Dostupni linkovi

logo-print

Spirit of Sarajevo u “gradu anđela”


RSE: Vi ste daleko od Evrope, preko “velike bare”. Vaše mjesto boravka je Los Anđeles. Otkuda vi tamo, u dalekoj Americi, u gradu snova za mnoge?

MIJOJLIĆ: Kada sam kretala, svi su me pitali zašto baš idem u “grad anđela”. Izašla sam iz zemlje 17. juna, a došla sam u LA 25. jula 1992. godine, skoro tačno pre dvanaest godina. Otišla sam iz zemlje zbog rata. Ranije sam živela u Njujorku, ali sam ipak došla ovde jer sam u bivšoj Jugoslaviji radila na filmu. Ovde sam znala i neke ljude. Moja sestra je živela ovde pre nego što sam ja došla. Radi kao producent.

RSE: Vaš odlazak iz zemlje nije bio na nepoznato i u nepoznato, nego ciljano i spremno.

MIJOJLIĆ: Relativno. Uvek treba da prođe jedan period prilagođavanja u drugoj zemlji. Sve je drugačije nego kod nas, ne samo kod nas na Balkanu, nego i u Evropi. Identičan problem sa Amerikom imaju i Koreanci kojih ovde ima jako puno, skoro 600 hiljada. Ima puno ljudi iz Južne Amerike. Ovo je jedna drugačija zemlja. Sve je drugačije: struja je drugačija, mere su drugačije, sve drugačije funkcioniše i vrlo su organizovani, za razliku od nas. Svemu tome trebate da se prilagodite.

RSE: Kada kažete nas - mislite li na Balkan, ne na Nijemce, Francuze ili otale Evropljane?

MIJOJLIĆ: Možda je Nemcima malo lakše, ali Francuzima, kojih dosta poznajem, nije bilo baš tako lako. Oni i dalje pokušavaju da imaju ručak koji traje sat i po do dva, što je nezamislivo za poslovni svet ovde. Uz to popiju, čašu do dve, crnog vina, a ovde niko ne pije. Svi piju hladni čaj.

RSE: Šta je ono što na prvu iznenadi i dokaže vam da ste ipak prešli u novi svijet, na drugi kontinent?

MIJOJLIĆ: To je jedna neverovatna ljubaznosti, koja je njima urođena, a na koju mi nismo navikli. Mi bi u Sarajevu rekli “šuplja”. Gde god da prođete ulicom, svi će da vam kažu “Hi”, čak i ako idete u jutarnju šetnju. Ako uđete u samoposlugu, s kim kod da se mimoiđete sa kolicima, svi će da vas pozdrave i da vas pitaju kako ste. Jedna moja draga prijateljica, kojoj engleski nije bio nepoznat kada je stigla ovde, na samom početku svoga boravka u LA u samoposluzi odgovorila je jednoj ženi koja ju je tako u prolazu pitala za zdravlje. Rekla joj je kako se oseća i počela da objašnjava zašto je to tako. Amerikanka je bila u šoku i zapanjena. To je nešto što je teško prihvatiti u kontaktu sa ljudima. Ne ide tako lako na to se naviknuti, jer mi na pitanje kako si, odgovaramo sa, recimo, pusti me boli me glava. To je jedna razlika između nas. Oni neće reći ništa o sebi. Jedini odgovor koji od njih možete dobiti na pitanje kako si je da su odlično, uvek je sve optimistično. Smatra se lošim ponašanjem kada kažete nešto privatno o sebi, dok se s nekim ne upoznate malo bolje.

RSE: Kako se uspostavlja neki prisniji odnos?

MIJOJLIĆ: Svim strancima u početku, dok se prilagođavamo, nam se čini da tu ima puno, lažnog sjaja, pogotovo u ovom gradu koji je sinonim za lažni sjaj i za sve drugo što je lažno. Holivud je svuda u svetu postao sinonim toga i ima u tome istine. Amerikanci, kao i svi drugi ljudi na svetu, najviše poštuju autentično. Ne vole kada im neko drugi pokušava proturiti nešto što nije autentično, neku svoju lažnu sliku. Kada stranci pokušavaju da igraju tu istu, njihovu, igru, Amerikancima je to puno vidljivije nego što je nama vidljiva njihova igra. Oni puno više prihvataju kada je neko autentičan, kada neko ostaje vezan za svoje poreklo i kulturu, ne samo u etničkom smislu i kulturološkom. Ne vole kada neko pokušava da postane veći Amerikanac od Amerikanca. Ljudi, a pogotovo glumci, se strašno trude da izgube svoj akcent. Akcent je tragičan za mnoge glumce koji dođu ovde, iz bilo kog dela sveta, posle svoje dvadesete godine. Skoro niko ne može da izgubi akcent u toj meri. Našem evropskom uhu se čini da nemaju akcenta kada govore engleski, ali Amerikanci, koji su rođeni ovde, osećaju i najmanju nijansu. Za glumce je to skoro tragično. Glumci su prihvaćeni jedino onda kada nauče da govore engleski i kada mogu da bude veoma razumnjivi. Uprkos raznim logopedima i ljudima koji im pomažu da izgube akcenta, kod mnogih neki trag akcenta ostaje. Tako su osuđeni da uvek igraju neke uloge nekoga koji nije rođeni Amerikanac.

RSE: Za ostale, osim za glumce, to nije važno?

MIJOJLIĆ: To je jedina zemlja na svetu gde će vas oni, vrlo ljubazno, i do tri puta, upitati da spelujete tačno svoje ime i prezime. Svako će napraviti veliki napor da nauči kako se prezivate, kako se vaše ime tačno izgovara. Nema nikakvog problema što se vi iz nekog drugog dela sveta. Verovatno je najlakše u Americi biti stranac.

RSE: Vi sa svojim prezimenom, pretpostavljam, niste jednostavno prolazili u Americi?

MIJOJLIĆ: Nisam. Dugo vremena su mislila da sam Indonežanka, pošto su uvek govorili, ili Midžodžlik ili Mižožlik, zavisi u kojoj sam zemlji bila. Pošto je i u Meksiku, i u Teksasu, kao na Floridi i ovde velika populacija ljudi iz Južne Amerike koji govore španski, imam i treću varijantu svoga prezimena – Miholik. Ali kada im kažem da se “j” piše sa “y” imam malo bolji rezultat. Teško im je, ali je teško i našim ljudima, jer je to relativno neobično prezime. Pretvorila sam to u svoju prednost, jer dok me tri puta upitaju za moje prezime, nikada ne zaborave da su me sreli.

RSE: Da li ste se ikada bavili porijeklom svoga prezimena, jer je neobično i za naše krajeve?

MIJOJLIĆ: Nikada nisam menjala prezime. Moj otac je govorio da je naše prezime neuobičajeno za naše običaje jer nije derivativ imena muške linije, nego od neke babe koja se zvala Mijojla. Tog prezimena više i nema. Imamo ga samo moja sestra, koja živi na Floridi, i ja.

RSE: Loza se nije nastavila?

MIJOJLIĆ: Po našim običajima – ne. Imam dva sina i oni se prezivaju Mehmedović. Mogli bi da uzmu moje prezime kao dodatno.

RSE: Mislim da bi sebi učinili medvjeđu uslugu, jer prezivati se u Americi Mehmedović – Mijojlić, mislim da bih svi zapamtili. Vi ste rođeni u Tuzli, a osnovnu školu i gimnaziju ste završili u Sarajevu. Nakon toga odlazite u Beograd.

MIJOJLIĆ: Još dok sam bila u gimnaziji otišla sam u Pariz, gde sam godinu dana išla u školu. Tada sam govorila engleski, pa sam htela da naučim i francuski. Za to vreme, moja se familija preselila u Beograd, jer je moja sestra otišla da studira Filmsku akademiju. U to vreme nije bilo Akademije na Obali u Sarajevu. Vrlo teška srca sam napustila Sarajevo. Ustvari, nikada nisam ni otišla iz Sarajeva, jer svi poslovi koje sam radila do dana današnjeg su vezani za Sarajevo. Uvek pronađen neki način da napravim projekat, ili neku sponu kroz koju zadržavam kontakt sa Sarajevom i sa tom kulturom. Provela sam bitne godine života u Sarajevu i identifikujem se sa tim miljeom. Na to je došao jedan kulturni uticaj Beograda u kojem sam, za sarajevski Odjek, Oslobođenje, Večernje novine i Svijet, pisala dopise o kulturnoj sceni u Beogradu.

RSE: Još u mladim godinama ste se opredijelili za kulturu. Znate li zašto?

MIJOJLIĆ: U Prvoj gimnaziji u Sarajevu, pa i u osnovnoj školi, imala sam predivne profesore. Skoro svi su bili apsolutno briljantni, a pogotovo profesori SH-HS jezika, koji ja još uvek tako zovem. Razvila sam ljubav prema literaturi, pisala sam, objavljivala, dobijala sam književne nagrade, prevodila sam. Sve se to dešavalo za vreme školskih dana zahvaljujući profesorima koji su bili, ne samo sjajni u onome što su oni predavali, nego su davali neverovatnu podršku đacima koji su hteli da idu dalje od okvira školskog programa.

RSE: Za vrijeme Olimpijade 1984. godine vi ste u Sarajevu radili za američku producentsku kuću koja je snimala zvanični dokumentarni film za Međunarodni olimpijski komitet. Da li je to bio vaš prvi susret sa filmom, ili ste već prije toga zakoračili u te vode?

MIJOJLIĆ: U Beogradu, radeći kao slobodnjak i kulturni reporter za sarajevske novine, stekla sam puno kontakata. Pošto su ljudi znali da govorim dva jezika i da poznajem film, često su me pozivali kada su dolazile strane ekipe da snimaju u Jugoslaviji. Mislim da jedino u Makedoniji nismo snimali, mada smo tamo tražili neke terene. Zvali su me da budem veza između domaće ekipe, u kojoj tada većina sveta nije govorila engleski, i stranih producenata. Prevodila sam scenarije na naš jezik. To je jedna specifična vrsta prevođenja i lakše je prevoditi nekome ko zna i jezik i poznaje profesiju. Zahvaljujući tome sam dobila poziv da radim za produkciju iz Njujorka. Oni i dan danas postoje i danas su najveća kompanija na svetu za specijalizirane sportske filmove, zimske sportove. Kompaniju je osnovao JJ Jalbert koji je bio američki takmičar u spustu, skijaš, koji je, kada je došao do određenih godina, prestao aktivno da se takmiči. Zimski sportovi su mu bila ljubav, a voleo je i film. Odlučio je da napravi tu kombinaciju. Uspio je da ostvari pravi američki san. Prvi veliki posao koji je dobio na međunarodnom tenderu je bila sarajevska Olimpijada. Bilo je jako uzbudljivo za njih i strašno uzbudljivo za mene, zato što je to moj grad, zato što je to bio jedinstven događaj. Presretna sam što sam imala takvu šansu, jer je to nezaboravno i za mog života se takva šansa više neće ponoviti. Radila sam sa njima dva i po meseca. Ja sam bila u Sarajevu kod familije. Imali smo šestnaest ekipa koje su bile na raznim borilištima. Po završetku Olimpijade smo uradili nekoliko velikih svetskih TV spotova. Neki od njih su bili za velike američke luna parkove, za jednu novu atrakciju koja se zvala Sarajevska bob staza. Po završetku Olimpijade smo ponovo otvorili sarajevsku bob stazu. Sa američkim olimpijskim timom smo napravili TV spot koji je bio kao jedna najava i reklama za novu atrakciju.

RSE: Pretpostavljam da je sarajevski duh bio razlog što se jedna grupa ljudi u LA naziva Spirit of Sarajevo – Sarajevski duh?

MIJOJLIĆ: Za ovih dvanaest godina u LA uvijek sam jednom nogom bila pomalo u filmskim vodama, ne u direktnom pravljenju velikih Block-Baster filmova. Pet godina sam radila za jednu reklamnu kuću, snimali smo TV reklame. Otkrila sam svet nevladinih organizacija. Tu je većina umetnika koji se bave pravom umetnosti, za razliku od Holivuda. Prava umetnost ovde ne donosi nikakve pare. Svet koji sam želela da upoznam je upravo svet koji je vezan za nevladine organizacije. Mnogi od njih volontiraju, rade besplatno, ili za minimalne honorare, da bi napravili pozorišnu predstavu, da bi napravili neki niskobudžetni film koji godinama nose u srcu. Ovde postoji fantastična kolonija najboljih, najtalentovanijih i najhrabrijih umetnika koji dolaze iz celog sveta, dolaze i iz naše zemlje. U jednoj takvoj grupi smo svi Sarajlije, osim Sukija Medenčevića koji je iz Dervente, ali smo rekli da ćemo da mu damo građanstvo grada Sarajeva. Danas mu familija i roditelji žive u Sarajevu. Pre tri godine sam dobila ideju da napravim most, kao što sam radila kada sam živela u Beogradu, da povežem neverovatni potencijal u talentu. Mi svi radimo individualno. Jako je teško, bilo gde u svetu, kada čovek sve sam radi. Mnogo je lakše kada postoji neka grupa gde se ljudi kreativno nadopunjuju i mogu da se podržavaju. U LA živi preko 10 miliona ljudi na užem području grada. To je centar filmske industrije. Teže je, nego bilo gde drugde, raditi i baviti se filmom. Moja ideja je bila da napravim platformu za međunarodnu kulturnu saradnju, a da počnem time što ću da povežem sve te kreativne ljude, da počnem polako da dovodim naše filmove i naše umetnike da ih ovde predstavimo. Ako dođu na neki festival, prođu skoro nezapaženo u ovoj sredini, ali ne zato što su to loši filmovi, već je konkurencija užasna, pogotovo uz kineski, korejski ili indijski film koji postaju sve interesantniji. Njihove kolonije ovde su mnogo veće u poređenju sa našim. Pre tri godina sam sa jednom grupom ljudi, u kojoj su bili Kubanci, Koreanci, Amerikanci, Francuzi, Egipćani, Srbi, Hrvati i Bosanci simbolično napisala na jednoj strani povelju, koju smo potpisali, a u kojoj je pisalo da mi objavljujemo svetu da ćemo da lansiramo nešto što se zove Sarajevo projekat. I danas čuvam tu povelju. U naredne dve godine, u 2002. i 2003., radila sam na tome da to postane stvarnost. Srce te grupe smo, u toku ove godinu i po dana, postali nas četvero Sarajlija: Mladen Miličević, koji je završio Muzičku akademiju u Sarajevu, a ovde je profesor. On je pre dvadeset godina otišao iz Sarajeva.

RSE: Njega pamte Sarajlije srednjih godina kao alternativnog muzičara.

MIJOJLIĆ: To je on. I danas govori kao da nikada nije otišao iz Sarajeva. Inače je sa Lugavine. On najautentičnije govori od svih nas. Trenutno je šef Katedre za filmsku muziku. Nenad Neno Pervan je glumac i reditelj. Nadam se da se još mnogi sjećaju Zlatka Pervana koji je prvak baleta sarajevskog Narodnog pozorišta. Tu je Suki Medenčević, filmski snimatelj koji je rođen u Derventi, studirao u Beogradu na Akademiji, a u Pragu završio postdiplomske studije. U ovaj grad je došao pre četrnaest godina da bi predavao na u univerzitetu. I na kraju ja, koja sam do dana današnjeg ostala Sarajka. Zbog toga, kako bih inače drugačija mogla da nazovem ovu organizaciju, da je posvetim nečemu što prevazilazi okvire Sarajeva, koji je relativno mali grad, ali koji je uvek postizao mnogo više nego što bi neko mogao da pomisli po njegovoj veličini ili po broju ljudi koji u njemu žive, nego Duh Sarajeva. Taj duh Sarajeva se video na Olimpijadi, taj je rezultirao predstavom Kosa za vreme rata. Grad koji se u ratu bori pomoću umetnosti je grad koji ima fantastičan i nepobedivi duh. Taj duh nas ovde održava i ujedinjuje. To je duh koji je kosmopolitski. Mislila sam da ćemo najbolje uhvatiti taj duh ako svoju organizaciju nazovemo Duh Sarajeva, međunarodna kulturna razmena. Svi koji su pristupili organizaciji, kao i naša publika, se potpuno identifikuju sa tim duhom, što znači da sarajevski duh, čak i kada je transplantiran ovde, funkcioniše vrlo dobro.

RSE: Šta je ono što bi ste izdvojili od projekata koje zamišljate, ili koje ste već realizirali?

MIJOJLIĆ: Krajem januara ove godine smo napravili jedan poseban program koji smo nazvali Duh Sarajeva na festivalu koji organizuje Američka filmska fondacija. Oni su nam dali da napravimo svoj program. Doveli smo jedanaest filmova. Naša koncepcija je da fokus bude na zemljama Balkana, što je možda za nas malo nepopularna reč, ali ovde moramo da napravimo neku odrednicu, pošto Jugoistočna Evropa Amerikancima ne znači puno. Naš je fokus na sve zemlje bivše Jugoslavije, zatim na Rumuniju, Bugarsku, Albaniju, Grčku i Tursku. Doveli smo filmove iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Srbije. Doveli smo i jedan film koji je vrlo neobična koprodukcija - grčka i turska. On je najgledaniji film svih vremena u Grčkoj i zove se Dodatak začina. Film je izvanredan i ima mnogo konotacija za nas. To je priča o Grcima koji su živeli i odrasli u Istanbulu i o ljubavi jednog dečaka koji je kao dete napustio Istanbul i koji ceo život živi sa tom uspomenom i čežnjom da se vrati. Na kraju filma se i vraća. Festival je bio više nego uspešan. Imamo obrnut problem od većine manifestacija u LA, a to je da imamo više publike nego mesta u kinu. Stalno smo morali da vraćamo ljude, ali je to najbolje što može da vam se desi. Od četvrtka do ponedeljka smo imali program, a ovde je to obično vikendom. Imali smo sreću da je jedan od naših članova, Suki Medenčević, snimio prošle godine film u Makedoniji. Film se zove Velika voda i rađen je po knjizi Živka Činga, veoma poznatog makedonskog pisca. Režirao ga je Ivo Trajkov. Napravili smo njegovu prvu premijeru koja je bila zatvorenog tipa, jer film tek treba da počne da ide na festivale. Posle toga smo imali specijalnu projekciju za članove Udruženja stranih novinara Holivuda koji dodeluju Zlatni globus. Ponovili smo naš uspeh sa festivala. Najlepše od svega je to što su naši napori na promociji ovog filma bili vrlo uspešni i film je prihvaćen za jedan od najuglednijih umetničkih filmskih festivala. To je Festival američkog filmskog instituta koji se održava u novembru. Tada će biti zvanična američka premijera filma. Već počinjemo da radimo promociju i očekujemo ovih dana da će film najverovatnije biti makedonski kandidat za Oskara. Sarađujemo veoma blisko sa Sarajevskim filmskim festivalom od koga učimo i za koji mislim da je jedan od najuspešnijih kulturnih manifestacija ikada organizovanih kod nas do sada. Zadivljujuće je šta je, direktor festivala i osnivača Miro Purivatra, uspeo da napravi. Mislimo da možemo mnogo da naučimo od tog festivala i da to, na neki modifikovani način, primenimo ovde. Verujem da smo na dobrom putu.

RSE: Mislim da će Mirsadu Purivatri, kada ovo čuje, biti jako drago.

MIJOJLIĆ: On zaslužuje sve pohvale. Mnogi ljudi, dosta često, u svojoj sredini nisu toliko priznati. Kada nešto ide lako, svako misli da bi to mogao i on sam da uradi. Glas o Sarajevskom filmskom festivali se čuje i ovde. Ljudi ga pominju. Ne mogu vam ni opisati koliko je teško da se nešto strano probije ovde, gde je sredina vrlo blazirana i gde je na hiljade filmova.

RSE: Mirsad Purivatra ulaže puno snage, truda i pameti. On ima produkt koji se može “dobro prodati”.

U Ameriku niste stigli sama.

MIJOJLIĆ: Ne. Došla sam sa dva sina. Dino i Ivo su tada bili vrlo mali. Dino je imao skoro četiri godine, a Ivo je tek napunio dve. Zbog rata nisam želela da moja deca tamo odrastu. U svome životu sam pripadala Udruženju novinara Jugoslavije i Udruženju filmskih kritičara Srbije. Bila sam i član Centar za antiratnu akciju koji je osnovala Vesna Pešić. Na to sam vrlo ponosna. Vesna je ambasador u Meksiko City-ju i sa njom sam i dan danas u kontaktu. To su razlozi zbog kojih sam došla ovde. Nisam zažalila. Trudim se da moja deca održavaju vezu sa našom kulturom i dolaze na sve naše projekcije. Svuda po stanu imam kasete, videokasete i DVD-ie naših filmova. Oni su sada tinejdžeri i obojica idu u gimnaziju na smer društvenih nauka. Imaju jako puno istorije civilizacija i umetnosti, istorije uopšte, filozofije i engleskog jezika.

RSE: Oni sigurno govore bez akcenta?

MIJOJLIĆ: Oni da. Oni su kao pravi Amerikanci, što meni malo smeta, pošto sam ja u Sarajevu imala britanske učitelje, pored škole u kojoj sam učila engleski. Sada imam američki akcent, više nego britanski, mada izgovaram tako da svako može da me razume. U LA se govori sa strašnim akcentom. Moji sinovi, pošto su tinejdžeri, se jako trude da govore nerazumnjivo, jer je to cool.

RSE: Kako Dino i Ivo pričaju naš jezik?

MIJOJLIĆ: Bilo mi je vrlo teško da održim njihov jezik. Sa njihovim ocem, mojim bivšim mužem, sam u odličnim odnosima. Semir je profesor engleskog jezika i književnosti i njemu je engleski kao druga koža, kao i meni. On sa njima najčešće govori na engleskom, jer je tako puno jednostavnije komunicirati sa malim Amerikancima. Zbog toga, ja uglavnom pričam sa njima na našem. Kada radimo zadaću i kada pokušavam nešto da im objasnim, moram da koristim engleski, jer govorimo o nečem što je vezano ta njihovu školu. Moja sestra, koja tečno govori engleski od malih nogu, sa njima priča samo engleski. Samo moja mama, koja ne zna engleski, trudi se da održi naš jezik. Imam mnogo prijatelja koji su sa područja bivše Jugoslavije, ali svi mi roditelji govorimo na našim jezicima, a naša deca na engleskom. Tu donekle nema pomoći. Moja deca dobro razumeju naš jezik, ali malo govore. Kada odu dole, govore naš jezik, ali većina dece s njima priča engleski, jer žele da vežbaju. Ne idu ni u kakvu drugu školu, osim u američku. Ovde postoje i neke religiozne škole uz crkve, ali meni ne pada na pamet da ih tamo dam. Naravno, to poštujem i ovde se uvažavaju sve religije, kojih ima ogroman broj, pa čak i onih za koje nikada nisam čula, a sve jednako postoje jedna pored druge. Moja deca imaju vrlo mešovito društvo. Što je najvažnije, imaju jednu kulturološku otvorenost. Moja deca su malobrojni belci koji se druže sa istom lakoćom i sa Azijatima, koji su vrlo zatvorena sredina, i sa Armencima, Meksikancima. Ovde, ili se družite sa jednima, ili sa drugima. Nema multikulturnog pristupa. Nadam se da su takvi delimično i zbog njihovih roditelja.

RSE: Vjerujem da jeste.

MIJOJLIĆ: Pozdravljam sve slušaoce i poručujem da ovde postoji jedno malo srce koje je nadahnuto Sarajevom, a to je naša grupa. Otvoreni smo za sve kulture sveta i za sve umetnike celog sveta, Balkana, Jugoistočne Evrope. Svi su dobro došli.
XS
SM
MD
LG