Dostupni linkovi

logo-print

Sekte – liberticid ili verski pluralizam?


Ja ću najpre pozdraviti predsednika pomenutog udruženja za borbu protiv sekti „Istina“, gospodina Slađana Miljajevića, koji je sa mnom u studiju.

Ta cifra koju smo pomenuli, od oko pola miliona ljudi koji su u Srbiji uključeni u aktivnosti određenih sekti, svakako zabrinjava. Večeras ćemo porazgovarati o tome koliko su te cifre realne, a koliko preuveličane. No najpre ćemo čuti šta se zapravo dogodilo u Novom Sadu prošle sedmice od koleginice Marine Fratucan:

Prvo je pismo preteće sadržine stiglo u Dečje selo, potom dan za danom u šest novosadskih osnovnih škola. Ignorisanje, podsmeh i nevericu zamenio je strah, prvenstveno kod roditelja, nešto manje kod dece, dok su nadležni u školama i policiji preduzeli dodatne mere opreza. Perko Ilić, direktor Osnovne škole „Nikola Tesla“, jedne od škola na čiju adresu je stiglo preteće pismo:

„Mi kao škola smo preduzeli sledeće. Prvo, pojačali smo dežurstva. Jedna od mera je bila apsolutno zaključavanje svih ulaza kad su deca na časovima, znači nikakva mogućnost ulaska u prostorije unutar zgrade. A za vreme odmora, kada deca izlaze napolje, nastavnici i drugo osoblje su dežurni u dvorištu, a ulaz u samo zgradu apsolutno je zaključan. Zamolio sam roditelje da ako ikako mogu, dođu po decu, pogotovo u popodnevnoj smeni i pogotovo ako deca žive u nekom delu grada kamo moraju ići sama.“

Nastavnica Lidija Savko:

„Naravno da smo porazgovarali sa učenicima, i mi učitelji i profesori. Skrenuli smo deci pažnju da ne mogu napuštati školsku zgradu bez naše dozvole i znanja. U slučaju bolesti ili nečeg drugog, moraju da nam se jave, mi ćemo roditelje obavestiti telefonom i jedino uz dozvolu roditelja mogu izlaziti, ukoliko roditelji dođu po njih.“

Znaju li deca zbog čega?

„U kratkim crtama smo im objasnili, a već su nešto i čula. Stvorili su se malo panika i strah. Nismo hteli da preuveličamo, ali smo morali da im skrenemo pažnju. Nikad se ne zna.“

Većina roditelja, vidno zabrinuta, nije se oglušila o sugestije direktora i nastavnika i odlučila je da dolazi u školu po svoju decu:

„Zabrinuta sam, imam devojčicu nešto stariju od dvanaest godina.“

„Smatram da je obavezno da neko ide sa decom, iako je to možda i neka šala. Ko god je to napravio, totalno je neodgovoran i prema deci i prema roditeljima u Novom Sadu, jer su stvarno svi zabrinuti i dosta uplašeni.“

Među decom mišljenja su podeljena. Dok jedni osećaju strah, ne shvatajući baš sasvim jasno ko su to satanisti, drugi su samo na oprezu, a ima i onih koji ne veruju da takve priče mogu biti istinite:

„Meni nije frka, mislim da to nije istina, iako su mnogi uplašeni. Pismo jeste zastrašujuće, ali mislim da je nekom bio cilj da zastraši.“

„Roditelji su mi rekli da se ne upuštam u razgovor s nepoznatim ljudima i rekli su mi da s vremena na vreme otpratim sestru do škole. Ništa više.“

„Ne treba se plašiti, treba se samo malo više paziti. Rekli su mi da kidnapuju decu, da ih muče… Upozorili su me da ne primam ni knjige, niti bilo šta od nepoznatih ljudi. Deda mi je pokazao u novinama nešto o sekti, da je naša škola primila pre sedam dana pismo. Sad smo svi upozoreni, sad svi znamo da treba da se čuvamo.“

„Idem sam kući. Imam mlađu sestru, ona isto ide sama. Mama nas je upozorila. Rekla nam je, ako nam neko nepoznat priđe, da odmah bežimo.“

I dok deca i roditelji razmatraju ima li satanista u Novom Sadu, u Sekretarijatu unutrašnjih poslova tvrde da su sve neophodne mere preduzete, da je policija shvatila pretnje ozbiljno, ali da razloga za paniku nema, jer – kako je rekao portparol novosadskog SUP-a Stevan Krstić – u Novom Sadu i okolini ne postoji organizacija koja bi mogla da izvede satanistički ritual kojim se preti u pismima:

„Obrada, činjenice i podaci do kojih smo došli, ukazuju da nema razloga za zabrinutost, niti roditelja, niti naše dece, i u tom smislu mislim da se radi o jednoj veoma gruboj šali.“

U ovom trenutku je sa nama autorka ovog priloga, Marina Fratucan. Marina, možemo li reći da su sedam dana nakon što su panika i strah zavladali Novim Sadom, isti nešto manji?

FRATUCAN: Mislim da jesu manji. Već se to nekako stišalo u javnosti. Policija se još nekoliko puta obraćala putem medija i zamolila građanstvo da ne stvara paniku, da je sve pod kontrolom, da je policija preduzela određene mere, čak je i ispitala određen broj ljudi, i oni – kao što se čulo i u ovom prilogu – jednostavno smatraju da je reč o neslanoj šali, ali još uvek nije saopšten identitet osobe koja je eventualno to mogla da napiše. Znači, u posljednjih možda četiri dana u novinama više nema natpisa o ovome. Međutim, ono što je isto tako činjenica, to je da roditelji u određenom broju škola, dakle ovim osnovnim školama, i dalje dolaze po svoju decu, pogotovo u popodnevnoj smeni. Naravno ne svi, ali jedan veći broj roditelja je i dalje „u pripravnosti“. Pominjao se sudbonosni 7. oktobar, kada bi trebalo da istekne tih trideset dana, kako su ti navodni satanisti napisali u pismu, dakle da bi u roku od tih trideset dana trebao da se izvrši taj čin otmice.

RSE: Da li je ovo nova situacija za Novi Sad, odnosno da li su ovakvi slučajevi bili beleženi i ranije?

FRATUCAN: Ovakvi svakako nisu. Nije bilo pisama, nije bilo opšte panike javnosti. Bilo je samo određenih događaja koje su mnogi povezivali sa činom satanista. Mnogi su smatrali da skrnavljenje grobalja ili pisanje određenih grafita potiče od satanista, međutim to nikada nije dokazano. U slučaju skrnavljenja grobalja, odnosno uništenja onih 83 nadgrobna spomenika, policija je utvrdila da je to učinjeno od strane dvoje maloletnika. Dakle, takvih situacija je bilo, ali samo u naznakama. Ne sećam se da je bilo nešto ovakvo što smo imali sada, da je uznemirena, ne baš čitava javnost, ali bar svi oni koji imaju decu tog uzrasta.

RSE: Gospodine Miljajeviću, da li vas je iznenadilo i zateklo sve ovo što se dogodilo u Novom Sadu?

MILJAJEVIĆ: Nas iz udruženja građana „Istina“, koji se bavimo zaštitom od sektaškog delovanja, to nije iznenadilo. Ja sam u jednim dnevnim novinama, još negde u maju mesecu, najavio pripremu održavanja velike „Crne mise“. Kako smo došli do toga? Određenom analizom. Vaša kolegica je upravo rekla da je bilo određenih događaja koje policija nije rasvetlila. Ali je, dakle, događaja bilo. Bila je Noć veštica u Kanjiži, pokušaj silovanja, pokušaj samoubistva, bili su Vršac, Subotica, bilo je katoličko groblje kod sela Mužlje u Zrenjaninu…

RSE: Šta hoćete da kažete, da se policija plaši da to definiše kao delo satanista?

MILJAJEVIĆ: Ne, ne. Policija se ne plaši da to definiše, nego policija ne zna kako to da definiše. Misa je održana dva puta na groblju u Beogradu, onda ispred Crkve svetog Nikole u Beogradu, zatim na prolećne Zadušnice u Valjevu, pa sad opet, pre jedno mesec dana, postavljene su velike ploče na prugu kod Valjeva, što je baš policija okarakterisala da su to odradili satanisti. Tako da, kad se to sve sabere, u proteklih deset-jedanaest meseci imali smo negde blizu desetak određenih događaja, gde su, znači, oštećeni i počupani krstovi i odslužene te dve-tri mise na samim grobljima i ispred crkava. Kada sve to saberemo, dolazimo do toga da se to zaista dešava. To što policija ne može da pronađe krivce, vandale, ljude koji to rade na takav način, na mestima na kojima to nije primereno, na mestima na kojima to nije odobreno, skrnaveći i narušavajući javni red i mir, dostojanstvo građana, ljudska prava, pravo na veroispovest i tako dalje, to je druga stvar, ali dolazimo do toga da to nisu samo sporadični događaji, da to nije „igrala se deca“. Dva pijana tinejdžera da izvale 83 spomenika i da odvale kamenu ploču sa groba koji je zacementiran, to deluje smešno.

RSE: To se događalo na katoličkom groblju.

MILJAJEVIĆ: Nešto je bilo na pravoslavnom, nešto na katoličkom. U Beogradu je bilo na pravoslavnom, ispred pravoslavne crkve. Satanistima odgovara pravoslavlje i rimokatolicizam, pa čak i protestanti. Oni su sahranjivani zajedno sa rimokatolicima i pravoslavcima, pretežno su groblja zajednička. Da li je groblje pravoslavno ili katoličko, to je samo naziv, pretežno se svi danas – i muslimani i jevreji i svi ostali – sahranjivani manje-više na istim grobljima. Tako da nije bitno da li se radi o rimokatolicima ili o pravoslavcima, jer to nije bitno ni satanistima. Njima trebaju osveštane stvari kojima će se narugati. Dakle, kada se sve to sabere i izanalizira, to nisu slučajne radnje.

RSE: U ovom trenutku ćemo uključiti još jednog večerašnjeg sagovornika. To je gospodin Branko Čičić, učitelj transcendentalne meditacije. Večeras smo vas pozvali na ovaj razgovor upravo zbog toga što se ono čime se vi bavite često definiše kao nešto što se može podvesti pod aktivnosti koje su tipične za sekte. Šta biste vi rekli na takve komentare?

ČIČIĆ: Rekao bih da su besmisleni. Svaka vrsta bogosluženja ili svaka vrsta služenja viših sila pretpostavlja neki koncept božanstva ili neke više sile. Obično ta viša sila ili božanstvo imaju neko ime, postoji set religioznih radnji koje se koriste u tu svrhu, postoje određena uverenja, postoje pravila, postoji moral ili odsutnost morala…

RSE: Da pojednostavimo, šta se postiže upražnjavanjem transcendentalne meditacije?

ČIČIĆ: Rekao bih da u učenju tehnike transcendentalne meditacije i samoj praksi, svega ovoga o čemu sam malopre govorio nema. Transcendentalna meditacija je jedna psiho-relaksaciona procedura. Ja sam po obrazovanju socijalni radnik i u vreme svog studija sam se zainteresovao za razne tehnike psiho-fizičke relaksacije, uključujući jogu, autogeni trening i tako dalje. Ponešto od toga sam i lično probao i pronašao da tehnika transcendentalne meditacije najviše odgovara nekim naučnim normama i da od svih tih postupaka koji se koriste u svrhu oslobađanja od stresa, tehnika transcendentalne meditacije najviše odgovara tim uzusima, tako da sam se na njoj i zadržao.

RSE: Da čujemo šta nauka kaže o transcendentalnoj meditaciji. Deo iz razgovora sa profesorom psihijatrije i psihoterapije, Bratislavom Petrovićem. On ima veliko iskustvo u bavljenju pitanjima sekti i evo šta on kaže o transcendentalnoj meditaciji:

„Postoje kriterijumi evropskih eksperata i postoji takozvana ,sektna karta Evrope‘ i u svim zemljama, civilizovanim i organizovanim, transcendentalna meditacija je svrstana u red sekti. To ne određujem ja i ne vršim kategorizaciju, ali u organizovanim zemljama postoje timovi stručnjaka koji procenjuju da li je neka organizacija sekta ili nije, kao i njen stepen opasnosti po ličnost, po porodicu, po društvo, po ličnu i opštu bezbednost.“

ČIČIĆ: Tehnika transcendentalne meditacije je proučavana na više od dve stotine naučno-istraživačkih institucija širom sveta, uključujući i takve kao što su recimo Ruska akademija nauka, Sektor za medicinska istraživanja, uključujući „Jejl“ (Yale), uključujući Harvard, uključujući Institut za tehnologiju u Masačusecu, uključujući Stenford (Stanford). Ako neko smatra je Harvard sekta ili verska organizacija ili da je recimo profesor Herbert Benson, jedan od najvećih fiziologa danas, koji je prvi radio istraživanje efekata transcendentalne meditacije, konkretno na visoki krvni pritisak, i našao da tehnika transcendentalne meditacije izvanredno uspešno snižava krvni pritisak, jednako toliko uspešno kao psiho-farmacija, bez ikakvih štetnih posledica, onda svaki razlog za razgovor o tome da li je transcendentalna meditacija sekta ili ne, prestaje.

RSE: Gospodin Petrović je inače član Evropske federacije za istraživanje i informisanje o sektama, dakle možemo reći čovek koji je jedan od najstručnijih za to pitanje u ovoj zemlji. Vodeći se evropskim kriterijumima, on kaže da je to sekta. Kako objašnjavate to da se ipak ono čime se vi bavite, u četrdeset zemalja Evrope tako definiše?

ČIČIĆ: Ja nemam taj podatak. Vi me ovog trenutka suočavate sa informacijom koju ja ne poznajem i trebao bih na reč da joj poverujem. Ja bih morao da pročitam materijale, morao bih da vidim odakle ta informacija dolazi, da bih mogao napraviti odgovarajući komentar. Znamo da se mogu praviti i ovakve i onakve komisije, političke, naučne. Znamo kako je, recimo, svojevremeno došlo do zloupotrebe psihijatrije u Sovjetskom Savezu i nekim drugim komunističkim zemljama. Znamo koliko se mnogo lobira u pojedinim psihijatrijskim krugovima kod nas protiv transcendentalne meditacije. Jedino što mogu da odgovorim jeste ono što sam kazao na početku, da su na preko dvesto različitih naučno-istraživačkih institucija – neke sam pomenuo – obavljena istraživanja o efektima tehnike transcendentalne meditacije. Ta istraživanja su objavljenja u najuglednijim naučnim časopisima, dakle u onom najboljem što svet danas ima, što ova civilizacija danas ima, kad je u pitanju nauka, kao što su recimo „American Journal of Physiology“, „American Journal of Psychology“, „Nature“, „Science“… Šta je još potrebno kao doikaz da tehnika transcendentalne meditacije nije sekta, ako su to istraživanja koja su objavljenja u vodećim ustanovama koje svet danas ima.

RSE: Jedan od ljudi koji je nekada praktikovao transcendentalnu meditaciju, publicista Zoran Popović, kaže: „Ja sam meditirao punih devet godina i jedva sam se izvukao. Naučno je dokazano da meditacija razvija zavisnost. Tokom meditacije“, kako on objašnjava, „iz kvržica na opni hipotalamusa počinje da se luči kefalin, najsuptilnija droga koja stvara to veštačko zadovoljstvo. Meditacija ubrzo postaje neophodna svakog dana i preraste u smisao života, kao što je to droga za narkomana“, ističući da je bilo ljudi koji su psihički oboleli kada su praktikovali transcendentalnu meditaciju.

ČIČIĆ: Ne postoji jedno naučno istraživanje koje govori o štetnim efektima tehnike transcendentalne meditacije. Sedamdesetih godina, švedsko Ministarstvo zdravlja sprovelo je istraživanje koje je imalo za cilj da utvrdi isključivo negativne aspekte postupaka koji se koriste u psihoterapiji i tu je bilo uključeno sve što savremena psihijatrija odnosno klinička psihologija u Švedskoj koristi kao vid psihoterapije, znači od psihoanalize, preko grupne terapije, od biofidbeka (biofeedback) do transcendentalne meditacije, dakle sve. Ja to istraživanje imam i rado ću ga pokazati gospodinu Popoviću, ono kazuje da se za tehniku transcendentalne meditacije našlo da nema apsolutno nikakvo štetno delovanje.

RSE: Da li je tačno da su neki ljudi, koji su praktikovali transcendentalnu meditaciju, psihički oboleli? Da li je tačno ovo što je pomenuo gospodin Popović, da se stvara zavisnost lučenjem kefalina, najsuptilnije droge?

ČIČIĆ: Dve stvari. Prvo, tehnika transcendentalne meditacije oslobađa čoveka svake zavisnosti. Tehnika transcendentalne meditacije, zna se, izuzetno efikasno oslobađa ljude zavisnosti od droga. Ne postoji danas toliko efikasna metoda, toliko efikasan postupak oslobađanja zavisnosti od droga – kao što su marihuana, hašiš, LSD, amfetamini i različite druge vrste opijata – kao što je tehnika transcendentalne meditacije. Ona bazično oslobađa čoveka od svake zavisnosti, od svake navike.

RSE: Gospodine Miljajeviću, šta vi mislite o svemu ovome što je rekao gospodin Čičić?

MILJAJEVIĆ: Pa ja bih malo da pomognem gospodinu Čičiću, pošto se on nije baš do kraja izjasnio o transcendentalnoj meditaciji. Normalno, svi mi hvalimo svoje proizvode, pa i on svoj.

RSE: Gospodin Čičić okuplja ljude koji se slobodno, svojom voljom, bave nečim što se zove transcendentalna meditacija. U čemu je zapravo tu problem, ukoliko se neko slobodno, dakle svojom voljom, odluči za tako nešto?

MILJAJEVIĆ: Radi se o tome da je transcendentalna meditacija sekta u odnosu na hinduizam. Njih su hindusi proglasili sektom, a ne pravoslavci. Znači ona nije sekta u odnosu na pravoslavlje, niti na hrišćanstvo, ali radi se o tome da je mi ovde tumačimo kao organizaciju koja ima određene tehnike, metode i učenja koji kod čoveka izazivaju oštećenja i poremećaje fizičkog, mentalnog ili duhovnog zdravlja i ona je kao takva sankcionisana. Transcendentalna meditacija, to gospodin Čičić jako dobro zna, zabranjena je 1979. godine u Nju Džersiju, u Americi, sudski zabranjena. Godine 1985. zabranila je i država Bavarska, a 1989. godine i nemački Vrhovni sud.

ČIČIĆ: Tehnika transcendentalne meditacije nikada nije bila prisutnija u Sjedinjenim Državama kao što je to danas. Ako ta zabrana stoji, recite mi kako je moguće da se u svih pedeset država SAD tehnika transcendentalne meditacije slobodno uči. Prije nekoliko godina sam posetio Centar za transcendentalnu meditaciju u sred Bavarske, koji potpuno slobodno funkcioniše. Ovo što govori gospodin Miljajević, naprosto nije istina. A sasvim je sigurno da i u tim zemljama koje ste naveli, upravo kao i ovde, postoje grupacije koje sve što je duhovno pokušavaju izmjestiti u prostor sekti. Za vas su sekte sve manje verske zajednice – s tim da transcendentalna meditacija nije verska zajednica, već naučna procedura – uključujući recimo i evangeliste, baptiste, adventiste, Jehovine svedoke...

MILJAJEVIĆ: To je podmetanje, gospodine Čičiću.

ČIČIĆ: To je tačno.

MILJAJEVIĆ: To je podmetanje. Zašto vašeg gurua Maharišija zovu „njegova svetost Mahariši Ajurvede“, zašto se klanja bogu Šivi? Zašto je on jogin, ako transcendentalna meditacija nema duhovnu komponentu i ako je to samo naučni metod? Jeste li vi čuli za pudžari tehniku? Vi kao učitelj transcendentalne meditacije, koliko ste inicijacija pudžari tehnike napravili u svom životu u zadnjih dvadeset godina?

ČIČIĆ: Prvo, rekli ste da je transcendentalna meditacija proglašena za sektu od hinduizma. To je glupost, zato što u Indiji postoji toliki stepen tolerancije u odnosu na svaku vrstu veroispovesti da nikome ne pada na pamet da sankcioniše bilo koji oblik verovanja.

RSE: Mediji su svojevremeno bili puni priča po kojima je transcendentalna meditacija, u vreme prethodne vlasti, bila državno poželjna. Čućemo ponovo šta o tome kaže profesor Bratislav Petrović:

„Imali smo čuveni Jugoslovenski komitet za koherenciju i nepobedivost, svi smo maltene trebali da mantramo po diktatu transcendentalne meditacije, ne bi li tako izazivali strah kod pilota NATO-a i izazivali kvarove njihovih motora. To je bio sastanak učenih ljudi, sedih glava, u Biblioteci grada Beograda, aprila meseca 1999. godine. Čovek se pita zar je to moguće. Međutim, to je činjenica. To je naša realnost.“

ČIČIĆ: Naravno da to nije moguće, niti se tako nešto ikada desilo. Nikada u Beogradu nisu postojale grupe ljudi koje zajedno praktikuju transcendentalnu meditaciju da bi plašili NATO pilote i da bi na taj način sprečili bombardovanje, odnosno posledice NATO agresije, koju i vi i ja i svaki pošteni građanin ove zemlje jednako ne volimo. Ono što jeste istina, od trenutka kada je tehnika transcendentalne meditacije došla na ove prostore, ja sam napisao barem desetak pisama, uključujući svojevremeno – hronološki govorim – predsednika Savezne vlade Antu Markovića, svakom od pojedinačnih Predsedništava republika, svim članovima Skupštine Srbije u to vreme, kasnije Slobodanu Miloševiću, Vojislavu Šešelju, onda gospodinu Vuku Draškoviću, gospođi Mirjani Marković, gospodinu Vojislavu Koštunici, gospodinu Zoranu Đinđiću… Svaki put smo ih pozivali da primene znanje i efekte kolektivne prakse transcendentalne meditacije, međutim nikada ni od koga nismo dobili nijedan odgovor. Ja imam kopije svih tih pisama koja smo pisali, ona su gotovo identična, svima je pisano isto, svima je ponuđeno isto, ali nikada niko nije odgovorio, a kamoli da nas je pozvao, primio na razgovor ili slično.

RSE: Vi pripadate jednoj manjinskoj grupi u Srbiji. Osećate li se ugroženim i smatrate li da trpite pritisak sa različitih strana zbog onoga čime se bavite, a što je definitivno vaš slobodni izbor?

ČIČIĆ: Mi definitivno trpimo tu vrstu pritiska, to je nesumnjivo, ali ja lično se ne osećam ugroženim zbog toga. Mislim da je naprosto priroda života takva. Ako pogledate kolektivne psihološke procese, ta vrsta pritiska postoji otkad je sveta i veka. Uvek različite manjinske grupe, svejedno koje su vrste, u jednom vremenu trpe od druge grupe, a onda u nekom drugom periodu ova druga grupa trpi od prve. To je uobičajeno i to normalan, zreo čovek uzima kao nešto što je svojstveno životu, bez obzira koliko lično sam zbog toga trpi.

RSE: Da li vi trpite pritisak od udruženja „Istina“?

ČIČIĆ: Ne, to ne bi bilo korektno reći. Prvi put se čujem sa gospodinom Miljajevićem. Mi se ovde intelektualno sukobljavamo, ali nismo imali nikakve neprijatnosti. Bar ja nemam saznanja da je neko iz moje organizacije imao nekih neprijatnosti zbog svoje delatnosti. Udruženje gospodina Miljajevića je, koliko vidim, vrlo energično, da ne kažem agresivno, u toj svojoj nameri, u tom svom cilju, međutim nismo imali nikakvih neprijatnosti.

RSE: Gospodine Miljajeviću, jeste li agresivni?

MILJAJEVIĆ: Pa ja mislim da nismo agresivni. Što se tiče gospodina Čičića i transcendentalne meditacije, mi samo iznosimo svoje stavove, on iznosi svoje stavove, mi mašemo nekim papirima, oni mašu nekim papirima, tako da smo na tom nivou. Zato sam i rekao da smo mi na nivou zaštite od sektaškog delovanja, a ne, kao što ste vi rekli na početku, na nivou borbe protiv sektaške delatnosti, jer borba podrazumeva mnogo ozbiljniji vid rada. Znači, mi se štitimo, jer su oni u velikoj ekspanziji. Mislim na sve njih, ne samo na transcendentalnu meditaciju. A što se tiče Jugoslovenskog komiteta za koherenciju i nepobedivost, njegova prva konferencija za štampu je bila 25. maja 1999. godine u Biblioteci grada Beograda, Velika sala, Knez Mihajlova 56. Vodio je i promemorija za novinare potpisao predsednik Komiteta, akademik, profesor-doktor Prvoslav Marković. A ti ljudi koji su putem koherencije širili određenu silu i zaustavljali NATO avijaciju, lovce, bombardere i ostalo, bili su profesor-doktor Prvoslav Marković, književnik Zoran Gluščević, književnik i doktor Branko Radujković, profesor Slobodan Karanović, upravnik Gradske biblioteke Simeon Babić, diplomirani inženjer Miroljub Jakovljević, akademik Dejan Pavlović i tako dalje.

RSE: Da ne nabrajamo, radi se o ljudima koji su bili istaknuti u tadašnjem establišmentu.

MILJAJEVIĆ: Mi kad nešto govorimo i kad nešto kažemo, raspolažemo određenim informacijama i određenim kredibilitetom. Ni na kraj pameti nam nije da se pojavimo u javnosti i da kažemo da je neko radio to i to, a da on to nije radio.

RSE: A u čemu je problem ako se okupila grupa ljudi koja veruje da će na taj način postići efekat, odnosno zaustaviti NATO avione?

MILJAJEVIĆ: Pa problem je u tome što je time narušen ugled vojske i policije. Dok su neki ljudi krvarili, neki drugi ljudi su tu ulazili u skloništa –
po odobrenju Leposave Miličević, tadašnje ministarke zdravlja – i ljudima lečili stres i obarali avione, čime su svi oni ljudi koji su krvarili po rovovima postali smešni.

ČIČIĆ: Postoji jedno istraživanje, ponovljeno je preko četrdeset puta, a na njemu se i zasniva rad ovog Komiteta, čiji ja nisam bio član. Gde god da postoji grupa od jedan odsto ljudi koji praktikuju tehniku transcendentalne meditacije u odnosu na ukupnu populaciju, dolazi do redukcije kriminala, do redukcije nasilja. Ta istraživanja su također objavljenja u vrlo uglednim naučnim časopisima. Postoji jedan časopis koji se zove „Journal of Conflict Resolution“. To je najugledniji svetski časopis koji se bavi isključivo razrešenjem konflikata, političkih, ekonomskih, vojnih i tako dalje. U tom časopisu je između ostalog objavljeno jedno takvo istraživanje koje pokazuje da, dakle, gde god postoji grupa od jedan odsto ljudi koji praktikuju tehniku transcendentalne meditacije, dolazi do redukcije kriminala, do redukcije nasilja.

RSE: To je nešto što ja prepoznajem iz vremena kada ste se vi kandidovali za predsednika i svoju partiju, Partiju prirodnog zakona, kandidovali na parlamentarnim izborima. Imate li danas političke ambicije?

ČIČIĆ: Ne, nemam političke ambicije. Mi smo u vreme bombardovanja NATO-a shvatili da je to prilika da demonstriramo, bar u jednom gradu, da taj efekat funkcioniše. Kada je bombardovanje počelo, niko nije znao šta će biti bombardovano, šta neće, ja sam izašao u javnost, otišao sam u Zrenjanin, zato što tamo imamo najveći broj ljudi koji praktikuju transcendentalnu meditaciju, i mnogo puta javno rekao da ukoliko napravimo jednu takvu grupu u Zrenjaninu, Zrenjanin neće biti bombardovan. Rekao sam to i tom izjavom stavio na kocku četrdeset godina našeg rada u svetu. I Zrenjanin je jedini grad koji nije bombardovan.

RSE: Tu ćemo se zaustaviti. Da li je to bila slučajnost, odnosno da li su to bili NATO planovi ili vaše delovanje, to nikada nećemo utvrditi. Ja vam se puno zahvaljujem na ovom razgovoru.

Poslušaćemo nešto o svetskim iskustvima kada je reč o sektama:


U svetu deluje nekoliko hiljada raznih verskih organizacija. Za njih oko dve hiljade postoj neosnovne informacije o članstvu i ciljevima. Protivnici verskih sekti tvrde da sajentolozi, munovci, bahajci, sledbenici Šri Činmoja (Sri Chinmoy), bi prema planu tvoraca svetskog poretka trebalo da, kad za to dođe vreme, preuzmu sve nezvanične religije, sekte i kultove i okupe ih u jednu, jer novom svetskom poretku treba samo jedna njihova religija.

Koliki uticaj u svetu imaju pojedine sekte moglo se videti na svečanom polaganju zakletve Kofi Anana (Annan) u Ujedinjenim nacijama. Naime, u prvom redu sedeo je Mun (Moon). Mun i Šri Činmoj (također osnivač sekte) imaju kancelarije u Ujedinjenim nacijama.

Južnokorejanac Mun, osnivač je Unifikacione crkve i tvrdi da mu se iz duhovnog sveta javilo trideset i šest američkih predsednika, od Džordža Vašingtona (George Washington) do Ričarda Niksona (Richard Nikson), proglašavajući ga gospodarom Drugog pojavljivanja, odnosno Hristovog dolaska, mesijom, spasiocem, istinskim izvorom i začetnikom čovečanstva.

Tokom svog života Tomas Džeferson (Thomas Jefferson) i Džejms Medison (James Madison), jedni od prvih američkih predsednika, protivili su se jedinstvu države i crkve, jer bi to, po njihovom mišljenju, ugrožavalo ljudska prava, čak i verska. Ali nakon smrti, obojica su promenili stav, tvrdi Mun u listu „Vašington tajms“ (Washington Times), čiji je inače vlasnik. Po rečima Muna, on je dobio podršku od američkih predsednika tokom serije konferencija spiritualnog sveta tokom 2002-2003. godine. Mun teži da ujedini vodeće svetske religije pod krovom svoje crkve i da postane vrhovni verski i politički lider planete. Džeferson i Medison, kako se tvrdi, nemaju ništa protiv ovog plana.

Mun i njegova crkva su inače veoma bogati i gotovo u svakoj američkoj državi vlasnici su ili imaju akcije u po nekoliko desetina kompanija. Ako želiš da zaradiš milion dolara, osnuj crkvu odnosno sektu, rekao je navodno Ron Habard (Hubbard), osnivač sajentologa.

Ajlin Barker (Eileen Barker), profesor sociologije religije i stručnjak za verske sekte na Londonskoj školi za ekonomiju, kaže za Radio Slobodna Evropa da se često preteruje u opasnosti od verskih sekti, a da se pri tom zaboravlja kakva su zla počinili pripadnici velikih religija, u ime Hrista ili Alaha. Zanimljivo je da su i neke poznate ličnosti angažovane u manjim verskim grupama. Za neke od njih se ne može reći da su sekte, ali insistiraju na specifičnim vrednostima i životnoj filozofiji.

Tako je pevačica Madona (Madonna), koja je rođena kao katolkinja, nedavno usvojila hebrejsko ime Ester i nosi crvenu vrpcu – znak Kabale – oko ručnog zgloba. Ona kaže da ozbiljno veruje u jevrejski misticizam i da je iritiraju optužbe da njena nova vera nije ništa drugo do privlačenje publiciteta. Kabala je sve popularnija među slavnim ličnostima, a među njenim sledbenicima su, pored ostalih, pop pevačica Britni Spirs (Britney Spears) i holivudska glumica Demi Mur (Moore).

Sada da čujemo razgovor sa profesoricom Ajlin Barker:

BARKER: Sve one u osnovi imaju kao članove konvertite prve generacije, odnosno ljude koji su napustili svoje stare religije i prešli u nove. Poznato je da su konvertiti mnogo veći entuzijasti nego osobe koje rođenjem postanu pripadnici određene vere. Sekte nastoje da budu atipične u odnosu na društvo u celini. Na primer, u sedamdesetim godinama prošlog veka, kada su postale veoma vidljive na Zapadu, usredsredile su se uglavnom na mlade i to visokoobrazovane. Druga crta je da većina novih verskih grupa ima harizmatske lidere, a njima po definiciji, sledbenici daju bezrezervnu podrušku i time vlast, koja nema uporište u tradiciji i određenjim pravilima, tako da su u osnovi neodgovorniji i nepredvidljiviji u postupcima, nego neko ko je izabran. Veoma često imaju protivrečne poglede na svet, odnosno crno-beli pristup. Insistiraju na jasnoj liniji razgraničenja – ili ste član grupe ili ste van nje, što je veoma važno za identitet i privlačenje mladih. Sekte su podložne mnogo bržim promenama nego tradicionalne religije. Na primer, za pripadnike prve generacije verskih sekti bilo je karakteristično da nemaju mnogo dece. Međutim, sledeća generacija se sve više odriče crno-belog pristupa, bolje je obrazovana, posvećuje više pažnju deci, a manje teži da spašava svet, što je bio slučaj sa prethodnom generacijom, ali se ne može generalizovati.

RSE: Šta je to što privlači verskim sektama visoko obrazovane ljude, bilo da su pripadnici velikih religija (bilo da je reč o protestantizmu, katolicizmu, pravoslavlju, pa čak i islamu), bilo da su u pitanju ateisti?

BARKER: Jedan od razloga je što nude dublji, posvećeniji pristup veri i duhovnosti. Nove verske grupe gledaju na staru crkvu kao na izvor apatije i hipokrizije, da ljudi u nju odlaze i pripadaju joj je iz društvenih razloga, a ne žive verskim načinom života, tvrdeći da u njoj nema dijaloga. To se pre svega odnosi na Zapadnu Evropu. U Istočnoj Evropi je u pitanju podozrivost prema crkvi zbog sumnji da je u prošlosti sarađivala sa komunističkim režimom.

RSE: Da li nove verske grupe predstavljaju opasnost po društvo, da ne generalizujemo, ali neke od njih, na primer, satanisti?

BARKER: Naravno da su neke opasne. Na primer pripadnici japanske verske sekte AUM Šinrikjo. Bilo je i opasnih incidenata vezanih za sataniste. Međutim, satanistička crkva koju je u Americi formirao Anton La Vej (La Vey), bila je u osnovi veoma moralna. Ona je pre svega bila usmerena protiv hipokrizije u hrišćanstvu. Sada ima raznih zloupotreba, počev od ritualnih ubistava pa do seksualnih orgija. Reč je o relativno malim grupama, obično do petsto ljudi.

RSE: Koja je grupa po Vama najagresivnija i najopasnija, imajući u vidu snagu, rituale i ciljeve?

BARKER: Mislim pre svega na stare, tradicionalne religije, čiji su postupci izazvali mnogo pogubnih posledica. Prilično toga gnusnog je u svetu počinjeno u ime hrišćanskog Boga ili muslimanskog Alaha.

RSE: Da, ali kada govorimo o verskim sektama?

BARKER: Ne želim nikoga da posebno imenujem. Pripadnici japanske verske sekte AUM Šinrikjo su prilično opasni. Znamo za porodicu Menson (Manson) u Americi, koja je ubijala ljude. Neke druge ne čine baš časne stvari, uzimajući od članova novac, trošeći u beskonačnost njihovo vreme da bi sprečili kontakte sa spoljašnjim svetom. Međutim, to čine i glavne crkve, ali to niko ne pominje, zato što postoje dupli standardi.

RSE: Šta je to što privlači poznate ličnosti da uđu u verske sekte? Na primer, Madona je članica Kabale, zatim Britni Spirs i Demi Mur. Ričard Gir (Richard Gere) je do skora bio vatreni pobornik Dalaj Lame. Da li je u pitanju neka vrsta ekstravagancije, ili teže nečemu što ne mogu da nađu u realnom svetu i u velikim religijama?

BARKER: Verujem da su iskreni u svom traganju za nečim novim. Možda nisu u pravu, ali privuklo ih je to što mogu upražnjavati veru na specifičan način. Ponuđena im je originalna zajednica ljudi koji traže nove vrednosti i smisao života, u mogućnosti su da pronađu svoj novi identiet. Zanimljivo je da je u verskim sektama velika fluktuacija članova. Naime, oni ubrzo odlaze ako ne pronađu ono što traže i što im je ponuđeno. U slobodnom svetu je to moguće. Naravno, ponekad je to skopčano sa teškoćama, ali to se dešava i u velikim crkvama. Skloni smo da često tretiramo nove verske grupe kao žrtvene jarce za sve probleme, ne retko im ugrožavajući osnovna ljudska prava.

Pomenuta sekta AUM Šinrikjo u Japanu je 1995. godine pustila nervni gas sarin u podzemnu železnicu, od čega je umrlo najmanje nekoliko desetina ljudi, a nekoliko hiljada ih je povređeno.

Za kraj ovog pregleda kratko o satanistima. Njihov osnivač, odnosno idejni tvorac Alister Crouli (Aleister Crowley), rođen 1875. godine u Engleskoj, u knjizi „Knjiga Zakona“ kaže: „Čini kako ti je volja i neka ti to bude jedini zakon.“ Knjiga naređuje sledbenicima obožavanje Satane vatrom i krvlju, mačevima i kopljima. Uči da zarad toga prinose žrtvu: „Daruju stoku, malu i veliku, onda i dete“. Zatim da izbace osećaj sažaljenja i da ubijaju i muče slabije od sebe: „Isčupaj majku iz svog srca i pljuni u lice svoga oca. Neka tvoja noga zgazi stomak tvoje žene i neka beba na njenim grudima postane plen pasa i lešinara“, pisao je između ostalog Crouli.

Gospodine Miljajeviću, večeras smo otvorili ovu priču sa podatkom po kome u Srbiji oko pola miliona ljudi jeste u sekti. Kako ste došli do te cifre?

MILJAJEVIĆ: To je statistika. Statistički podatak pokazuje da je pored svih ljudi koji su se izjasnili da pripadaju određenim veroispovestima ili da su ateisti, ostala jedna grupa od 334 hiljade i neki koji se nisu izjasnili. S druge strane, podaci policije i vojske, odnosno njihovih bezbednosnih i obaveštajnih službi ukazuju na to da je – kako malopre reče profesor – velika fluktuacija, što kažem i ja. Dakle, broj pripadnika sekti se kreće između 350 i 500 hiljada ljudi. Da vam odgovorim i na pitanje koje ste više puta postavljali i malopre u razgovoru sa gospodinom Brankom Čičićem. Mi nikome ne osporavamo pravo na verovanje. Može čovek da veruje u šta god hoće, može da veruje u pikslu, ako hoće, ili u termoakumulacionu peć, nije nikakav problem. Ali je poenta da u svom verovanju ne sme da ometa ostale ljude. Problem je, dakle, u nasilnom misionarstvu. Kada, recimo, neko leži u bolnici, kada ima godinu dana ili šest meseci do kraja života, i vi mu dođete i kažete da će propasti ukoliko ne postane Jehovin svedok, da će samo kao Jehovin svedok doživeti spasenje. Ili kada vas neko spopadne na autobuskoj stanici ili spopadne dete u školskom dovrištu i slične stvari. Drugo, mi reagujemo samo na njihove negativne pojavne oblike. Malopre pomenuti AMU Šinrikjo, onda 1978. godine Džim Džons (Jim Jones), Gvajana – 914 mrtvih, „Deset Božjih zapovesti“ u Keniji 2001. godine…

RSE: Mislite li da tako opasna sekta deluje i ovde?

MILJAJEVIĆ: Mi smo do sada, za ovih petnaest godina, imali oko pedeset ljudi koji su platili svojim životima to što mi nemamo ni zakon, ni organizovanost institucija za preventivnu zaštitu našeg stanovništva od sekti. Mi izgleda moramo svaki član zakona da platimo krvlju. Znači, pedeset ljudi je u proteklih petnaest godina stradalo na razne načine, neki su izvršavali samoubistvo, a neki su ubijani. Pedeset, ne više. Ali zar mi treba da dozvolimo da dobijemo neku strašnu sektu koja će ubiti sto, dvesta, trista ljudi? Znači mi moramo, kao i ostale, zapadne zemlje, koje su uređene, a mi težimo nekoj Evropi, da donesemo Zakon o verskim zajednicama, moramo da donesemo proširenje Krivičnog zakona. Mi ne pravimo lov na veštice, ne jurimo sekte kao sekte, kultove kao kultove, kao organizacije, nego tehnike, metode, učenja, obrede, rituale, koji narušavaju fizičko, mentalno i duhovno zdravlje. Znači, samo se to sankcioniše. Recimo sajentologe je Komitet za zaštitu ustavnog poretka Nemačke stavio pod striktni nadzor. Austrijanci su recimo formirali prvu upravu bečke policije koja prati samo sekte i kultove. Na nivou Evrope, direktno u Strasburu, postoji organizacija koja se zove FECRIS (Federacija evropskih centara za istraživanje delovanja i informisanje o sektama).

RSE: O tome ćemo čuti nešto više kasnije od profesora Petorivća. Ja bih se vratio na vaše savetovalište.

MILJAJEVIĆ: Pa mi imamo savetovalište pri hramu Sveti Aleksandar Nevski. Dolazi nam od prilike tri do pet novih ljudi nedeljno koji traže pomoć da izađu iz određenih sekti.

RSE: Koji su razlozi zbog kojih oni najčešće napuštaju sektu?

MILJAJEVIĆ: Razlozi su ti što očigledno nisu dobili ono što su se nadali da će dobiti u određenoj organizaciji. A s obzirom da su neko vreme proveli tamo, doživeli su ili poremećaj u ponašanju ili izmenjeno stanje svesti, i onda dolazi do toga da ne mogu baš najbolje da se uklope u društvo, dakle kada izađu iz te kompaktne, vakuumske sredine određene sektaške organizacije. Teško im je da ih razumeju prijatelji, drugovi, rođaci i tako dalje.

RSE: Vi im pomažete tako što pokušavate da ih usmerite gde da se obrate?

MILJAJEVIĆ: Mi ne samo da pokušavamo, mi u tome uspevamo. Kod koga dođe do određene patologije, šaljemo ga ili kod psihologa ili kod psihijatra. Ostale ljude, kod kojih se nije pojavila patologija – a patologija se najčešće pojavljuje kod onih ljudi koji su bili u psiho-kultovima i u sektama s Dalekog Istoka – šaljemo u određene organizacije, sportske klubove i neka druga udruženja, gde se oni resocializuju u prosek ovog društva.

RSE: Da li su Jehovini svedoci sekta, po vama?

MILJAJEVIĆ: Jesu, kako da ne, pseudo-hrišćanska sekta. I ne samo po meni, nego po svim enciklopedijama.

RSE: To vas pitam zbog toga što ćemo sada čuti jedan kratak razgovor sa jednim mladićem iz Bora, koji je insistirao na anonimnosti. On je bio u Jehovnim svedocima, izašao, i evo šta je rekao koji su bili njegovi motivi, kako da uđe, tako i da izađe. Najpre govori o tome šta se od njega u Jehovinim svedocima očekivalo. S njim je razgovarao naš dopisnik Dejan Radulović:

„Uglavnom da poštujem njihova pravila, merila, način života. Sve ono što je van zajednice te grupe je smatrano lošim. Jednostavno moraš da pripadaš samo njima. Nikakve cigarete, alkohol, nikakav seks pre braka, ne smije se primati transfuzija…“

Kako si se osećao dok si bio u Jehovinim svedocima?

„Pa u tim prvim trenucima odlično. Stekao sam poverenje, bilo je fino. Međutim kasnije, kad su nastali pravi životni problemi, niko mi nije pomogao.“

Zašto si ih napustio?

„Razočarao sam se, kako u mom privatnom životu, tako i u ljude koji su vodili tu ekipu. U trenucima kad mi je bila potrebna najveća pomoć, nije bilo podrške. Bilo je priče – biće pomoći, pomoći ćemo ti, međutim kad je trebalo preći sa reči na dela, od toga nije bilo ništa.“

RSE: To je bio jedan od bivših pripadnika Jehovinih svedoka. Gospodine Miljajeviću, da li su ovo priče koje najčešće slušate?

MILJAJEVIĆ: Pa u devedeset i devet posto slučajeva upravo to. Čovek kada uđe u sektu, apsolutno biva zaokupljen njihovom pažnjom. Taj deo se zove „bombardovanje ljubavlju“. Usvoji određena pravila ponašanja i posle nekog vremena sam počinje da misionari, jer želi svojoj okolini da prenese ono lepo što se njemu desilo, jer zaista u početku mu i jeste lepo – dobio je definisaniji, osmišljeniji način života. I gde će prvo da misionari nego u svojoj porodici, među svojim rođacima, među svojim prijateljima i kolegama na poslu. Vremenom, to njihovo nasilno misionarstvo…

RSE: Po čemu nasilno?

MILJAJEVIĆ: Pa nasilno zato što oni kod drugih ljudi ne poštuju slobodu njihove veroispovesti. Ako ja sedim sa nekim kolegom na poslu u istoj kancelariji i on meni godinu dana priča o svojoj novoj sekti u koju se učlanio…

RSE: Njegovo je demokratsko pravo da priča.

MILJAJEVIĆ: Jeste, ali nema pravo da mene uznemirava, jer ja njemu ne pričam koliki ja jesam ili nisam pravoslavac, koliko sam puta bio na liturgiji ili nisam bio na liturgiji. Neka zadrži to za sebe, kao što ja svoje zadržavam za sebe. Znači, to je to nasilno misionarstvo. Kod ljudi se onda budi samoodbrambeni mehanizam i stvara se jedno raslojavanje, jedna socijalna problematika. On kasnije kad pokuša da izađe, više nema kontakta sa bivšom sredinom, sa prijateljima, rođacima i ostalima. Upravo ste videli iz ovog primera iz Bora, kada je ovaj mladić pokušao da izađe, više nije imao prijatelje, više nije imao ko da mu pomogne. O tome se radi. Znači, čovek je bukvalno sam kao na pustom ostvu. I to je između ostalog jedna od stvari zbog kojih su oni, da kažemo, na određen način destruktivni i opasni, jer prave polarizaciju u društvu.

RSE: Kada već govorimo o motivima koji podstaknu ljude da izađu iz sekte, ljudi koji vama dolaze i koji vam se žale i traže pomoć, šta najčešće navode kao motive koji su ih ovdje u Srbiji podstakli da se priključe nečemu takvom.

MILJAJEVIĆ: Pa to je kao kada recimo neko trči da proba prvu cigaretu. Žele da budu malo različiti od svoga društva, žele da nađu neko novo, starije društvo, neki definisaniji način života, filozofiju, način ponašanja, možda nešto u vezi sporta i slično. Znači, posredno ili direktno utrče u tu neku sektašku organizaciju. U početku to biva zanimljivo, u početku to biva definisanije, lepše, stalno su okruženi određenom pažnjom (taj deo se zove, kažem, „bombardovanje ljubavlju“), znači bukvalno su epicentar određenog događanja. Međutim, vremenom postaju samo obični članovi, lagano gube interesovanje. Pogotovo kod tih tehnika, meditativnih i sličnih, gde se kod mnogih ljudi počnu pojavljivati i mnogi problemi psihičke prirode – određene paranoje, strahovi, nervoze, depresije – i oni, kada osete tako nešto, pokušavaju da izađu iz svega toga. E sada, izaći je vrlo teško, jer su prekinuli određene veze koje su imali pre toga u društvu. Onda se obraćaju ili lekarima ili sveštenicima ili savetovalištima.

RSE: Da li postoje primeri u kojima je pokušaj njihovog izlaska bio sprečen i onemogućavan?

MILJAJEVIĆ: Ne baš direktno, ali postojale su neke pretnje.

RSE: Pretnje koje vrste?

MILJAJEVIĆ: Od pretnji – ako budeš otišao od nas, biće ti vrlo loše, do pretnji ubistvom.

RSE: Gde je bio taj slučaj?

MILJAJEVIĆ: Imali smo slučaj u Belom Potoku, gde su roditelji jednog od tih dečaka angažovali udruženje „Bedem“ (što je također udruženje koje se bavi zaštitom od sektaškog delovanja) da bukvalno stavi obezbeđenje oko kuće. Bilo je i bezbroj drugih primera, a to je jedan od njih. Ima i primera kad neko počne da smeta ili pokušava da izađe, onda mu daju određeni psihološki okidač, da čovek bukvalno izvrši samoubistvo. Od septembra do decembra prošle godine smo radili tri pokušaja samoubistva. Trinaestogodišnja devojčica, članica sekte „Cna ruža“, skočila je sa Plavog mosta, s deset metara visine, i jedva preživela. Onda je ležala u bolnici, skroz vezana onim šinama i longetama, i u takvom stanju opet pokušala da skoči kroz prozor.

RSE: Je li pokušao neko da dopre do nje?

MILJAJEVIĆ: Kako da ne. U bolnicama postoji psihološko-psihijatrijska služba.

RSE: Koje je njeno objašnjenje, zašto je rešila da prekine život?

MILJAJEVIĆ: Zato što je njoj neko u toj sekti „Crna ruža“ dao do znanja, sugestivno, da nju njeni roditelji ne vole, da nju njena majka ne voli i da hoće da je odbaci. I ona, povređena time – sa trinaest godina znate kako je, hormoni luduju, nismo svi savršeni i definisani u svom ponašanju da razgovaramo, da vidimo o čemu se radi – ona je jednostavno otišla na Plavi most i skočila dole na asfalt. Onda smo imali jednu sedamnaestogodišnju devojku koja je pokušala izvršiti samoubistvo skokom kroz prozor, ali srećom stanovala je na prvom spratu. Onda imate one slučajeve u školi „Sveti Sava“, gde su bila dva pokušaja samoubistva i dva uspešna samoubistva. To su samo neki slučajevi koji mi sada padaju na pamet, ali kada sednete i pogledate u papir, onda zaista dođete do cifre od preko pedeset ljudi koji su vrlo jasno i vrlo konkretno bili vezani na određene sekte i kultove i koji su zbog toga izgubili život.

RSE: Mislite li vi da o ljudima koji pripadaju manjinskim verskim grupama ovde vlada previše predrasuda?

MILJAJEVIĆ: Ne samo da ne vlada previše predrasuda, nego nema ni pravih informacija. Ali kažem, za to su zadužene određene institucije u društvu.

RSE: Ovo vas pitam zbog toga što postoji, na primer, veliki broj ljudi koji su u Jehovinim svedocima, a koji žive sasvim normalno, jedino što pripadaju toj grupi, ali ljudi ih evo smatraju sektom.

MILJAJEVIĆ: Oni jesu sekta po svojoj definiciji – pseudo-hrišćanska sekta, nepriznata verska organizacija svugde osim u Americi. Drugo, oni kada bi sedeli u svojim kućama, u svojim hramovima, u svojim parkovima i družili se između sebe, ne bi bilo problema. Ali evo recimo meni minimalno dva put mesečno adventisti ili Jehovini svedoci kucaju na vrata da mi dele „Kulu stražaru“ ili neke druge svoje brošure, iako sam im sto puta do sada objasnio da me to apsolutno ne zanima. Razgovarao sam s njima, uvodio ih u kuću, pokazivao kandila, ikone, Sveto pisamo i tako dalje, ali ništa. Svaki put dođe neka nova ekipa koja mi ponudi određenu brošuru.

RSE: Sada bismo se opet mogli vrteti u krug – njihovo pravo je da pitaju, naše da odbijemo. A koliko vlada predrasuda, pokušali smo da utvrdimo u jednoj ulici na Karaburmi, gde je godinama, i to vrlo kriznim godinama, od 1994. godine pa nadalje, bilo sedište Hare Krišne u Beogradu. Oni su se odselili, a evo šta kažu njihove prve komšije:

„Imali su ono svoju garderobu, muškarci ošišani, s onim repićima, a devojke uglavnom s dugačkim kosama, s kikama, uglavnom obučene u ono nešto kao sari. Mi lično nismo imali nikakve probleme s njima. Čuli smo doduše da oni ovde dovode neku decu, odnosno da su neke majke tražile svoju decu, ali mi lično nismo imali nikakvih problema. Ja imam dvoje dece koja su u to vreme mogla da budu vrlo komplikovana, međutim njih, niti ičiju decu iz komšiluka, nisu uznemiravali. Bili su vrlo pristojni, pozdravljali su, na primjer ti Maja i Đorđe koji su bili glavni. Mi smo jednom prilikom kao komšije bili i pozvani da vidimo o čemu se radi, kako to izgleda. Poslužili su nas tom njihovom hranom, koja je vrlo prirodna – voćni sokovi i tako dalje, dakle nikakve droge i slično. Ja nisam ništa primetila, posle toga nisam bila pospana, ni suprug, ni ja, niti smo nešto halucinirali.“

„Kod mene je jedan stanovao. Nismo imali problema. Jedino što je skupljao pare, nije imao da plati. Donosio mi je crni hleb. Ja uzmem, ali nisam jeo. Nije mi se sviđalo.“

„Svake subote ili nedelje tu je bilo mnogo automobila, nekih čak i vrlo skupocenih, čak je bilo i stranih registracija, ljudi su dolazili i tu se pevalo ono njihovo: ,Hare Krišna, Hare Krišna…‘, što ste čuli i u filmu ,Mi nismo anđeli‘ i tako dalje. Čula sam da su se odselili odavde, ali da još postoji jedna grupa na kraju ove ulice. Ali gde, iskreno da vam kažem nemam pojma. Posle toga ih nikada više nisam videla.“

RSE: Ni ja ih nisam uspeo pronaći u istom delu Karaburme. Komšije pričaju da su to bili vrlo mirni ljudi, koji su skupljali hranu i koji su je, kako su sami rekli, nosili u bolnicu. Da li je, po vama, Hare Krišna sekta?

MILJAJEVIĆ: Jeste.

RSE: Šta ih čini sektom, ako su već toliko bili mirni i ako su toliko, da kažem, humanitarno delovali?

MILJAJEVIĆ: Morate da razgraničite određene stvari. Ne moraju svi ljudi da nose trozubac i da lepe veštačke rogove na glave da bi ličili na đavola. Mi živimo u eri i u veku velikih komunikacija, određenih globalnih kretanja, ljudi koriste medije da bi prezentirali i radili određene stvari, neko to koristi za nešto dobro, neko to koristi za nešto loše. Šta je bitno za Hare Krišnu? Ova Hare Krišna koja je kod nas, ona nije sekta u odnosu na hrišćanstvo, jer nema nikakvih dodirnih tačaka sa hrišćanstvom, ona je sekta u odnosu na hinduizam. Godine 1979. Šrila Prabhupada je otišao u Ameriku i tamo napravio svoju novu organizaciju i nazvao je Hare Krišna. Zove se „Društvo za svesnost Krišne…“ i tako dalje, ima jedno petnaest imena. Ali to nije izvorna Hare Krišna iz Indije. Znači, oni jesu sekta u odnosu na izvorni hinduizam, a ne u odnosu na hrišćanstvo.

RSE: Vi ste rekli da vaše udruženje deluje pri Crkvi Aleksandra Nevskog. Mislite li da je crkva jedini odgovor na ovu opasnost?

MILJAJEVIĆ: Naše društvo ne deluje pri Crkvi svetog Aleksandra Nevskog, mi tamo samo koristimo jednu prostoriju za savetovalište, dakle u saradnji sa hramom Aleksandar Nevski, jer su u zadnjih petnaest godina ljudi koji su tražili pomoć pretežno dolazili tamo. Naše društvo radi na teritoriji Srbije i Crne Gore. Tako smo registrovani i tako radimo, dakle gde god je potrebna pomoć – edukacija, preventiva, predavanja, tribine i tako dalje, gostovanja po medijima, kao i večeras ovde.

RSE: Pitanje je, dakle, da li crkva dovoljno čini?

MILJAJEVIĆ: Pa crkva ne čini dovoljno.

RSE: Zašto?

MILJAJEVIĆ: Ne znam zašto. Očigledno nemaju osećaj da bi trebali da učine više. Znači, kada neko ima neki problem, on ode i zatraži pomoć. To se radi na nivou nižeg svešteničkog rada. Ali na nivou vladika, episkopa, kardinala i ostalih, ne radi se dovoljno. Mislim da bi za svakih par meseci, za svaki pojavni oblik, trebalo da izađe određeno saopštenje ko su oni i šta su oni, s obzirom da te organizacije neće da daju punu informaciju o sebi.

RSE: Da li država čini dovoljno?

MILJAJEVIĆ: Apsolutno ne. Država čini još manje.

RSE: U tome se slaže i više puta u toku emisije citirani specijalista za psihijatriju i psihoterapiju, penzionisani profesor na nekad Medicinskom fakultetu i nekada načelnik na Vojno-medicinskoj akademiji, jedini član iz Srbije Evropske federacije za istraživanje i informisanje o sektama, gospodin Bratislav Petrović:

RSE: Gospodine Petroviću, da li vas je iznenadio ova slučaj koji je zabeležen u Novom Sadu? Da li je to zaista retko u Srbiji, ili ste se vi sa takvim primerima i ranije susretali?

PETROVIĆ: Ono što je novo je drastičnost i javna najava kidnapovanja. Inače se obično ne vrši nikakva javna najava unapred njihovog destruktivnog akta. Poznato je i iz literature i sa stručnih sastanaka međunarodnih stručnjaka za problem sekti, da se devojčice – naravno nevine – žrtvuju u seksualnim orgijama, u okviru takozvane „Crne mise“ ili pompe diaboli, đavoljske svečanosti, posebne ritualne radnje satanista, da bi se nakon toga vršila „pričest“ krvlju žrtvovane devojčice. Znači, ni u kom slučaju se opasnost ne sme podceniti. Treba imati jedan realističan stav – opasnost ni precenjivati, ali je ni podcenjivati.

RSE: Kakva su vaša iskustva, kakvi su motivi tih ljudi koji se odlučuju na takva dela, da učine tako jezive stvari?

PETROVIĆ: Sve sekte se koriste tehnikama mentalnih manipulacija, u cilju pridobijanja buduće klijentele. Znači, sekta predstavlja formalno organizvanu socijalnu grupu hijerarhijskog ustrojstva, gde se prevarnom zloupotrebom neznanja ili slabosti drugo lice dovodi u stanje podčinjenosti, do stepena sektne adikcije odnosno zavisnosti od gurua i doktrine koju sekta nameće.

RSE: Koliko je meni poznato, vi prilično dugo radite na ovom pitanju. Sa VMA su vas poslali još 1993. godine, kada se dogodilo ubistvo koje je počinio Josef Meder.

PETROVIĆ: Da, 23. juna 1993. godine je izvršen zločin u Vranju, u Kasarni Južnomoravske brigade. Izvršio ga je jedan mladić – nije važno njegovo ime, niti nacionalno poreklo – koji je bio i sam žrtva sekte. Imao je utetoviran datum kada mu je njegov guru, znači duhovni vođa, odredio da izvrši zločin i samoubistvo nakon zločina. Imao je također utetoviran znak velike zveri – simbol satanizma Alistera Croulija, utemeljivača modernog satanizma. Znači tada je, kao što to obično biva, izvršilac izvršio samoubistvo, znači žrtva sekte je izvršila zadatak koji je bio prethodno određen, a na žalost vođa sekte, naredbodavac, manipulator, učitelj, instruktor, guru ili duhovni vođa, ostao je nekažnjen i nepoznat. Znamo samo žrtve, a žrtve su bili nedužni mladići i jedan podoficir i naravno sam izvršilac.

RSE: S obzirom na okolnosti u kojima mi živimo, dakle tokom devedesetih pa naovamo, koje bi bile najugroženije kategorije u Srbiji? Da li se možemo voditi za istim tim principima koji važe u Evropi ili ovde ima nekih specifičnsoti?

PETROVIĆ: Mi smo zbog izuzetno teške ekonomske krize, socijalne krize, psihološke krize, zatim ratom zahvaćenih područja bivše Jugoslavije, ogromnog broja izbeglica, krajnjeg osiromašenja, zatim totalnog razaranja porodica, uz permanentan raspad vrednosnog sistema i kompletnu konfuziju i inverziju vrednosnih preferencija u čitavom društvu, postali i jesmo i dalje terra missionaris, znači bogom dana zemlja, za delovanje sekti.

RSE: Da li ste vi zadovoljni onim što država Srbija i Crna Gora, odnosno Republika Srbija, čini na polju zaštite od sekti?

PETROVIĆ: Nisam zadovoljan. Niko trezven i racionalan, nijedan prosečan građanin ne može biti zadovoljan, jer koliko je mojoj malenkosti poznato, država ne preduzima ništa u cilju zaštite svojih građana od delovanja sekti. A krajnji cilj delovanja sekti je zapravo narušavanje ljudskih prava. Zato se u stručnim krugovima Evrope govori da sekte deluju „liberticidno“, jer upravo deluju na svest ljudi, na njihovu slobodu izbora verovanja, slobodu mišljenja, slobodu osećanja… Tako da se danas delovanje sekti svrstava u red ugrožavanja osnovnih ljudskih prava. A mogu vam reći da se posebno poklanja pažnja preventivnim merama, od osnovne škole pa nadalje. Tako, na primer, jedna mala Belgija, u okviru pedagoških mera, naravno pod pokroviteljstvom države, organizuje posebno putujuće pozorište, gde se deci na prikladan način zapravo prikazuju tehnike mentalnih manipulacija koje primenjuju instruktori, učitelji ili gurui, duhovne vođe, u cilju vrbovanja i pridobijanja budućih žrtava sekti.

Time da li hoćemo da idemo u Evropu ili hoćemo da ostanemo u ovoj balkanskoj krčmi, neka se pozabave ljudi koji preuzimaju odgovornost za sudbinu ove zemlje. Ja sam samo stručnjak za ljudsku dušu i ništa više.
XS
SM
MD
LG