Dostupni linkovi

logo-print

Kosovo - etnički, a ne verski sukob


RSE: Danas su odnosi izmedju pravoslavih hrišćana i muslimana na Kosovu daleko od dobrih. Mnogo je zla i mrznje posejano medju ljudima. Da li u ovom trenutku Srpska pravoslavna crkva i Islamska verska zajednica rade na tome da se te tenzije ublaže i da se ti odnosi koliko-toliko normaliziju.

JANJIĆ: Ja mislim da na Kosovu postoji etnički sukob izmedju Albanaca i Srba, to nije sukob izmedju pravoslavlja i islama. Oni koji pribegavaju nasilju radi svojih političkih ciljeva, bilo da su to Srbi ili Albanci, nisu autentični predstavnici ni pravoslavlja, niti islama.

MORINA: Slažem sa gospodinom Janjicem da je sukob na Kosovu etnički i sociološki, ali ne i verski. Što se tiče naših odnosa, Islamska verska zajednica i Srpska pravoslavna crkva su bile u kontaktu još od 1999. godine. Tokom 1999. godine imali smo tri susreta, dva u martu - prvi ove na Kosovu, drugi u Beču - i jedan u novembru u Amanu. Tokom 2000. godine susreli smo se dva puta, u februaru u Sarajevu i u aprilu u Prištini. Septembra 2001. godine imali smo sastanak u Oslu. Znači, verski dijalog je počeo pre političkog. Nažalost, sada više ne kontaktiramo, jer je Srpska pravoslavna crkva odbila da se sa nama sastane nakon protesta i nereda koji su se desili 17. i 18. marta ove godine.

RSE: Gospodine Janjići, zašto je prestao dijalog nakon martovskog nasilja?

JANJIĆ: Pa ne bih rekao da smo mi zvanično otkazali učešće u dijalogu, nego je vladika Artemije, koji je uvek u ime Srpske pravoslavne crkve učestvovao na tim sastancima, i ja sam često bio s njim, uvideo da se posle niza sastanaka i deklaracija, koje su na tim sastancima bile donesene, ništa ne radi na tome se promeni situacija i spreči nasilje nad Srbima. Podsetio bih vas da je 17. i 18. marta, dakle samo za dva dana, uništeno ili oštećeno tridesetak pravoslavnih hramova. Verujemo da se to ne bi desilo da su politički i verski lideri kosovskih Albanaca uticali na javno mnjenje kako bi ljudi shvatili da Srpska pravoslavna crkva ne predstavlja nekakvog neprijatelja albanskog naroda, da mi ovde živimo vekovima, i da želimo da živimo u miru, bez obzira na konačno rešenje kosovskog problema. Vrata za dijalog su otvorena, ali, pored reči, moramo da imamo i odgovarajuća dela.

RSE: Gospodine Morina, da li je Islamska verska zajednica osudila rušenje crkava za vreme martovskog nasilja i da li je uticala da do toga ne dodje?

MORINA: Vi znate da je tokom 1998. i 1999. godine na Kosovu porušeno 220 džamija, ali to nije bio razlog da mi posle rata ne uspostavimo kontakte sa Srpskom pravoslavnom crkvom, pošto dijalog izmedju ljudi i izmedju vera nema alternativu. Mi smo osudili, ne samo martovske demonstracije, proteste i nerede, nego i skrnavljenje srpskih hramova u julu mesecu 1999. godine. Učinili smo to nakon što je bilo srušeno 220 naših džamija. Principi islama kažu da su hramovi, bez obzira kojoj religiji pripadaju, svetinje i da niko nema pravo da ih uništava. Martovske nerede smo osudili zajedno sa katoličkom crkvom sa Kosova. Tražili smo od gospodina Fransoa Pereza, koji je ovde na Kosovu naša veza izmedju tri religije, da kosovski muftija gospodin Naim Trnava poseti gospodina Artemija i da mu izrazi žaljenje zbog onoga što se desilo. Ali, odgovor je bio: "Šta traži Trnava kod mene".

RSE: Gospodine Janjiću, zašto je vladika Artemije odbio da se sušretne sa gospodinom Trnavom?

JANJIĆ: Koliko sam ja obavešten, vladika nije dobio nikakav zahtev od Islamske zajednice za susretom. Ne znam kakva je vrsta posredovanja bila po sredi, ali pretpostavljam da je u pitanju neki nesporazum. Uostalom, vladika poseduje faks, telefon, e-mail, pa se i tim putem mogla poslati poruka i izraziti žaljenje i solidarnost. Uostalom, toliko puta smo se susretali, pa nema nikavog razloga da u takvim situacijama komuniciramo preko posrednika. Mi nismo strane u sukobu, pa da nam je potrebno posredovanje. Ja ne sumnjam u to da Islamska zajednica osudjuje ovo što se desilo; svaki čovek koji sebe smatra vernikom ne bi mogao da se složi sa takvim aktima nasilja, ali zaista je potrebno da u svojim zajednicama uradimo sve što je u našoj moći kako bi se sprečilo ovo nasilje. Jer, reč je o sistematskom pokušaju zatiranja srpskih pravoslavnih svetinja na ovim prostorima, koje su, bez obzira što pripadaju Srpskoj pravoslavnoj crkvi, svakako i deo kulturne baštine, ne samo Kosova, već i celoga Balkana i sveta. Od nas se traži mnogo više od pukog reotoričkog suprodstavljanja nasilju.

RSE: Gospodin Morina kaže da je za vreme Miloševićevog režima srušeno 220 džamija na Kosovu. Da li je Srpska pravoslavna crkva osudila to rušenje i pokušala da ga spreči?

JANJIĆ: Kako da ne, mi smo to više puta osudili i mislim da je mnogim slušaocima Radija Slobodna Evropa poznato da je vladika Artemije bio jedan od najaktivnijih protivnika režima predsednika Miloševića. Više puta je na razne načine osudio taj režim. Za vreme rata mi smo činili ono što je bilo do nas. Mi u manastiru Visoki Dečani - Teodosije, naš iguman i bratija - trudili smo se da pomognemo ovdašnjem narodu bez obzira na versku pripadnost. Nedavno su predstavnici opštine Dečani u razgovoru sa predstavnicima KFOR-a to otvoreno priznali. Izrazili su poštovanje prema onome što je manastir učinio, primivši dvestotinjak Albanaca u najtežem periodu. Obezbedjivali smo i humanitarnu pomoć, to smo radili tokom celog konflikta. To je ono što smo mi mogli da uradimo. Da li smo mogli da sprečimo da se sve to desi? To je bio rat u kome su mogućnosti delovanja za one koji se protive ratu i nasilju mnogo manje nego u periodu mira. Moramo da pravimo tu razliku, iako je svaki zločin, desio se on u ratu ili u miru, - zločin. Za razliku od rata, u miru postoje institucije, postoji veća sloboda delovanja, pa je i odgovornost onih koji mogu da spreče akte nasilja veća. Islamska zajednica može u tome mnogo da pomogne time što bi svojim vernicima objasnila da Srpska pravoslavna crkva ne predstavlja opasnost za kosovske Albance i da je društvo bogatije ukoliko ima više etničkih i verskih zajednica.

RSE: Gospodine Morina, da li vi smatrate da je Srpska pravoslavna crkva za veme Miloševićevog režima bila dovoljno glasna u osudi zločina koji su činjeni nad Albancima, pa tako i u osudi rušenja džamija.

MORINA: Pre odgovora na vaše pitanje rekao bih još nešto o našim kontaktima. Mi smo bili pozvani da 27. jula u Skoplju učestujemo u razgovoru na temu - vera kao faktor za budućnost Kosova. Organizator je bio Forum za strateška pitanja. Oni su nam objasnili da su taj sastanak odložili za dva meseca zbog nedolaska predstavnika Srpske pravoslave crkve. Upravo je gospodin Janjić bio pozvan, ali poziv nije bio prihvaćen. Pre dve nedelje na Kosovu je boravila delegacija verskih lidera iz Sjedinjenih Američkih Država. Oni su došli sa predrasudama. Čuli su da su na Kosovu srušeni samo srpski hramovi. Kada smo im pokazali spisak od 220 srušenih džamija, ostali su bez teksta. Gospodin Janjić zna da su, kada nije bilo Srba na Kosovu, manastire u Dečanima, Pećkoj patrijaršiji i Gračanici sačuvali Albanci, pošto smatraju da su oni i njihovo bogatstvo. Nama je žao što je u martu ove godine na Kosovu došlo do spaljivanja srpskih kuća i hramova, ali isto tako je i Srpska pravoslavna crkva trebalo da osudi ono što se u martu desilo u Beogradu i Nišu. U Beogradu je zapaljena jedina preostala džamija, a u Nišu su ljudi igrali ispred zapaljene džamije. To je bilo grozno. To je bilo lakše sprečiti u Beogradu i Nišu, jer tamo ima dovoljno policije, a naša kosovska vlada nema policiju, ona nije u njenoj nadležnosi nego u nadležnosti KFOR-a. Što se tiče ponašanja Srpska pravoslavne crkve za vreme Miloševića, smatram da mu je ona bila desna ruka i da mu je pomogla da dodje na Kosovo. Milošević je bio ateista, ali je iskoristio Kosovo, znao je mentalitet srpskog naroda. Pomenuću samo proslavu 600 godina Kosovske bitke, kada je na Kosovu okupio oko milion ljudi iz cele Srbije. Setimo se samo da su u to vreme kosti cara Lazara prošetale celom Jugoslavijom. Mislim da je Srpska pravoslavna crkva morala da bude opreznija i da ne dozvoli da jedan ateista iskoristi simbole vere da bi postao vožd srpskog naroda.

JANJIĆ: Poseta verskih lidera iz Sjedinjenih Američkih Država bila je veoma značajna i ne bih rekao da su oni došli sa predrasudama. Dali su vrlo značajne pouke i predloge, nisu se stavili ni na jednu stranu, ali su napravili jasnu razliku izmedju onoga što je radjeno u ratu i onoga što se radi u prisustvu Misije Ujedinjenih nacija, preko 20.000 NATO vojnika i naočigled celokupne albanske zajenice. Ne bih se složio da je ono što se desilo 17. i 18 marta marta posledica toga što kosovska vlada nije imala dovoljno ovlašćenja. Znamo da lideri kosovskih Albanaca u prvi mah uopšte nisu reagovali, a neki su čak reagovali na pogrešan način. Jedino se kasnije gospodin Redžepi više angažovao, ali prve reakcije su bile gotovo potpirivačke, posebno kad je reč o medijima. O tome je dosta pisano, Savet Evrope je načino opširan izveštaj, kritike na ponašanje nekih albanskih lidera mogu se pročitati u izveštajima Medjunarodne krizne grupe, Human Rights Watć-a i Amnesty international-a, sve je to je poznato javnosti. Nakon rata na Kosovu i Metohiji je uništeno oko 150 hramova, što potpuno, što delimično. To je, ponovio bih, uradjeno u periodu mira, a ne u periodu rata kada su vojske i ekstremisti mogli da deluju bez ikakvih kočnica, kada je to bilo teško sprečiti. Mislim da nije bilo odgovarajućih reakcije onih koji se tome protive, niti se čuo ijedan pravi glas da se to zaustavi. Što se tiče dogadjaja u Nišu i Beogradu, oni su zaista za žaljenje i ne mogu se ničim opravdati. Ja bih, medjutim, podsetio da je vladika Amfilohije bio na licu mesta pred Bajrakli džamijom i zajedno sa grupom vernika isprečio se ispred grupe huligana koja je krenula da zapali džamiju. Posle je delegacija Srpske pravoslavne crkve išla kod beogradskog muftije gospodina Jusufspahića. Odmah se krenulo u proces obnove, a na Kosovu pet meseci nakon martovskog nasilja nije obnovljena nijedna crkva. Ne bih se složio sa tvrdnjom gospodina Morine da je Srpska pravoslavna crkva bila desna ruka Miloševića. To je potpuno iskonstruisana teza. Poznato je da Milošević, kada je 1989. godine držao svoj famozni govor na Gazimestanu, nije išao u manastir Gračanicu, gde je bila centralna crkvena proslava. Praktično su bile dve proslave. Patrijarh sa episkopatom i vernim narodom bio je u Gračanici, gde su bile donesene mošti cara Lazara. To nije bio nikakav politički, već isključivo verski čin. Miloševićev nastup na Gazimestanu nije bio organizovan u saradnji sa crkvom. Njemu je, uostalom, prisustvovao ceo diplomatski kor, uključujući i predstavnike evropskih zemalja. Odsustvo episkopata i patrijarha, koji su u to vreme bili u Gračanici, sasvim jasno pokazuje kakav je bio odnos Srpske pravoslavne crkve prema svemu tome. Podsetio bih vas, takodje, na saopštenja Svetog arhijerejskog sabora u kojima se više puta poziva na smenu Miloševića, a nemamo nijedno saopštenje Islamske zajednice u kome se se traži direktno prozivanje krivaca koji su odgovorni za nasilje koje se vrši nad Srbima. Patrijarh je izlazio na ulice Beograda sa narodom da protestuje protiv Miloševića. Na Kosovu nije zabeležena nijedna demonstraciju Albanaca protiv nasilja koje se vrši nad Srbima, Romima i ostalim manjinskim zajednicama.

MORINA: Moja tvrdnja o podršci Srpske pravoslavne crkve Miloševiću nije iskonstruisana. Ja to ne govorim na osnovu predrasuda, već na osnovu srpskih izvora. Pred sobom imam knjigu Milorada Tomanića "Srpska crkva u ratu i ratovi u njoj“. Skrenuo bih vam pažnju na članak Olge Popović-Obradović: "Crkva bitan faktor blokade", kao i na tekst Radmile Radić u kome se kaže da se Srpska pravoslavna crkva naljutila na predsednika Miloševića zbog toga što nije uspeo da stvori Veliku Srbiju. Kada je videla da on tu nije imao uspeha, ona mu je okrenula ledja. Što se tiče rušenja u ratu i miru, džamije su tokom rata rušile srpska vojska i srpska policija. Dakle, institucije koje su bile zadužene da brane narod, da brane njegove hramove, pa prema tome i islamske, granatirale su, spaljivale i rušile džamije. Ne bih se složio sa ocenom da medju Albanicima nije bilo glasova protiv martovskog nasilja. Imam pred sobom nekoliko naslova pa ću vam ih pročitati. Dnevnik Koha ditore objavio je dva članka, jedan nosi naslov "Kosovo u martu mesecu nije imalo dobre lidere", a drugi "Sedmica koja je vratila Kosovo unazad". Časopis Islamske zajednice doneo je tekst pod naslovom "Kuda vodi ovakvo Kosovo", a na naslovnoj strani objavljene su fotografije zapaljene crkve na Kosovu i zapaljene džamije u Nišu. Kosovska vlada izdvojila je iz svog skromnog budžeta 10 miliona evra za obnovu crkava, a srpska vlada nije dala ništa za obnovu 220 džamija. Srpski intelektualci nisu našli za shodno da se izvine za ono što se desilo na Kosovu. Sinod Srpske pravoslavne crkve nikada nije osudio zločine Kosovu, niti zločine u Bosni i Hecegovini. Imam ovde jedan izveštaj da je u Beogradu više od 400 Muslimana bilo prinudjeno da menja svoja imena i prezimena, neki od njih dobili su ime Draže Mihajlovića, a to je čovek koji se najviše borio protiv muslimana.

JANJIĆ: Nije tačno, gospodine Morina, da srpski intelektualci i srpska javnost nisu ništa učinili. Pre svega, srpski narod je uspeo da smeni svoje lidere, danas je kompletno Miloševićevo rukovodstvo ili smenjeno ili je u Hagu. Medjutim, pet godina nakon rata na Kosovu i Metohiji nijedan počinilac zločina nad Srbima nije u zatvoru. Imamo, doduše, neke koji su optuženi, ali zbog ubijanja Albanaca, ne i Srba. Moram takodje da kažem da gospodin Morina svoju kritiku Srpske pravoslavne crkve zasniva na tekstovima intelektualaca koji su poznati po svom antipravoslavnom delovanju i to ne predstavlja nikakav pokazatelj istinske stvarnosti. Srpska pravoslavna crkva je neosporno mnogo doprinela demokratskim promenama, ona je podržala demokratsku opoziciju. Samim tim dala je do znanja da ono što je radio predsednik Milošević, koji je bio diktator, ne predstavlja izraz volje srpskog naroda. To su patrijarh i Sinod više puta pokazali. Mislim da je svaka druga tvrdnja apsolutno neistinita. Inače, ja još jednom napominjem, uništavanje džamija je apsolutno neprihvatljivo. Naravno, možemo mi sada ići u prošlost pa govoriti o uništavanja crkava na Kosovu u Drugom svetskom ratu ili ići još dalje do otomanskog perioda, kada su hiljade crkava porušene ili pretvorene u džamije, ali nas to neće nigde odvesti. Inače, optuživati Srpsku pravoslavnu crkve da je podržavala Miloševića za mene je isto kao kada bi neko rekao da islam podržava terorističke akcije ili ubijanje dece u Osetiji. To bi bilo apsolutno nepravedno prema svim onim muslimanima koji to smatraju za greh i za zlo. Nazalost, ekstremisti koriste islam kao svoj predznak, kao što su Miloševićevi ekstremisti kačili krsta oko vrata ili ga crtali na vratima, pa sada neko tumači da je to izraz pravoslavne crkve ili pravoslavne vere. Moramo da odbacimo te predrasude. Ukoliko ostanemo da robujemo njima, plašim se da će svaki dijalog biti veoma težak, jer ćemo polaziti od nepoverenja jednih prema drugima. Ako budemo merili ko je više stradao, ući ćemo u besplodnu diskusiju, jer svaka strana može da navede hiljade zločina koji su izvršeni nad pripadnicima njene vere. Sada je važno da učinimo sve da se lanac nasilja prekine, da se shvati da kosovsko društvo mora biti društvo u kome se poštuju sve zajednice, u kome se ne sme dozovoliti da Srbi već pet godina žive u getima, da se puca na decu u Goraždevcu i da do dan danas nije utvrdjenno ko je to uradio.

MORINA: Pravoslavlje, žvanični časopis Srpske pravoslavne crkve, 1. maja 2002. godine piše da je površina Srbija dva puta smanjena, znači to je opet poziv da se ostvari onaj stari nacionalistički san - gde god je srpski grob, tu je i srpska država. Vrlo je zanimljivo da poslednji izveštaji kažu da je Radovan Karadžić obukao svešteničku odoru i da se krije u manastirima Srpske pravoslavne crkve. Pre nekoliko dana gospodin vladika Artemije je rekao da na Kosovu nema Srba Kosovara, nego su to Srbi koji žive na Kosovu i da je njihov glavni grad Beograd, a ne Priština. Sve ovo odudara od poziva na dijalog o kome vi govorite.

JANJIĆ: Ne možemo da prihvatamo predrasude i neproverene vesti kao istinu, kao što je na primer ona da se Radovan Karadžić krije u nekom od manastira. Čime je to potvrdjeno. Crkva je više puta rekla da je to besmislena tvrdnja. Uostalom, manastiri su otvorena mesta i u njih vrlo lako može da udje policija i sve proveri. To je potpuna izmišljotina koja je lansirana upravo iz onih krugova koji žele da crkvu stave na stub srama. Hteo bih takodjer da kažem da vernici imaju pravo na političke stavove. Crkva ne može da ima politički stav, pošto je ona institucija koja je izvan ovoga vremena, koja ima svoju eshatološku stvarnost. Ona nema politički stav, na primer, o tome šta treba da bude sa Kosovom ili sa Srbijom ili sa celokupnim regionom. Ali u jednom demokratskom društvu vernici imaju pravo na svoj stav. Voleo bih da naši dijalozi budu više o tome šta možemo konkretno da učinimo, a ne da operišemo neproverenim podacima, jer to apsolutno vodi ka prekidu dijaloga. Plašim se da je to upravo i bio jedan od razloga zbog koga smo zaostali u dijalogu, jer, izgleda, nismo smogli snage da izadjemo iz toga.

MORINA: Nisam nikada pročitao, niti sam čuo da je Srpska pravoslavna crkva osudila Karadžića i Mladića, niti da je osudila ono što se desilo u Bosni i na Kosovu. Čak je 1994. godine patrijarh Pavle išao u Bosnu i blagoslovio one koji su opkolili Sarajevo i one koji su činili zverstva u Srebrenici. Želeo bih da Srpska pravoslavna crkva ima u svojim redovima tako hrabrog intelektualca kao što je Nataša Kandić. Ona je rekla ko je počinio zverstva u Srebrenici i ko je opkolio Sarajevo i Vukovar. Da li postoji primer, kao onaj koji se desio na Kosovu, da vojska, koja je pobila nedužne civile, prenese njihova tela i sahrani ih stotinama kilometara dalje u Batajnici kod Beograda. Želeli bismo da od Srpske pravoslavne crkve cujemo reči osude takvih zločina, ali ih do sada nismo čuli, pa zbog toga nemamo razloga da verujemo da se nešto promenilo u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Mi smo se radovali kada je patrijarh Pavle došao na čelo Srpske pravoslavne crkve, pošto je on 34 godine proveo na Kosovu i zna ovde svaki kamen. Mislili smo da će on nešto promeniti ali, nažalost, nastavio je u istom pravcu. Čak je rekao da su Albanci imali dovoljno vlasti, i kad im je Milošević malo smanjio tu vlast, ponasaju se kao da je palo nebo na zemlju.

RSE: Vidim da saglasnosti nema, da su stavovi jako udaljeni. Ipak, ima li šanse da se tenzije smanje i da se ponovo uspostavi dijalog?

JANJIĆ: Lično mislim da ima, kako da ne, verujem da ću se uskoro i lično videti sa gospodinom Morinom i da ćemo nastaviti da razgovaramo kao i do sada. On je više puta, zajedno sa ostalim predstavnicima Islamske zajednice, čuo kako razmišljamo i mislim da je zaista neumesno govoriti da Srpska pravoslavna crkva, a posebno patrijarh Pavle, nisu osudjivali nasilje. Ako je ko govorio protiv nasilja i ako je ko predstavlja esenciju mira, miroljubivosti i nenasilja, to je bio patrijarh. Nasilje ne može da ima etnički predznak. Ne možemo jedno nasilje da osudjujemo, a drugo da ignorišemo. Zaista je strašno, i ja se kao pravoslavni hrišćanin užasavam nad čnjenicom da se oko Beograda nalaze masovne grobnice. Strašno je i potresno kada porodice i rodbina ubijenih saznaju za to, i ja, zajedno sa mnogim drugim pravoslavnim vernicima, saosećam u njihovom bolu. Ne znam na koji način da izrazim svoj užas. Jedina satisfakcija svima nama jeste da su oni koji su to organizovali danas daleko od nas i nadamo se da će zauvek ostati naša prošlost. Medjutim, ovde, konkretno na Kosovu, imamo nastavak toga. Ovde, gospodine Morina, ima Srba koji su nestali ili su brutalno ubijeni. Telo našeg monaha, oca Haritona, nadjeno je bez glave. Nikad nije pronadjeno ko je to uradio, a kidnapovan je usred Prizrena. Nestao je i otac Stefan iz Kline, ne zna se gde je, kažu da je u neku jamu bačen. Mnogo je bilo krvi i stradanja i moramo se izdići iznad uskog gledanja - ovo je naše, ovo je vaše, mi smo bolji, vi ste lošiji. Moramo shvatiti da je zločin neprihvatljiv, bez obzira ko ga činio. Ako razmišljamo u toj ravni, ima šanse za dijalog. Ali ako se spustimo na politički nivo, ako svaku izjavu budemo politizovali, ako sve budemo gledali u svetlu težnji odredjenih političkih grupa, plašim se da ćemo tada izneveriti osnovne postulate naše vere. Patrijarh Pavle je često govorio: "Ako treba da ja poslednji ostanem da bi se ostvarilo ono što želim, bolje i mene ubijte". Nijedan zlocin nije opravdan i ne moze doneti sreću. To je moja poruka i želja da u tom svetlu nastavimo dijalog, i siguran sam da će tada biti uspešan.

RSE: Prihvatate li vi ovaj stav gospodina Janjića, gospodine Morina?

MORINA: Mi, kao većina na Kosovu, imamo odgovornost prema svim manjinama, posebno prema srpskoj manjini, ali Srbi treba da osude ono što su činili Albancima, pre svega Srpska pravoslavna crkva. Gospodin vladika Artemije treba da ostavi politiku. Gospodin Janjić kaže da ne treba da politiziramo stvari, a zna da je gospodin Artemije predsednik Srpskog nacionalnog veća na Kosovu, što je čisto politička funkcija. Mi treba da se bavimo verom, a politiku treba da ostavimo političarima. Na Balkanu je ionako previše političkih partija, imamo ih i za izvoz. Srpska pravoslavna crkva treba da se izvini za sve ono što se desilo i u Bosni i Hercegovini, na Kosovu i u Beogradu. Prema Evliji Čelebiji u Beogradu je u 17.veku bilo 270 džamija, od toga 33 velike u kojima se klanjala džuma, a sada je ostala samo Bajrakli džamija, a i ona je nedavno zapaljena. To bi trebalo da osudi Srpska pravoslavna crkva, kao i ubistvo 20.000 ljudi na Kosovu. Nijedan Srbin nije za to odgovarao pred sudom, Hag još traži 23 Srbina, ali srpska vlada ne dozvoljava da oni izadju pred lice pravde, a bez toga nije moguće da krenemo napred. No, i pored svega, mi mislimo da dijalog nema alternativu, on je najpotrebniji u vremenima kada su zategnuti odnosi. Treba da se borimo za novo Kosovo, u kome nečhe biti enklava, u kome Mitrovica neće biti podeljena Ibrom, a Srbi će se, kao i ostali, kretati po Kosovu bez ikakvih problema.
XS
SM
MD
LG