Dostupni linkovi

logo-print

I druge strasti


Pod sloganom koji glasi „I druge strasti“, trideset i osmi BITEF predstavlja petnaest predstava iz dvanaest zemalja. Težište ovogodišnje manifestacije stavljeno je na predstave velikih svetskih produkcija, u želji da beogradska publika bude obaveštena o trendovima u vrhunskom evropskom teatru. Mada će posetioci imati prilike da se upoznaju i sa značajnim ostvarenjima iz nekih država koje možda nisu najčuvenije baš po svojim pozorištima. Član Saveta BITEF-a, Ivana Dimić, upravo stavlja akcenat na taj deo programa ove pozorišne smotre:

„Značajan je svaki BITEF zbog tih stranih predstava koje dolaze, gde možemo da vidimo šta se dešava u svetu. Ali mislim da ćemo na ovom BITEF-u imati priliku videti i dostignuća zemalja koje baš i nisu najčuvenije i najprominentnije po pozorištima. Mi smo obično navikli na Nemačku, ali verovatno ćemo videti i neke izvanredne predstave iz drugih zemalja, iz drugih, različitih sredina. Poenta je da se pozorišne tendencije i pozorišni proboji mogu desiti u svakoj kulturi. Imate i u malim sredinama reditelje koji prave fantastične predstave.“

Koliko su uopšte imena reditelja i predstave koje se mogu videti na ovogodišnjem BITEF-u, značajni u svetskim okvirima, upitali smo teatrologa Ivana Medenicu:

„Kada se pogleda program ovogodišnjeg BITEF-a, tu se mogu videti neka autorska imena koja su zaista referentna u evropskom i svetskom okviru. U prvom redu mislim na reditelje mlađe srednje generacije kao što su Poljak Kžištof Varlikovski, Litvanac Oskaras Koršunovas, recimo mladi slovenački reditelj Tomi Janežič. Ima i drugih autora, recimo holandski reditelj koji nam dolazi sa nemačkom predstavom, Johan Simons, ili da tako kažem patrijarh ruske pozorišne režije Pjotr Fomenko. Naravno ovde ne treba ispustiti ni ime Jožefa Nađa, on je možda i prvi među jednakima. I ono što je posebno interesantno, to je da nam se Nađ ovoga puta javlja sa predstavom koja je koprodukcija sa BITEF teatrom. Mislim da je to značajan pomak na ovogodišnjem BITEF-u, znači da sam festival, preko svog pozorišta, zapravo promoviše jednu vrstu estetike, s kojom nas je upoznavao svih ovih godina, a za koju znamo da nije pustila korena u našem teatru.“

Tako će prvi put otkako BITEF postoji, publika biti u prilici da pogleda i jednu pozorišnu trupu iz Albanije, a na programu ove manifestacije našlo se i jedno hrvatsko pozorište, čija su gostovanja posljednjih godina bila prava retkost. No i tu se sreće jedan kuriozum, jer je predstavu Hrvatskog narodnog kazališta, „Filumena Marturano“, režirao srpski reditelj Jagoš Marković. To samo pokazuje, na šta skreće pažnju i direktor BITEF-a Nenad Prokić, da je ova pozorišna smotra uvek imala i neku vrstu misije:

„Oslonac je onaj isti koji je bio i pre trideset i osam godina, manje-više. U odnosu na promenjene društvene prilike, u odnosu na jedno poseljačeno društvo, taj oslonac je postao još važniji, plemenitiji i dragoceniji, u čitavom jednom naporu da se celokupno naše društvo privede jednom civilizovanijem modelu ponašanja, jednom drugačijem kulturnom aspektu, i to je od prilike jedna baza na osnovu čega je uopšte BITEF i nastao. Ali se još uvek, na žalost, više može tretirati kao incident u društvu, kao neka anticipacija mogućnosti ovog društva, nego što je to zaista deo jednog kulturnog miljea ove naše nesrećne sredine.“

Uprkos svemu, BITEF je ipak izgubio ulogu i značaj koji je imao šezdesetih i sedamdesetih godina, kada je bio idealno mesto za susret Istoka i Zapada. Jer se već sada legendarni susret Grotovskog i Living teatra desio upravo na ovoj manifestaciji. Mada više nema gvozdene zavese, istočnoevropski autori su ostali neka vrsta nepoznanice. Pa sa teatrologom Ivanom Medenicom razgovaramo o mogućnosti da BITEF nađe neku novu tačku oslonca:

„Mislim da BITEF u principu treba da pronađe neku novu formulu, ne bitno drugačiju, ali da jednostavno bude zanimljiviji za taj neki strani kontekst. Znači, on ima veoma veliki značaj kao informacija o svetskom pozorištu u našoj sredini, ali ruku na srce, za direktore stranih festivala ili strane kritičare on nije preterano interesantan, jer predstave koje dolaze na BITEF su oni mogli već da vide na nekim većim festivalima. Mislim da bi BITEF trebalo da bude agilniji kada je reč o potrazi za novim, mladim autorima, dramskim piscima i rediteljima iz Istočne Evrope. Čini mi se da bi BITEF upravo imao tu šansu da bude ,brži‘ od velikih evropskih festivala kada su umetnici sa Istoka u pitanju i to bi mu onda podiglo značaj u međunarodnom kontekstu, onda bi zaista direktori stranih festivala, kritičari i tako dalje, dolazili na BITEF, jer bi on uvek pružao mogućnost da se otkrije neko novo ime.“

Pre priče o tome šta je značio BITEF u tadašnjoj Jugoslaviji, kako je uticao na domaće stvaraoce, kako je uopšte Beogradu uspelo da napravi prestižan međunarodni festival, slušamo pikantne priče vezane za ovaj festival, kao i ekskluzivne vesti o nekim gostovanjima iz regiona posle dugih pauza:

Paolo Mađeli, zagrebački reditelj, prisetio se jednog događaja vezanog za predstavu tada mladog, kasnije svetski slavnog reditelja, Boba Vilsona, „Kraljica Viktorija“:

„Kako je glumica koja je igrala kraljicu Viktoriju pala u depresiju i otputovala u Njujork, njenu ulogu je preuzela portirka Zorka. Te stvari se možda ne znaju.“

Jovan Ćirilov, prvi saradnik Mire Trailović, a potom dugogodišnji prvi čovek BITEF-a, također se seća ove pozorišne zgode:

„Jeste, to je tačno. Zorka se time jako ponosi, a Vilson uvek kad se vidimo pozdravlja Zorku Kolaković.“

Tragom ove priče smo pronašli bivšu portirku Ateljea 212 Zorku Kolaković, sada penzionerku, koja i danas živi u Beogradu, i koja prvi put priča kako je tri večeri zaredom, kao u nekoj bajci, postala kraljica Viktorija:

„To veče su svi naši su bili u Jugoslovenskom dramskom. Tamo se događalo prvo veče predstave iz Rusije i svi su otrčali da to vide. Došli su prevodioci, neki mladići, i rekli mi: ,Gospođo Zorka, hoćete doći ovamo.‘ Rekli su mi da odem u garderobu da probam kostim kraljice Viktorije. Kostim mi baš i nije bio po meri, ja sam bila mnogo veća…“

To je sigurno bila neka prelepa haljina.

„Pa i nije, pravo da vam kažem. Onako jedna obična bela haljina. Probali su mi je, bila mi je malo tesna, ali su je nekako proširili, pozadi se nije ni videla. Nisam znala šta da radim, šta će mi reći Mira, od tolikih glumaca da ja, jedna telefonistkinja, idem na pozornicu… Zoran Radmilović još nije bio otišao u Jugoslovensko dramsko i ja ga pitam šta ću. Zoran mi reče: ,Zašto da ne‘. On me je dakle podržao. Bob Vilson me je čekao gore na pozornici da mi pokaže kako treba da se ponašam.“

I kako je to izgledalo, šta je trebalo vi da uradite?

„Moja uloga je bila da dočekujem goste. Stajala sam kao domaćica i dočekivala goste.“

Da li ste se kretali po sceni, jeste li nešto govorili?

„Nisam ništa govorila, samo sam stajala na pozornici, više od pola sata.“

Vi ste odigrali tri predstave u Beogradu, a onda?

„Kad je Zoran otišao tamo u Jugoslovensko dramsko, rekao je: ,Bogami, naša Zora kraljica Viktorija‘, a oni mislili da se Zoran šali. Ali sutradan kad sam došla na posao, na tabli stoji: ,Zahvaljujemo se drugarici Zori Kolaković‘. Mira mi reče: ,Zoro, za ovih petnaest godina se nije dogodilo ništa prijatnije od ovoga što si ti napravila‘. Sutradan je došao gospodin Bob Vilson sa jednim ogromnim buketom cveća. Mislila sam da je to za nekoga od glumca i spustila iza sebe na jedan ormar. Ali gospodin Vilson je i dalje stajao i rekao mi da je to za mene.“

Je li to bio prvi i posljednji put da ste bili na sceni?

„Jeste, prvi i posljednji put. Kada sam sišla s govornice, naši glumci su se šalili: ,Koleginice, čestitamo!“

Jesu li vas posle često zadirkivali?

„Od tada su me uvek zvali kraljica Viktorija.“

Bila je to priča Zorke Kolaković, koja se decenijama družila sa glumcima u Ateljeu 212, gde je radila kao portirka na telefonskoj centrali.

U nastavku još nekoliko zgoda sa BITEF-a. Slušate sećanje Blagote Erakovića. Crnogorski reditelj je u vreme početka BITEF-a bio student, između ostalih predavala mu je i Mira Trailović, koja je svojim studentima često uzbudljivo pričala o pripremama festivala. Kaže da ga je ona angažovala da bude na usluzi velikim rediteljima, što znači – potrčko za sve, od kupovine novina, cigareta, do objašnjavanja radnicima koji ne znaju engleski šta se od njih traži. Uz sećanja na velike predstave koje nikada neće zaboraviti, Blagota Eraković se za naš program prisetio i nekih zgoda:

„Jedan moj kolega, koji je, kao, govorio engleski, pozivajući livingovce na scenu preko ozvučenja, rekao je: „Everybody on the bean“ i oni su otišli na pasulj u srpsku kafanu. Htio je da kaže: „Svi na binu“. Onda je bio fantastičan moj susret sa velikim francuskim glumcem Mišelom Oklerom, koji je u režiji Rožera Planšona igrao Tartifa. Da bi otkrili da je veliki Mišel Okler zapravo Mihajlo Vujović, koji je relativno dobro govorio naš jezik, iako sa izrazitim francuskim akcentom, sin jednog od one trojice braće Vujović koje je ubio Staljin 1937-8. godine u onoj velikoj čistki kada je nastradao i Gorkić. I onda je majka Mihajla Vujovića alias Mišela Oklera, koja je bila Francuska, uspjela nekako da izvuče svoja dva sina. Gotovo da je priča Mihajla Vujovića odnosno Mišela Oklera i tog njegovog brata kao recimo Tea i Vinsenta van Goga. I vjerujte mi, u jednoj grupi ljudi u kojoj smo razgovarali, on je primijetio da ja govorim kao njegov brat, što je mene fasiciniralo da on primjećuje da ja govorim ijekavski. Onda sam se raspitao, on je od Vujovića, sjećao se nekih toponima iz Crne Gore, uglavnom se najviše sjećao rijeke Crnojevića.

Makedonski reditelj Slobodan Unkovski kaže da je njemu kao studentu najviše dovijanja trebalo kako bi se ušlo na predstave BITEF-a:

„Najeća veština je bila, pretpostavljam da je još uvek, da uđete na BITEF bez karata. To smo praktikovali svi, i kao pozorišni ljudi, a posebno kao studenti. Osobito smo voleli da upadamo na predstave s limitiranim brojem gledaoca. Kad upadnete na takvu predstavu, to je kao da ste dobili nekakvo odlikovanje“.

Jeste li morali da se dovijate, je li bilo teško?

„Da, na razne načine. Ako je bilo u filmskom studiju, onda smo upadali kao filmski radnici. Ako je bilo na drugom mestu, onda drugačije.“

Kako ste ulazili na primer u Atelje?

„U Atelje smo ulazili regularno sa kartom, zato što je Atelje imao najdivniju blagajnicu koja je uvek nalazila načina da nas pusti unutra, da nam obezbedi neke karte. Studenti Akademije su kod nje imali poseban tretman. Ne mogu trenutno da se setim njenog imena, ali ona je za nas bila skoro trejdmark Ateljea.“

Dramaturg Borka Pavićević o jednoj reakciji dela publike na BITEF-u:

„To je bila 1967. godina, ja sam bila student na Akademiji i pokušavala sam da uđem na predstavu Living teatra, što mi nije polazilo za rukom. I u jednom trenutku sam videla publiku koja izleće iz dvorane i viče: ,Oni nas biju! Ljudi šta je ovo!?‘ Dakle, to je bila ,Antigona‘ Living teatra.“

I kad već govorimo o zgodama na BITEF-u, evo jedne novinarske zgode. Pošto sam pročitala na sajtu BITEF-a da je jedan od autora važan za ovaj festival i čuveni češki reditelj Jirži Mencl, pa pošto je ovaj čuveni reditelj, čije se pozorišne predstave i danas igraju u Pragu, tu negde u susedstvu, nisam odolela da ga ne pozovem na preporuku BITEF-ovih ljudi. I na moje pitanje o BITEF-u, on je najpre odgovorio: „Na BITEF-u nikada nisam bio“ i dodao malo ljubaznije:

„To je poznati festival, ali ja lično više volim tradicionalno pozorište. Ja sam tradicionalni, konzervativni režiser i volim pozorište koje razumeju obični ljudi, a to eksperimentalno pozorište, to nije moja šoljica čaja.“

Tako je prokomentarisao veliki Mencl.

U istoriji jugoslovenskog pozorišta centralno mesto zauzima legendarna upravnica Ateljea 212 i osnivač BITEF-a, Mira Trailović, ličnost poznata u svetskim pozorišnim krugovima. Naši sagovornici, svi odreda ističu da je ona odigrala presudnu ulogu u osnivanju svetskog pozorišnog festivala, koji je uspeo da dovede najpoznatija pozorišna imena tadašnjeg Istoka i Zapada, u tada prosečan pozorišni Beograd. Jovan Ćirilov, prvi suradnik Mire Trailović, koji će posle njene smrti uspešno voditi ovaj festival, za naš program kaže:

„Pre svega zemlja je imala veliku reputaciju. Mira i ja smo često i poznavali te ljude preko Internacionalnog teatarskog instituta, pozorišne organizacije pri UNESCO-u, čak su pod istim krovom u Parizu. Osim toga, mi smo bili zemlja u koju su mogli da dolaze, bez viza, ljudi sa Istoka. Znalo se da tu dolaze pozorišta i umetnici i sa Istoka i sa Zapada i sa Severa i s Juga, to je bilo mesto susreta. Nije se moglo tako lako otići ni u Moskvu, ni u Prag, ni u Bukurešt, iako ste imali dobro pozorište, tako da su oni jedni o drugima saznavali ovde, a pogotovo je saznavao Zapad o tim istočnoevropskim pozorištima. U to veme je u Španiji bio Franko, a mi smo doveli Nuriju Espert, pozorište koje je dizalo glavu. Kao što smo i mi dizali glavu za vreme onih režima kojih smo se sada oslobodili, tako je i tad dizao glavu izvestan broj ljudi. U Portugalu je bio Salazar, a mi smo doveli jednu naprednu trupu otamo. Iako nismo imali diplomatske odnose sa Izraelom, doveli smo i ljude otamo. Pa smo doveli borce protiv aparthejda iz Južnoafričke unije. Tako da sada i sam BITEF ima pravo da bude pomognut. Mi smo jedna druga zemlja, ne ona koju predstavljaju oni koji stoje na njenom čelu.“

Paolo Mađeli, zagrebački reditelj o susretu Istoka i Zapada na BITEF-u:

„Sjećam se kad su tadašnji najveći kritičari Evrope dolazili na BITEF gledati prve izlaske velikih ruskih i uopće istočnoevropskih režisera. Tadašnjeg Ljubimova s tim fantastičnim ,Hamletom‘, u kojem je igrao Visocki, pa Konrada Svinarskog iz Poljske, pa prvi izlazak Vasiljeva, i ne samo Vasiljeva nego i Efrosa. Dakle, velika ruska škola, praška škola, prvi izlazak Pine Bauš sa ,Plavobradim‘ iz Vupertala u Beogradu… To je bilo jedino moguće vidjeti na BITEF-u. “

Georgij Paro, također poznati hrvatski reditelj o tome kako je u Moskvi video predstavu koju je preporučio Jovanu Ćirilovu:

„Ja sam u Moskvi vidio Efrosovog ,Don Huana‘, to su osamdesete godine. Našao sam se u poziciji da vidim jednu od generalnih proba koja je bila krcata. Međutim, tada sam saznao da je to neka trideset i peta generalna proba koja je krcata, odnosno tadašnja cenzura nije puštala tu predstavu. Ona je imala jedan jaki, slobodarski duh zacrtan u sebi. Don Huan je bio prikazan kao čovjek koji se sukobljava sa zakonom, koji se sukobljava sa omeđenjima i tako dalje. To se tumačilo kao nekakav slobodarski izljev Efrosov nasuprot tadašnje krute komunističke vlasti. I predstava nije izlazila, iako je cijela Moskva za nju znala. Možda nikad ne bi ni izašla, ali ja sam tom prilikom sreo Efrosa, jedini put u životu, sjećam se da sam mu rekao da je njegova predstava umna i tužna, što ga je na neki način zateklo, i rekao sam mu da poznajem čovjeka u Beogradu koji vodi BITEF i da ću mu preporučiti da ta predstava dođe. On mi je rekao: ,Napravite to, ali sumnjam da će je pustiti‘. Onda sam sreo Ćirilova, ispričao sam mu sve o toj predstavi, i on je napravio sve na svijetu da tu predstavu dovede i doveo ju je. A poslije smo je doveli i u Hrvatsko narodno kazalište u Zagreb.“

Dramaturg Borka Pavićević koja je, kada je BITEF počinjao, bila student Akademije, a koja je brzo ušla u najuži Mirin tim:

„BITEF je bio jedan sociološki, politički i kulturni fenomen. Mnoge moje kolege i prijatelji iz sveta su dolazili u Beograd upravo u tom času. Nikada neću zaboraviti kad je recimo Štefan Breht u Klubu književnika rekao: ,Bože, pa ovo liči na Berlin‘. To je bio trenutak u kome je ceo svet tu dolazio da shvati da li postoji mogućnost jednog mekog socijalizma, da li taj treći, jugoslovenski put ima ikakvog smisla, da li se taj bipolarni svet dokida… To su bile ustvari godine koje su prethodile rušenju Berlinskog zida. Sećam se trenutka u kome je na 10. BITEF došla ,Taganjka‘,koja je tad prvi put tada izašla iz Rusije, i sjećam se da se čitav svet sjurio u Beograd da je vidi. To je ono što je centralno pitanje šta je ova zemlja mogla da ima – taj prohod, tu medijatorsku ulogu, tu opusnu ulogu, da se tu sreću zemlje Istoka i Zapada. To su bili veliki trenutci te kulture i to je taj put moderne. A ljudi koji su tada najviše napadali BITEF, posle su postali najveći nacionalisti.“

Paolo Mađeli, poznati zagrebački režiser, o značaju BITEF-a:

„BITEF za mene znači mjesto prekršaja. U tadašnjim studentskim okvirima je bio jedini slobodni festival. BITEF je, dakle, bio škola protiv socrealizma, bio je škola gdje su se mladi režiseri, kao ja koji sam imao dvadeset i tri ili dvadeset i četiri godine, formirali“.

Kako je BITEF uopšte uspio u to vreme postati svetski pozorišni centar?

„Prije svega zahvaljujući jednoj fantastičnoj ženi, koja se zvala Mira Trailović, koja je u svoj tim uzimala ljude koji nisu imali njen estetski svjetonazor, kao što su Borka Pavićević, Jovan Ćirilov, ponekad i mene za neke stvari, i znala je postavljati pitanja. Dakle, okupila je oko sebe neke klince i neke zrele ljude koji su se s njom konfrontirali.“

Slobodan Unkovski, makedonski reditelj, koji je i sam s nekoliko predstava učestvovao na BITEF-u, ovako formuliše uticaj i značaj BITEF-a:

„Ti dodiri s nečim što je drugačije, sasvim novo, novi pokreti, novi jezici u estetici, to je bilo ono što je bilo veoma uzbudljivo, posebno za nas koji smo bili mladi.“

Zanimljivo je, međutim, da je za strane, pa i za zapadne trupe, kakav je bio američki Living teatar na primer, bilo značajno da budu na BITEF-u. O tome svedoči reditelj, tada beogradski, sada sarajevski, Haris Pašović:

„Ja sam se poslije sreo sa Džudit Malinom u Njujorku i ona mi je pričala kako je za njih bilo značajno da dođu u to vrijeme u Beograd, jer je u to vrijeme Jugoslavija bila jedna posebna zemlja, BITEF veliki festival, a Mira Trailović i Jovan Ćirilov su stvarno bili ljudi koji su znali prepoznati te talente koji su dolazili i znali su prepoznati kako će se teatar razvijati u godinama ispred njih.“

Jovan Ćirilov i Borka Pavićević govore koji su svetski poznati autori bili na BITEF-u, pre svega u njegovim prvim danima:

„To je bio Grotovski, pa je došao Living teatar i Džulijan Bek, Džudit Malina... To su te veličine koje su došle i koje su ušle u istoriju svetskog pozorišta. A Piter Bruk je došao na 10. BITEF, sa predstavom ,San letnje noći‘, 1976. godine. Posle toga je bio još dva puta.“

„Recimo cela ta generacija nemačkih reditelja, koja je ustvari nemačko pozorište učinila jednim od najmoćnijih na svetu. Pa onda Konrad Svinarski, koji je poginuo na putu ka Damasku. To je zaista bilo jedno kvalitetno i intenzivno vreme, taj septembar u Beogradu. I mislim da je to ono što je, ne samo mene, nego i mnoge ljude iz moje generacije, vodilo dalje u tom nekakvom normalnom, internacionalnom, razmenjivačkom, saradničkom duhu. I moram da priznam da su se neke od tih veza održale. Neki od tih ljudi su se jako puno angažovali u toku ovog rata, protestovali, bili angažirani oko ove naše nesreće i užasa. To su bila vremena u kojima je počela saradnja sa milhajmskim Teatrom ad Rur i Robertom Ćulijem, koji onda zovu Jugoslovensko dramsko i Centar za kulturnu dekontaminaciju u vreme bombardovanja. Mi smo, dakle, išli u Milhajm da igramo ,Porodične priče‘ i ,Evu Braun‘ u vreme intervencije NATO pakta.“

Slovenački režiser Dušan Jovanović, učestvovao je na BITEF-u sa nekoliko predstava. Naravno, kad god je mogao, nije propuštao septembar u Beogradu. Na pitanje da li bi uspeo da vidi te vrhunske predstave da nije bilo BITEF-a, naš sagovornik kaže:

„Pa verovatno u ono doba ne. Mi smo doduše mogli putovati, ali za putovanja te vrste, za ulaznice, za duži boravak u inostranstvu m i tako dalje, nismo imali para. U to vreme smo pored toga bili još i mladi, a i siromašna zemlja. Ako nisi bio u nekoj redakciji časopisa i tako dalje, nisi imao pokriće za putovanje, nisi imao dnevnice, plaćen put i tako dalje. Tako da je to bio veliki poklon grada Beograda i svih koji su se trudili tamo, pre svega Mire Trailović, kasnije Jovana Ćirilova i svih onih koji možda nisu bili toliko vidni u prvom planu, ali koji su doprinosili tome da je taj festival funkcionisao na taj način.“

Paolo Mađeli kaže da u tadašnjem Beogradu nije bilo čudno sresti vrhunskog svetskog pozorišnog režisera ili glumca:

„Kao što nije bilo teško u Dubrovniku sresti Karajana. Čini mi se da je u jednom trenutku profunkcionirala ta neka vrsta kulturološkog takmičenja.
U Beogradu sam prvi put imao priliku sresti Kopolu. Sjećam se, govorili su – dolazi neki Kopola, neki mladi režiser, s nekim filmom koji nije baš montiran do kraja. Tako da sam upoznao cijelu tu fantastičnu škvadru. Bio je došao sa glumcima i htjeli su svi jesti picu, a u Beogradu nije bilo nigdje pice. Postao je jedan od mojih najboljih prijatelja, čovjek s kojim sam ostao u tijesnim odnosima, ako izuzmemo Roberta Ćulija s kojim prijateljujem cijeli život. Na žalost Efros je prerano umro, kao i Konrad Svinarski, u avionskoj nesreći iznad Kaira. Ljubimova dugo nisam vidio, ali sam ga bio kasnije sreo u Italiji. Ostali smo u kontaktu, još uvijek se viđamo u Francuskoj i često smo zajedno. Manfred Karge, Matias Langof i Beno Beson, oni nisu mogli razumjeti kako jedna tako mala zemlja ima toliko publike. Da me ljudi ne shvate pogrešno, ja stvarno nisam nostalgičar, ali to je nešto što čovjek ne može za cijeli život zaboraviti.“

Slobodan Unkovski, poznati makedonski režiser, u vreme početka BITEF-a bio je student, ali je BITEF mogao da ga odvrati od pozorišta, kaže danas ovaj veliki režiser i priseća se tog gotovo sudbonosnog trenutka:

„Sećam se, nakon jedne predstave sam sedeo u sali, već se sve bilo završilo, da li je to bila predsava Pitera Bruka ili nekog drugog sad ne mogu da se setim. Razmišljao sam o tome šta dalje da uradim sa svojom karijerom, da li da odmah napustim pozorište ili da pokušam i dalje time da se bavim, zato što je to što sam video tog dana bilo tako uzbudljivo, tako nedohvatljivo i tako vrhunsko, da sam se pitao da li uopšte ima smisla da se upuštam u taj isti posao. Tako da je to bila jedna od možda najdramatičnijih, mojih intimnih situacija.“

Za Dušana Jovanovića BITEF je bio mesto na kome je upoznao neke ljude i video njihova dela, koja su odredila u mnogome i njegov stvaralački put:

„Ja sam tada prvi put razgovarao recimo sa Bobom Vilsonom, pa onda sa Džozefom Čajkinom, kojeg sam kasnije kontaktirao u Njujorku.“

Koje su predstave na njega posebno ostavile traga:

„Prva predstava sa kojom je Bob Vilson gostovao u Beogradu, bila je u podrumu Ateljea 212, koju je on u celini, sa onim svojim malim dečkom, sam izveo. Tu sam prvi put imao priliku da vidim šta je to buto, šta je to ta tehnika hoda kroz blato i tako dalje. To je za mene bilo potpuno zapanjujuće. Mislim da je Bob Vilson u to vreme ustvari demonstrirao neke veštine za koje tada nismo znali.“

Ono što je zanimljivo je da je BITEF, koliko je imao uticaja pojedinačno na stvaraoce, toliko je – kaže Dušan Jovanović – malo imao uticaja na domaća pozorišta, koja su bila daleko ispod onoga što je predstavljao beogradski međunarodni festival:

„Taj BITEF nije ostavio presudnog uticaja recimo na naš pozorišni život, na samu profesiju, na sam zanat, na poetiku. Mi smo uvek imali dobru koncentraciju glumaca, izvrsne glumce, razne, velikog formata, evropske glumce, ali što se reditelja tiče i što se odvažnosti tiče da radimo nešto novo, da se upuštamo u neke avanture i tako to, mislim da ni publika nekako nije bila naklonjena tome, a i uopšte je kulturna atmosfera bila prilično konzervativna. Tako da mi jesmo odlazili vani, ali ne u tom smislu kao što su kod nas dolazili na BITEF, dakle da pokažemo nešto novo, da pokažemo nešto izuzetno i tako dalje.“

Vaša konstatacija je da je u suštini uobičajeni, svakodnevni pozorišni život u tadašnjoj Jugoslaviji išao jednim kolosekom, a BITEF je bio nešto drugo:

„Da, BITEF je bio nešto drugo.“

I Georgij Paro kaže da domaća pozorišta, iako su učestvovala na BITEF-u, nisu bila dorasla tadašnjoj svetskoj teatarskoj ponudi:

„To su bile sjajne predstave, političko-kritičke, ali naravno mimikrijskim načinom iskazane, kako je to tada jedino i moglo biti. Bile su to izvanredne predstave. To je naprosto bilo stjecište naboljeg što se u to vrijeme u kazalištu događalo.“

Koliko je Hrvatska bila prisutna na BITEF-u?

„Najviše kao gledatelj. Bila je jedna moja predstava – Mihalićeva ,Grbavica‘, ali mislim da je onako dosta neslavno propala. Bila je slabašna za onu konkurenciju, mora se priznati, iako je imala neke tragalačke izraze. Ali inače predstave iz centara tadašnje Jugoslavije, Ljubljane, Zagreba, Skopja, Sarajeva, pa i samog Beograda, nisu bile tako zastupljene, niti je to bila svrha BITEF-a. BITEF je ipak htio biti ono što je najbolje izvana.“

Slobodan Unkovski o uticaju BITEF-a na domaća pozorišta, posebno na beogradska:

„Paradoksalno je da je ustvari u Beogradu bio najmanji uticaj BITEF-a. Dolazile su predstave koje su bile definitivni rezultati. Mnoge od njih su bile vrh u tom pravcu u kome su se razvijale i onda je bilo vrlo teško da se dalje nastavi nešto u tom pravcu, u tom istraživanju. Tako da je paradoksalno, mislim, BITEF imao možda jači uticaj izvan Beograda nego u samom Beogradu. A da li je jugoslovensko pozorište postalo bolje u tom trenutku, teško mogu da kažem. Međutim, imalo je sigurno bolje informacije, a to je vrlo važno za umetnost.“

BITEF, međutim, nije prolazio glatko ni kod kritičara, a ni kod publike. O otporima govore slovenački reditelj Dušan Jovanović i dramaturg Borka Pavićević:

„Bilo je dosta onako, kako bih rekao, prezrivog odnosa, omalovažavanja: ,Pa šta sad, ovi svetski bezveznjaci tu dolaze i nešto izvode, koga to zanima‘ i tako dalje. To je elitizam, to je snobizam i toga je bilo dosta. Ali mislim da su ipak ljudi oko BITEF-a i ljudi od kulture uvek znali da očuvaju i da odbrane sam festival, a kroz to i neke kulturne obrasce, neke kodove koje smo tek postepeno prihvatali u ono doba.“

„Kad čujemo to da mi suviše bedno živimo da bismo imali takav festival, da narod ima drugih problema, odmah se setim tadašnjih naslova – ,Ovi troše pare radničke klase‘. A danas se to zove ,Ovi troše pare izbornog tela‘. Bio je ogroman otpor, zvonili su telefoni i do tri sata ujutro. Jova Ćirilov i ja, radeći bilten, više nismo mogli da podnesemo te ljude koji su zvali do četiri sata ujutro i govorili: ,Šta nam dovodite te anarhiste, pedere, lezbijke, šta je to…!‘ i tako dalje.“

BITEF se nije ugasio u devedesetim godinama, mada u vreme sankcija nije više bilo onih predstava zbog kojih je taj festival osnovan – vrhunskih svetskih ostvarenja. U Beograd se godinama nije dolazilo. Da li je vreme da se BITEF menja? Slušamo poznatog beogradskog reditelja, također u profesionalnom smislu vršnjaka pozorišnog festivala. BITEF danas i budućnost ovog festivala, reči Dejana Mijača:

„Svet se pomenio, odnosno naša pozicija u svetu se definitivno promenila. Drugi gradovi, druge sredine su postale daleko zanimljivije, daleko savremenije. Tako da danas imamo sjajne festivale kojih nije bilo u vreme početaka BITEF-a. Na primer sada u Moskvi i Petrogradu postoje neverovatni festivali, koji su maltene ravni onim južnoameričkim, kao što je recimo festival u Bogoti. To su ogromni festivali, kao što je nekada bio Edinburg, pa čak i još veći, bogatiji i reprezentativniji. Tako da mislim da Beograd više ne može nikako ići u korak sa tim festivalima. Ono što se kaže, na mlađima svet ostaje. Ova mlađarija, koja postoji sada i koja niče u teatarskom životu Beograda, ona ima daleko veće komunikacije i brže veze sa svetom. Ti mladi ljudi rade na sve strane, i na drugim kontinentima, vraćaju se tu, pretaču sva ta iskustva. Tako da verujem da će taj festival postati neka vrsta aktivne stvaralačke radionice.“
XS
SM
MD
LG