To bismo trebali pitati pripadnike te dotične nacionalne manjine da se to uporedi, pošto sam ja samo u jednoj državi živeo kao pripadnik nacionalne manjine, dakle nemam uporedna iskustva. Ali mogu reći da je najrazvijeniji sistem zaštite, odnosno ravnopravnosti manjina možda prisutan u Finskoj, što se tiče švedske manjine, u Belgiji za nemačku manjinu, i u Italiji što se tiče Austrijanaca i Nemaca u provinciji Južni Tirol. To bi bili neki svetli primeri u Evropi gde su ti standardi najviši. Ali što se tiče standarda, mi nemamo čega da se stidimo: naša je stara boljka u Srbiji, odnosno u Vojvodini, da se propisi slabo izvršavaju. Daću vam samo jedan banalan primer: madjarski i slovački jezik je u službenoj upotrebi na teritoriji grada Novog Sada. Dakle, u svim službama, u svim kancelarijama biste vi mogli, po zakonu imate pravo, da koristite taj maternji jezik u komunikaciji sa službenicima, sa tim organima. Ako biste vi to pokušali u Novom Sadu, onda biste u 99 odsto slučajeva naišli na nerazumevanje, na nemogućnost ostvarivanja tog prava. U ove četiri godine sam jako puno radio na tome da pokušamo smanjiti taj jaz zmedju onoga što je deklarisano, i onoga što je faktički moguće.
RSE: Šta je ključno da pitanje nacionalne manjine preraste u terirorijalno pitanje?
KORHEC: To je uvek vezano za one manjine koje su brojčano velike, koje žive u graničnom području sa državom u kojoj je ta zajednica većinska, i kojoj je istorijski često ili u nekim periodima taj deo teritorije pripadao. Onda se javljaju te teritorijalne pretenzije, ili teritorijalna li strateška dimenzija tog manjinskog pitanja. Kod onih manjina koje su brojčano male, koje su rasprostranjene na celoj teritoriji, ta dimenzija jednostavno ne postoji. Naravno da postoji i u Zapadnoj Evropi, ja ću vam neke primere navesti. Separatističke težnje Baska u Španiji, Severna Irska, problem izmedju Britanaca i Iraca koji evo već traje 85 godina i dan danas nije do kraja razrešen. Onda pitanje Južnog Tirola, koji je dugo vremena bio prepreka dobrim odnosima Austrije i Italije. Ali ono što mogu reći za ove teritorijalne pretenzije jeste da na neki način u okviru Evropske unije, evropskih integracija, ovaj problem postaje potpuno beznačajan. Ako pogledate sada primer Severne Irske, ili primer Južnog Tirola, koji su, da tako kažem, bili izraziti teritorijalni problemi, danas oni u teritorijalnom smislu više ne postoje. Sad gotovo niko ne razmišlja o Južnom Tirolu, da li on treba da pripada Italiji ili Austriji. Jer ti Austrijanci i Nemci koji žive u Južnom Tirolu, žive bez granica, dakle oni imaju svakodneve kontakte preko granice, jer tamo granice ne postoje. Čim te granice postanu „mekše“, prohodnije, onda ta dimenzija gde pripada odredjena teritorija više ne postoji. Evo primera izmedju Slovačke i Madjarske: znate da jedna od najvećih manjina u Evropi jesu Madjari u Slovačkoj. Oni svi žive u pograničnom pojasu sa Madjarskom. Od kada su jedna i druga zemlja u Evriopskoj uniji, mislim da je taj problem prestao da postoji u strateškom smislu. Nažalost, pošto smo mi malo zaostali u procesu evropske integracije, taj veoma pozitivan efekat evropske integracije koji bi mogao da bude i na našim prostorima, nešto će kasnije nastupiti.
RSE: Koliko imaju pravo oni koji upozoravaju da jača separatistički pokret u Vojvodini?
KORHEC: Po meni, nemaju. Prvo, onaj separatizam koji se spominje u vezi regionalnih stranaka, mislim da je to jedna čista demagogija u uslovima kada je tu 65 odsto srpskog stanovništva, i u većini su gotovo na celoj teritoriji. To je stvar sa kojom se plaše ljudi da bi se mobilisali oko nekih političkih ciljeva. Čak i okviru nacionalnih manjina gotovo da ne postoji ni jedna politička stranka, ni jedan pokret, koji bi okupljao bilo kakav značajniji broj ljudi oko programa vezanog za separatizam.
RSE: Kako vi, gospodine Tamaš, tumačite ovakav izborni uspeh radikala? Ko su zapravo glasači radikala u Vojvodini?
KORHEC: Prvo moram da kažem da se u javnosti provlači jedna neistina, a to je da su radikali ojačali u Vojvodini. Radikali su izgubili veliki broj glasova u Vojvodini, i procentualno se smanjili za 10 posto u odnosu na decembar 2003. godine. Dakle, ne da se ne radi o nekom jačanju radikala u Vojvodini, nego u polakom, ali sigurnom opadanju rejtinga te stranke. Ovim naravo neću da kažem da radikali nisu jaki u Vojvodini, pojedinačno su možda i najjača stranka. Mislim da tu ima više faktora. Jedan od njih je da su radikali sada najača grupacija na strani pristalica režima Miloševića. Socijalistička partija Srbije je sada na margini, na ivici cenzusa. Većina njihovih glasača su sada u Radikalnoj stranci, koja sada okuplja te ljude koji su, na neki način, gubitnici reformi u Srbiji, pa tako i u Vojvodini, i oni su stožer tog nezadovoljstva. Drugi razlog jeste da je uspelo sa tom retorikom da ta stranka pridobije većinu ljudi koji su na neki način ili izbegli sa svojih ognjišta, ili su se tokom šezdesetih i sedamdesetih naselili u Vojvodini iz Bosne i Hrvatske. Koji su razlozi zbog kojih te grupe stanovništva u većem broju podržavaju tu stranku, za razliku od ostalog stanovništva, to možemo samo nagadjati.
RSE: A kako tumačite veliki neuspeh autonomaških stranaka u Vojvodini?
KORHEC: Ovde je ponovo jedna dezinformacija u pitanju, jer su, recimo, autonomaške stranke u Vojvodini dobile 1,5 puta više glasova nego sve vladajuće stranke današnje koalicije u Beogradu. Naravno da možemo govoriti da li je 20 posto puno ili malo, ali sigurno da je ta ideja i dan-danas jaka u Vojvodini. Nemojmo zaboraviti da i stranke, kao što je Demokratska stranka, ili G-17 Plus, imaju program snažne i široke autonomije Vojvodine, sa zakonodavnim ingerencijama. Dakle, ne radi se o tome da su ljudi okrenuli ledja toj ideji. Ali ono što se ja nadam pre ovog drugog kruga, da će tri najveće stranke koje su vodile Vojvodinu u protekle četiri godine, i dalje je voditi, i to se na osnovu prvog kruga može realno očekivati. Da li će se to na kraju tako dogoditi ili ne, ali sigurno je da moramo uvažiti i interese i mišljenja onog dela stanovništva koje drugačije razmišlja, i nema ih malo.
RSE: Da se vratimo na ono što se dogadjalo poslednjih meseci u Vojvodini, a to su: malo-malo, pa incidenti. Da li mislite da je madjarska vlada imala razloga da pokrene to pitanje před evropskim institucijama?
KORHEC: Pa ako je imala, onda taj razlog leži samo u tome da bez obzira što smo mi u Izvršnom veću, kao i stranke manjina, upozoravali na neke negativne tendencije i pojave već u februaru ove godine, vlada sve do ove medjunarodne reakcije nije preduzela nikakve efikasne mere da suzbije te ekscese i da na odgovarajući način reaguje na takvo pogoršavanje situacije – koje ni slučajno nije bilo dramatično, niti je sada dramatično. Oni su se oglušili na naše upozorenje, i to je bio najveći razlog da se na kraju internacionalizovalo ovo pitanje, a mislim da se ovo pitanje može i mora rešiti u okviru Srbije.
RSE: Dosta dramatično je izgledalo kada se ona porodica iz Subotice iselila. Novinari su otpratili ovo iseljavanje do granice i preko granice, ali nisam primetila da je neko iz vlasti, ispravite me ako grešim, pokušao da zaustavi i razgovara sa tom porodicom.
KORHEC: Smatram da niko u Subotici nema razloga da zbog svoje nacionalne pripadnosti ode iz tog grada i zatraži azil u drugoj državi. To je moje lično mišljenje i kao političara, i kao gradjanina, ali ja nisam u koži tih ljudi. Dakle, svako doživljava razne pritiske na svoj način, i donosi odluku u svoje ime i za svoj račun.
RSE: Da li ste kao sekretar, u čijem su resoru nacionalne manjine, osetili potrebu da porazgovarate sa tom porodicom?
KORHEC: Mnogi ljudi i stranke, počev od predsednika Kase, pa i predsednik Madl, razgovarali su sa tom porodicom, dakle nije tu pitanje da li će još neko u tom smislu da razgovara. Njima se, da tako kažem, prelila čaša. Da li je to zbog toga što su oni takve konstitucije, pa su to tako doživljavali, ili nisu bili dobro informisani, ali činjenica jeste da su oni tu odluku doneli i niko ih nije mogao odvratiti od te odluke. Nisu oni to doneli toga dana nego mnogo ranije. Meni je žao da u jednom razlogu, zbog koga je do toga došlo, ni dan-danas nisu otkriveni oni koji su vršili pritisak na tu porodicu i šikanirali je, što je dovelo da su oni otišli iz zemlje. Ona medijska prašina i medijska histerija koja je u Madjarskoj povodom ovog dogadjaja nastupila; kako su oni ispraćeni i primljeni u Madjarskoj, najviše šteti našoj državi, pa i madjarskoj zajednici u Vojvodini. Jer se pravi jedna potpuno kriva slika o tome kako se živi u Subotici. U Subotici se sasvim normalno živi, ima ekstremnih ljudi koji ne misle da bi trebalo tako lepo da se živi, i oni će učiniti sve što je u njihovoj moći da ne živimo na taj način kako smo navikli, ali je zato tu država da energično stane na rep tim ljudima.
RSE: Da li se plašite da će posle ovih izbora ta vaša domovina, o kojoj ste tako lepo i slikovito pričali, biti manje lepa i manje ugodna za život?
KORHEC: Ni slučajno. Ne mislim da su ovi incidenti na neki način nagoveštaj mnogo ozbiljnijim sukobima iz jednog jedinog razloga: smatram da država iza ovih incidenata ne stoji. Dakle, dok je u devedesetim godinama u Hrvatskoj i u Bosni, pa i u Vojvodini, država podržavala tu politiku isključivosti, sukoba, sa jedne i sa druge, i sa treće strane, danas, mislim, niko ne želi da ratuje; ni u Srbiji, ni van Srbije, i zato će to ostati na pojedincima koji su frustrirani, i koji imaju jednu potpuno iskrivljenu sliku o našem suživotu, ali većinsko društvo mora da pokaže njima da je dosta, i da ih neće više tolerisati. To je ono gde ja očekujem neko zajedništvo i zajedničku reakciju.