Dostupni linkovi

logo-print

Penzije u tranziciji


Neuplaćeni doprinosi za radni staž i penzijsko i invalidsko osiguranje predstavljaju veliki problem kragujevačkih radnika koji su ispunili jedan od uslova za odlazak u penziju, ali ne mogu da iskoriste to svoje pravo, jer njihove bivše firme nisu redovno izmirivale obaveze prema Fondu penzijsko-invalidskog osiguranja. Aleksandar Veljaković, predsednik Sindikata metalaca Šumadije i Pomoravlja, kaže za naš program da je taj problem posebno izražen za period od 1990. do 2000. godine, kada većina ovdašnjih firmi nije izmirivala obaveze prema svojim radnicima:

„Postoji taj problem neuplaćenog radnog staža. To se posebno manifestuje u godinama od 1990. do 2000. godine. U ovom trenutku u Kragujevcu ima sigurno oko desetak hiljada ljudi kojima se neredovno uplaćuje radni staž. Imamo problem i sa takozvanom sivom ekonomijom. Ljudi rade u privatnim firmama, gde se ili ne uplaćuje radni staž ili se uplaćuje radni staž po najminimalnijem osnovu, tek toliko da ih prijave, a ne po osnovu njihove stručne spreme i posla koji obavljaju.“

Otpuštanje s posla, neisplaćene zarade i neuplaćeni doprinosi za penzije, bili su najčešći razlozi za brojne štrajkove, koji su u protekle četiri tranzicione godine potresali Kragujevac. Nekoliko stotina radnika propalih kragujevačkih fabrika i dalje bezuspešno pokušava da ubedi svoje bivše firme da im uplate doprinose i omoguće odlazak u zasluženu mirovinu:

„Firma u kojoj sam proveo život i koju smo sagradili mi, zajedno sa građanima grada Kragujevca, ostala mi je dužna pedeset i dva lična dohotka, šest i po godina neisplaćenog staža.“

„Od 1991. godine su me stavili kao invalida ,Zastave‘. Kad sam otišla, 1999. godine, suočila sam se s tim da mi nisu uplaćivali onih četiri sata i da nemam pravo na penziju od 1991. do 1999. godine.“

„Imam trideset i tri godine radnog staža i evo vidite gde sam. Nema nam spasa. Ovo je bruka i sramota. Posle trideset i tri godine radnog staža morati izaći na ulicu, to je katastrofa.“

„Ja ne mogu za pet meseci da odem u penziju. Moram da čekam još tri godine.“

„Izgleda da smo pre za grob nego za penziju, kako situacija sada stoji. Ne znam kako će to da ze završi.“

Sindikat je prišle godine uspeo da u dogovoru sa Vladom Srbije obezbedi povezivanje radnog staža za radnike velikih privrednih sistema i da im na taj način stvori preduslove za odlazak u penziju. Veljaković kaže da i pored toga mnoge firme i dalje ne uplaćuju doprinose za zaposlene:

„Mi smo kao Sindikat razgovarali sa resornim ministarstvima i od prošle godine smo uspeli da za velika preduzeća, koja su u restruktuiranju, dogovorimo da Fond za razvoj praktično preuzme deo dugova od fabrika i za te ljude je za prošlu godinu povezan i uplaćen radni staž. Dešava nam se da i ove godine, na žalost, mnoga preduzeća ne uplaćuju radni staž za radnike i dešava nam se da i dalje za mnoge firme nije uplaćen radni staž.“

Veljaković kaže da je novi Zakon o stečaju jasno definisao i pitanja radnih prava radnika koji su ostali bez posla, ali da državni organi i dalje dozvoljavaju firmama da ignorišu osnovna radnička prava:

„U prvom redu povezivanje radnog staža i tri meseca pre odlaska firme u stečaj minimalni lični dohodak. Znači, zakonom je to rešeno. Zakonom je također rešeno da poslodavac ne može isplatiti platu, ne može isplatiti lični dohodak i druge obaveze, ukoliko nije uplatio poreske doprinose. To je zakonom rešeno, ali u praksi se gleda kroz prste. I onda dolazimo u situaciju da opet imamo problem kroz dva, tri ili pet meseci, kada odete u Penzijsko-invalidsko osiguranje i vidite da radnicima nije uplaćivan staž, ili vam dođe radnik i kaže da treba da ide u penziju, ali da mu staž nije uplaćen.“

Naš sagovornik kaže da država suočena sa stalnom opasnošću od izbijanja radničkih nemira, dozvoljava firmama koje su pred stečajem da krše zakon, što stvara pravu konfuziju među radnicima, koji su zbog toga primorani da se tuže sa firmama, kako bi ostvarili pravo na pošteno zarađenu penziju:

„Ja spokojno čekam penzionerske dane, jer smatram da će oni to pošteno da isplate.“

Situacija je ista i kod nas. Moramo da proverimo da li se uplaćuje radni staž. Pojedini još nismo proverili.“

„Godinu dana se ne uplaćuje. Od maja meseca ne radimo. Kažu nam – snalazite se. Radim privatno, šljakam i tako.“

„Šta će da bude, ne znam. Tužim se tu na sudu, pokrenuo sam postupak. Videćemo šta će da bude.“

„Sudim se s njima od 1996. godine, ročište još uvek traje. Delimično su mi nešto isplatili. Treba da ih je sramota.“

Preduzeća jednostavno nisu uplaćivala doprinose za penziono osiguranje. Neka zato što su u međuvremenu temeljno propala i nisu imala novca ni da isplate plate, a druga zato što su shvatila da se bez posledica mogu osloboditi tog velikog troška, jer neuplaćivanje staža niko nije kontrolisao.

Priča druga: beneficirani radni staž za rudare prema novom zakonu više ne postoji.

Po novom zakonu, pored četrdeset godina staža, za odlazak u penziju je potrebo imati i pedeset i tri godine života. Tako su oni, koji su svoj radni vek započeli veoma rano, i zbog teških uslova rada imali beneficije, još uvek mladi za odlazak u penziju. Miodrag Manasijević, predsednik Invalida rada Rudnika bakra „Bor“:

„Kad je zakonodavac pripisivao zakon, on nije uvrstio u tu kategoriju i rudare. Znači, u toj kategoriji mogu dobiti penziju sa četrdeset godina staža ili pre toga baletani, policajci, pripadnici tajne službe, piloti i šta ti ja znam, te povlašćene kategorije, ali tu nisu uvršteni i rudari. A oni navrše četrdeset godina radnog staža pre nego što navrše godinu starosti koja je potrebna po novom zakonu.“

Predsedik Sindikata Rudnika „Jama“, jednog od pogona sa izuzetno teškim uslovima za rad, Zoran Stanojković, kaže:

„Rudari su sada prinuđeni da rade do pedeset i tri godine starosti. Osećaju se izdanima od strane zakonodavca, jer su oni svesno žrtvovali svoje zdravlje radeći u rudniku, da bi između ostalog i ranije otišli u penziju.“

A evo šta na sve ovo kaže i jedan od dugogodišnjih radnika pogona „Jama“:

„Ja sam čitav svoj radni vek proveo u ,Jami‘, gde sam i dan danas. Ispuniću uslove 8. aprila 2006. godine, tad ću da navršim četrdeset godina radnog staža i pedeset i tri godine starosti.“

Ali ovde se priča ne završava, jer kako kažu u Sindikatu „Jame“, ima i onih koji su radeći rudarski posao, teško oboleli, ali nisu uspeli da ostvare invalidsku penziju. Zato je pokrenuta inicijativa za preispitivanje njihovog invaliditeta, jer su, po rečima predsednika Sindikata, mnogi oštećeni:

„Pored radnika koji ne mogu da ostvare pravo na penziju, znači radnika iz proizvodnje, postoje i invalidi rada, koji su dobili drugi posao zbog svog invaliditeta. Međutim, ti ljudi sa narušenim zdravstvenim stanjem ne mogu da obavljaju ni posao na tom drugom radnom mestu, pa smo mi na osnovu toga pokrenuli inicijativu da se pred nekom posebnom lekarskom komisijom ponovo utvrdi njihovo zdravstveno stanje, dakle stanje invalidnosti, i da se takvim ljudima zapravo omogući odlazak u penziju, jer su oni jednostavno nesposobni za bilo koji rad u okviru preduzeća u kome su postali invalidi. Navešću primer jednog mladog radnika koji je imao takvu povredu da je ostao invalid za čitav život, međutim konzilijum lekara ovde u Boru mu je preporučio promenu radnog mesta, iako čovek pomoću štaka ide i do toaleta. A s druge strane ima i slučajeva da su neki otišli u penziju sa mnogo manjim invaliditetom.“

Na kraju dodajmo i to da u Penzijsko-invalidskom osiguranju nisu upoznati sa inicijativom za preispitivanje ili reviziju invaliditeta. Ono što je poznato je svakako podatak da je i pre 2000. godine bilo mnogo zahteva za prevremenu penziju.

Ljudi koji su prvo ostali bez radnih mesta ili i bez samih preduzeća, a potom i bez penzije, sad moraju da sačekaju još neko vreme, dok ne napune dovoljno godina da pređu starosnu granicu i steknu pravo na penziju. Logično je da su, kad to saznaju, zapanjeni i ogorčeni, ali praktično bespomoćni da reše svoj problem. Jedino rešenje bilo bi da sami uplate godine koje im nedostaju. Oni koji za to imaju novca, mogu se svrstati u izuzetke. Šta država planira da uradi kako bi ovaj problem rešila, pitali smo ministra za rad Slobodana Lalovića:

„Mi ćemo ići na rešenje da se otvori mogućnost da radnici sami uplate za taj period koji im nedostaje, što je mogućnost koja je realna. Naravno, pitanje je da li imaju para, da li mnogi imaju para, ali to sigurno treba otvoriti kao mogućnost. Imamo i drugu stvar, a to je pitanje opšteg regulisanja neuplaćenih doprinosa u periodu od 1992. godine do 2004. Imamo u Ministarstvu urađen radni tekst zakona. To u suštini nije neka velika filozofija. Mi smo u suštini kroz taj radni tekst predvideli da se sukcesivno, u nizu godina, tom nekom ko treba da ide u penziju, to što mu nije uplaćeno za penziju na neki način pokrije generalno, tako da imamo rastegnuto opterećenje. Znači, govorim o ljudima koji bi išli u penziju u narednom periodu. U pitanju su pare, znači pitanje opterećenja Fonda penzijsko-invalidskog osiguranja, koji je inače deficitaran. Ali u toj jednoj koncepciji bi to opterećenje bilo najmanje moguće i to bi bio neki rastegnut period od pet do deset godina ili nešto slično tome.“

Ovaj trošak mora da se predvidi u budžetu, što trenutno nije lako. Vreme za razgovor o tom problemu biće u novembru, kaže ministar Lalović:

„Mismo zatvorili jedan solidan broj tih problema u nekim preduzećima. Na godišnjem nivou se radilo, grubo rečeno, o čak desetak milijardi dinara, dakle to što smo do sad radili. Tako da bi nas, prema nekim procenama, zatvaranje te priče koštalo oko trideset milijardi dinara. Međutim – to su sve gube procene – to bi sad koštalo oko sedamnaest-osamnaest milijardi dinara u periodu od 1992. godine do danas.“

U Fondu penzionog i invalidskog osiguranja postoji mogućnost da svaki zaposleni proveri da li mu je poslodavac uplaćivao radni staž. U nekim slučajevima poslodavci su uplaćivali radni staž, ali to nisu prijavili Fondu, tako da on te godine ne vodi u evidenciji, kaže Olga Andrić, direktor Finansijskog sektora u Republičkom fondu penzionog osiguranja:

„U takvim slučajevima, kad korisnik odnosno zaposleni krene da ostvaruje pravo iz penzijsko-invalidskog osiguranja, Služba matične evidencije po službenoj dužnosti prikuplja podatke od poslodavaca. Znači, odlazi se kod poslodavca, traži se predaja M4, ili za jednog ili za grupu radnika, zavisno od broja godina, vremenskog perioda, i da to dokažu da su uplatili.“

A šta se dešava ukoliko to preduzeće više ne postoji, pitali smo Olgu Andrić:

„U tom slučaju je to najbolji momenat, da tako kažem. Ako je poslodavac uplaćivao, a nije bio samo ažuran, odnosno njegova finansijska služba nije samo predala M4 obrazac, posle likvidacije firme, odnosno odlaska u stečaj i zatvaranja firme, svako pravno lice je dužno da finansijsku dokumentaciju, posebno dokumentaciju koja se odnosi na zarade i koja se trajno čuva (pedeset i više godina), preda istorijskom arhivu tamo gde je preduzeće radilo i obavljalo svoju delatnost. U tom slučaju istorijski arhiv je taj koji je dužan, po zamolnicama Fonda, da podatke o zaposlenima u toj firmi. Problem je u tome što znamo da veliki broj poslodavaca nije uradio tu zakonsku odredbu arhiviranja svoje dokumentacije, tako da onda moramo da zamolimo zaposlenog koji je podneo zahtev da sam kontaktira sa bivšim poslodavcem i da pokuša da sazna gde se nalazi ta dokumentacija i ko je vodio poslovne knjige, da bi mogli da kompletiramo dokumentaciju.“

U slučaju da preduzeća nisu uplaćivala doprinose, novim Zakonom o penzionom osiguranju, koji je stupio na snagu prošle godine, bilo je omogućeno da zaposleni sami plate doprinos retroaktivno za pet godina unazad. Taj rok je, međutim, istekao aprila ove godine. Kad ljudi dođu u Fond penzionog i invalidskog osiguranja i tamo saznaju da im fali nekoliko godina koje su oni sami uračunali u radni staž, reaguju ponekad ljutito, nekad očajavaju, a često su već bili svesni da im poslodavac nije uplaćivao doprinose, samo nekako potajno veruju da su im te godine ipak zabeležene u evidenciji, kaže jedna od službenica koje primaju žalbe.

Problem neisplaćenih penzija eskalirao je već od 1996. godine. Dešava se da poslodavac pojedinačno uplati doprinos onome ko dođe da to traži zbog penzije, ako zaposleni uspe da se izbori za svoje pravo. Postoje li sankcije za poslodavce koji nisu uplaćivali doprinose za penziono osiguranje, pitali smo ministra Lalovića:

„Sankcije postoje, ali mislite da će to nešto rešiti? Bojim se da u ovoj zemlji to neće ništa rešiti. Neuplaćivanje doprinosa je čak krivično delo prema važećem Kaznenom zakoniku, ali šta s tim? Hoću da vam kažem da se mogu pokrenuti postupci, ali da to neće uterati pare. U najvećem broju preduzeća ta priča je bespredmetna posle ovolike propasti. Imate, na primer, ceo jug Srbije, gde imate preduzeća koja su već zarasla u korov, i koga ću ja sad tu da tužim? Nekog direktora od pre osam godina? To je smešno. Može, ali time se ništa ne rešava.“

Da li postoji neki mehanizam da se poslodavac natera da plati doprinose zaposlenima i ko je za to nadležan, objašnjava Olga Andrić:

„Mi imamo mehanizme u smislu da kažemo poslodavcu da ćemo napraviti prijavu. Te nadležnosti smo imali do kraja 2002. godine, da im radimo blokadu računa, prinudnu naplatu i tako dalje. Od 1. januara 2003. godine taj posao obavlja Poreska uprava. Poreska uprava je ta koja je dužna da sprovede postupak prinudne naplate, što ona i čini. Poslodavcu se blokira račun, odnosno koriste se sva pravna sredstva prinudne naplate, da bi se namirili i doprinosi i naravno svi drugi javni prihodi, porezi i ostalo, zavisi čime se poslodavac bavi.“

Uglavnom propala preduzeća, veliki sistemi, nisu plaćali doprinose, već su dali zarade radnicima na druge načine, koji nisu ulazili u penzijski osnov. Olga Andrić:

„Izbegavali su da isplaćuju zarade, znači isplaćivali su neka druga lična primanja i radnici su smatrali da im je kroz ta druga lična primanja namiren radni staž, da su im uplaćeni doprinosi, međutim mi smo u kontrolama uglavnom zaključivali da to nije plaćeno, da nije izmireno i veliki broj radnika je, na žalost, upravo zbog takvog načina plaćanja i obračuna zarada, ostao bez svog penzijskog osnova.“

Veliki je broj radnika koji su svesno prihvatali da rade bez plaćanja doprinosa, jer nisu imali alternativu, misleći kako da prežive danas, a ne od čega će da žive kroz nekoliko godina ili decenija. Za njih ministar Lalović nema mnogo razumevanja:

„Oni su to prihvatili – govorim prosto o mom stavu – i ne mogu da se tuže nakon dvadeset godina kao da ih je neko prevario. To je smešna priča. Mislim, sve može, ali oni su to prihvatili. Ne postoji mogućnost da dođemo do bolje situacije bez određenog stepena hrabrosti i žrtvi. A to je ono što se u Srbiji stalno ne shvata i što se izbegava; nema ni hrabrosti, ni spremnosti na određeno žrtvovanje. I to ne predsednika Vlade, već svakog čoveka. Svi se plaše, ćute… A što se plaćanje više bude odlagalo, samo će cena biti veća i ništa drugo.“

Iako fenomen preduzeća koja ne uplaćuju doprinose Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje predstavlja ozbiljan problem, zaposleni u Crnoj Gori, koji ispune uslove za odlazak u penziju, ipak ne moraju da strahuju da će po okončanju svog radnog vijeka ostati bez novčanih sredstava.

Crnogorska Vlada je u međuvremenu preduzela niz mera u cilju rešavanja ovog problema, a efekti se očekuju u poslednjem ovogodišnjem tromesečju.

Zaposleni koji ispune uslove za odlazak u penziju i ustanove da im preduzeće nije uplaćivalo doprinose u Fond penzijsko-invalidskog osiguranja, dobijaju privremena rješenja koja im obezbjeđuju novčana sredstva za penziju, čime je otklonjena mogućnost pojave slučajeva da čovjek na kraju svog radnog vijeka ostane i bez zaposlenja i bez novca. Ovaj problem, čiji je osnovni uzrok finansijska nemoć velikog broja privrednih subjekata, ipak predstavlja ozbiljnu i široko rasprostranjenu pojavu, smatra Srđa Keković, predsjednik podgoričkog Sindikata, koji ocjenjuje da problem preduzeća koja zaposlenika ne uplaćuju doprinose predstavlja primjer nefunkcionisanja sistema i nepostojanja pravne države:

„Tu treba napraviti određeni automatizam, dakle da jednostavno u onim službama koje se bave prometom novca za račun poslodavaca postoje kontrolori koji neće dozvoliti takvo ponašanje ukoliko nema uplate doprinosa. A posebno treba voditi računa o situacijama kada preduzeće ide u stečaj i likvidaciju, da radnici ne ostanu zakinuti za taj iznos, jer će se poslije postavljati pitanje ko će i kako da im namiri to što su zaradili za vrijeme svog rada u tim preduzećima. Ljudi najčešće, ukoliko su stekli makar neki uslov za odlazak u penziju, dobijaju privremena rješenja o penzionisanju, do trenutka dok se ti doprinosi uplate. Dobijaju nadoknadu, ali ne u punom iznosu koji bi dobili da su doprinosi uplaćeni.“

Crnogorska Vlada je, prema riječima Ane Miljanić, portparola Ministarstva finansija, preduzela niz takozvanih stimulativnih mjera, koje bi prema očekivanjima trebale da obezbijede redovnije izmirivanje poreskih obaveza, ali i ravnomjernije raspoređivanje poreskih opterećenja:

„Sredinom godine Vlada je na prijedlog Ministarstva finansija smanjila stope poreznih doprinosa na zarade za pet posto do kraja tekuće godine; počev od 1. decembra će se smanjiti za dodatnih pet posto. Te mjere motivisane su upravo problemima nelikvidnosti u ekonomiji, a njihov cilj je povećanje redovnosti uplate poreskih obaveza kroz fiskalno rasterećenje crnogorskih privrednika, odnosno realnog sektora.“

Pored stimulativnih mjera, Vlada u cilju rješavanja problema redovnijeg uplaćivanja doprinosa, preduzima i represivne mjere. Ana Miljanić, Ministarstvo finansija:

„Pored stimulativnih mjera, Ministarstvo finansija je u saradnji sa Poreskom upravom Crne Gore značajno pooštrilo kontrolu redovnosti uplate poreskih obaveza, tako da se u četvrtom kvartalu ove godine, a pogotovo u narednoj godini, očekuju puni efekti svih preduzetih aktivnosti.“

Tačnost uplate doprinosa za zaposlene kontroliše Poreska uprava. Ana Martinović, portparol:

„Ukoliko naravno naiđemo na nepravilnost da neko nije tačno obračunao ili da nije dostavio izvještaj o porezima i doprinosima po odbitku, Zakonom o poreskoj administraciji su propisane kazne koje iznose od deseterostrukog do tristostrukog iznosa minimalne zarade u Crnoj Gori i od jednostrukog do deseterostrukog iznosa minimalne zarade u Crnoj Gori za ovlašteno lice, znači za samog vlasnika, plus ovaj veliki, deseterostruki do tristostruki iznos, ukoliko preduzeće nije uplatilo na vrijeme doprinose ili nije prijavilo nekog od zaposlenih.“

Na inicijativu Ministarstva finansija, formirano je koordinaciono tijelo, sastavljeno od predstavnika Vlade sa jedne i predstavnika poslodavaca odnosno Privredne komore, Montenegro biznis alijanse i Unije poslodavaca s druge strane. Ivan Mitrović, predsjednik Unije poslodavaca, kaže da se obaveze moraju ispunjavati, ali uz ravnopravan tretman:

„Svjedoci smo i pisanja u štampi i izjava da ni Vlada, kao poslodavac zaposlenih u javnom sektoru, praktično ne izvršava blagovremeno svoje obaveze. I kad mi govorimo o tome na našim sastancima, poslodavci se pozivaju na to, kažu – kako ćemo, kad ni Vlada, kao najveći poslodavac u Crnoj Gori, ne izvršava svoje obaveze u tom pogledu.“

Bez učinka institucija sistema, legalnim radnjama je nemoguće doći do rješenja ovog problema. Srđa Keković, Sindikat:

„To je jedna situacija gdje na sudu imamo probleme, jer sudovi ne žele da presuđuju sporove kad je u pitanju doprinos, oni znači samo sude neto zaradu, što je opet također jedan presedan, jer u okruženju sudovi dosuđuju i doprinose. I tu su se zaposleni i radnici našli u jednom začaranom krugu iz kojeg nikako da izađu.“

U Fondu penzijsko-invalidskog osiguranja, i pored višednevnih nastojanja, nijesmo uspjeli kontaktirati relevantnog sagovornika.

Dobrovoljno penziono osiguranje, koje je u razvijenim zemljama sasvim uobičajeni i odomaćeni način da čovek sam sebe finansijski obezbedi starost, u Srbiji još nije uhvatio korena. Osim par domaćih firmi, kojima osiguranje nije osnovna, već samo jedna od delatnosti, velike strane osiguravajuće kuće još nisu došle u Srbiju na velika vrata. Milosav Savić, finansijski savetnik koji radi za dve velike austrijske osiguravajuće kompanije u Srbiji, kaže da ljudi u poslednje vreme postaju sve svesniji da treba sami da nađu alternativu državnoj penziji:

„Ono što su u Zapadnoj Evropi počeli posle Drugog svetskog rata, to kod nas počinju tek danas. Strana osiguravajuća društva će doći na ovo naše područje onog trenutka kada se bude uspostavila pravna regulativa, koja se ovde počinje da formira, i kada ljudi postanu svesniji tog problema i kad počnu prosto da se organizuju odnosno da preduzimaju konkretne korake u smislu dugoročne štednje koja će im ostati kao neki lični fond za treću životnu dobu.“

Ljudi još veruju da će im država obezbediti penzije kad dođe vreme, pošto su celog života radili i odvajali u penzioni fond, kaže Savić:

„Možemo čak reći da u velikoj meri još uvek možda čak i polovina stanovništva nije svesna činjenice da će jednog trenutka kada bude otišla u penziju ta penzija biti mala, ili su svesni toga, ali zapravo još uvek ne žele to da si priznaju i još uvek smatraju da penziju treba da im da neko drugi, a ne trebaju oni sami da je obezbede i na žalost dolazimo do one klasične situacije apatije našeg naroda – kada sve funkcije sistema počinju da zakazuju, oni sležu ramenima, ne razmišljajući o mogućoj alternativi. U mom ličnom angažovanju na terenu, odnosno u radu sa ljudima, u većoj meri srećem stav iščekivanja da će im neko drugi to rešiti. Na žalost, taj stav apatije će biti mnogo teže razbiti nego neku drugu iluziju, zato što se ovde trebaju preduzimati koraci za unapred. U teškoj situaciji treba anticipirati moguću težu situaciju i preduzeti neke sada možda finansijski iscrpljujuće korake, da bi im se olakšalo u budućnosti.“

Samo pominjanje da neko nešto treba da im da, penzionere prilično ljuti, jer smatraju da su sami svoju penziju već zaradili. To jeste tačno, ali nema veze sa stvarnim stanjem, kaže Savić:

„Penzija ljudi koji su sada stari trideset, četrdeset ili pedeset godina, ne zavisi od njihovih ulaganja u penzioni fond, nego zavisi od broja zaposlenih, broja penzionera, stanja privrede, političkog uređenja i mnogo nekih sitnijih faktora, koji će biti za petnaest, dvadeset, trideset godina. Na to oni sada, iz ove perspektive ne mogu uticati. Na žalost, pošto je takav sistem, država će reći sa svog stanovišta – mi moramo rešiti urgentno problem siromašnih, da tako kažemo, i onda će oni taj problem uvek rešavati minimalno, nikada optimalno. Prema tome, današnji kandidati za buduće penzionere moraju toga biti mnogo svesniji, jer za razliku od sadašnjih penzionera, oni ,imaju sreću‘ da na vreme vide šta im se može desiti.“

Ima ljudi koji bi rado uplaćivali dodatno penziono osiguranje, ali nemaju od čega. Ima i onih koji bi mogli da odvoje bar minimalnu sumu, ako se potrude, kaže Savić:

„Određeni procent ljudi će uvek reći da nema ništa, znači njih da odmah isključimo iz toga. Možda jedan čovek može izdvajati na godišnjem nivou 842,45 eura, a neko drugi može izdvajati 357. To izdvajanje je više-manje uvek relativni odnos odnosno mogućnost za svakog pojedinca da shodno svojim primanjima izdvoji pet, deset, možda tri procenta od onoga što zaradi. Naravno da postoje određene minimalne cifre ispod koje osiguravajuće društvo prosto neće izdati polisu životnog osiguranja. Te minimalne cifre su zaista prilagođene našem tržištu i zaista su veoma niske. Da ljudi svakog dana izdvoje po jedan euro, to bi na godišnjem nivou bilo 350 eura štednje.“

Tema „problemi penzionog osiguranja“ nameće još jedno pitanje i to ne samo na našim prostorima: da li je postojeći, državni sistem penzionog osiguranja uopšte održiv? I sa Zapada i iz neposrednog susedstva tranzicionih zemalja odgovor je isti: stari komotni penzioni sistem ne može opstati. Pri tendenciji produženog životnog veka, sve manjeg broja zaposlenih koji će morati da izdržavaju rastuću vojsku penzionera i radno neaktivnih, ako se ništa ne učini, preti kolaps penzija. Oni koji budu želeli da relativno pristojno žive svoje treće doba, moraće da se penziono doosiguravaju preko privatnih penizionih fondova, koji su aktivni igrači na tržištu kapitala. Tu se, kada su u pitanju zemlje poput Srbije i Crne Gore, javlja fatalni problem nerazvijenosti takvog tržišta. Da biste, naime, zaradili, morate imati šta kupiti i prodati na berzi vrednosnih papira, akcija i tako dalje.

Čak i generalni direktor Praške berze, koja trenutno sasvim solidno posluje, Petr Koblic, upozorava da bi se moglo dogoditi da na domaćem tržištu kapitala ostanu samo dva-tri likvidna vrednosna papira. Ne veruje da postoji ijedna zemlja u kojoj penzioni sistem dobro funkcioniše, a u kojoj je tržište kapitala nerazvijeno.
U Českoj Republici već ove godine najavljuju reformu penzionog sistema.

Ekonomista Ondržej Šnajder (Ondřej Schneider) smatra da bi se iz osnova morao promeniti princip finansiranja penzija. Bar deo budućih mirovina bi ljudi morali da obezbeđuju sami, preko privatnih penzionih fondova. Na taj način bi se izdvojena sredstva i efikasnije oplođavala, što će reći da bi u momentu završetka radnog veka i penzije bile više nego dosadašnje koje se isplaćuju državnih jasala. Na nivou sadašnjih penzija i izdvajanja, nastavlja Šnajder, bilo bi dovoljno kada bi ljudi u sopstvenoj režiji, u privatne penizone fondove, izdvajali trinaest odsto plate u periodu od četrdeset godina, dakle tačno polovinu od dvadeset i šest odsto dohotka koji moraju da izdvoje u državnu penzijsku kasu.

Reformatori, dakle, predlažu da se bar deo plate za penziono osiguranje odvaja u privatne penzione fondove. Prva zemlja koja je takvu reformu sprovela bio je Čile. Sledile su zatim Mađarska, Poljska, Meksiko, Švajcarska, Švedska, Slovenija… Ni u jednoj od njih nije došlo do kolapsa sistema niti do odbijanja reforme od strane građana. Neke zemlje su se čak odlučile da odustanu od ustanovljavanja obaveznog penzionog izdvajanja, a institucijama koje su se usmerile na penziona osiguranja obezbedile razne olakšice. To je slučaj Sjedinjenih Država i Velike Britanije. Uglavnom su u pitanju zemlje sa razvijenim tržištem kapitala i ukorenjenim osećajem odgovornosti ljudi za svoj život.

Razmišljajući o pravcima češke reforme penzionog sistema, Ondržej Šnajder ima u vidu dva modela: poljski, u kome ljudi od pedeset i više godina ostaju u okviru starog državnog sistema, a svi mlađi od trideset godina imaju obavezu da se opredele za kombinovano državno i privatno penziono osiguranje, pri čemu bar deset odsto izdvajanja za penizono osiguranje uplaćuju u jedan od privatnih fondova sa licencom. Ljudi između trideset i pedeset godina starosti mogu da izaberu da li će ostati na starom režimu ili će preći na novi. Ovim modelom bi se istovremeno sačuvala sigurnost današnje starije generacije i obezbedila sredstva za finansiranje penzija današnjih mladih ljudi. Cena ove reformske strategije je prelazni deficit penizonog fonda, jer bi brzo opao broj platiša.

Druga varijanta reforme, koju predlaže Ondržej Šnajder, bila bi zapravo varijacija na britansku temu. Svi zaposleni bi imali takozvano „opt-out“ pravo, sto znači da bi mogli da izađu iz važećeg penizonog režima. Država bi takvima snizila izdvajanje za penziono osiguranje sa današnjih dvadeset i osam odsto na recimo osamnaest odsto, s tim sto bi im garantovala penzioni minimum. Preostalih deset odsto bi zaposleni mogli da ulažu u neki od privatnih penzionih fondova, s tim sto bi ušteđevinu mogli da podignu kad ispune uslove za penzionisanje i sto bi imali doživotnu penziju. Mlađi ljudi sa višim prihodima bi ovakvu ponudu verovatno oberučke dočekali, jer bi tako obezbedili sredstva za visoke penzije, a stariji zaposleni sa nižim primanjima bi verovatno oklevali da pređu na novi režim. Ako bi se ovakva varijanta reforme usvojila, kaže Ondržej Šnajder, ne bi nastao veliki deficit u penzionom fondu, a efekti reforme penzijskog osiguranja bi bili brži. S druge strane, takav sistem bi proširio makaze neravnomernosti: bogatiji bi pobegli državi i sami sebi obezbeđivali velike penzije. Ali, s obzirom na činjenicu da se to već dešava, to i nije neka naročita nepogoda.

Za bilo koju varijantu da se opredelimo, kaže češki ekonomista, to se mora učiniti što pre. Odlaganje reforme samo će pogoršati uslove za njeno kasnije sprovođenje. Danas izdvajamo dvadeset i osam odsto plate na penziju, za deset godina to bi bilo trideset odsto, a za dvadeset godina trideset i osam procenata. Time će ili poskupeti češka radna snaga ili će se povećati nezaposlenost ili će pasti realne zarade.

Ni sa razvijenog Zapada, kad je u pitanju penziono osiguranje, ne stižu drugačije najave budućnosti. Čini se da urušavanje države blagostanja ne može ostaviti netaknutim ni taj sektor. Postojeći model finansiranja penzijskih kasa prestaće da funkcioniše već u bliskoj budućnosti. U celom svetu na delu je tendencija starenja, ali sve dužeg životnog veka ljudi i smanjivanja ionako niskih demografskih stopa. Dakle, model dosadašnjeg penizonog osiguranja ne može preživeti, jer će sve manji broj radno aktivnih morati da izdržava rastuću armiju starih, radno neaktivnih.

Diter Najn (Dieter Nein) iz Aksa (AXA) penzionog fonda u Nemačkoj, kaže da u njegovoj zemlji ovaj problem već akutno postoji:

„U poslednje dve decenije svake tri do pet godina meri ste stopa smrtnosti i da rezultati pokazuju da se ljudski vek sve više produžava. Posledica ove tendencije je da platiše penzionih fondova moraju da izdvajaju sve više para na staro i stareće stanovništvo. Takva situacija je u Nemačkoj, ali i u celoj Evropi. U Nemačkoj je, kad je u pitanju sistem penzionog osiguranja, ranije bio sklopljen takozvani međugeneracijski ugovor. Mladi zaposleni uplaćuju u penizone fondove iz kojih se finansiraju penzioneri. Danas taj ugovor ne može da se sprovede, jer ljudi danas žive duže: u proseku muškarci pet godina, žene sedam do osam godina duže. Problem postaje još akutniji ako se zna da u poslednjih dvadeset i pet godina u Nemačkoj konstantno opada stopa nataliteta. Na primer, između 1950. i 1960. godine jedan par je imao u proseku između 2,5 i 3,1 dece, dok sada porodica ima u proseku manje od jednog i po deteta, što će reći da će na svetu biti sve manje mladih ljudi i da taj generacijski ugovor neće moći da se ispunjava. Alternativa ovakvom stanju stvari i ovako mračnim budućim perspektivama jeste obezbedjivanje dodatnog, privatnog penzionog osiguranja, jer se od sredstava iz državnih penizonih jasala neće moći dostojno živeti. Situacija je trenutno ovakva: penzioner dobija samo šezdeset odsto od poslednje neto plate, odnosno tek četrdeset odsto svog bruto dohotka. Da bi čovek od šezdeset odnosno šezdeset i pet godina starosti obezbedio sebi pristojnu penziju, pružaju mu se mogućnosti da dokupi penziono osiguranje. Kod privatnih osiguravajućih društava može se kupiti takozvano kapitalno životno osiguranje, koje podrazumeva i isplaćivanje ušteđene i na tržištu oplođene sume po dostizanju veka za penziju, ali i mogućnost obezbeđivanja porodice polisom životnog osiguranja, dođe li do smrtnog slučaja osiguranika. Ukoliko se ne ispuni zdravstveni uslov, neophodan za ovakvu vrstu osiguranja, može se preko privatnih fondova štedeti za obično penziono osiguranje, koje ne pokriva eventualni slučaj smrti, ali obezbeđuje doživotnu, mnogo višu nego državnu penziju bez ikakvog limita životnog veka. Postoji i treća mogućnost obezbeđivanja penzija: ona se sastoji u tome da privatne firme – ovo se, dakle, ne odnosi na ustanove u javnom, državnom, sektoru – iz svojih fondova doplaćuju zaposlenima da ostvare penziono osiguranje. Ta mogućnost i zaposlenima i firmama omogućuje i poreske olakšice i prednosti.“
XS
SM
MD
LG